- 91 -
Novu 1975. godinu čekali smo kod mene u garsonjeri. Rosa je dovela svoju kolegicu Mariju, a došla su i dva momka, Andrija i dr. Cvitković. Po pogledima, saučesničkim i tajanstvenim, bilo mi je jasno da je Andrija Rosin momak, a "Cvitko" Marijin, iako su one predstavile kao kolege s posla. Rosa nije meni o svom društvu puno pričala, a kada bi je šta upitao odgovori su joj bili kratki i neodređeni, a ja nisam insistirao da saznam nešto više. Ako je nešto ozbiljnije, računa sam, sama će mi reći kad to ona odluči.
Kako bude u tim prilikama, pričalo se, šalilo i smijalo se, plesalo i gledalo novogodišnji TV program. Noć je prošla kao tren, nova 1975. godina je počela.
Pripremao sam ispit iz Ekonomike vanjske trgovine kod dekana prof.dr. Petra Anića i Ekonomiku šumarstva kod prof.dr. Zvonimira Poljančića. Ispiti su prijavljeni za mart mjesec, a gradivo je bilo dosta obimno, naročito o vanjskoj trgovini. Smetnju mi je pravila i velika angažiranost na poslu, jer se završavala poslovna godina i trebalo je dati posljednje upute i izvršiti radnje za izradu završnog računa, a istovremeno pripremati izradu poslovnog izvještaja. U toj gužvi trebalo je dovršiti i izradu započetog plana poslovanja koju smo obavljali u nemogućim uvjetima, u zagušljivom potkrovlju zgrade ŽTP-a u Mihanovićevoj.
Vreme do ispita je prošlo, radi svega toga, kao tren, i kao iznenađenje me zateče datum polaganja. Ekonomika šumarstva se polagala pismeno, takav je način ispitivanja bio kod prof. dr. Poljančića, pošto je on dolazio na ispite i predavanja iz Zagreba, gdje je bio redovni profesor.
Dekana prof.dr. Anića sam poznavao sa ispita iz Ekonomike komune, o čemu sam pisao i seminarski rad, a i on se sjećao mene. Na pitanja sam mu dobro odgovorio i zaradio vrlodobru ocjenu. Tad mi je prelistao indeks i vidio da mi ostaje još samo jedan ispit:
- "Onda kolega, - otegnu malo listajući stranice - " mi se ubrzo rastajemo?"
- "Nadam se profesore, bilo je ljepo." - kažem mu.
- "Šta ćete dalje, postdiplomske studije?" - pita me.
- "Moram u vojsku, poslije ću viditi." - odgovorim.
- "Razmislite, Vama knjiga leži, idite dalje." - preporučuje on.
- "Pa, nije mi dobar prosjek, ima tu svega i svašta." - osmijem se.
- "Lako za to, Vi ste vanredan student, a ove vaše ocjene bi poželili mnogi redovni studenti. Zbilja, koliko imate radnog staža?" - upita me.
- "Skoro osam godina, sve na željeznici." - odgovorim.
- "Završite vojsku, pa tražite mjesto u nekoj banci ili vanjskoj trgovini, ima toga u Splitu: "Koteks","Brodomerkur", "Dalma",npr., a postidplomski možete upsati ovdje kod nas. Ako Vam zatreba biću Vam na usluzi, poznajem tamo neke ljude, a fakultetu je u interesu da se naši studenti plasiraju kao dobri kadrovu posvuda u privredi. Vidite, obostrana korist." - nasmije se on.
- "Vjerojatno hoću, javiću Vam se." - obećavam.
Ocjenu iz ekonomike šumarstva trebalo je čekati, pa se poslije oproštaja s dekanom uputim u grad, da ubijem vreme. Veljka nije bilo u sobi, pa sam po ljepom sunčanom danu lunjao po gradu, a kad bi se zamorio sjeo bi u neki kafić i uz kavu čitao novine.
Kraj studiranju bio je blizu, trebalo bi razmišljati o tome šta dalje, ali bi svaki put odustao kad bi se sjetio da trebam ići u vojsku: "Ima vremena, promozgaću u tih godinu dana služenja vojnog roka."
Veljka nisam našao ni poslije podne, a susrevši kolegu Željka, kojeg sam površno poznavao s fakulteta, dobih obavjest da je možda otišao kod cure i da je to postala "opasno ozbiljna veza".
Odem tada u prvo kino i poslije prvih kadrova zaspem, probudi me škripa stolica dok je na ekranu tekla odjavna špica. Pa opet lunjanje po gradu uzduž i popreko, dan nikako da prođe. Osjećao sam umor i zasićenost od ispita, studija, putovanja i cjelodnevnog lutanja. Tješila me pomisao da je ostao još samo jedan ispit i da je sa ovim gotovo, da odlazim u vojsku, i da je to neka promjena, mada nisam vidio svrhu gubljenja te godine dana. Ali neka bude, bar ću se odmoriti od svega.
Stigavši lokalcem u Vinkovce imao sam još sat vremena do voza za Split, pa sjednem u restoran i naručim kavu i vinjak računajući da će me to omamiti i da ću moći prespavati cjelo putovanje. Bolje spavati nego se lomiti teškim sumornim mislima o prošlom i sadašnjem životu ili o planovima za budućnost, koji se obično ne ostvare.
S voza sam otišao u kancelariju iako je bilo skoro dva sata do početka radnog vremena. Uhvatio sam se posla da nadoknadim zaostalo za vreme odsustva radi ispita. Oko osam sati u kancelariju banu Jozo Grgić. Vratio se iz zatvora, odslužio je svoje zbog saobraćajne nesreće u kojoj poginu Ante Kaliger-Anić, njegov komšija sa sela, telegrafista u željezničkoj stanici Solin.
- "O, Jozo, zdravo, kako si, dobro izgledaš?"- ustanem i pružim mu ruku.
- "Dobro je, eto, prošlo je i ovo." - zašuška, mučeći se da normalno izgovori "š" i mehanički pruži ruku.
- "Kad si stigao?" - upitah ga.
- "Juče, popodne, stara mi je sačuvala sobu, opet ću stanovati na Vrzovu Docu."- obavjeti me.
- "Kada počinješ raditi?" - izvlačim odgovore od njega.
- "E, znas," - oduži on - " tu ima malo problema! Mozemo li van?" - poče šuškati, a neugodno mu da priča pred ostalima u kancelariji o tim problemima.
Izađemo ispred kancelarije, kod magazinskih kolosjeka.
- "Bio sam kod Danka, on kaže da me nisu dužni primiti nazad na posa, jer mi je zatvorska kazna bila duža od šest mjeseci." - snuždeno će on - "I da napišem molbu, pa će se vidjeti!"
- "Vidi vraga, na to nisam ni mislio! Pa ne mogu biti takve pizde, ipak si po pruzi dera desetak godina, a kazna nije bila radi posla već iz privatnog života."- ne slažem se s onima koji tako misle postupiti prema njemu.
- "'Oćeš li ti govoriti s njima, kud ću ja sad?"- očajno će - " I ja sam mislio da tu neće biti problema."
- "Znaš da hoću! Nego, šta bi ti radio, ne možeš s tim prekidom, a vjerojatno i traumom biti otpravnik kao do sada?" - pitam ga.
- "Bilo šta u transportnoj službi, ne mora mi se uvažavati ni Viša ekonomska škola, ni ove studije." - izjasni se.
- "Dobro, idem odmah kod Sarage, koje molbe, koji bakrači. Ajde sjedi u "Bobisa" i čekaj me." - pređemo preko staničnih kolosjeka.
Dok se on uputi u "Bobisov" kafić-baštu ja se navratim kod Slavka Pribudića, šefa transportno-komercijalne službe. Nađem ga sama:
- "Direktore Slavko, može li mala pomoć?"
- "U svako doba Mile! Što bi to ja tebi mogao pomoći?" - kao uvjek srdačno i uglađeno će Slavko.
- "Ma šta ćemo od onog nesretnog Grgića? Došao je iz zatvora, znam da ga po propisima nismo obavezni primiti nazad na posao, ali bi trebali imati bar malo duše, radio je na željeznici desetak godina, dera uniformu po pruzi kao otpravnik." - rekoh mu o čemu se radi - "A i gdje bi on drugdje, onako smotan, mogao raditi?"
- "Tko mu je to rekao, i ja mislim da ga trebamo primiti." - on se tobože začudi, iako obojica znamo da je to njemu poznato.
- "Saraga, da napiše molbu, a od čega će živiti dok se to rješi?" - velim mu.
- "A šta bi on radio, kao otpravnik ne može, trebao bi ići na zdravstveni pregled i ići polagati vanredni stručni ispit, a sumnjam da bi mogao proći na zdravstvenom pregledu, neće dobiti prvu grupu radi tih psihičkih trauma."- raspituje se on.
