Knjiga sedma - ( IX/1975. - VIII/1976.)
- 1 -
Koga god da pitaš o vojsci svako će drugačije reći. Neko će je hvaliti do nebesa, a neko spuštati u deveti krug pakla, ali niko neće reći da ne treba narodu odnosno državi. Poželjeti hoće: " Eh, kad bi ovaj svjet bio pametan, pa da se ukunu sve vojske i uništi svo oružje, gdje bi nam bio kraj, svi bi plivali u bogatstvu!?", ali će odmah dodati da su to samo snovi, samo puste želje, jer te pameti nema niti će je biti, a dotle će biti i vojske.
-"Đavo ti je odnjo sinko, meni odnese mladost, šest godina u marini, pa unda na Pjavu, a unda ni to ne bi dosta, pa me napravi kljastim i sakatim!" - reče đed Ćilit - "Ali treba, u njoj se djete pretvori u čojeka ki gusjenica u leptira. Ni sam ne znaš kako do toga dođe, ali se vratiš drukčiji, nije ti više do unog speranja koje činiš ki fakin prije nego u nju odeš."
-"Meni je bilo dobro đede, sad je drukčije. Radio sam svoj posa u njoj, popravlja aute što i prije i poslije nje. A niko me nije ćera da žurim, a ima sam i knjiga da čitam o raznim markama auta i Boga mi dosta sam tamo naučio." - govori nam Milan.
-"Lako je kad je mir, a Boga mi kad pršti oko glave, kad si više gladan nego sit, kad si go i bos, i nikad se naspavati ki čojek, i vječito bauljaš unako ljuljan od nespavanja, ne bi je nikad i nikom poželio." - veli Ile sjećajući se svojih partizanskih dana.
-"Kažu da se vojsci vesele samo kurve, udovice, raspuštenice i profiteri. A narodu, onom običnom, tuđa naopako, a svoja nekako." - kaže ćaća.
-"ja je pamtim samo po slamaricama! Sve sam moga podnjeti: blato, prašinu, marševe, kišu, studen, hranu, ali slamarice nikako. Kako god da napravim krevet ne valja, unda Krneta ponovo. Bio neki pogani vodnik i dvadeset puta bi mi razvaljiva krevet i da je bilo po mume ja bi prista da spavam na betonu samo da svako jutro ne muram jopet praviti krevet."- grozi se Mire na samu pomisa na vojnički život.
-"Nema toga više ćićo, danas su dušeci." - smije mu se Milan.
-"Unda bi i ja sad iša, bar bi se pošteno odmorio od svega, tamo je ladovina." - odmanu rukom Mire.
-"Ta nije ti Maćera gora od unog vodnika."- zadirkuje ga ćaća.
-"Koji vodnik, gora je od majora, ni un joj nije ravan po oštrini!" - nasmija se Mire.
-"Zar su majori najstroži?" - pitam ga.
-"Koliko sam ih ja vidio svi su bili psi, a tako sam i od drugi čuo." - veli Mire - " Psi za vojnike i niže činove od svoga."
-"Tako je bilo i u partizanima, dođe general i neće on vojniku ništa već u odajama riba oficire. A major ti je na sredini, oni viši ga pritiskaju, a oni niži se od njega sklanjaju, pa je bjesab i na jedne i na druge." - smije se Ile.
-"Ima tu još nešto! Dok dođe do čina majora čojek dođe u životnu dob kad ne mure dalje napredovati bez visokih vojnih škola, ne mugu svi biti generali, pa zna da će do penzije biti u kasarni, a unđe se iskaljuje na koga mure. A za visoke vojne škole pored znanja treba imati i veze, ki i svuda, pa često ne idu najbolji, i ovi to znaju i trpe, vide nepravdu i eto ti griže u čojeku, a i bjesa na sve i svakoga." - mudruje ćaća.
-"Boga mi, u pravu si! To ti je bilo i u partizanima. Poslije pada Italije nagrnu dosta domobrana, ponešto i ustaša, u partizane i većini je priznalo činove koje su tamo imali. I sad ti zamisli, oni što su bili u partizanima od početka rata i protiv nji dvije godine ratovali sada su morali slušati njiove kumande. Istina je da su neki od nji taj čin imali i u kraljevoj vojsci i bili školovani oficiri, ali i danas smatram da nije trebalo odma im priznati čin, neka ga prije zasluže na prvoj liniji ki šta su ga i partizanski oficiri zaslužili." - prisjeća se Ile.
-"Od uvođenja činova u partizanima počela se odvajati vrhuška i grabiti se za vlast, malo po malo, pa dobišmo danas "crvenu buržoaziju", kao rekoše studenti šesdesetosme. A još sa "Informbiroom" četrdesetosme očistiše vojsku od pravih prekaljenih kadrova, pa šesdesetšeste očistiše miliciju na čelu s Rankovićem i oslabi ta prava komunistička linija i šta imamo danas? Istu boju vlasti ki za Kraljevine! A ovo biranje po ključu, da mura svaki narod biti jednako zastupljen, e to ne valja. To neka bude u Skupštini, Partiji, ali tamo đe se traži struka i znanje toga ne bi smjelo biti, neka idu najbolji, pa ma koje nacije ili vjere bili. A u svim tim "čistkama" najviše nastradaše Srbi, što u Srbiji, Bosni i Crnoj Gori i ođe u Hrvatskoj. Ja njesam ču da je ko od Slovenaca, Hrvata, Muslimana ili Makedonaca nastrada. A ovi naši budalaši napuniše zatvore ni krivim ni dužnim ljudima, bar ih je većina za ništa odrobijala što vlasti i same danas priznaju. I šta će im danas tolika vojska, žali Bože šta taru mladost toliko vremena." - raspriča se ćaća.
-"A jest, bilo je nastradalo i nešto 'Rvata, znam neke naše Bunjevce i Donjane." - veli Ile.
-"To nešto Dalmatinaca, istina! A znaš li da su ođe i Beću "Falaj" ćeli poslati na Goli, zaostala od gladi i bjede, zato što se bez pardona naruga Stevanu Rnjcu, Iliji Crnom i njiovoj partizanštini. Nikom normalnom to nebi palo napamet, suluda čojeka zatvoriti pa ma šta govorio." - veli ćaća.
-"Em ti Neđeljicu, "Falaj" Bećo "Informbirovac", pa šta im je budalaš govorio?" - nasmija se Ile.
-"Pita i' : Fajal drugovi partizani kad ćemo se spojiti s Rusijom, ta obećavali ste da će nam Maršal Staljin biti predsjednik i da će se šenivca k nama sljevati iz žitorodne Ukrajine." - nasmije se i ćaća.
-"Nije un toliko ni lud, za rata se tako i govorilo. Biće se jadnik zaželio turte, ujela mu se pura i kaša svaki dan za ručak i večeru." - šaljivo će Ile.
-"Pa, odvedoše li ga?" - pita Mire.
-"Ma, Stankić i' zaustavi: " 'Este li ludi, svak će viditi da nije pri sebi, a unda će posumnjati da je to čuo od vas i unda ćete vi najebati! Ajde ti Bećo kući." - smije se ćaća.
I tako priča kruži kao i bukara s lanjskom žutinom ispred naše avlije, gdje se društvo okupilo dok ne počnu večernji radovi. Žene su plele i prele ne upadajući u razgovor, a prve se počeše podizati sa ko zna kada okresanih kamenih pragova, koji su služili umjesto sjediljki, dajući tako znak i ostalima da treba ići za poslom.
