Karijera - Putovanje u osrednjost (71-kraj)

- 71 -

Kucano na kompjuteru:




I tako je te jeseni počeo naš boravak u Vranjicu, na prvom spratu, ljevo, Lidijine kuće. Na desnom krilu je stanovao Frane Franičević sa suprugom, oboje rodom sa Šolte, nekakav poslovođa u ''Jadranribolovu'', dok je ona radila u lokalnoj gostionici. Sinovi su im bili na studijama, stariji u Zagrebu, a mlađi u Mostaru. Ispod nas je stanovao Šeri s familijom, ženom i četvoro male djece, tri sinčića i kćerkicom, a u stanu do njega mater mu udovica. U prizemlju je bio ''Dalmin'' dućan, onaj ''seoski'' u kojem se prodavalo sve i svašta.
Iza te ljepe kamene zgrade, čije je pročelje gledalo na južnu rivu, Solin Luku, Brda i Kopilicu, bilo je dvorište s nekoliko prizemnih i na brzinu sklepanih priručnih objekata koji su Šeriju služIle za sve i svašta.

Karijera - Putovanje u osrednjost (66-70)

- 66 -

Rano ujutro sam krenuo u gustiš ''Iza avlije'' dok se Milica bavila oko Jasenke i doručka. Gledam s koje bi strane bilo najlakše početi, pa kad shvatih da je s bilo koje isto krenuh ''od sunca''. Smreka, pa drača, pa zakržljali grabići, pa kupina, pa trnić, pa glogić, poneki zaprcani rastenjak, i sve se to uplelo između sebe i među litice, pa koristim naizmjenično sikiru, kosjer i rogulje, kosjeraču i krampić, ali sporo ide. Iz smreke mi zavrat zasipaju suve iglice, drača bode žestokim bodljama, a kupina se kači sa robu i kožu na meni. Grabovina se zavukla u procjepe litica i sikirica češće pogađa kamen nego li kao kost tvrdo drvo, pa vrcaju iskre na sve strane. A iako još nije ugrijalo ja se potim ka u sred podne.
Dolazi Milica:
-'' Sporo to ide, a? Baš ćemo se namučiti!''
-'' A vidićemo, pomalo, ne žuri nam se, koliko stignemo.'' - sav oznojen i zasut smrekovim iglicama i izgreban od drače i kupine smireno ću ja.
Oko marenda počele su navraćati i komšije pitajući, onako usput, šta to radim.
-'' Planiram ođe graditi kuću.'' - kažem im.
-'' Ih, zar ti ćaća nije muga dati kumad ravnijeg, da se ne mučiš u tom kršu!?'' - čude se.
-'' Vidiš, neda, znaš njega: ''... ako dam jednom unda će tražiti i drugi...''.'' - odgovaram im.
-'' Pa nek traže, svaki bi roditelj bijo sretan da mu djeca oko njega rade kuće. Ta neće ni un vječno, ionako će se kad tad trebati djeliti.'' - vele mi.
-'' Kažem mu i ja to, ne radi se o čak ni o diobi, već da da terene za gradnju, a ostalo kad dođe vreme, a on neće ni to.'' - kažem im.
-'' Eh, Mariša, Mariša, uvjek un po svome!'' - vele oni - '' Uvjek žali za prošlim.''

Karijera - Putovanje u osrednjost (61-65)

- 61 -

Tog proljetnog popodneva, ljepog kao samo što može biti u maju, vratili smo se iz Bukovice, s Vlake, poslije tamo provedenih Prvomajskih praznika, osvježeni tamošnjom tišinom, cvjetnim livadama i mirisama rodnog zavičaja.
Dok smo raspremali stavri iz brojnih torbi i zavežljaja i djelili hranu od robe, a nju na prljavu i šistu, ćakulali smo s čika Perom i tetkom Marom. A njih je najviše interesovalo kako je bilo s Jasenkom i kad su čuli da je bilo sve u redu njihovoj radosti ne bijaše kraja da su i sami sebe morali pohvaliti:
-'' Vidiš li ti šta to znači za dite kad je u sigurnim rukama, a Jase?'' - grli je tetka Mara - ''Sunce moje, baš smo te se poželili, odužiše mi se ovi praznici.''
-'' 'Esu, tebi i meni, ovdi u betonu, srića pa ću ja ovih dana u Broćanac, vrime mi je, mora se tamo nešto poraditi, a i vinogradić je ki dite.'' - tješi se čika Pero.
Dok smo ušli u našu sobu i tamo svrstavali naše stvarčice mahinalno sam upalio TV koju za ovih produženih praznika nisam nikako gledao, ne obraćajući puno pažnje na emitiranje nekakve ''ozbiljne glazbe''. A onda odjednom se program naglo prekinu i mi svi iznenađeno zastašmo kao ukopani na zatečenim mjestima. Tišina i svjetlucanje ekrana potraja, bar nam se tako učinilo, dosta dugo, a onda se na ekranu pojavi Miroslav Lilić, rodom iz Siverića, urednik na TV Zagreb, u crnom odjelu i bjeloj košulji i crnoj mašni i nekako promuklo izusti:
-'' Umro je Drug Tito...''
Bilo je to 4. maja 1980. godine, u 15.04 sati.