- "Daj ga negdje kod sebe, gurni ga negdje u Kopilicu." - predložim mu.
- "Ali on ima Višu ekonomsku školu, ne znam dokle je stigao s fakultetom?" - pita Slavko.
- "Sad je negdje na kraju treće, početku četvrte godine, nešto je polagao iz zatvora, ali će on biti zadovoljan bilo čime."- kažem mu.
- "Ajmo kod Danka, nek ide za potražnog u Split Predgrađe, nek ide k vragu, mada mi se baš ne sviđa kao čovjek." - ustane on i krenemo kod direktora Sarage.
- "Danko, evo Mile kaže da primimo onog smotanka ." - Slavko će s vrata.
- "Bio je ovdje, rekao sam mu da napiše molbu. Zakonski nemamo nikakve obaveze prema njemu." - Saraga će.
- "Znam direktore, ali mislim da Vam niko neće prigovoriti ako ga zaposlimo. Čovjeku je dosta nevolje. Ipak je desetak godina bez primjedbi radio kod nas, i to gore na pruzi, po vukojebinama. Gdje će on sad, još ovako smušen?" - bacam na sentimentalnost i moralnu obavezu.
- "Jeli on ovako stalno smotan, spetljan, ili je to posljedica sudara?" - pita Saraga.
- "Treba ga poznavati, izgleda spetljan, ali obavi ono što se od njega traži kako treba i vredan je."- branim ga.
- "Dokle je stigao sa studijima?" - pita direktor.
- "Ima diplomu Više ekonomske, na kraju treće je, skoro na četvrtoj godini fakulteta, da nije bio u zatvoru sada bi bio apsolvent." - obavjestim ga.
- "A hoće li on tražiti radno mjesto po stručnoj spremi, mi zasad nemamo takvih?" - Saraga će.
- "Ma neće, nek ide u Slavkovu službu, može biti potražni službenik, robni blagajnik ili tako nešto slično."- predlažem im.
- "Nek ide u Kopilicu, može biti potražni, svi ostali su stari, ne izlazi im se na teren, a uskoro će neki i u penziju."- složi se Slavko.
- "A dobro, Slavko, ti to sredi, reci Lazi gdje i od kad da ga rasporedi, nek ide k vragu. Nešto kod njega mi se ne sviđa, bojim se da će praviti probleme, tražiće sutra raspred po stručnoj spremi, zaboraviće ovo što mu pomažemo danas." - skeptičan je Saraga.
- "Nije valjda toliko blesav!?" - Slavko će.
- "Ne znam, vidjet ćemo, ali čini mi se da je on od onih ljudi koji misle da im se mora pomagati, udovoljavati, a da se oni nisu dužni revanširati. Previše cijene sebe, a neće da se pogledaju u ogledalo i odrede pravu, realnu mjeru. Brzo zaborove dobročinstva, pa traže uvijek još, a nikad i nikome se ne osjećaju dužni. Nadam se da nismo pogrešili." - sumnjičavo vrti glavom Saraga.
- "Koliko ga ja poznajem nismo, a i sve ovo ga je opeklo, biće on sretan da bilo šta radi."- velim im.
- "Dobro, dogovorili smo se. Marenda je, moram u grad skočiti." - ustne Saraga i krenemo iz njegove kancelarije.
- "Mile, reci mu da dođe poslije marende kod mene." - veli Slavko - " Poslaću ga da se tamo sutra javi raditi."
- "Hoću, hvala ti." - rekoh mu.
- "I da znaš,on se ne bi tako zauzeo za tebe! Kad se tebe raspordilo za samostalnog referenta on se žalio da je trebalo rasporediti njega, jer ima nešto više staža od tebe, a da obojica imate istu stručnu spremu. Da nije morao ići u zatvor sigurno bi više insistirao na tome i pravio svima smetnje."- oda mi Slavko tajnu koja me prenerazi i ode ne ostavivši mi vremena da se raspitujem za detalje.
Odem u kafić "Bobis" i sjednem za Jozin stol:
- "Javi se Pribudiću poslije marende, ići ćeš sutra raditi u Split Predgrađe kao potražni službenik."
- "Već sutra, odlicno! Kako da ti zahvalim kolega, niko mi u zivotu nije ucinio kao ti!" - dobivši napad zahvalnosti zaboravi na govornu manu.
- "Ne zahvaljuj Jozo, valjda bi i ti tako nešto napravio za mene, ne sumnjam u to." - rekoh mu.
- "Bi sigurno! Svi ovi drugi kojima sam se obracao samo su obećavali i slijegali ramenima: "Vidit cemo". A ti si konkretno nesto napravio, znas da ću to dozivotno pamtiti."- raznježio se on.
- "Dobro, dobro, sad je gotovo! Šta ti bi, odjednom si mi prestao pisati iz zatvora?" - upitah ga.
- "Nadao sam se da cemo se sresti u Osijeku, na ispitima, pa ti nisam htio dosađivati. Ucio sam, uspostavio kontakt s Fakultetom, polaga ispite i znas kako to vec ide. Nisam bio zatvoren kao ispocetka i nisam vise imao one tjeskobe, a odlazak na ispite u Osijek mi je bio kao rekreacija."- pravda se on vrdajući da ne kaže pravi razlog.
- "Dobro, to sam i pretpostavljao. Nije važno, nije ti bilo potrebno, adaptirao si se i to ti je bilo najvažnije. Sada je to prošlo, ide život dalje." - odmahnem rukom - "Kako ispiti?"
- "Imam jos onu nesretnu Unutrasnju trgovinu iz trece, sad cu ponovo izaci u junu, pa se nadam najesen polagati iz cetvrte, a ti?" - kaza i pita.
- "Još Financije i gotovo, pa vojska." - rekoh.
- "Dobar si, ti mi dajes snagu da ovo guram, da nije tebe ja nikad ne bi krenuo na studije." - priznaje on.
- "Zajedno je lakše!" - nasmijem se - "Ajmo raditi, prošla je marenda."
Vratim se u kancelariju, a Jozo ode kod Pribudića da se dogovori o poslu. A ja sam u ustima osjećao još ukus gorčine od Slavkovih rječi o Jozinim postupcima, i u duši osjećao zadovoljstvo što sam mu ipak pomogao, nadajući se da mi to neće izaći na nos. Bog sve vidi!
- 92 -
Stiglo je proljeće, u tjelu i duši budio mi se neki čudni nemir, nije me držalo mjesto. A moralo se po cjeli dan sjediti u kancelariji i pisati periodični poslovni izvještaj za prvi kvartal, a nakon štampanja odgovarati na bezbrojna pitanja na Radničkom savjetu i Zborovima radnika. A sva su se svodila na to: zašto nam plaće nisu veće; bar da smo u prosjeku drugih grupacija u privredi koje su isto na državnim jaslama; ili: koliko i zašto toliko malo novca se izdvaja za stambenu izgradnju, stambene kredite itd.,itd. Nije mi bilo teško odgovarati i obješnjavati, a nastojao sam izbjegavati visokoučene fraze i strane stručne izraze što se ljudima skromna obrazovanja sviđalo,pa nisu morali postavljati dodatna pitanja, od prve bi im bilo sve jasno. "Drvene advokate", koji su uvjek imali nešto reći, pitati, predlagati i kontrirati uputio bi da to pokušaju sprovesti u svojoj familiji, pa ako uspije da to neće biti teško primjeniti i na naš OOUR ili čak SOUR kao mnogo veću zajednicu. A kad ni takav šaljivi ton ne bi upalio prekinuo bi raspravu starom narodnom izrekom: " Dala bi majka, ali se nema!" ili bi ga neko od njegovih kolega oštro prekinu "...da ne mudruje...", da je sve jasno i da se dosta sastančilo.
Svjestan da ću se teško natjerati na učenje posljednjeg ispita, ako napravim veću pauzu, prijavio sam ispit iz Financija za maj mjesec, a to me prisililo da ispočetka prelistavam, a kasnije temeljitije "zagrizem" i učim do kasno u noć. Na ispitu će mi biti prof.dr. Vladimir Srb, mlađi čovjek srednjih godina, koji je doskora bio asistent i za kojeg su studenti pričali da je prilično strog, prepotentan i nabusit. Monetarne i Javne financije te Bankarstvo sam kao predmete imao i na Višoj ekonomskoj školi, pa mi je materija bila poznata i trebalo je samo obnoviti i sistematizirati po programu dr. Srba i pogledati šta je to opširnije u literaturi koju je on preporučio. On se dosta oslanjao na dr. Hamida Filipovića sa Sarajevskog univerziteta, ali je taj udžbenik bio zastario, trebalo je obnoviti izdanje i dopuniti ga nastalim novinama, a dr. Srb je to izbjegao i samo korigirao ili dopunjavao na svojim predavanjima redovnim studentima. Ja sam ta predavanja imao iz sveski redovnih studenata, a literaturu sam dopunio udžbenicima sa zagrebačke i beogradske ekonomije, posudivši ih iz biblioteke Više ekonomske škole u Splitu.