Odlazeći jedno po jedno pozdravljali su se i želili sretan put i očekivanje da budem dobar vojnik i da pišem da znaju gdje sam i kako mi je.
-"Godinu dana, nije to ništa sinko, znaš kako je moj Duca odslužio tri godine, nikad dočekati da prođe." - poljubi me baba Marica i tutnu mi nešto u džepić.
-"Nemoj baba, znaš da ja imam za sebe i previše za tamo." - osjetim ne gledajući da je to neka novčanica.
-"Znam sinko da imaš. To ti je za sreću i blagoslov od mene i moje druge pokojne babe ti Anice. I ja ću brzo dolje Manastiru kod nje i mog pokojnog Peje, svaku nuć ih čujem kako me zovu. Ko zna oću li biti živa kad dođeš." - pomilova me rukom po obrazu, a niz straračke izborano lice kliznuše kao biser sjajne suze.
-"Oćeš baba, oćeš, ta vidiš li da si prava i zdrava, čilas ki mlada đevojka!"- poljubim joj stračku ruku.
-"Moj Đuro kopni, čisto se gasi, a to muje srece neće izdržati! Nije mi do mene, samo da se un kolko toliko oporavi."- tužno će ona.
-"Oće baba Marice, oće, oporaviće se! Danas ima dobrih ljekara i ljekova, nemoj se s tim mučiti."- hrabrim je.
-"Sve je u Božjim rukama, moj sinko, ma čuvaj se, a ovo će biti kako mura." - otra ona sjajni trag od suza, namjesti povezaču i otiđe svojim lakim korakom svojoj kući.
- 2 -
-"Ništa neću nositi, idemo ovako."- kažem materi odbijajući njenu ponudu da mi spremi nešto za jelo na putu.
-"Rode, treba li ti para?" - upita me ćaća malo ugrušan od žutine.
- " Ne treba, imam dovoljno, kad zatreba ja ću pisati."- odbijem njegovu ponuddu.
-"A sad ti kažem, nemuj da dugo čekamo na tvoje pismo, da zanmo kako ti je i đe si smješten !" - prikriči on znajući da što smo strariji da smo tvrđi na pisanju.
-"Oću, poslaću vam i civilnu robu, A ja sad idem, vreme je!" - pogledam na sat.
-"Pošalji slike da vidimo kako ćete ošišati!" - smiju se Dušanka i Mirko aludirajući na moju nešto dužu kosu.
-"Oću, da vidite šta je pravi vojnik." - pozdravljam se i oni me prate do avlijskih vrata.
Na putu, nedaleko od avlije stoji Milan:
-"Ideš Miško?"
-"Aha, a ti se ženi,oćeš li?" - smijem se.
-"Da malo zaladi, oću." - pozdravimo se.
Bio sam na Vlačinama, kod pPanine vinogradine, kad je na Sv. Ćirilu i Metodiju izbijalo osam sati naveče. Imam još pola sata do voza pa odmjerim korak da na stanicu stignem nešto prije polaska. Sumrak je, u Kistanjama gore svjetla, a iz Kraljuše se čuje akanje čobana i klepke ovaca. Od Šušanja mrak režu farovi nekog kamiona čije brektanje se sve jače čuje. Bukovica polako tone u san.
U lokalcu s drvenim sjedalima skoro da nema putnika, a ja razmišljam o sinoćnom boravku na Pištavcima. Iša sam sam, sjeo na staro mjesto ispod Solila i gleda na Manastir upijajući svim čulima gustu tišinu kanjona Krke. Kad su se ogllasila večernja zvona Sv. Aranđela sačekah da umukne i zadnji odjek i tad se uputih nazad kući. Bilo mi je tjelo pune snage, a duša blažena mira. Može se dalje, tamo gdje sudbina vodi, štiti će me Sv. Aranđel.
Na kninskoj željezničkoj stanici nekoliko putnika s velikim koferima, zavežljajima i pokojom opletenom dumijanom, čekaju noćne vozove prema Zagrebu ili Beogradu, do kojih ima podosta vremena. Krenem u grad, na glavnu ulicu, i tamo je sve pusto, samo se kroz prozore stanova vidi treptanje plavičasta svjetla TV-a. Pođem prema donjem djelu grada kad kod Doma JNA začujem zvuke iz bašte Doma. Prepoznam glas Zdenke Kovačiček koju je pratio meni nepoznati orkestar. Ulazna vrata bašte otvorena širom i krenem unutra.
-"A karta?" - nasmija se vojnik sa cvikerima na ulazu, negdje moje dobi.
-"Ja sam vojnik, ne plaćam." - odgovorih mu sa smješkom.
-"Šta, ideš u Armiju večeras, a gde?" - namirisa on regruta.
-"U Bačku Topolu." - velim mu.
-"A tako! Pa nije loše, šta si?" - upita.
-"Radiotelegrafista." - kažem.
-"Nije loše, važno je da nisi prašinar." - reče mi.
-"Koliko još ti?" - pitam ga.
-"A dosta, još šest meseci." - odmahnu rukom.
-"Aprilska klasa, ajmo na pivo, nema nikog u gradu, ne trebaš stajati na ulazu."- zovem ga.
-"Može, ko je došao, došao je, ako neko naiđe besplatno mu je."- nasmija se on.
Sjednemo za plastični baštenski sto na plastične katrige i konobar nam odmah donese pivo. Pijemo iz flaša.
-"Šta si završio, vidim da smo istih godina?" - pitam ga.
-"Elektrotehniku, iz Novog Sada sam, pa me stavilo ovde u Dom da vodim računa o razglasu. Nije teško, ma dosadno je, mali gradić pa sve upoznaš za mesec dana. Dosadno, dosadno, a ti?" - oć će.
-"Ekonomiju, vanredno, baš volim da je dosadno, treba mi odmora." - velim mu.
-"Onda dobro, vremena ćeš imati na pretek. A radisti su gospoda u Vojsci, neće ti biti teško, a moći ćeš izlaziti kad hoćeš." - smije se on.
Zdenka je pjevala, a mi smo malo slušali, malo pričali i pijuckali pivo.
-"Znaš, ovdee je narod prema vojnicima dobar, ovako nešto, da te neko časti, nećeš tamo doživeti. Bogat je tamo kraj, ali su sitne duše. Tamo je u topoli dosta Mađara, dobri su, mirni, ali baš ne vole vojnike. Jedino, ako budete išli na vežbu tamo gde su kolonaši tu će vas častiti i rado se sa vama družiti. Ostali, domaće Lale, Rusini, Slovaci, Rumuni, Mađari itd. neće da imaju posla s vojnicima više od onoga što se protokolarno mora, onako, ni vruće ni hladno."- upoznaje me on s onim šta me čeka u toj sredini.
-"Znam da su Lale mirnog temparamenta, nekava plastika, nije guma nije kaučuk." - šalim se - "Imao sam kolege u srednjoj školi, a i bio sam jednom u Novom Sadu, tačno prije deset godina. Ljep grad."
-"Onda ti ne trebam pričati, sve ti je jasno."- povuče on iz boce "Karlovačkog piva".
-"Moram ići, nema puno vremena do voza." - ustajem.
-"Zdravo gušteru! Sretno!" - pruži ruku.
