- 31 -
A tada dođe august, počeše godišnji odmori oficirima. Bio sam zadušen za održavanje veze s podređenim jedinicama na terenu i kasarnama po određenom planu nekoliko puta danju i noću, a ostalo vreme sam čitao u oficirskoj zbornici. Većinu tekućih dužnosti su preuzeli vojnici proljetne klase, a nas nekoliko starih smo lunjali čas tamo čas amo bez nekog posebnog zaduženja. Za nas više nije bilo jutarnje fiskulture, marširanja, vježbi, čišćenja ili dežurstava. Iz kasarne bi ponekad izašli naveče do obližnje birtije, nalokali se na brzinu i izležavali po cjelu noć na travi u voznom parku kod kampanjola ili BTR-a, a ponekad bi poslali nekog "guštera" da nam donese pivo, nije nam se dalo ni izlaziti iz kasarne. Goran, Safet, ja, stažo Milan iz ambulante, Najdov desetar, i još po koji "starac" su bili stalno društvo koje je vodilo isprazne duge razgovore, čitalo sve moguće knjige i novine ili igralo šah. Važno je da prolazi vreme, da idu dani, koje smo u podsvjesti svi brojali. Stara vojnička bolest, šta će se, od koje se razbole svi vojnici.
Tog jutra sam, po planu, otišao u pet sati ujutro održati provjeru veze s komandom divizije i potčinjenim djelovima brigade. Iz Sombora se javi "doktor" Branko i doda da je našao "žensku", ubacivši mešu šifre tih par rječi, a kad bi gotovo uzmem neku knjižurinu i stanem čitati uvod, ispruživši se na kožnim lešajevima BTR-a. Kupolu sam iznutra zatvorio, pustio na veliki prijemnik evergrine i instrumentalnu muziku s neke civilne radiostanice, ali se nisam mogao nikako skoncentrirati na tekst knjige.
- 26 -
Uoči Dana mladosti, 25. maja odnosno Titovog rođendana, narediše da idemo u Kikindu jer se tamo održava "Lov na lisice" radioamatera i da im mi iz Vojske budemo čeka. Smjestiše nas u kasrnu graničara, a ti mladi vojnici su se odnosili prema nama kao generalima. Oni su morali poštivati dnevni raspored što se na nas nije odnosilo. Dosadili su mi svakočasovni prijemi i sastanci, što svečani, što norganizacioni, da sam bio sretan kad smo stigli kod neke vikendice i glumili "čeku". Programirao sam automat na radiostanici da se pglasi signalom svakih nekoliko minuta kratkim signalom i sjedio na terasi vikendice uživajući u majskom suncu. Gazda, neki penzionisani direktor kikindske firme je pipka oko jagoda, malina, povrća i mladih voćki i svaki čas me nudio rakijom i kavom, više radi sebe nego radi mene-gosta. Kad su nas našli uzjapureni radioamateri s malim amaterskim goniometrima potpišemo im papire i onda ih isparatimo sa zavišću na njihov entuzjazam i shvatam da ga ja ni upola više nemam.
-"Ehe, he, mladosti moja!?" - uzdahnu gazda vikendice.
-"Šta kukaš, bar u miru provodiš starost!?" - čudim mu se.
-"U miru!? Gore mi je sad nego u pertizanima! Imam jesti šta god hoću, a ne smem, mogu spavati koliko hoću, a ne smem, smem samo ono što ne priliči normalnom življenju i najmanje skretanje od toga plaćam bolovima, nemoći i depresijo. Jebeš ovo, bolje je da me nema." - jada se on.
-"Izlog je tu, novci u džepu, a život tamo negdje!" - povlađujem mu.
-"Baš tako, svega ima samo je život tamo negde! Ovo moje bitisanje je mučenje i samog sebe i drugih oko mene. Nedaj da tako tebi bude." - raširi ruke.
-"Sudbina ili neprilagođavanje novom talasu, modi ili načinu življenja?" - upitah ga.
- 21 -
Približavao se mart 1976. godine i trebalo je polagati ispite iz radiotelegrafije, pa se užurbano vršila obuka. "Angerice" su razmještene po sobama i kabinetima, a mi smo u grupama po dvojica opsluživali radiostanice i uspostavljali veze, predavali i primali telegrame.
Branko i ja smo se smjestili u spavaonici, Goran i Safet su bili u kabinetu radiotelegrafista, a treća "Angerica" je bila u kabinetu telefonista koju su posluživali Đurkić i Erent. Svak je dobio svoju lozinku i tekst običnog i šifriranog telegrama koji je trebalo predati drugim posadama, a i njihove primiti.
Zastavnik Dragaš se uspušio, jurca od jedne do druge posade i smiruje nas:
-"Nije toliko važna brzina koliko tačnost, brzina će doći, a sada imate i tremu, ta ispit je hoćeš-nećeš, zato se opustite i koncentrišite se na posa, briga vas za ostalo."
Razumijemo ga, ovo mu je zadnja klasa, ostaje mu još godinu dana staža, unapređenje i penzija te nastojimo da mu osvjetlamo obraz. A on je, evo, više usplahiren nego mi, jer nama je svejedno, niko od ovoga neće živiti, a i navikli smo se na ispite i ispitnu atmosferu na studijama, te se šalimo na njegov račun.
A i znamo da će nas poslije ovoga razdvojiti, da će uskoro doći remci. Ja se trebam vratiti u Bačku Topolu u novu-staru sredinu. Svejedno mi je i nisam znatiželjan kako će sve to ići, odlučio sam da nihilistički čekam događaje, čemu žurba, kad u biti će rezultat biti isti. Ubrzo po dolasku sam shvatio da u vojsci ne treba žuriti, za sve ima vremena, i da o njegovu rasporedu drugi vode računa.