15. maja 1975. godine je došao brzo i ja sam bio na ispitu u kabinetu prof.dr. Vladimira Srba već u osam sati ujutro došavši direktno s voza. Nas troje studenata je izvuklo pitanja i profesor je pregledao moj indeks dok smo pravili koncepte za odgovore:
- "Kolega, vama je ovo zadnji ispit?" - upita me.
- "Jeste profesore." - potvrdim.
- "Pa, hoćemo li?" - upita.
- "Može. Prvo pitanje mi je: "Organizacija bankarskog sistema u SSSR-u? " - i nastavim pričati po udžbeniku dr. Hamida Filipovića.
- "Sve što ste rekli točno je, ali je tako bilo doskora. Prošle godine su to mjenjali, trebate pratiti štampu i stručnu literaturu!" - nije on zadovoljan.
- "Profesore, ono što sam pročitao u dnevnoj i tjednoj štampi ukazuje da su izvršene samo neke, da ih nazovem, "kozmetičke promjene", a suština je ostala nepromjenjena. U "Informatoru", "Privrednom vjesniku", TEB-ovom i ING-ovom registru nisam našao ništa opširnije, a druge strane literature nemam na rspolaganju." - pravdam se.
- "Ima, ima kod banaka i izvozno-uvoznih firmi koje rade sa SSSR-om, a u ekonomiji treba stalno učiti i pratiti literaturu. No, dobro, dovoljan, i da ne idemo dalje!" - predlaže on.
- "Važi!" - grunem ko iz topa, meni je svejedno, važno mi je da ne dolazim ponovo preko ljeta.
- "Čestitam, sad smo kolege, vidim da ste odavno napisali diplomski rad." - pruži mi ruku, forme radi.
- "Hvala!"- prihvatim ruku i čestitku, forme radi, i napustim hitro kabinet.
Ispred kabineta uobičajena gužva i pitanja: "Kakve je volje?","Šta pita?" i slično.
- "Dobre je volje, pita svašta, želim vam sreću, ja sam kolege gotov, još samo promocija." - velim im mrtvo hladno i nezainteresirano.
- "Blago tebi! Ja bi do plafona skakao, poludio bi od sreće!" - uzviknu jedan ovisoki student.
- "Čini ti se, osjećaćeš se prazno kao i ja sada." - mahnem im rukom na pozdrav i uputim se u dekanat.
- "Lipe moje, ja sam sa profesorima završio rat, predajem vam indeks i očekujem poziv na promociju!" - velim im.
- "Čestitamo, oh, šta je to lepo, zar ne!? Promocija će biti u šestom mjesecu, ne znamo tačan datum, ali bit ćete obavešteni na vreme gospodine Mažibrada." - tiha prosjeda tajnica sva se uzdrhtala od sreće kao da je ona diplomirala, pruži mi ruku i čestita i uze indeks.
- "Hvala na svemu, doviđenja do promocije, tada ćemo se počastiti, sad sam tako prazan." - pozdravim se i izađem iz zgrade Fakulteta.
Tek je deset sati, idem kod Veljka, možda ga zateknem u podstanarskoj sobi. Bio je tamo, učio je.
- "Otkud ti ovako rano?" - pruži mi ruku i baci pogled na budilnik.
- "Kakav je to način, đe je persiranje? Sada razgovaraš sa diplomiranim ekonomistom!" - tresem mu ruku.
- "Je li!?" - raširi oči - "Gotovo je!?"
- "Aha, nema više!" - potvrdim.
Zagrli me i ljubi u obraze, tri puta, po običaju, pa se odmaknu :
- "Okreni se oko sebe, da te vidim!"
Okrećem se i smijem se:
- "Pa šta kažeš, liči li ovo šta vidiš na fakultetliju, intelektualca, akademskog građanina?"
- "Ličilo je i ranije, a sad pogotovu! Ko kaže da škola ne izđelja čojeka, taj laže! Reci mi, kakav je to osjećaj, sad kad je gotovo?" - pita on.
- "Lagan, prazan, izduvan, tako nekako! Možda iz razuma još nije stiglo u emocije, ne osjećam potrebu za nekakvim velikim veseljem. Nirvana!"- pokušavam mu objasniti.
- "Dobro je, svak taj trenutak zamišlja ko zna šta, te ja ću ovako, te ja ću onako, a bude ustvari nešto, kako ti kažeš, sasvim normalno. Al' ipak, iza toga stoji dosta truda!" - smiri se i Veljko.
- "Da,da, pusti to sad! Ajde, baci knjigu, nauka nije zec, neće uteći, idemo na kavu i piće, red je, ne bi valjalo da se ovo ne proslavi i blagoslovi!" - velim mu.
- "Mene budale, ja te ne upita kad si doputova?" - govori dok se oblači.
- "Jutros, pa direktno kod Srba, dovoljan i gotovo." - velim mu.
- "Šta je, zajebava te onaj naduvenko?" - pita.
- "Ma nije, oba smo bili u pravu, samo on u jednom, a ja u drugom vremenskom periodu." - ispričam mu u detanje kako je bilo na ispitu.
- "On je novi, bio je doskora asistent, sad se malo puše i stiče autoritet, šta ćeš?" - odmahnu Veljko rukom.
- "Znaš i sam da mi ocjena nije važna, važno mi je bilo da ne dolazim drugi put. Pravo da ti kažem, dosadilo mi je više. Treba mi odmora od svega. Vojska će mi dobro doći da se odmorim, pa ja već imam osam godina radnog staža, a godišnji nikada nisam koristio za odmor. Idem odmah po povratku u Knin, u vojni odsjek, i nek me šalju da se rješim i toga, pa se treba ženiti. Vreme je i za to!" - pričam mu buduće poteze.
- "Pa da, tebi je dvadesetsedma, zar ne?" - on će.
- "Baš tako, ne valja ni prestariti ta te stvari." - nasmijem se.
- "Imaš već, jel' ozbiljno?" - podiže obrve.
- "Ima jedna, tamo naša, Mokropoljka, moga bi odma, ma neću prije vojske, nek ide po redu, kako treba i kako je običaj."- velim mu.
- "U pravu si, neću ni ja prije vojske! Idemo." - krenemo iz sobe.
U centru smo sjeli u prvi kafić, naručili "Rubin" vinjak i kavu, i pričali o svemu pomalo. Poslije druge ture predloži Veljko da se vratimo u sobu, on će učiti, a da ja odspavam malo, pa ćemo poslije na ručak. On mora forsirati nauku, jer mu je ispit prekosutra, a dosta gradiva još mora proći. Tako smo i napravili. Probudio sam se u tri popodne, baš u trenutku kad je Veljko odlaga knjigu:
- "Probudio si se. Tako si mirno spava, lice ti je bilo blaženo ki kod malog djeteta, mora da si nešto ljepo sanja."
- "Možda, ne sjećam se, ali sam tako, tako lagan i odmoran. Divno se osjećam." - radosno skočim s kreveta.
- "Uh, blago tebi, "... šta bi dao da sam na tvom mjestu? ..."- lupi šakom po knjizi.
- "Nije to daleko, vreme brzo prolazi." - tješim ga.
Otišli smo u "Belu lađu" kod Drave, ručali, pili "Beljsku" graševinu i zadržali se do šest sati.
- "Ajde ti uči, a ja ću navratiti kod kolega u KSR-u. Vidićemo se na promociji, biće u junu, ne znaju još koji datum, ali ćeš znati." - predložim mu da ne gubi vreme na ispraćaj do voza.
- "Dobro, pa doviđenja." - pruži mi ruku.
- "Ako nešto iskrsne javiću ti. Uglavnom, bićemo u kontaktu. Zdravo i uči!" - pozdravimo se.
Kupio sam piće i kavu i šetnjom stigao u poslovnicu KSR-a. Faik Subašić, šef, Smilja i Miro, bili su tamo. Radovali su se više od mene kad su čuli da je gotovo sa studiranjem, i višestrukim pozivom da im se ponekad javim.
U zlatni sumrak lokalac je grabio prema Vinkovcima ostavljajući Osijek u izmglici, dok mi je u duši bila jedna velika i prozirna praznina. Rukom sam se držao za drveno sjedište bojeći se da se ovako lagan ne dignem kao balon do plafona sa žutim svjetiljkama drvenog vagona i tamo raspuknem.