Na peronu sam odmah prepoznao regrute koji idu sa mnom. Upoznao se zvanično: Stevan Šolaja s Pađena ide u Bačku Topolu u "raketaše", a Mijo Maloča iz Kijeva za telefonistu u Suboticu. Bili su smeteni i usporeni od pića i straha od neizvjesnosti, a kako i ne bi kad prvi put se miču dalje od kuće i roditelja. Bi im lakše kad vidiše da sam stariji i iskusniji od njih i poslušno se osloniše na mene kao starijeg brata.
A tada stiže beogradski voz.
-"Onda momci, nešto nas je malo, izgleda da smo posljednji iz septembarske klase, ajmo!" - nastojim ih osloboditi i oraspoložiti dok ulazimo u voz.
-"Nas dvojica smo bili skupa na regrutaciji, tamo ih je bilo tada puno, a gledam večeras, pa mi sve čudno što više nikog nema." - zapliće malo jezikom Mijo.
-"Išlo ih je dosta danas popodne za Sloveniju, za Bosnu, a i juče je bila prava gužva. Vidio sam, bio sam tu u gradu, ispraća neke komšije." - doda bucmasti Šolaja.
-"Onda smo mi jedini "Vojvođani", dobro, nema veze." - nasmijem se - "Bićemo skupa, jedan drugom pri ruci."
-"Dakako,dobro je na početku imati nekog poznatog." - veli Mijo.
-"Jeste li bili odvojeni na duže od kuće?" - pitam ih.
-"Nismo, a tu do Knina, radi škole, najdalje." - rekoše uglas.
-"Nije ništa strašno, ja sam već dvanaest godina, što škola, što posao, pa se navikne, iako ispočetka bude malo teško." - pripremam ih na novo.
-"Ti si godišnjak?" - pita Mijo.
-"Aha, vanredno sam završio ekonomiju." - kažem mu.
-"Blago tebi, a mi više šest mjeseci."- uzdahnu Šolaja.
-"Pa šta je to, nemoj odma kukakti." - ukori ga Mijo.
Naišao je konobar i uzešmo pivo, pričamo pomalo o svemu da se upoznamo dok voz tutnji uz Unu prema njenom ušću. Zaspali smo poslije Bihaća umorni od tandrkanja voza i ispijenih piva.
Stigli smo u Beograd oko osam ujutro nateklih očiju i masni od one posebne masnoće željezničkih vagona.
-"Ja idem kod braće, za Bačku Topolu ću onim u devet naveče, taman ću tamo stići nešto prije ponoći, a u roku."- velim im.
-"Idem i ja kod strica, onda ćemo skupa. Naći ćemo se ovdje na stanici." - složi se Mijo.
-"Ja ću za Novi Sad, kod rodbine, pa ću od tamo za Topolu."- izoži svoj plan Šolaja.
-"Vidimo se ili u vozu ili kasarni, ćao momci." - rekoh im i uputim se na "Lastinu" stanicu za liniju prema Obrenovcu.
- 3 -
Iz autobusa gledam iste predjele drugim očima. Sve mi je ružnije i oronulije, zapuštenije ili sve u svemu gore nego što je bilo, naročito cesta po kojoj vozi više auta nego prije desetak godina, a ona je u raspadanju. Kao da čita moje misli šofer ih potvrđuje psovkama na račun vlasti zaduženih za održavanje i financiranje, na račun općine i grada i onih viših od njih po funkcijama.
A tad dođe umka i sjećanje na Daru, čini mi se da to i nije bila stvarnost nego da sam to sanjao ili pročitao u nekom romanu. Koprena nježne tuge ovi mi se oko srca dok gledam mjesta, na tren, kuda smo prolazili, a zategnu se snažno kao čelična mreža dok je autobus prolazio pored livade na padini prema Savi gdje smo se oprostili. Umjesto velikog krošnjastog drveta sada je tamo raslo nekoliko mladih stabalaca oko natrulog panja. Bože, zar je već toliko vremena prošlo!?
A koliko je vremena prošlo najbolje se vidilo po maloj Dijani. Ona je pošla u školu. Obrazi joj porumeniše, a krupne plave oči zasjaše kada me ugleda da dolazim k njima. Ostavi svoje društvo s kojim se igrala ispred zgrade i ispred mene na nekoliko koraka otrča u stan vičući Ljubinki:
-"Mama, mama, evo čika Mile!"
Ljubinka izleti na vrata stana brišući ruke o kecelju, gleda me i ne vjeruje očima:
-"Bato, ma stvarno si to ti!?" - a onda se uozbilji - " Ej, bre, ne znam da li da te pre prebijem ili da ti se radujem!"
-"Možeš jednp i drugo, kako te volja!" - smijem se.
-"Prvo radi pisanja, a drugo šta si se konačno, posle toliko vremena, setio nas!"- grli me i pozdravlja.
Ulazimo u mali stančić koji je Ljubinka ukusno uredila, ali se vidi na prvi pogled da je to odavno izgrađena zgrada, skromno, za radnike, i trebalo bi je cjelu od temelja do krova adaptirati. Stevo je sa svojim "zlatnim rukama" sve popravio i sve funkcioniše, ali se starost bez radikalnih građevinskih i zanatskih radova ne da sakriti.
-"Ne želimo da ulažemo neke velike pare, nas sleduje novi stan, popravljamo samo ono najnužnije." - objasni mi Ljubinka kad smo o tome pričali. A pričali smo o svemu i svačemu, uspomenama i sadašnjosti, planovima za budućnost, a najviše o Dijani i njenoj školi.
Odnosi sa Bracom i Ružom b ili su snošljivi, normalno su komunicirali koliko su im to dozvoljavale svakodnevne obaveze, a ljubinka je čekala priliku da se zaposli u "Prvoj iskri", tako su bar Stevi glavešine obećale. I tako je Ljubinka pričala i pričala, a ja sam uglavnom slušao i tek tu i tamo ponešto odobravao ili priupitao do dolaska steve s posla.
Stevo je bio isti, na njega vreme kao da nije uticalo, smiren, okošt, od malo rječi koje si iz njega morao klještima izvlačiti. Ustvari, on je govorio očima, i ko ga je poznavao iz njegovih očiju je mogao dobiti odgovore. Već je rukovodio pogonom održavanja, a to je u njegovu slučaju značilo da radi u svako doba dana i noći, kada ga pozovu, van redovnog radnog vremena, ne tražeći da mu se to dodatno plaća, a drugi to i nisu znali popraviti.
-"A šta da odlažem, ionako bi me taj problem sutra čekao, a pogon mora raditi, da stane bio ja kriv a ne direktori. Kao da ne znate kako oni dolaze na te funkcije! Nemaju pojma o tehnologiji, a moja majstorska ekipa je poluškolovana, moraš im sve u detalje objasniti da nešto skrpaju. Šteta, dobri su ljudi, ali nisu školovani kao što smo mi bili tamo kod nas." - van običaja on izreče ovih nekoliko rečenica na moju kritiku i Ljubinkino čangrizanje.
Pili smo vinjak i kavu, pa ručali onda prešli na pivo, a tada sam im rekao da moram navratiti kod Ruže i male Nataše, a znao sam da Bracu neću viditi, bio je na radu sa "Montažom" u Libiji. Tu se zadržah oko dva sata igrajući se sa malom bucmastom Natašom, koja se mačkasto umiljavala kako to samo znaju male djevojčice. Ruža je, po običaju i naravi, pričala i pričala, pitala i odgovarala, više nego što je slušala moje škrte odgovore i pitanja. Svako ima svoj način da vodi komunikaciju, a takav je bio njen, svoju retoriku ne prekida, a do mojih misli i rječi nije joj ni bilo stalo.Kako je zamislila i zaključila tako je i napričala, i bio sam siguran da je mislila da je u svemu u pravu.