Karijera - Putovanje u osrednjost (56-60)

- 56 -

Popodne sam iz Pošte u Kistanjama nazvao Gojka u Split da se raspitam za brata Čilaša Mile, ostalo mi je negdje u podsvjesti saznanje iz nekog razgovora da je on automehaničar u Oklaju. Gojko to potvrdi i čak mi reče da radi i po polisama OZ-a i da mu je radionica i kuća na izlazu iz Oklaja prema Kninu. Nema mi druge, sutra moram tamo i nastojati da se ''Fićo'' što prije popravi.
Krenem oko osam sati tog jutra. Rudele, Ivoševci, Brljan most preko Krke, Čitluk, pa Oklaj. Pred dućanom u centru gradića upitah za Marka Čilaša i njegovu automehaničarsku radionicu, da ne lutam, za svaki slučaj.
-'' A tu je desno od ceste prema Kninu, nova kuća na osami.'' - rekoše mi uglas dva-tri Prominca pružajući ruku na pravac prema Kninu.
-'' Odavle, ma petsto metara.'' - doda jedan.
Začas sam bio tamo. Usred krša, uz cestu, očišćen bagerom oveći teren, a odmah uz cestu nova kuća na kat, bez istaknute firme. Samo po par ''krntija'' iza kuće moglo se zaključiti da je tu neki majstor. Uđem makdamskim kolnim putićem iza kuće na provizorno parkiralište i zasviram.
-'' O' ma, eto me...'' - začu se glas iz garaže-radionice, a s balkona, cjelom dužinom kuće, izviri ljepa crnka srednje dobi u kućnoj haljini na cvjetiće.
Izađoh iz auta i zapalih cigaretu, a prema meni, par koraka, uz široh osmjeh ispod crna brka, krenu majstor tarući ruke o stupu i plavi zamašćei radnički trliš njemačke proizvodnje.
-'' Dobro jutro meštre, Marko Čilaš?'' - osmijem se ja.
-'' Dobro jutro gospdine, jeste, taj sam, koja muka?''- osmija se i on i pruži po majstorski ruku na pozdrav, iskrenutu ovlaš da moju ne zamasti mašinskim masnoćama.

Karijera - Putovanje u osrednjost (51-55)

- 51 -

Tako sam se odmarao i lječio desetak dana, a nakon kontrole kod specijaliste na Internoj klinici krenuh na posao. Učini mi se da nisam ni bio odsutan, isti problemi, isti ljudi, ista svakodnevnica. Tu me zateče i poziv da dođem na raspravu u vezi stana na Sud udruženog rada za tri dana po tužbi Borzića Lovre i Josipa (Joze) Grančića.
Zovem Bana da vidim tko vodi predmet u pravnoj službi, a on mi potvrdi, odranije rečeno, da je zadužena Birđa Križan:
- "Ona je zadužena za to, reći ću joj da danas navrati kod tebe i da se dogovorite oko nastupa na sudu." - nešto mi se dodvorava.
- "A jesi li vidio ovih dana Borzića i Grančića, šta oni kažu?" - pitam ga, čuo sam odranije da je to ustvari sve njegovo maslo.
- "Odavno nisam, a i tada usput, ma nisu me poslušali ni prije tužbe, kako bi sada?" - neodređeno će on.
- "Samo me interesira zašto tužbama nije obuhvaćen i Delija, kada je za nas obojicu išlo sve isti dan i na isti način, mada je i tada Delija prošao u mojoj zavjetrini?" - bockam ga.
- "A šta ja znam, to je njihova stvar, tu ja ništa ne mogu!" - brani se on podižući glas.
- "Ne paprišti se, znam ja Jerko, zanš i ti, ali neka, neće vam uspjeti." - rekoh mu i poklopih slušalicu.
Birđa je došla za desetak minuta noseći hrpu papira u debeloj fascikli vezanoj šarenim kurdelama:
- "Poslao me direktor Ban da se dogovorimo oko taktike na sudu, ja sam se pripremila, a da znate i Vi šta i kako trebamo raditi." 
- "Ti znaš svoje, ja znam svoje, otvorimo karte, biće sve lakše i brže, važi?" - rekoh joj.
- "Tu imam Statut, pravilnike, odluke RS-a, Stambene komisije, a evo i mog koncepta za sudsku raspravu." - pruži mi dva lista papira ispisana rukom.