- 93 -
Nakon mjesec dana stigla su mi dva preporučena pisma, jedno bjelo s žigom Osijeka i drugo smeđe s žigom kninske pošte.
Na dan promocije morao sam se javiti u Vojni odsjek u Kninu.
Napišem Veljku pismo da neću doći na promociju i da mi pošalje diplomu, a da ću ja taj dan biti u Kninu. Tako ispalo, šta se mora, mora se.
Diploma je stigla za par dana, pa sam od personalca Ankice Siriščević uzeo radnu knjižicu i otišao na Zavod za zapošljavanje da mi upišu podatke sa diplome u nju. Vratim se za pola sata i vraćam joj knjižicu:
- "Evo gospođo Ankice, gotovo je."
- "Čestitam Mile,svaka ti čast! Ti si jedini u OOUR Saobraćajnoj sekciji Split koji ima redovno završene osnovnu i srednju školu i fakultet. Ostali koji imaju visoku spremu sve su to stekli kroz neke večernje, skraćene kadrovske škole, kurseve, posebne prigodne ispite i slično. Svaka ti čast! Šta ćeš sada?" - reče mi i upita.
- "U septembru idem u Vojsku!" - velim joj.
- "Što to nekako ne izbjegneš, " - zasta na tren dvumeći se - " kao Delija Ivan?"
- "Šta je s njim, zar on ne ide!?" - iznenadim se .
- "Ne, proglašen je nesposobnim, srca radi." - nasmija se ona.
- "Dosta tih Sinjana radi srca ne ide u vojsku! Kako je to promaklo našim doktorima, pa on je imao prvu zdravstvenu grupu!?" - pitam s čuđenjem.
- "Sve se može kad imaš pravu vezu i zaštitu od "potisnutih" struktura." - reče ona stavljajući prst na usta dajući do znanja da je to stroga tajna i da ona nije u to upetljana po savjesti.
- "Neću ništa pokušavati, mogu ja to izdržati. Kod nas još uvjek računaju da onaj ko nije sposoban za vojsku nije ni za ženidbu, da mu nešto fali, nekako kao da je druge, "špatne", klase."- obranim se kiselim smješkom.
- "I ovdi je tako bilo, ma vrimena se minjaju u svemu, pa i po tome. Ali se s tobom slažem, ne bi izbjegavala ono što mi je dužnost i obaveza, ako nima nikakve zdravstvene prepreke." - podržava me ona - " Čuvaj se, nije svima drago što si završio fakultet, ljudi znaju biti jadni, mižerije." - upozori me.
- "Znam, vama hvala, uvjek ste me podržavali." - rekoh joj.
- "I dalje ću! Od prvog dana si mi, ne znam ni sama zašto, bio drag, fin i simpatičan. Eto, sreća bi bila da je na željeznici više takvih, ma se bojim da ćeš i ti poslije vojske otići!?" - prizna ona.
- "Možda, neću sad da razmišljam o tome, imaću godinu dana za razmišljanje i odluku. Sada ću se nastojati samo malo odmoriti tamo, imaću hranu, odjeću i krov nad glavom, o čemu se drugi brinu." - pozdravim se i vratim se u svoju kancelariju.
A stalno mi je pred očima lebdila slika kako me je ona dočekala kad sam došao da se prijavim na posao, prije osam godina bila je ljepa i krupna kao i danas, a jedina razlika koju sam mogao osjetiti, da li radi promjena u sebi ili kod nje, je bila da je ona još veća "splitska gospođa",ona Dalmatinka koja sa "...ponistre gleda i razumi cili svit...".
- 94 -
U ponedjeljak, na stručnom kolegiju, zvanično sam obavjestio direktore da sam diplomirao i tim povodom ih častio, a također upoznao da ću u septembru ići u Vojsku.
- "Ti u Vojsku, Mišo u zatvor, tko će ti Frane tamo raditi?"- pita direktor Saraga Franu Sunaru.
- "Eto vidite, stotinu problema." - nema Frane odgovor.
- "Ja ću Mišu zamjeniti, on odlazi za par dana, u toku sam njegova posla, a on će se vratiti prije nego ja odem. A mene može Frane zamjeniti, nek mu malo pomogne gospođa Zoltner, pa je sve u redu. Ako možda nemate nešto bolje ?" - predložim im.
- "Tako će biti najbolje!" - odluči Saraga ne čekajući Sunarin odgovor.
Vratim se poslije kolegija u kancelariju:
- "Mišo, možeš slobodno ići na "ferije", ja ću te zamjenjivati." - šalim se ne nazivajući pravim imenom njegovo odsustvo.
- "Lipe "ferije", ma drago mi je da ćeš me ti zamjenjivati, ionako si u toku, ali što tovariš sebi dupli posa na vrat, tko ih šiša, nek se snalaze." - Mišo će.
- "Ne radim to radi njih, znam da mi neće reći ni hvala, niti mi platiti, već radi tebe. Bićeš na godišnjem odmoru! Ne mora svako znati gdje si i radi čega si odsutan, a tako ti je i radno mjesto sigurno kad se vratiš." - objasnim mu.
- "Pa neću biti odsutan preko zakonskog roka, ne mogu me otpustiti."- on će.
- "Pusti zakon! Sve se može kad se hoće, i sam znaš da to nije krađa iz trafike već s "Bakra", a "Bakar" je brod-muzej iz NOR-a, a to se onda može i drugačije tumačiti, sa političkom konotacijom, itd.,itd., valjda ti je to advokat razjasnio. Sutra može neko reći da te drže na ovom radnom mjestu, a ko može biti siguran da nećeš praviti sabotaže, kad si već uništavao simbole NOR-a? I eto ti zakona!? - ukazujem mu na drugu stranu medalje.
- "Ih, pa taj trabakul i danas gnjije u moru kod Primoštena! Kad je tako važan simbol NOR-a što ga ne rastauriraju i stave na pravo mjesto." - buni se u njemu svo biće na takvu mgućnost.
- "Što je dozvoljeno Bogu nije Jovu! Jeli ti jasno o čemu se radi? Ti šuti, ja ću šutiti, važno je da se oko toga ne talasa, bolje ćeš proći." - savjetujem ga.
- "U pravu si, lako je čovjeka gurnuti nizbrdo." - skrušeno će on.
- "I još jedno, nemoj dozvoliti da te oni drugi hvale, da prave od tebe "hrvatskog viteza". To ti se može slomiti o glavu."- upozoravam ga.
- "Koji oni, pa ja o politici nemam pojma!?"- nije mu jasno.
- "Oni što su od Savke i Tripala pravili "ružu hrvatsku" i "prvog hrvatskog alkarskog vojvodu". Ma šta ti govorio oni će misliti da je to tvoje pohvalno, da si uništavao simbole "komunističke gamadi." - objasnim mu.
- "Pa to je isto, jedni bi me za to na dno, a drugi na vrh, a ja bi bio jebena moneta za potkusurivanje, teniska lopta koju piči i jedna i druga strana! O Bože dragi di mi je bila pamet?" - lupi se dlanom po čelu.
- "Di je bila? Na moto trkama!Ali i jednima i drugima taj slučaj je pao kao kec na desetku. Briga njih za tvoju mješinu, važno im je da izvuku korist za sebe. Briga vojskovođe koliko će mu vojnika poginuti, važno mu je da dobije bitku, a to mu donosi slavu i ordenje. One što zagnoje ledinu više niko ne spominje. Zato ti ovo i govorim, bolje da se priča o običnoj, prostoj, krađi nego o nekom pothvatu sa političkom pozadinom, inače ti "ledina" ne gine, od jedne ili druge strane." - velim mu.
- "Kako se obična glupost može iskomplicirati! Sada mi je jasno zašto insistiraš na običnoj krađi. Hvala ti na "poduci"." - zamisli se on.
- "To ti govorim jer će te "promatrati" u zatvoru, znaće šta govoriš, s kom se družiš, šta misliš. Imaju oni svoje "oči i uši". Ti se nisi micao od kuće pa to ne znaš, a ja sam živio u domu, koji nije zatvor i ne može se baš upoređivati, ali u takvim kolektivima uvjek se nađe "pizda" koja odaje šta se radi onima višima. A to se u zatvorima, koliko sam upoznat iz literature i priča ljudi, forsira. Nađi neki hobi i ubijaj vreme, radi ono što ti daju i nastoj biti neprimjetan. Stisni zube i izdrži, nema ti druge." - savjetujem ga.
- "Crtat ću, tu sam sam. Ja, papir i olovka." - već je odlučio.
- "To ti je najbolje, ustvari odlično. Čuvaj živce, izdrži, ne reagiraj na provokacije, imaj na umu da se to namjerno radi samo da bi reagovao i dao razlog da te još više ocrne." - savjetujem ga i dalje znajući da ga neće tamo maziti kao kod kuće mater i stari ćaća Ivan.