U autobusu za Beograd sam sebi sam postavljao pitanje na koje nisam nikao mogao naći odgovor, zašto se Braco oženio s Ružom. Em je starija od njega skoro desetak godina, em nije neka ljepotica, sasvim prosječna žena, ozbiljno bolesna od djetinjstava na srcu i trebala je tako mlada ugrađivati bajpasove, a nije ni bila neka bogatašica da bi se za to zaljepio,, tim više što je bio od svih nas fizički najljepši i na njega su se cure ki mušice ljepile. Jedino objašnjenje sam nalazio u njegovoj trenutnoj slabosti nasljeđenoj od sirotinjskoj porjekla i odgoju u familiji gdje se kazivalo da svoje greške trebaš i otpatiti, te obavezi da odgoji svoje djete koje se začelo u toj mladalačkoj ludosti. Ludo, mlado, golo i boso, dosljedno je i tvrdoglavo snosio svoju životnu grešku i nalzio utjehu u svojioj maloj Nataši. A šta da razglabam, on mi nikada neće priznati da je promašio, a ja i nisam ga pitao da mi objašnjava svoju sudbinu. Bog daje i usmjerava, ma šta mi radili i promišljali , uvjek ispadne kako nam je sudbinom odrešeno.
Na Glavnu beodradsku željezničku stancu stigao sam skoro sat vremena ranije od polaska voza za Suboticu. Sjedeću u željezničkoj kafani blenu sam u metež putnika i uz pivo se nastojao u mislima otresti svega onoga što je ostalo iza mene. Razum mi je već izračunao da takvog života više neće biti, a sada je to trebalo prokuvati i preliti u eduševni dio bića. Trebalo je napraviti ravnotežu između razuma i emocija i na nju nadgrađivati ono što dolazi. Iz misli me trže Mijo:
-"I ti si već stiga? I ja sam ranije pobjega, o svemu se priča, a o meni najmanje, po onoj "...lako je tebi...". A nije mi lako, sve mi je novo i sa mnom vlada ta čudna neizvjesnost." - bubnu cjelu istinu koja ga muči.
-"Ista stvar! Sjedi i pij, do Bačke Topole ćemo se napiti ko guzice. Šta veliš?" - predložim mu uz osmjeh.
-"Imaš pravo, svakom je tisno u svojoj koži, idemo je malo omekšati da ne steže i žulja." - okelji se i on.
Konobar nam je donosio vinjak i pivo "da bolje uvati", kako reče Mijo. Popili smo tri ture i ja sam kao stariji sve platio. Mijo se bunio:
-"Nije red da ti sve plaćaš, moram i ja nešto ki šta je kod nas u Dalmaciji običaj."
-"Slušaj,Dalmatinci smo, nećemo mjenjati običaje. Kako bi to bilo da se cjenjkamo pred konobarom? Ima bife-vagon u vozu, tu ti preuzimaš svoju turu, jel' pošteno?" - smijem se.
-"Da, mi i pišamo u klapi! U redu, pravo kažeš. A ti ki da nisi ništa popio, ništa te ne 'vata?" - smije se on, ne primjećuje se da je pio, samo mu se oči blistavo sjaje.
-"Dobro i ti podnosiš, imaš li kondicije?" - šalim se.
-"A znaš kako je, odmalena se pije bevanda i vino, valjda imam." - veselo će on.
-"Važno je da se pije u guzicu, a ne u glavu i da se zna svoj mjera." - dodam negdje davno čuvšu mudrost.
U vozu smo zauzeli mjesta u bife-vagonu i nastavili piti vinjak i pivo. Kad smo popili treću turu netgdje kod Srbobrana konobar se nasmija:
-"U vojsku momci? Svaka vam čast, pijete ka smukovi,a ništa se na vama ne primjećuje. Ova tura je na moj račun, gdje izlazite?"
-"U Topoli, navikli smo piti u guzicu, a ne u glavu, mi smo Dalmatinci." - reče mu Mijo.
-"Oho, tamo ima dosta vatrenih Mađarica, vole one more." - veselo će konobar.
-"Moći će pišati svako jutro u more, ako budu dobre." - veli mu Mijo i namignu mi. Obojica dobro znamo da bi sto puta upišale dok bi iz Kistanja ili Kijeva stigle do mora.
Pozdravimo se s konobarima, voz je stigao u Bačku Topolu.
-"Znaš li ti di je kasarna?" - pita me Mijo.
-"Pojma nemam, idemo pitati u bife." - velim - "Imamo još sat vremena."
Tamo nam objsniše kuda treba ići, a mi popišmo zadnje pivo u civilstvu.
-"A sad idemo služiti domovini." - velim nu.
Nismo prošli ni sto metara, a vidišmo da je sve pusto i mračno, nigdje žive duše.
-"Koja je ovo selendra, pa svi već spavaju mrtvim snom." - Mijo će.
-"A šta nas briga, ionako nećemo imati vremena ni kada nin šta razgledati"- manu rukom.
Pored nas stade bjeli "Fićo":
-"U kasarnu momci?"
-"Idemo!" - rekošmo uglas.
-"Upadajte, idem i ja tamo na spavanje."- smije se "stažo" sa zlatnim cvikerama.
-"Ti si tamo u ambulanti?" - pitam ga.
-"Aha, još šest meseci, ali dobro je, evo vidite, idu dani. Koji ste vi rod?" - pita dok prolazimo kroz slabo osvjetljene, skoro mračne ulice.
-"Vezisti, ja radista, on telefonija." - kažem mu.
-"Onda ćete vi na obuku u Suboticu, šest meseci, to je već bolje. Ovo ovde je prava selendra. Bar za mene iz Beograda." - nasmija se.
Auto skrenu kroz kapiju ne zaustavljajući se kod stražara i između ogromnih platana stade ispred velike smeđe zgrade.
-"Evo nas momci!" - reče "stažo".
-"Zaslužio si pivo, vidimo se sutra."- kažem mu.
Vojnik ispred ulaza uze nam pozive i tiho govoreći pokaza nam slobodne krevete:
-"Lezite ovdje, ostalo ćete sutra."
Objica smo zaspali isti tren.
- 4 -
-"Diž' se! Ustajalje!" - začu se povik i upali svjetlo u velikoj prostoriji s visokim plafonom prepunoj gvozdenih kreveta.
-"Vas dvojica, umite se, pa dođite kod mene."- reče blažim glasom desetar mojih godina.
Ja i Mijo nismo se noćas ni skidali, samo smo cipele gurnuli ispod kreveta. Od sna mlitavi, na ktako ošišani vojnici. Sanjivim očima radoznalo zure u nas dvojicu.
-"Ajmo Mijo protrljati oči ledenom vodom." - pozovem ga hrapavim glaljsom od sinoćnjeg lokanja, a on poslušno kimnu glavom i krenu za mnom u prostoriju sa desetak umivaonika gdje su se već ziskali polugoli vojnici.
Mladi vojnik, skoro djete, zastane i da nam prednost, a mi se pljusnemo vodom i mućnemo usta:
-"Uh, šta lječi, sad bi vidru popipo, ali se ne smije, zabolio bi drob, popićemo pivo." - kažem Miji i sklanjam se od špinje.
-"Liči, uh, lječi, pravo kažeš."- zadovoljno prihvata perdlog Mijo Maloča iz Kijeva posije tri četri gutalja iz česme mješajuši ikavicu i jekavicu.