Karijera - Putovanje u osrednjost (46-50)

- 46 -

Miličin brat Stevo se u nedjelju vjenčava s Danicom Mandić, Jekinom kolegicom iz srednje škole i s posla u "Dalmi", prije u Splitu, a sada u Kninu, u Robnoj kući.
Sa Vlake smo otišli u subotu popodne u Mokro Polje da se pomogne oko priprema, a tamo su se svi Miličini, braća i sestre, bili već okupili: brat Jovo i žena mu Mira, brat Luka, sestre Dara, Jeka i Janja, sve stigle od Hvara do Kule u Vojvodini.
Sve se čistilo i spremalo, svak je ima svoje zaduženje, a mene zadužiše da se brinem o djeci, Jasenki i Goranu, i da im ne smetam oko pečenja i kuvanja, spremanja kolača i štošta drugog i da se ne umaram puno, jer ću u svatovima, kao najmlađi zet, biti barjaktar, da je takav običaj.
S djecom meni nije bilo teško, ona imaju pitanja a ja odgovore, spustim se na njihov nivo odnosno podjetinjim, uvažavam ih kao da su veliki i odrasli i lako nađemo zajednički jezik, pa oni mene slušaju u svemu kao drugara, a ja im kao "pametniji" odgovaram na sva bezbrojna pitanja o svemu i svačemu jednostvanim odgovorima i "ozbiljno", te ona uvažavaju i čak imaju savjete i zabrane koje nisu baš ono šta ja hoću nego šta tako treba i mora se.
S djecom sam nakitio "Fiću", a ja sam im dozvolio da se njih dvoje oko toga maksimalno angažiraju kao "umjetnici", te se svi čudiše kako im djeca ne smetaju i ne "...muvaju se oko nogu...".
Zaspalao se kasno noću, sito i pripito, a s planom da se sve finalizira i dotjera u malo vremena što ostaje dok se krene po mladu u Mandiće, dolje ispod Đevrsaka. Raspitao sam se u detalje šta je moja dužnost kao barjaktara i ukratko mi objasniše po onom "...to se zna..." i shvatih da moram nositi zastavu u polasku po mladu u prvom autu, a po povratku i ono što se na barjak nakiti, a to po običaju bi bila neka "...pjevčina ili kokoš..." koja se "ukrade" od maladinih da bi bilo dosta sretna s podmlatkom u novoj porodici.
Zora dođe za čas, ženske se prihvatiše poslova oko kolača i ostale hrane, a muški oko sječenja pečenja i namještanja stolova i sjeđa za predvidljivi broj svatova, pa i još više, za svaki slučaj.
Središmo se i obukošmo kako treba i u deset krenu kolona auta. Ja sam bio u prvom na suvozačkom mjestu i kroz otvoren prozor držao prilično dugo i teško koplje s povelikom srpskom zastavom dok je na haubi bila rastegnuta i učvršćena jugoslavenska zastava okićena cvjećem.

Karijera - Putovanje u osrednjost (41-45)