- "Valjda ću izdržati ta tri miseca, već sam se s tim u duši pomirio." - reče tiho - " Da ti pokažem di se šta nalazi."
Otvarao je ladice svog stola i govorio gdje su projekti, situacije, dokle je što stiglo, što treba kontrolirati i na šta obratiti posebnu pažnju.
- "Ako mi bude šta trebalo tu je stari Mate Jukić, ili Ive Krvavica, za ovu papirologiju mi je lako." - velim mu.
- "Da, to sam ti htio na kraju reći, a ja ću im reći da ćeš me ti zamjenjivati. Oni su stari građevinski vukovi, ne može im ništa promaći." - kaže on.
- "Ma, nemaj brige, zanm ja njih dobro. Dobro se slažemo." - potvrdim mu - "Di ćeš večeras, dođi u grad, ići ćemo negdje." - predložim mu.
- "Važi, doći ću oko osam, budi kod "Dubrovnika"." - pristane on.
- "Dobro, tad ćemo odabrati gdje ćemo." - potvrdim.
S posla idući kući svakodnevno sam susretao Milicu na Rivi, pošto je ona s posla išla u suprotnom pravcu idući u Prvoboraca ulicu u stan kod tete Anđe. Na poslu su je kolegice primile hladno, zajući joj činiti i sitne pakosti, što rječima, što djelom u vidu podmetanja težih radnih zadataka i ogovaranjem. Tu se naročito isticala stara krupna cura Neda, umjetna plavuša konjske face i pogana jezika. Miličina šefica Milica Štambuk, Beograđanka udata za fetivog Splićanina je to znala, ali se nije pretjerano trudila da je zaštiti očekujući da će se to samo od sebe smiriti, kad vreme adaptiranja napravi svoje.
A to Milici baš nije bilo lako podnositi i neprestano se suzdržavati, iako sam joj ja to stalno savjetovao.
- "Ona stalno ispravlja moj govor, stalno aludira da sam Vlajina, ruga se čas ovom, čas onom, teško je to izdržati."- žali se ona.
- "A šta druge na to?" - pitam je.
- "Šute i gledaju svoja posla, niko je ne podržava, ali niko je i ne osuđuje što se tako prema meni ponaša." - razočarano će Milica.
- "Ako bi ti žestoko reagovala samo bi sebi naškodila! Ti si na određeno vreme, a ova kučka to koristi i na tebi lječi svoje komplekse. Lajaće, lajati, pa kad uvidi da te baš briga, prestaće. Ona jedva čeka da ti kontriraš, to bi joj dalo krila i bilo bi ti još gore. A i sama vidiš da ostale javno ne bi bile na tvojoj strani! Moraš istrpiti dok te ne prime za stalno, nema ti druge." - tješim i savjetujem je.
- "Moram se bar tebi izjadati, da mi bar malo bude lakše." - svjesna je i ona svog položaja.
U poslu se dobro snašla, po znanju i iskustvu je bila bolja od ostalih, jer je poznavala kompletno financuijsko-knjigovodstveno poslovanje, dok su joj kolegice bile ograničene na čiste financije. To je primjetila njena šefica i davala joj obećanja da će sigurno biti primljena na neodređeno vreme.
Te naše susrete su primjetile njene kolegice, raspitivale se, ali im ona ništa nije govorila osim da smo poznanici sa studija.
Nekoliko minuta prije osam naveče sjeo sam u baštu "Dubrovnika", Mišo je trebao svaki čas naići. Naručio sam piće za obojicu i brojao autobuse koji su dolazili na stanicu sa suprotne strane kolovoza. Dolazeći ovamo usput sam vidio plakate kod Doma JNA na kojima je pisalo da večeras na "Jadranovu" bazenu na Zvončacu nastupa Josipa Lisac. Ako Mišo nema bolju ideju predložiću mu da idemo na taj koncert.
On je stigao četrnaesticom, vidio sam kako onako visok i vitak dolazi od autobusne kod Sv. Frane. Lagano je koračao, van običaja, i ja sam znao po tome da nije naročito raspoložen. Sjeo je za vrtni stol ne govoreći ništa i odmah na iskap popio piće.
- "Polako momče, nije smak svjeta!" - nasmijem se, nastojeći da ga oraspoložim.
- "Kad pomislim da ću ovo lito provesti daleko od mora uhvati me muka."- on će jedno.
- "Di ti je cura?" - pitam ga da okrenem temu.
- "Koja?" - kratko će on.
- "Pa valjda Zdenka." - začudim se.
- "Ne znam, nisam načisto! Koja se tebi više sviđa, Zdenka ili Silva?" - iznenadi me.
- "Oho, to ti moraš odlučiti! Zdenka je nešto viša od Silve, to znam, a obe su zgodne i simpatične. O tome ti toliko mogu reći." - smijem se.
- "E, jesi konkretan, svaka ti čast!" - vraća mu se raspoloženje - " Sve sam otkazao, ionako sutra naveče odlazim."
- "Onda ću te ja morati ispratiti! Samo mi reci trebam li pustiti koju suzicu?" - šalim se.
- "Ne zajebavaj, di ćemo? Ja nemam plan." - veli.
- "Lisica nastupa na "Jadrana", možemo tamo." - predložim.
- "Slažem se! Svejedno mi je, kad počinje?" - pita.
- "U devet, imamo vremena." - gledam na sat na Sv. Frani.
Ljetno veče je, mladost šeta Rivom gore-dolje, opaljena od sunčanja, u laganoj i svjetloj odjeći, koja više otkriva nego sakriva.
- "Ma vidi lipote, sve ovo ostaje, a ja idem obrađivati polja u Turopolju." - kaže Mišo i daje znak konobarici da donese još jednu turu pića.
- "Ne budi na kraj srca, ka da ovo prvi put vidiš? Sve prolazi, proći će i to tvoje! Ti ideš na tri mjeseca, a ja ću u septembru ići u Vojsku na godinu dana, pa šta? Ka da je tu neka razlika?" - sokolim ga.
- "Jebeno je i to! Srića, pa sam oslobođen tog." - lakše mu je.
- "Koji je tebi vrag, možeš konju rep iščupati, sav si u tetivama, a za vojsku nesposoban." - čudim se.
- "Jest sada, ali kada sam bio na regrutaciji bio sam visok metar i osamdeset, a težak pedesetak kila. Onaj me doktor sa po kilometra otpisa. Poslije sam iša na karate, vozio motore i malo se popunio, a najviše sam dobio na kilaži dok mi je noga bila u gipsu, posli pada sa motora kod "Jugoplastike". Tad je i Verica stradala, o mtoru da ne govorim."- priča on.
Platio sam piće i krenuli smo laganom šetnjom prema Zvončacu prateći ritam ostalih šetača.
- "Pa kako ste pali? Ti si vješt vozač!" - raspitujem se.
- "Uletila mi jedna budala iznenada s "Fićom" u traku. Poslije je miliciji pričao da me nije vidio. Da bi izbjegao sudar skrenem na rubno zelenilo što odvaja suprotne trake, a tamo bila neka kamenčina pokrivena travom i izbacila me pravo na rasvjetni stub. To se sve zbilo u djeliću sekunde iako nije bila velika brzina. Kad se najmanje nadaš desi se!"- ispriča on.
Kupim karte i uđemo na bazen. Orkestar je uštimao instrumente, a publika je birala zgodba mjesta na betonskim stazama koje su bile poredane kao neke skaline i služile za sjedenje.
- "Idemo na jug, tamo iznad mora, bit ćemo nasuprot orkestru, a i najmanja je gužva."- predloži Mišo.
- "Važi, bar ćemo na miru slušati. Idem donjeti piva." - složim se.
Ponesemo četri flaše piva i odemo na južni dio tribina. More je pljuskalo ispod nas, u bazenu su se kupali rojevi sijalica s okolnih reflektora.
Orkestar ušuti, okolna svjetla se pogasiše, a na binu izađe Josipa u dugoj bjeloj haljini. Muk nasta u publici i njen glas se rali:
- "To je ono što me čini sretnom..."
Glas joj se kupao u bazenu i tako mokar preko naših glava plovio prema Šolti. Publika je bila opčinjena, nigdje pokreta, kašljucanja ili nekog drugog šuma. Samo Josipa, more i ljetna noć.
U pauzi smo popili po pivo, do tada nam nije ni palo napamet, zaboravili smo na njega.
Drugi dio koncerta prošao je u istoj atmosferi, prošao u trenu.
Zadnji taktovi "Magle..." utonuli su u bazen, Josipa se nakloni, a publika je u tišini omamljena i dalje sjedila. Tek kad se upališe svjetla shvati da je kraj, pa frenetičnim aplauzom isprati dugu bjelu haljinu što zamače iza improviziranog zastora.