Onako neobrisani javišmo se desetaru, a on će:
-"Ajde, idemo vas obući!" - i krenu prma izlazu iz zgrde , pa nas povede okolo do najmanje zgradice i uvede u prostoriju prepunu uniformi i ostalih vojničkih potrepština. Specifičan vojnički miris ispuni nam nozdrave.
-"Izaberi nešto pametno, oni će u Suboticu." - reče ekonomu.
Ekonom nabaca po redu uniforme, ljetnu i zimsku, čarape, gaće, košulje i sve ostalo na šatorsko krilo, napominjući šta ćemo sad obući, a što strpati u ranac. Obučemo se, a desetar nam pomože spakovati rančeve, a tada nam dadoše PAP-ovke puške s svim priborom, i strpaše našu civilnu robu u nekakve kese i mi napisašmo adrese gdje ih treba poslazti na nekom kartončiću.
-"Sada idemo na šišanje." - reče desetar i promatra nas sa svih strana - " Nije loše!" - doda sam za sebe.
-"Slušaj desetaru, prije šišanja može li se gdje popiti pivo, žedni smo ki psi."- velim mu.
-"Ovako rano, znači da ste sinoć presaugali!"- nasmija se on.
-"I te kako!" - nasmijem se suvih usta. Mijo se ukuipio mamuran i zbunjen.
-"Idemo u kantinu, tamo je i berberin."- pogleda okolio sebe - " Samo to brzo obavite."
Rančeve i puške ostavimo ispred berbernice, tu osta i desetar, a nas dvojica kao žedna zemlja popišmo pivo i dođošmo sebi. Gleda nas postarija teta i smije se:
-"Leči, a momci!? Bili šta pojeli?"
-"Ne pada mi napamet, a Mijo?" - veselo ću ja.
-"Ki ni zmiju!" - napravi izraz gađenja na licu.
-"Daj tetka još jednu turu, dugo je do Subotice."- poručim još dva piva.- " Ne otvarajte, to ćemo zš ranac."
Tetka doda i mi te boce stavišmo pod bluzu, ona se prekrsti kad smo odlazili.
-"Jeli bolje?"- smije se desetar.
-"Sad je ono pravo! Može nas ovaj oguliti." - pokažem na bricu.
-"Imate li posebne želje?" - zafrkava se berico.
-"Pazi da mi ne povrediš ovaj mladež, a ostalo radi kako te volja, po propisu. Pravo da t kažem, jebeme se."- kažem mu.
-"To su prave mušterije, tu se mogu iskazati kao pravi umjetnički frizer." - zazuja par puta električnom mašinom po kosi i za tren bi gotovo.
-"Sad idemo ostaviti puške i rance , pa idemo na doručak." - veli nam desetar.
-"Kakav doručak, mi smo jeli."- rekošmo ja i Mijo uglas.
On zakima glavom:
-"Onda idemo kod komandira po papire." - povede nas on.
Tamo nas dočeka vodnik "stažist":
-"A to ste vas dvojica! Idete na obuku u Suboticu, pa se vidimo za šest mjeseci ovdje. Kamion je ispred, pokupite svu opremu i možete odmah ići." - pruži nam već ispisane papire.
-"Oko malog TAM-ića muvalo se još nekoliko vojnika. Vidjevši nas počeše se penjati u koš s drvenim sjedalima sa strane. Popešmo se i mi i kamiončić krenu. Pogledam na sat, bilo je osam sati, pa izvadim cigaretu i zapalim, gledajući cestu kako bježi unatrag.
- 5 -
Nakon sat vremena vožnje kamion ulazi kroz kapiju kasarne i zaustavi se odmah ispred žute zgrde s`desne strane. Dok smo se nespretno iskrcavali nenaviknuti na čizme, opasače, ranac i puške, pod glasnom ljutitom galamom nekog oficira smuvano se postrojavala grupica vojnika, još više se se zbunjujući od galame. Vodnik iz naše pratnje preda oficiru neke papire, a ovaj se obrecnu i izdera na mene i Miju:
-"Šta vas dvojica čekate, trk u četu, ostavite puške i rance i da ste pre ovde nego tamo!"
Mijo trčka za mnom ki pasić. Sreća njegova što ja ne žurim.
-"Gdje je naša četa?" - pitam oficitra mrtav ladan.
-"Odvedi ih, brzo!" - viče ovaj na vojnika s crvenom trakom oko mišice.
-"Odakle dolazite?"- pita nas dežurni dok idemo uz stepenice na sprat i kroz dugi hodnik desno, ni njemu se ne žuri.
-"Iz bačke Topole, kako je ovdje?" - pitam ga kao starog znanca.
-"Dobro, vojska ka vojska. Evo ovdje ostavite puške i rance." - otvori vrata sa natpisom "Četni evidentičar" - " Vlaiću, pacove, čuvaj ovo dok se ne vrate, eno dolje Dragaš pravi predstavu." - reče sitnom crnomanjastom vojniku koji je tamo sjedio za stolom.
-"Iz Topole ste, sada je sve kompletirano."- stavi on puške i rance u ugao oveće kancelarije-magazinčića.
-"'Sad idite tamo kod zastavnika Dragaša, on sano tako galami, dobar je on." - nasmija se dežurni.
Siđemo niz stepenice kojima smo i došli, a zastavnik Dragaš viče:
-"Brže to, vi ste vojska, a ne kilave babe! Priključi se u stroj!"
Stanemo na kraj stroja i on komanduje zvonkim glasom:
-"Na desno! Desnim krilom napred! Leva!"
-"Leva, desna, leva, desna,...jedan, dva, jedan, dva, ispravi tako, jedan, dva! - popravlja on nepravilno i neujednačeno koračanje stroja.
Dvadesetak nas je, sve sami regruti što uočavam po civilnom držanju i pokretima, ni uniforma to nije mogla sakriti. Idemo pored velikih hangara, unutra se vojnici motaju oko tenkova i oklopnih transportera, podižu pogled praema nama i čizmama gaze zamišljeni rep ili od prsta prave krila i kukuriču kao fazani.
Zastavnik Dragaš je u sivomaslinastoj kangar uniformi sa šapkom, ispod koje oko ušiju sjere se sjedine, srednjeg je rasta i laka koraka u plitkim cipelama. Topao je i ljep dan, čela nam se rose od znoja. Izlazimo kroz zadnju kapiju na neku neasfaltiranu putinu.
-"Čelo, tratoarom!" - komanduje zastavnik Dragaš, sada tiše, običnim glasom.
Tratoar je betonska staza širine oko jedan metar, s desna mu je visoki kasarnski zid od pune opeke, a s ljeva osušeni korov visine do pasa i džombasti kolovoz od zemlje, utoban i razrovan od tenkovskih gusjenica. Tamo preko su niske kućice od opeke okružene drvenim naherenim plotovima i razraslim korovom i nekom zakržljalom povrtlarskom biljkom između. Da nije sunca koje to veselo obasjava čovjek bi rekao da su to ona tmurna i zapuštena predgrađa iz Cesarićevih pjesama.
Iza nas osta kasarna i kućice, a poče poljana s improvizovanim igralištem za sve namjene, a tamo dalje korovom obrasle neke veće i manje jametine i još dalje, kroz izmaglicu, neka druga kasarna i iza nje nebeski svod se spustio na ravnicu.
Tišina je, čuje se samo škripanje opasača i novih čizama te bat koraka regruta "trap, trap, jedan, dva,..." nenaviklih na tako tešku obuću.