- 41 -

U "grad" nismo ni izlazili, sve se svelo na posao od ranog jutra do kasnog popodneva, a onda do kasno uveče pripremanje za sutrašnji dan: kuvanje, pranje, čišćenje, peglanje, a sada kada je Jasenka u bolnici stalno telefoniranje popodnevni pogled kroz prozor Zaraznog i nakon toga mekanholija, nevoljnost i briga šta će dalje biti.
U takvoj nevolji pridruži mi se i druga. Pravnik Hrvoje Galić mi u povjerenju reče da imaju neke tužbe u vezi moga stana, a što sam ja smatrao već gotovom stvari i da se o tome neće više voditi nikakvi razgovori, jer mi je ostalo da čekam završetak gradnje zgrade i useljenje. On mi nije mogao reći ko i zašto tuži jer je to slučajno saznao nenamjerno slušajići povjerljivi razgovor Bana i Birđe iz susjedne kancelarije, a inače se o tome pred njim još nije govorilo niti je vidio bilo kakve papire.
Pitam se o čemu se sad tu radi, ta svi žalbeni rokovi su prošli, čemu sad pokretati to pitanje i zašto to nekome treba. A unapred mi je jasno da s tim Ban nešto smjera, jer me sa svim dosada poduzetim potezima nije mogao "upokoriti" i "privući na svoju stranu" u "svoj klan". Odlučim da čekam, praviću se da ništa ne znam o tome dok ne dobijem zavnične informacije ili na stručnom kolegiju ili preko papira, a ako se tužba ne odnosi lično na mene već na poduzeće moja briga će biti ta da imam uvid u postupak i tražim od pravnika da moji interesi ne budu ugroženi, a pošto je to Banov cilj od samog početka rješavanja mog stambenog problema, neću dozvoliti da namjerno opstruira obarnu pa po negativnoj presudi za poduzeće, a tako i za mene, neoćno širi ruke i govori da je sve s pravne strane poduzeto, ali se nije moglo protiv zakona, šta on od početka tvrdi.
A moj adut je bio Delija, iskoristio je u dogovoru s Banom moj slučaj "kriičnog kadra" da se i on progura kroz zavjetrinu, iako se njegov slučaj nikako nije mogao tretirati kao moj. On dobija stan od ŽTP-a na Ravnim njivama nadajući se da će 50% sredstava dobiti od "Dalmacijavina" kad mu tamo žena Donata dođe na red po stambenoj listi, a to će biti, " ... ko zna za koliko godina...", ili bolje rečeno ŽTP-u te pare neće biti nikad uplaćene.

Karijera - Putovanje u osrednjost (36-40)

- 36 -

Naredne dane sam radio po cjeli dan kako za svoj OOUR tako i za saobraćajnu grupaciju pri čemu sam umor i iscrpljenost pokrivao strogom pragmatikom i "golim činjenicama". Mijana je trpila izlive "mojih argumenata", ali je shvatila da će ovaj rad i njoj donjeti "pozitivnu ocjenu" po okončanju posla, kako od onih "odozgo" tako i "kolega s terena".
- "Šta to radiš Mile, svi se vrte oko tvog malog prsta, sumnjiva mi je ta tvoja velika vrednoća?" - pita me Gojko Rašković iz Knina.
- "Tebe se ne može prevariti, ali ćuti dok ti ide dobro, a ja znam da dobro stojiš, jel' tako?" - rekoh mu ledene face.
- "To jest' , ali se pitam da li ćemo ovakvi proći u "sudaru" s drugim grupacijama?" - sumnjičav je on.
- "Hoće,hoće, vreme je da i oni počmu cjeniti ruku koja ih hrani, svi žive na račun naše grupacije, znaš i sam to, samo što smo do sada imali "jake kadrove", pa nas stalno pljačkali." - velim mu.
- "Znam to, ali ti si mi ipak sumnjiv, zašto te dobro slušaju ovi iz SOUR-a?" - namignu on ne bi li dopro do pozadine događanja.
- "Moraju, došao je trenutak da se stvari stave na pravo mjesto, konstelacija kadrova i trenutka se tako složila." - zagonetno se nasmješim.
- "Nek' ide tako, meni odgovara." - povuče se kad udari u zid tajanstvenosti.
Priđe nam šef planske službe SOUR-a Vlado Višnjić:
- "A, krojite po svome, neka, drago mi je da je proradila saobraćajna grupacija i solidarnost u njoj."
- "Sređuje Mile stvari, sad nemoj samo ti kvariti popuštanjem drugim grupacijama, budi neutralan, biće samo preraspodjela među grupacijama, a tebi kao SOUR-u je svejedno, sve će ti biti u okvirima projicirane bilance." – kaže mu Gojko.
- "Neka, pa i ja sam "saobraćajac", drago mi je da tako ide, a Mile to dobro čini i biće sve u redu. Malo buke, malo vike, ali se brojke neće bitno promjeniti." - nasmija se Vlado.
- "Odlično, idemo dalje, samo da vi gore izborite realnu kompezaciju!?" - velim mu.
- "Prema Ivanuši sigurno će se naša računica prihvatiti s 99% izgleda, a to je puna šaka brade." - nasmija se on - " A kakvi su moji "novi" referenti?"
- "Malo zbunjeni, ali dobro im ide biće oni dobri, samostalni i realni." - velim mu neodređeno.
- "Neka, neka, kad ih vas dvojica učite ne mogu biti loši!" - zamaskira on svoje sumnje stvorene na bazi dojava "šefovskih podrepaša" govoreći u množini mada sam znao da nije bio ni blizu stvarnosti koja se noću odigravala u mojoj sobi.