Dok je publika izlazila u tišini popišmo i drugo pivo i među zadnjima krenušmo prema autobusnoj stanici četrnaestice.
- "Sutra nisam na poslu, odlazim navečer vlakom."- tiho reče Mišo.
- "Vidimo se na vozu. Čuvaj se prijatelju." - rekoh mu.
- "Hvala ti, nikad neću zaboraviti ovo veče. Tako mi je "silo" na dušu." - reče pri ulasku u autobus, u zadnji tren, mada sam znao da je tako i da nije ništa rekao.
Sutradan naveče ispratili smo ga ja, stari otac Ivan, mama i sestra mu Vera. Bio je smiren i odlučan, nije dao majci i sesti da plaču. Kad je "štok lampa" pobjegla u Prokop stari Ivan se pribra:
- "Hvala ti Mile što si ga poučio i umirio. Noćima nije moga spavati, po cijelu noć bi šetao po sobi. A sinoć je odma zaspa, spava je ka klada do podne."
- "Di ste bili sinoć?" - pita Vera.
- "Ništa posebno, bili smo na koncertu Josipe Lisac na "Jadrana". Nismo bančili." - velim joj.
- "Znam, plašila sam se da ćete se napiti ka čepovi, tako je bio uznemiren kad je izaša." - kaže ona.
- "Ma kakvi, ovo je bilo bolje, za pamćenje." - rekoh joj.
- "Da, ona divno pjeva." - složi se Vera.
- "Nisi mu treba davati novac, nemaš ni ti." - pribrala se mama.
- "To je sitnica, njemu je sad potrebnije. Dok se snađe i privikne, naročito na hranu." - odmahnem rukom.
- "Bože dragi, kako će mu tamo biti?" - brine se ona.
- "Kao i ovdje na poslu, radiće nešto, imaće hranu i spavanje, vikendom će moći izaći, u krugu imaju kantinu-dućan. Sve je za ljude, izdržaće, nije to tako strašno, pa i tamo su ljudska bića." - tješim je.
- "To joj i ja kažem. Šta je to tri mjeseca, možda dođe i malo ranije." - pridružuje mi se Ivan.
- "Doći će prije nego ja odem u Vojsku, šta je to, proći će za čas." - umirujem mamu.
- "A ti navrati kod nas kad god možeš, kao da je on tu." - drži me ona za ruku.
- "Hoću, kad stignem, imam obaveza na sve strane." - obećavam joj.
Dolazak autobusa prekinu razgovor, to je za njih sada nepresušna tema, a ja tu ne mogu ko zna koliko pomoći. Roditeljskoj brizi nikad kraja.
- 95 -
- "Mile, kad ćeš u nadzor u primorsko Vrpolje?" - upita me Ivan Živković, referent za izvanredne događaje, momentalno na zamjeni saobraćajnog kontrolora.
- "Možemo sutra, ako ti imaš tamo nekog posla." - odgovorim mu.
- "Trebam autorizirati odjavničara, ne ide mi se samom." - kaže on.
- "Onda sutra, pozvaću i straog Ivu Krvavicu, njegovi mi tamo nešto rade." - kažem mu.
- "Odlično, onda sutra u sedam do Perkovića, pa ćemo šibenskim do Vrpolja. Tako reci Ivi." - prikriči on - "Ja ću tamo javiti da dolazimo, neka se "pripreme"." - doda uz osmjeh.
Vratim se u kancelariju i telefoniram Krvavici:
- "Ive, zemljače, idemo sutra u Primorsko Vrpolje, da vidim šta vaši rade sa onom kućicom?"
- "A rade, rade! A ko ide još?" - dosjeti se on, nije nam bila baš preka potreba.
- "Stari Ive Živković, ima autorizaciju odjavničara." - smijem se.
- "A iz Šibenika će sigurno Petar!" - sve je veseliji.
- "Pa neće valjda stari Vešo Guberina kad ima Peru mladića!?" - velim mu.
- "Odlično, idemo putničkim preko Perkovića?" - pogodi on.
- "Dakako, treba štediti pare firmi, što bi plaćali autobus!?" - smijem se.
- "Tako je, nismo mi naučili na luksuz kao ovi maladi." - begeniše on - "Jeli Živković javio tamo da sve bude spremno?"
- "Svakako, pa ti znaš kako to ide!" - potvrdim.
- "Da, to je dobro, on je krčmarev sin, zna šta treba, nema potrebe da zovem svoje." - kaže on .
U Primorskom Vrpolju, odjavnici na šibenskoj pruzi, započeta je izgradnja nove odjavničke zgrade sa službenim prostorijama i službenim stanom još u maju dok je tu Mišo bio. Izvođači radova su bili ZOP-ovci pod nadzorom građevinskog tehničara Ive Krvavice. Ja sam, umjest Miše, vršio nadzor u ime investitora, a on u ime izvođača. Trebali smo svakako otići iduće sedmice, ali kad je ovako ispalo sa autorizacijom novog odjavničara nije smetalo da dođemo i ranije koji dan.
Ujutro, prije polaska lokalnog putničkog voza za Knin našli smi se u "Bobisa" na jutarnjoj "molitvi", pričestili smo se lozovačom. Ja sam nosio projektnu dokumentaciju, a oni su išli "solo".
- "A šta će ti to?" - otegnu Ive Krvavica.
- "Nije vama ZOP-ovcima za vjerovati, uvjek nešto nadozićete za sebe u vrednosti naših radova."- nasmijem se.
- "Vidiš ti imenjače ovih mladih, drže se papira kao pijani plota, nema više ništa na rječ Ivo, zemljče, općino?"- tobože je krivo Ivi Krvavici.
- "Šta ćeš generacijo moja, moraju, izmješalo se to, pa ne znaš kome bi virova, a kome ne bi." - brani me Živković.
- "Ma meni da ne vjeruje, šta će meni laganje sad pred penziju?" - još Krvavicu ne popušta gnjev radi povređenog ponosa.
- "Šjor Ive, nije to radi Vas, ma ovi u vašem ZOP-ovskom pogonskom knjigovodstvu ne idu od početka nego od kraja. Oni najprije utvrde ukupnu cjenu, koliko im trreba, pa onda povećavaju stavke u situaciji ne gledajući u vašu "Knjigu gradnje"." - velim mu.
- "E, to one pišulje znaju, sto puta sam im reka da ne prčkaju po mom građevinskom djelu, a u svom financijskom neka rade šta hoće." - slaže se on.
- "Ajmo mi u vagon, sad će krenuti voz." - pozva nas Živković.
- "Di ih Mile vodiš, vidi što su se upicanili ka da će u svatove, a po godinama im je misto na Lovrincu." - bpcnu ih otpravnik Mirko Mrčela.
- "Seljak ostaje seljak, jebem ti ono usrano Koprno, šta te lisica ne pojede dok si bio musav!" - ljutnu se Ive Krvavica - " Nikad od tebe građanina, kamoli gospodina!"
- "Manitaš osta manitaš!" - doda Ive Živković prolazeći mimo njega.
Ivo Krvavica je prije dvije godine posta udovac, naglo mu se razboli i umre žena, a on je po godinama bio ni tamo ni amo, djeca odrasla i postala samostalna, a on se za sada snalazio kao samac kako je znao i umio. O novom braku nije govorio, a samo pominjanje smrti i groblja ga je znalo ozbiljno naljutiti.
- "Pusti budalu, ajde amo!" - povuče ga Ivo Živković prema vozu - " Magarac ostaje magarac i kad ga osedlaš!"
A njih dvojica su se držali stare škole. Uvjek podšišani i obrijani, u ispeglanoj robi i namirisani kolonjskom vodom, pogotovu kao danas, kada se ide među radnike u nadzor ili na autorizaciju. Tako su držali distancu i za njihovu generaciju je bilo normalno da ih niži po činu ili položaju zovu "gospodaru" iako je odavno stiga socijalizam, a s njim i drugačiji nazivi i običaji u ophođenju. Obojica su volila ići na teren, u kancelariji su se " gušili" među papirima. Tek na terenu bi čovjek vidio koliko u tim ostarjelim tjelima ima životne radosti, pa je mogao pretpostaviti kakvi su tek bili kao mladi i u punoj snazi.A to sam slušao iz njihovih priča kojima su evocirali uspomene, koje sam znao satima pažljivo slušati. Valjda sam im radi toga i bio drag, zna sam da stariji vole pričati, ali i da duboko cjene pažljiva slušača. Čemu priča ako je niko ne čuje i shvaća ozbiljno.
- "Pa Vi šjor Ive znate za sve derneke i sajmove u kraju uz prugu?" - pitam Krvavicu.