-"Desno!" - komanduje običnim glasom zastavnik na polovini dušine tratoara i i čelo kolone krenu na suvom travom obraslo igralište. Pusti nas da dođemo do ruba igrališta, što dalje od ceste i komanduje:
-"Stoj! Voljno!" - i sjede na uzvišenje obraslo gustom suvom travom prethodno nogom poravnavši mjesto, izvadi maramicu i obrisa oznojeno čelo. Šapku stavi pored sebe i na suncu mu bljesnu sjeda valovita kosa.
-"Ostarilo se momci, vi ste mi zadnja klasa, siže vreme za penziju." - reče mirno, a oči mu se sjetno zasjaše.
Regruti posjedali po travi igrališta ispred njega. Izvadili cigarete i zapalili.
-"Šta ste se stisli, mladost pa ćuti!"- nasmije se on - "Neki znaju, ali neka, ponoviću, ja sam zastavnik Branko Dragaš, komandir voda radiotelegrafista. Telefonistima je komandir voda stariji vodnik Svetozar Jovičić, doći će i on ovamo malo kasnije. Komandir čete vam je kapetan Slavče Konstandinov. Tu su još vodnik Anić i zastavnik Jerotijević. Uskoro nam u četu treba doći jedan poručnik, on će me zamjeniti na mjestu komandira voda, a ja ću biti komandir odelenja. Rodom sam s Kozare, dakle Bosanac, oženjen, djeca su mi vaših godina, i živim već dugo ovdje u Subotici.
Nadam se da s vama neće biti problema, bar koliko ja vidim, ali ću vam ipak reći, ako vam bude bilo šta potrebno slobodno mi se obratite kao ocu, pa ćemo to rješiti, nije važno o čemu se radi . Neko vojsku podnosi lako, neko teže, ali stvar je u ovome: u Vojsci postoje pravila, treba ih se pridržavati i onda nema problema ni za vas ni za nas oficire. Vidim, tu među vama ima starijih, školovanih ljudi, vi budite ovim mlađima starija braća i pazite na njih, ta oni se tek sad odvikavaju od kuće i familije pa im treba nekakav oslonac. A sada se predstavite vi, da se međusobno upoznate. Ajde ti žuti s cvikerima, iz Topole." - nasmija se prema meni.
-"Mile Mažibrada, rodom iz Kistanja, Dalmacija, radim na željeznici u Splitu kao referent, završio sam srednju tehničku saobraćajnu školu u Beogradu i vanredno ekonomski fakultet u Osijeku. I ja ću poslije odsluženja vojnog roka brzo u penziju, imam već osam godina radnog staža." - nasmijem se - " Od kuće sam otišao poslije osmog razreda, dakle s petnaest godina, znam namjestiti krevet, prati čarape, ponešto krpati i opeglati, a po potrebi i ponešto ostalo." - zafrkavam se.
-"Odlično, odma mi je lakše, stara vojničina." - smije se i zastavnik.
I tako se u šaljivom tonu, koji ja mnametnu, predstaviše radiotelegrafisti:
- Nijaz Šćekić, diplomirani mašinski inžinjer iz Sarajeva;
- Branko Manasijević, apsolvent Medicinskog fakulteta iz Skoplja, rodom iz Preševa
- Željko Ladišić, mašinobravar iz Karlovca
- Goran Škundrić, diplomirani elektroinžinjer iz iz Sarajeva, rodom iz Gradačca;
- Safet Kikić, diplomirani pravnik, sudija općinskog suda u Gradačcu;
- Predrag i Nenad Lalović, barća blizanci od Banja Luke, po struci mašinobravari;
- Mirko Laijić, bravar iz Prijedora;
- Marijan Lipovac, nastavnik iz Murske Sobote;
- Ivan Đurkić, diplomirani agronom iz Vinkovaca;
- Antun Erent, ekonomist iz Varaždina;
- Josip Plavec, profesor iz Zagreba;
Telefonisti su bili uglavnom mlađi momci:
- Mijo Maloča, bravar iz Kijeva kode Vrlike;
- Stjepan Bezjak, električar iz Osijeka;
- Trajče i Vasko Kostovski, braća blizanci, električari, iz Ohrida;
- Ademi Embrli, slastičar, rodom iz Skoplja, na radu kod rođaka u Splitu;
- Fetah Popaj, električar iz Prištine;
- Muhamed Jusić, trgovac iz Bjeljine;
Tad te popamti, a bilo je tu još nekolicina devetnaestogodišljaka tek izišlih iz srednjih škola koji su tako tiho i stidljivo govorili da ih se skoro nije ni moglo čuti dalje od prvog susjeda.
-"Eto, sad pošto znate ponešto jedan o drugom, može početi druženje, a tokom vremena ćete se još bolje upoznati. A u vezi obuke neće biti problema, ne trebate se plašiti, svi ćete naučiti ono što vam treba, i svaki dan nešto novo. Iz iskustva znam da je vojniku najveći neprijatelj dosada, zato odmah nađite sebi neku zanimaciju, neko voli čitati, a za to ima biblioteka i u kasarni i u gradu, igrajte šah, slikajte, radite nešto za uspomenu na vojničke dane, nešto što volite, a da za to do sdada niste imali vremena i mogućnosti. Izlazite u grad, čuvajte se sumnjivih birtija i žena, izvući će vam pare i možete zaraditi boleštinu. Četa veze se druži sa Mjesnom zajednicom, njihovom omladinom, tamo imate cura, organizuju se i plesovi i u Domu JNA, već ćete naći pristojna mjesta. U kavgu ne ulazite kad ste sami, za živu glavu, i izlazite uvjek skupa i budite u blizini jedan drugom, ne vole baš svi vojnike." - podučava nas on.
K nama, preko sredine igrališta, prilazi u radnoj vojničkoj uniformi, povisoki i okošti, krakati stariji vodnik s običnom vojničkom kapom na glavi, pušeći i kao lokomotiva ispuštajući dim kroz nozdrve. Stade dva metra od naše grupe, nasmija se krupnim od dima požutjelim zubima, promotri nas dva tri minutka šutke, a onda se obrati zastavniku Dragašu:
-"Branko, 'oće li se moći šta istesati od ovih?"
-"Istesati!? Ja sam u vod dobio akademike, a ni tvoji puno ne zaostaju! Nemamo mi njih šta naučiti, jedino mi možemo ponešto naučiti od njih. Lako će biti s njima!" - reče mu zastavnik.
-"Ajde momci da nešto naučimo, da se ne brukate: činovi su na ramenima, crvena boja - vojnički, jedna trakica je razvodnik, dve trakice je desetar, tri ima mlađi vodnik; podoficirske su žute: jedna je vodnik, dve su za starijeg vodnika, a široka i uska je za zastavnika, široka i dve uske su za starijeg zastavnika; oficiri imaju zvezdice: jedna je potporučnik, dve su poručnik, tri su kapetan, četri su kapetan prve klase; isto vam je i za više činove samo uokvirene žutom trakicom na epoleti: jedna zvezdica je major, dve potpukovnik, tri pukovnik; dalje su generali s širokim rubom na rubu epoleta: jedna general-major, dve general-potpukovnik, tri general-pukovnik, i dalje su posebne oznake za generala armije i maršala. Svaki čin izdaje naredbe, vaše je da ih izvršavate ukoliko po izdatoj naredbi ne bi došlo do teškog kršenja vojnih pravila i propisa, a o tome ćete kasnije učiti. Ajde sad ustajte i postrojte se, da odredimo gde je kome mjesto u stroju." - namjesti se on ispred nas pokazujući rukom gdje da formiramo stroj.