Karijera - Putovanje u osrednjost (31-35)

- 31 -

Milica i ja smo ustali oko osam, a dočekao nas je vedar i sunčan dan, samo po mirisu se osjećala burica. Čuo sam stare kad su ustali i dogovarali u kuhinji, a nešto kasnije i Jovu kako pali frezu i odlazi na freziranje bašča. U kuhinji je sjedio Stevo i oštrio noževe,a Mira je skoknula do strine Mike na ćakule i kavu.
- "Dobro jutro, šta ćeš ti s tim?" - pitam Stevu.
- "Klaćemo prasad, ljepo je i burno vreme, nema se šta čekati." - veli on.
Prtistavim lončić za kavu na šporet i progaram drva i ugljevlje u ložištu:
- "Nećeš valjda sam, šta ne osta i Jovo?"- pitam ga.
- "Štra će mi, ti žeš pridržati žicu dok ja zakoljem, ostalo je moja briga. Mira i Milica će pomoći oko pranja." - objasni mi on.
- "Dobro, samo mi pokaži, ja sam dosad samo glaeda, nisu me to naučili raditi." - upozorim ga.
- "Neka, nema tu šta posebno, radićeš što ti kažem." - nasmija se on.
Popijemo rakiju, bocun i bičerini su bili na stolu, a tad dodam skuvanu kavu. Dođe tad i Milica noseći Jasenkinu robicu za pranje:
- "Šta je sad to, imaju li ovi ikad mira, nikad ni sveca ni petka." - veli ona.
- "Zar se nisi naspavala?" - pita je Stevo.
- "Ma jesam, ali me probudio Ćićo rano onom svojio glasinom, i kad šapće čuje ga se na kilometre." - osmija se ona.
- "Znaš ti njega, preskočiš to i spavaš dalje." - veli joj Stevo smijuljeći se, a tad se okrenu meni:
- "Ajmo sad Mile, vidiš ovu sajlu s ručkom i omčom, kad ja nabacim omču prasetu na njušku ti samo vuci sebi, ostalo ću ja." - objasni mi on.

Karijera - Putovanje u osrednjost (26-30)

- 26 -

Kod kuće je bilo sve u redu, Jasenka je napredovala kako treba, uveliko se smijala i plela rukicama i ritala se nogicama. Počeli smo joj davati i druga jela predviđena za tu dob, voćne kašice, juhice i sokove. Ponašala se kao velika, oko hrane nije pravila nikakvih problema.
Milica se posvetila njoj i kući, a posla je uvjek bilo te su joj dani brzo prolazili što nas je navelo da razmišljamo kako ćemo kad prođe porodiljski dopust i kada ćemo morati oboje raditi. Spomenuli smo teti Eti mogućnost da ona čuva Jasenku dok smo mi na poslu, ali je ona odlučno odbila:
-"Prestara sam ja za taj posa, velika je to za mene obaveza i odgovornost."- pravdala se ona. 
Bili smo u dilemi da li tražiti neku curu ili mjesto u jaslicama. Cure ka' cure, nisu pouzdane, a u jaslice treba djete nositi rano, kad najslađe spava. A skupo i jedno i drugo, što se toga tiče skoro da je svejedno. 
Ja sam položio testove u auto školi i prvu pomoć, sada sam išao na vožnju. Trebalo je u vožnji s instruktorom provesti četrdeset sati, po sat-dva sedmično. Instruktor mi je bio Marko Šolić, profesionalni vozač "Prerade", koji bi u zoru razvozio kruh po dućanima, a kasnije do kasno u noć radio kao instruktor u auto školi.
-"Što tako Marko, možeš li izdržati?"- pitam ga kad smo se malo upoznali.
-"Moram Mile, treba graditi kuću iz podstanarstva, a ženina plaća u "Jugoplastici" nikakva. Tu su i dica, škola, knjige, roba, a šta sve ne? A stan neću dobiti do sudnjeg dana!"- objašnjava on.
Bio je pet-šest godina stariji od mene, a kako mi ispriča ćaća ga je iz Ogorja poslije osnovne škole posla u grad "golog ki pištolj", nek se snalazi kako zna i umije. Sa šesnaest se zaposlio kao transportni radnik u "Preradi" i avancira do šofera:
-"A da sam ima di ostati, osta bi, ma sad tamo nema nikoga, ćaća i mater umrli, a braća i sestre se razišli po svitu ki i ja."
Poslije nekoliko sati vožnje Marko se uvjeri da to meni dobro ide, pa se provozamo malo kroz grad, a onda dođemo na Bačvice i vozamo uličicama. Kad dođem do neke raskrsnice Marko kaže:
-"Žmigavac, desno."