- "Od Knina do Splita, od Šibenika do Sinja sve znam, sve sam ja to obiša u mladosti, što vozom, što pješke, a generacijo?" - hvali se on, nekako suzdržano.
- "Znam i ja, ali ti si nenadmašan! Šta je bilo u ono doba zaputiti se pješke iz Kaštela preko Malačke u Broćanac, Konjsko ili čak u Prugovo? Podraniš, i luda glava i mlado tjelo te časkom donesu! A ovoj dnašnjoj mladosti je teško i vozom i autobusom i autom se voziti!? Sve je to kilavo!"- kaže Živković, osjećam da navodi Krvavicu da se raspriča.
- "Jeste brale, trulo i kilavo!" - povlađuje Krvavica, još ga nije proša jed od maločas.
- "Ma, slušaj Ive, nešto ću te pitati. Već to odavno 'oću, al' sve se bojim, naljutićeš se, pa odložim." - zagonetno se smijulji Živković i meni tajno namiguje.
- "Ma pitaj, ja naljutiti na tebe, Bog s tobom." - ohrabri ga Krvavica.
- "Čuo sam za jednu priču, o tebi se radi, ma ja ne virujem da je tako bilo. Reci mi istinu."- izokola će Živković - "Možda su to mulci izmislili?"
- "Reci generacijo, nema ljutnje!" - Krvavica će, mada izgleda da bi radije bez toga proša kad se o njemu radi, ali šta je tu je, sad ne može odstupiti.
- "Kažu: iša Ive Krvavica u Suvi Dolac na mjerenje skretnica i triba ga tamo dočekati ophodar Joko Vržina, onaj što su ga zvali Prč, ali ga ne dočeka, pa se ti zabrinu i otiša mu kući, tu kraj pruge, i zateka mu ženu i dicu, i ona reče da je njega đava odnija još sinoć na Prgomet di je bio neki dernek, pa se biće napija i nije se još vratija. A jadna žena se pobojala da Joko ne ostane bez posla, pa da se umilostivi "gospodaru" ode brzo u konobu po vino i uli u tavu duzinu jaja, te tarući ruke o travešu stala se izvinjavati:
- "Oprosti gospodaru, ima samo ovi usrani jaja, da je moj Joko ovdi nabija bi on vama guzicu mesom, sriće mi moje i presvitle mi Divice, bi !"
A ja mislim da su to Škrapić i onaj naklapalo Pave Reić izmislili!" - uozbiljio se Živković, mješajući sve vrste govora.
- "A,a,a,a ," - glasno otegnuto zaurlika Krvavica - "sriću im vrag odnija, a ko bi to drugi moga izmisliti nego onaj mandrilo Reić! A,a,a, čut će me kurvin sin getarski, bit će se to njemu desilo, pa prišija meni! A Škrapić je, ona Vlaška kurva, to jedva dočeka, i on će me čuti!" - ne zatvori Krvavica usta od uzbuđenja.
- "Zna sam odma da su to izmislili!" - slaže se Živković stalno mi diskretno namigujući.
- "Čuj Ive, generacija smo, znaš me dobro, ja volim pojest i popit, svejedno di je to, u seljačkoj vatrenici pored ognjišta ili u hotel "Marjanu". No uvik sam drža do sebe, a nikad me nisu ka onog getara Reića drezinom obroljanog dovozili s pruge." - uozbilji se Ive Krvavica.
- "Krvavice su poznata gospodska familija u Kninu, to i moji u Bukovici znaju." - dajem mu podršku.
- "Ko da ja ne znam, pa moj stari je s Krvavicama poslovno sarađiva, znaš ti Ive da je on drža veliku i pravu gostionu prije Drugog rata u Badnju." - prihvaća i Živković Krvavičinu priču.
- "Pave i Dočani, koji su to uncuti! Nek i' vrag nosi!" - okelji se Krvavica sada kad je siguran da nas dvojica nismo povjerovali da se u priči radi o njemu.
Sreća, voz je ulazio u stanicu Perković. Ja ispred Živkovića izletim iz vagona i upadnem kod šefa stanice, mog kolege iz pripravničkih dana, Petra Degeneka. On skoči iza stola kad vidje da sam se zacenio do suza:
- "Šta je Mile, koji je Bog?" - zasta začuđeno i neodlučno na po puta, a kad shvati da će to završiti smjehom i on se pridruži, onako, da mi čini društvo, pretpostavljajući da će čuti dobar razlog.
- "Vrag odnjo starog Ivu Živkovića, njega i i Ivu Krvavicu, od Labina ja čekam da se nasmijem glasno." - brišem suze - "Znaš onu priču, kako je Krvavicu dočekala Jokina žena?"
- "Nije mu valjda to u oči reka?" - poče se sad i Pero glasno smijati.
- "Aha, ma smo morali glumiti, nisamo se smijali, da se ne uvredi." - rekoh - " Kako si šefe Pero?"
- "Dobro Mile, znaš ti kako je već u Perkoviću." - slegnu on ramenima.
- "Ma, nešto si mi puno slab, šta te grize?" - pitam ga, vidim da je nekako nezdravo požutio u licu.
- "Želudac me gnjavi, ka da imam kamen u njemu! Pijem neke šampone, tablete, kapsule, ali nema vajde, olakšaju na kratko, ali stalno u njemu vrti i peče." - žali se on.
- "Jesu li te slikali na rentgenu?" - pitam - " Da nije čir?"
- "Jesu. Nije, ali kažu da nije daleko do njega. Gastroenterokolitis, treba djeta, ne piti, ne pušiti i ne sekirati se. Djetu držim, znaš da ne pijem, a još pušim i sekiram se, nikako da se toga rješim." - nasmija se otužno.
- "Slomi to u sebi, osnovno je da se ne nerviraš! Sve bi onda došlo na svoje. Ti si vredan i pedantan, pa ako neko ne uradi kako si ti zamislio tebe to grize. E, vidiš, to su gluposti, važno je da se neko zlo ne dogodi i da si ti poduzeo sve što treba šef poduzeti. Željeznica je bila prije tebe, biće je i poslije tebe s drugim ljudima, ona može bez nas, drugo je pitanje možemo li mi bez nje. A možemo, slučaj nas je na nju doveo, mogli smo tako i drugdje završiti. Promisli malo, stani na loptu, ne mora sve ići po špagu! Šta ćeš ako izgubiš zdravlje!?" - nastojim ga spustiti na zemlju.
- "Dobro ti govori Petre, misli na se, na svoju familiju, jebeš željeznicu i stanicu Perković. Ovdje su uvjek dolazili i odlazili svakakvi, uglavnom najgori, nećeš ih ti izvesti na pravi put. Čuvaj sebe, sinko!" - ulazi Ivo Živković i govori mu s vrata, čuo je dio našeg razgovora.
- "Zdravo šefe, nastojim, ali uskuva u meni i počme kuvati. Govorim sam sebi, ali to je jače." - brani se.
- "A ti onda kopaj jamu, kopaš je ispod sebe! U se, na se i poda se, tako kažu pametni ljudi i vjeruj mojim godinama, u pravu su. Ajmo na piće, aperitiv prije Vrpolja, tamo nas čeka topla marenda." - zove Ivo.
U staničnom bifeu zatičemo Krvavicu s njegovim ZOP-ašima:
- "Di se vi izgubište?"
- "Kod gazde kuće, takav je red." - veli Ivo Živković.
- "Oprosti šefe, zadržaše me ovi moji, došao bi i ja." - pozdravlja se on sa šefom Degenekom.
- "E, kad ste tu, kad će se moj stan urediti? Vice obećava, ali čini mi se da od toga nema ništa?" - pita Petar mene i Krvavicu.
- "A šta treba raditi?" - pita Krvavica.
- "Urediti kupatilo, WC, opiturati, ofarbati drvenariju, elektrika je trula. A sve, to nije godinama održavano!" - nabraja Petar.
- "Ako Mile odobrava to ćemo napraviti odamah poslije Vrpolja, ja obećavam radnike." - slaže se Krvavica.
- "Može, samo mi u situaciji navedi poslovne prostorije, a napravi jedno i drugo, i ne govorite ništa Vici Šandriću. Znaš ti kako to ide."- kažem Krvavici.
- "Dogovoreno, Vrpolje će biti gotovo za deset-petnaest dana, a onda ekipu selim ovamo. Sve ćemo urediti Petre kako ti želiš. Važno mi je da Mile plaća, mi ćemo srediti papire kako treba." - zadovoljan je Krvavica.
- "Eto, obratiš se na pravu adresu i sve se uredi za dva minuta." - javi se Živković.
- "Ive, neka bude bojler, instalacije kako treba, nema krpačine, sve novo. Jeli dogovoreno? A ti Petre ne daj im da fuširaju!" - kažem Krvavici.