Ustanemo i postrojimo se kao i jutros:
-"E, neće moći tako, radiotelegrafisti su jedno odelenje, telefonisti drugo, pa ćemo po visini. Najviši neka budu na čelu, pa tako redom prema kraju. Ti brko," - pokaza na Škundrića - " stani na čelo radista, a ti Slovenac na čelo telefonista."
Nasta malo komešanje, mjerimo jedan drugom visinu i tako se svrstavamo u dva reda. Ja i Branko Mansijević smo bili par, i po godinama i po visini.
-"Tako je bolje, na komandu ćete uvek zauzeti svoje mesto, a sad da vidimo kako vam stjoje uniforme, šta su vam oni "pacovi" dali? Prvo da vas pitam: jeli koga žuljaju čizme?"- pogleda po nama, od jednog do drugog, a kad se niko ne požali on doda - "Ako kome oko uniforme ima problema javite se četnom evidentičaru da ode s vama u servis i to zamjeni."
Tad pođe od jednog do drugog i pregleda do detalja uniformu i daje primjedbe: "Pritegni opasač! Uprtnjače zategni za jednu rupicu, namjesti kapu ovako."
-"Sad smo i to sredili! Jedan savet: iglu i konac imajte uvek imajte pri sebi, stavite ih ispod ruba kape. Noge prati kad god skinete čizme, prije spavanja obavezno, i nabavite vunene čarape, tako ćete sačuvati stopala od žuljeva. Brijanje vam je svako jutro, kupanje imate jednom nedeljno po rasporedu, a to vam nije dovoljno i zato koristite umivaonike i vlažne peškire, ne bojtevse hladne vode, neće vam biti ništa. Ako tko treba doktoru mora se javiti na jutarnjoj smotri i uzeti od četnog evidentičara zdravstveni karton. Sve sitnice možete kupiti u kantini, tamo imaju sve što vojniku treba. To je zasad sve, nadam se da ste sve zapamtili, ako niste pitajte starije vojnike. Druže zastavniče, može li vod u kasarnu?" - okrenu se zastavniku Dragašu.
-"Može, stariji vodniče!" - odgovori ovaj službeno.
-"Razumem! Vod mirno! Na desno!"'- komandova on -
"Napred marš!"
-"Leva, desna, jedan, dva, ispravi korak tamo, leva, dva!" - kreće se uz sredinu stroja.
-"A Sveto, biće ovo dobra klasa, uče brzo!?" - nakon stotinjak čujem poluglas zastavnika Dragaša.
-"Hoće zastavniče, većina ih je moja generacija, i školovani brate." - u istom tonu reče mu stariji vodnik Jovičić.
Ja sam već na željeznici nosio uniformu, pa sam već osjetio kako ona djeluje na ličnost čovjeka i nisam se začudio šta mi se taj osjećaj ponovo javlja. Ponovo sam se osjećao odlučniji, jači, čvršći, viši i važniji od onog civilnog mene u civilu, a po čvrstini koraka vidio sam da je taj osjećaj i druge opio. Nisu to više bili oni momci mlitavih udova od jutros, to su već bili vojnici odlučnog i čvrstog koraka.
Vratili smo se istim putem ispred zgrade od koje smo jutros krenuli, pa pođem sa ostalima da se smjestim u sobu. Javim se kod četnog evidentičara, upoznamo se, on se predstavi kao Aca Vlaić iz Požarevca, te uzmem pušku i stavim je u soške kod ostalih prethodno joj zapamtivši broj. S ruksakom odem u sobu i pogledam preko tridesetak vojničkih kreveta na sprat da vidim gdje ima slobodnih mjesta.
-"Stari, dođi ovamo, ovo su slobodna mesta." - pozva me "doktor" Manasijević.
Krenjveti su bili do prozora, gledali su preko niskog ogradnog zida kasarne na ulicu.
-"Hoćeš li gornji ili donji?" - upita me.
-"Svejedno mi je, a šta je sa ovim?" - pokažem na krevet do njegovog.
-"Slobodan je i taj, ustvari oba." - veli on.
-"Onda ćemo obojica na donje, jedan do drugoga, ako treba lako ću se premjestiti gore." - kažem mu.
-"Može i tako, lakše ćemo pričati." - nasmije se on.
-"Jeli ovo moja natkasna?" - pokažem na niski metalni ormarić pored kreveta.
-"Jeste, daj da ti pomognem, treba slagati po određenom redu da bi sve stalo." - ja vadim uniforme iz ranca i preslažemo ih i trpamo u natkasnu.
I pored svog pažljivog slaganja jedva je sve stalo.
-"Pare drži kod sebe, ako ti neko ukrade nema vajde da ih tražiš!" - opominje me on.
Kroz razgovor se upoznajemo. On je rodom iz Preševa, roditelji su mu tamo učitelji, završio je u Nišu studije i postao profesor književnosti prije roka, a onda odlučio da studira medicinu i sada je apsolvent na Medicinskim fakultetu u Skoplju.
-"Kako to da te nisu poslali u sanitetlije?" - čudim se.
-"Tražio sam, doneo potvrdu s fakulteta, ali džabe, onaj referent u Vojnom odseku, majku mu Šiptarsku, nije dao. Tobože šalju samo diplomirane medicinare u taj rod. A saznao sam da je tamo slao neke Šiptare koji za četri godine studija nisu dalje makli od prve godine. Pokušavaću ovde tražiti da me tamo prebace, puno bi mi to koristilo kao praksa, kad već moram godinu dana biti u Vojsci, možda mi to poslije priznali kao stažiranje." - priča mi on.
-"Pa šta nisi ostao profesor?" - pitam ga.
-"Nije bilo slobodnog radnog mesta, slali me da radim kao učitelj u neke selendre Bogu iza leđa. Nisam hteo, upišem medicinu, to je ustvari i ranije bila moja želja, a profesor književnosti sam postao po želji roditelja." - objasni mi on.
-"Dobar si, dva fakulteta do dvadesetsedme godine, svaka ti čast!" - divim mu se.
-"Ide mi nauka, nisi ni ti loš, osam godina radnog staža i fakultet, to je još teže postići." - govori s razumjevanjem - " A što nisi studirao redovno?"
-"Moji su seljaci, sirotinja, sedmoro djece, ko će im dati pare za moje studije?" - velim mu - "A niko nije htio dati stipendiju, pa nije moglo drugačije."
-"Jebi ga, kad nemaš veze i pare džabe ti talenat!" - slegnu on ramenima.
-"Postrojavanje, dnevna zapoved!" - viče s vrata požarni.
Izlazimo na dugački hodnik i postrojavamo se. Tu su svi podoficiri i oficiri, čeka se samo kapetan, komandir čete.
Zastavnika Dragaša i starijeg vodnika Jovičića poznajem od jutros, a tu je još jedan zastavnik, stariji čovjek, nizak s ovećim trbuhom, pomišljam da bi to mogao biti Jerotijević kojeg su spominjali, a do njega stoji mladi vodnik, tek izašao iz škole, zdepast, nabreklih mišića, valjda je to vodnik Anić. Začu se otvaranje vrata, zastavnik Dragaš komandova "Mirno!" i pred četom se pojavi kapetan Konstandinov. Komandira:"Na mestu voljno!" i dade knjigu vodniku Aniću da pročita zapovjed.