- "Onda mi se isplati platiti piće!" - nasmije se Petar i poruči još jednu turu loze i sebi gusti sok.
Morali smo na voz za Šibenik, Petar je ostao zadovoljan.
U Primorskom Vrpolju,odjavnici, dočekali su nas pred starom drvenom kućicom stari i novi odjavničar i pomoćnik šefa stanice Šibenik Petar Ivezić. Nekoliko metara dalje već je pod krovom bila nova odjavnička kućica na kojoj su vredno radili Krvavičini meštri.
Ispozdravljamo se, a mladi odjavničar od uzbuđenja se zacrvenio u obrazima ka' mlada i čelo mu se orosilo hladnim znojem. Dok ostali izmjenjuju uobičajene protokolarne fraze pri susretu izdvojim se i uđem u staru kućicu:
- "Kako se zoveš?" - pitam zbunjenog mladića.
- "Petković, Ivan, šefe." - zamuca on.
- "Viđaš li Mladena, šta on radi?" - pitam ga.
- "A on Vam je prometnik u Šibeniku, višam ga." - otkravi se malo.
- "E, vidiš, on je bio moj pripravnik u Solinu, jel' dobar prometnik?" - nastavim se raspitivati.
- "Jeste, kažu ljudi, dobar je, siguran, oženio se, dođe mi neki rod." - opušta se malo Ivan.
- "A di si ti dosad radio, u Ražinama?" - pitam ga.
- "Da, bio sam manevrista u Ražinama i Šibeniku." - potvrđuje on.
- "Jesi li naučio šta treba?" - pitam ga direktno.
- "Jesam, položio sam iz Pravilnika." - veli on.
- "Onda dobro, opusti se, ne paniči, sve će biti u redu." - potapšem ga po leđima.
- "To mu i ja kažem gospodaru. Najvažnija je 'ladnokrvnost, ako se uspanišiš stane ti mozak." - javi se stariji odjavničar Joso.
- "Pa šta ti kažeš Joso, jeli izvježba, jeli spreman?" - pitam staroga.
- "Jeste gospodaru, ma se malo pripa danas od toliko šefova." - veli stari.
- "Ne treba se plašiti! Ja sam drugim poslom, stari Krvavica je radi radova, a šef Petar i kontrolor Živković su radi ispita. Eto tako, ne plaši se Ivane, biće u redu, već si se ti dokaza." - ohrabrujem Ivana, kojem se povratila normalna boja lica.
Zazvoni međustanični telefon, Joso poleti rukom za slušalicom.
- "Ne ti, Ivan će!" - zaustavim ga i uzmem rezervnu slušalicu s zidnog telefona.
Slušam kako Šibenik traži dozvolu od Perkovića za teretnjak i kako mu ovaj čita broj i daje dozvolu. Ivan se javi kad je bio na njega red i daje brojčanu potvrdu.
- "Vidiš da nije teško!" - nasmijem se.
- "Pa, nije!" - prizna on i stidljivo se nasmješi.
- "Tako i pred njima i sve će biti u redu." - kažem mu i odem da se pridružim ostalima.
- "Radi li mali?" - upita me Živković.
- "Radi, radi, malo sam ga oslobodio, prepa se." - nasmijem se.
- "Dobro si napravio, vidio sam da dršće, pa nisam odma ni ulazio." - oda mi on svoju taktiku ispitivanja.
Poslovođa na gradilištu je bio Zdravko Runjić, rodom s Labina Dalmatinskog, iz zaseoka Runjića, kojeg sam odranije poznava.
- "Runje, ide li to kako treba?" - pitam ga.
- "Ide šefe, pogledajte." - povede me unutra.
Zagledam izvršene radove i upoređujem u mislima s projektom kojeg sam juče detaljno proučio.
- "Zašto ste stavljali desetku, osmica je bila dovoljna?" - pokazujem na smotani kraj armaturne žice.
- "Ne smeta što je jača! Kad smo nabavljali nije bilo osmice, pa smo uzeli ovu, da bi odmah krenuli s radovima." - pravda se on.
- "Šta sam ti reka Runje, ovo je Bukovčanac, ne možeš tek tako lako nji zajebati, zato ti je bolje da radiš kako je projektirano, inače će ti laka srca tražiti rušenje, a o cjenama da ne govorim." - javi se Krvavica, očito je da nisu očekivali da ću tu sitnicu primjetiti.
- "Nisam šefe ugradio gore, već bolje!" - brani se Runje.
- "A ne pitaš kako ću ja situaciju sročiti, neće mi on priznati to tvoje bolje u novcima, a direktor Škrapić će me na šiljak nabiti što je veći trošak nego zarada." - buni se Krvavica.
- "Držite se projekta i roka, to vam je najbolje, i za vas i za mene." - kažem im - "Šta si ostavio ovako mali otvor za kablove, to treba oštemati i proširiti, neću da mi SIT-ovci dižu larmu kad budu uvodili kablove?"
- "Vidi vraga, to nisam ni vidio! Pa Runje, koji ti je ovo radio, di su ti bile oči? Neka "gospodin" sada to ištema, treba biti 10h20 centimetara, ni riči neću da čujem!" - naljuti se Krvavica.
- "Jozo, amo dolazi! Jesam li ti juče reka da ovo dovedeš u red! Macu i špicu u ruke i štemaj, isti čas! " - dere se Runje na meštra koji dođe s druge strane zgradice.
- "Mile, Ive, dođite!" - zove nas Petar Ivezić.
Tamo iza stare drvene zgradice na improvizovanoj trpezi servirane na grdelama ispržene skuše i zelena salata i oveće kriške kruva ispod peke.
- "A, to je lipo, lipše marende nema od ove." - iskelji se stari Ive Krvavica - "Lipše je od pršuta i sira i mlade kapulice."
- "To je mali jutros donio iz Šibenika, s peškarije, još su se mrdale." - veli Petar između dva zalogaja - "Nemojte se prejesti, ubrzo će biti janjetina, za uru, uru i po vremena."
- "O dobar ti je taj mali, neće propasti!" - cjepa Krvavica skušu na dva djela po dužini.
- "Biće mu bolje nego da je direktor! Tu će raditi, kuća i zemlja su mu tu nedaleko, od pomidora, kapulice, blitve, špinata i salate zaradi više za mjesec dana nego ja za godinu."- govori Petar.
- "Da, al' triba to radit, ne raste to samo od sebe." - veli Živković.
- "Nije to kao nekad: sve na ruke. Ima traktorić i s njim ore, prska, sadi, sve to ide kao po traci. Zemlja dobra, a vode ima, ne mora se moliti Bogu da padne kiša. A sve se proda, gotovina odma u džep." - obrazlaže Petar.
- "Jebem ti školu i fakultete, eto čim se treba baviti!" - galami Krvavica.
- "Da, on je Milinih godina, već ima kuću da ga ne bi bilo sram da je na sred Poljane, vozi auto "Opel - karavan", ima traktor i sve priključke, vodu, struju, bolji namještaj nego da je u gradu. A šta Mile ima sa završenim fakultetom, tu jadnu crkavicu od plaće, pa ako kupi jaketu mora na nečem drugom stisnuti. Jebi ga, kod nas je najlošije plaćena pamet, nju niko ne cjeni!" - otpi Petar žutinu iz oveće rebraste čaše.
- "Tako je, najbolje danas prolaze oni pri gradu. Nađe neko lako radno mjesto radi staža i penzije i zdravstvenog, gaje nešto živine i povrća za sebe i pijacu i prolaze ka Bog. Suvi službenik ili radnik u gradu i goli seljak na selu koji samo od toga žive prema njima su sirotinja." - slaže se Živković.
- "Danas moraš biti svaštar, to ne valja. Tako se nijedan posao ne radi dobro." - dodaje Ivezić.
Pretresajući tako, čas ovo, čas ono, lagano nam je izmicao dan. Živković i Petar Ivezić su malo, radi reda, propitali mladog odjavničara Ivana i potpisali zapisnik o položenom stručnom ispitu. A onda je došla janjetina s ražnja, zelena salata i kapulica, pa se sve to zalilo s žutinom.
Oko pet popodne krenuli smo vozom za Perković, a odatle za Split. Dva Ivana nosili su najlonske kese u kojima je u smeđu kartu bila zamotana pečena janjetina, a brkovi mlade kapulice virili su između rukohvata.
Tamo je ostao sretan jedan mladi čovjek, koji se na našem odlasku zajapurio kao i pri dolasku:
- "Da me Vi niste malo "oslobodili" ne znam kako bi danas proša! Istina je ono što je Mladen reka, da ste dobar i pametan čovjek, i da ste njega oslobodili stra.Hvala vam gospodaru i nemojte šta zamiriti."
Nema komentara:
Objavi komentar