Gledam kapetana, crn, ovisok čovjek, atletski građen, mojih godina starosti, strpljivo sluša čitanje, pa poslije upita:
"- Ima li pitanja? Lekarska?" - a kad se niko ne javi komandova :
"- Četa voljno!"
Vojnici krenuše napolje, ja idem s Brankom Manasijevićem:
-"Kad si ti došao?"- pitam ga.
-"Prekjuče, čekali smo vas iz Topole, pa da počme obuka. Ja sam došao iz Sombora, tamo se trebam vratiti posle obuke kao i ti u Topolu, nema veze, možda je posle šest meseci dobro promeniti sredinu, brže vreme prođe." - nasmija se, idemo na poligon, betonirani veliki kvadrat između zgrada, gdje se postrojavamo prije ručka.
Branko mi objašnjava gdje je šta: tamo je Komanda, ono je ambulanta, tamo je biblioteka i klub, ono je kuhinja i restoran, tamo je kantina, ono su zgrade gdje je smješten bataljon mehanizirane pješadije, tamo je smješten tenkovski bataljon, ispod nas vezista u prizemlju su izviđači, a tamo na dnu kruga je kupatilo. Dok on priča iz razglasa trešti muzika, a dežurni oficir komanduje i te komande dežurni četa prenose svojoj jedinici. Pitam Branka šta se radi poslije ručka:
- " Do pet je odmor, a do sedam obuka, onda večera, pa do deset slobodno, u deset je spavanje. Ustaje se u pet ujutro, zimi u šest, a onda jutarnja gimnastika, doručak, obuka i tako svaki dan, vrtiš se u krug. Ako se nešto mjenja onda se to kaže u dnevnoj zapovjedi."
Ulaszimo u restoran, samoposluga je, može se birati između tri vrste jela: juha, glavno jelo, salata, kolači ili voće za desert, a kruva ima koliko hoćeš.
-"Hrana nije loša, bar za mene, ja sam navikao na studentske menze, bolje je nego tamo." - kaže Branko.
-"I ja sam navikao na menze, u srednjoj školi, pa radeći na radničke, znam kako je to." - slažem se sa njim.
Izlazimo na krug:
-"Hoćemo li u kantinu, da vidim šta tamo ima, treba mi nekoliko pisama, obećao sam se nekima odmah javiti, i još poneka sitnica za higijenu." - pitam ga.
-"Idemo, videćeš šta ima." - složi se on.
Tamo je puno vojnika, neki piju kavu, neki sokove, neki pivo, drugi kupuju kekse i napolitanke, čokolade i žvake, a graja je zaglušujuća.
-"Šta ćemo nas dvojica, pivo?" - pitam ga.
-"Može." - složi se on.
Kupim dvije flaše piva i izađemo van i sjednemo na klupu ispred kantine ispod neke ogromne platane. Ljep je i sunčan dan, bez vjetra, pravo Miholje ljeto:
-"Jeli ti neobično?" - pitam ga.
-"Ma nije, davno sam otišao od kuće i roditelja, žao mi je samo ovakvog gubljena vremena, mogao sam ove godine diplomirati i početi stažirati." - on će bezbojno.
-"Kad se ovdje upadne u kolotečinu, kad se malo adaptiraš, uči ovdje, sigurno ćete pustiti na polaganje ispita, koliko ih još ima?" - sugeriram mu.
-"Dva. Jesi li siguran da će me puštati na polaganje?" - on će nepovjerljivo.
-"Hoće sigurno, znam neke sa svog fakulteta, dolazili su na ispite u vojničkoj uniformi." - kažem mu.
-"Malo me sve ovo izbacilo iz kolotečine, nemam baš neke volje za učenje, valjda će nadoći." - slegnu on ramenima.
-"Doći će, nego šta, ajmo kupiti pisma, moram se javiti nekima gdje sam. Znam da ih dvije trećine neće odgovoriti, ali nema veze, ja ću svoje obećanje ispuniti." - nasmijem se.
U kiosku kupim odmah deset pisama i toliko razglednica. Vratimo se u sobu i odmah ispišem razglednice.
-"Koja smo mi adresa?" - pitam Branka.
-"V.P. 5920/19., Subotica, poštanski broj ti je 24000." - izdiktira on - "Zar si već gotov?"
-"Ona prava ću napisati večeras, nisam sad raspoložen." - nasmijem se - "Na ova mi vjerojatno neće odgovoriti."
-"A koloko je tih "pravih"?" - smije se on, dosjetio se o čemu se radi.
-"Dva, kući i djevojci." - rekoh.
-"E, tu se treba udubiti, pravo kažeš, večeras ću i ja." - odloži i on svoja "prava" pisma.
Poluizvaljeni na krevetima zakunjali smo na tren.
-"Ustaj, obuka!" - viknu požarni.
Obuka je bila u kabinetu. Predavanje je držao stariji vodnik Jovičić, u desetak minuta rekao nam je šta ćemo učiti narednih šest mjeseci i naredio četnom evidentičaru da nas radiste zaduži s "suvim" tasterima. Uzmem taster i uključim "zujalicu" i počmem kucati Mozeovu azbuku.
-"Ti to znaš!?" - zinu Branko.
-"Znam kucati i čitati s trake, trebaće mi mala vježba za sluh, za radiostanicu. Šuti, ne govori nikome!" - šapnem mu s prstom na ustima.
-"Onda ćeš mi biti pri ruci?" - zamoli on.
-"Nije to teško, treba samo vježbati da stekneš brzinu. To ti je kao naučati pisati i pjevati muzičku skalu." - objasnim mu.
-"Pa gde si ti to naučio?" - interesira se.
-"U srednjoj školi, to je željeznička tehnička, tamo se uči i kasnije radi na Morze aparatima, Helovim dalekopisačima i teleprinterima. Interesantno je, neće ti biti dosadno." - ohrabrujem ga.
-"Videćemo, nisam baš muzikalan." - veli on.
-"Ovo ti više liči na matematiku nego na muziku, znaćeš brojati crtice i tačkice. A za šest mjeseci i magarac bi propjevao." - nasmijem se.
-"E, onda je već bolje." - pomiri se on.
Poslije večere skinuo sam se u pidžamu i uzeo pisati pisma kući i Milici. Branko je išao mojim primjerom, i on je udubljeno pisao.
-"Kako je tvojoj ime?" - pitam ga.
-"Verče, Makedonka!" - okelji se.
-"Moja je Milica, Srpkinja, Dalmatinka." - smijem se i ja - "Jeli to kod tebe ozbiljno?"
-"Tako-tako, više jeste nego nije, videćemo kako se bude ponašala dok sam ja ovde." - neodređeno će on.
-"Moje je ozbiljno, sljedeće jeseni, dok izađem iz Armije, se ženim." - kažem mu.
-"Dobro je kad si tako siguran. Ja za svoju ne bi stavio ruku u vatru." - veli on smješeći se brčićima.
Stavim koverte pod jastuk:
-"Spava mi se danas mi je bio dug dan."
-"I ja ću, jel' hrčeš?"- on će.
-"Nisam dosad, bar se niko nije žalio. Inače mi ne smeta ako hrčeš, samo ti hrči u ritmu, to me baš uspavljuje. Ne smeta mi ni svjetlo, ni buka, ni galama. Laku noć."- zjevnem isklopim oči.
-"Blago tebi, laku noć." - namjesti se i on.
Žagor se izgubio u daljini i ja sam upao u san bez snova.
Tako prođe moj prvi vojnički dan.
Nema komentara:
Objavi komentar