- 16 -
Brzina kucanja Morzeovih znakova vidno je napredovala kod svih radiotelegrafista, a sada smo naizmjenično kucali dok su ostali primali telegrame sastavljene od teksta ili brojki. Vreme je bilo da se pređe na kratice koje se koriste na radiostanicama radi bržeg rada i koje se koriste po međunarodnom standardu:
- QRK K ? K = kako primate ?;
- ORK 4 K = vrlo dobro primam;
- SK = završavam;
- K = prelazim na prijem;
- AA... = ponovite posljednje rječi;
- AV = ponovite ispred rječi ...;
- ADS = adrese;
- AR = kraj;
- DE = ovdje;
- RPT = ponovite;
- RQ = pitam ili tražim;
- SIG = potpis;
- QAP = ostani na vezi;
i mnoge druge, te tehniku i redosljed znakova, kratica i postupaka kako bi se što prije, brzo i lako, predao telegram. Za sada smo radili u kabinetu sa suvim tasterima,a poslije Nove godine ćemo početi raditi na "Angericama"- američkim radiostanicama još iz Drugog svjetskog rata.
Sve se to odvijalo u atmosferi isčekivanja Nove 1976. godine kada je većina nas "starijih" imala najavljene posjete djevojaka, pa je zastavnik Dragaš, primjetivši da nam misli lutaju, glasno podviknuo:
-"Prestanite misliti na pizdu, morate nešto i naučiti!"
-"Naučićemo zastavniče, vježbaćemo popodne." – uglas ćemo mi.
-"Eh, nemojte mi reći! Ajde vježbajte brzinu, neka kapetan čuje da se nešto radi. Proći će Nova godina, a onda ćete mi platiti Boga svoga!" - preti nam on prstom uz širok osmjeh na licu.
Kao hladan tuš na nas je djelovala dnevna zapovjed da komadant brigade potpukovnik Đorđević zabranjuje vojnicima doček Nove godine van kasarne, te da su svi dužni da taj doček organizuju u krugu svoje jedinice.
-"Ima li ko pitanja?" - pita na kraju kapetan.
-"Ima! Većina nas je javila posjetama kada da dođu, sada im trebamo javiti da se to mjenja po ovoj zapovjedi. Možete li nam reći kada ćemo moći primiti posjete, tačno, da bi javili na vreme.?" - pitam ja u ime mnogih.
-"Mogu doći prvog ujutro, prije ne! Prema tome se ravnajte." - usiljeno se on osmija - " A sad da se dogovorimo oko dočeka ovdje u četi. Trebate ukrasiti novi kabinet, zakuska će biti tamo, od pića ćemo dobiti dva piva po vojniku, a hranu ćete preuzeti od kuvara. Ne trebate se žalostiti, i mi starešine ćemo biti s vama, iako to našim porodicama ne odgovara." - kapetan izloži svoj plan.
Nas nekolicina koji smo očekivali posjete djevojaka dobili smo izlaz do pošte da telefoniramo ili pošaljemo telegrame sa novim terminima dolaska u posjetu.
Atmosfera se smirila, svi smo ukrašavali kabinet i radili svakodnevne poslove strpljivo čekajući praznik.
A dan prije dočeka opet hladan tuš! Kao najboljoj jedinici u brigadi četi veze komadant potpukovnik Đorđević poklanja povjerenje da daje stražu za vreme Novogodišnjih praznika.
Za tren smo zanjemili, a kapetan Konstandinov poče tiradu kako smo mi najbolja jedinica, kako nastupaju praznici i tada svuda popušta pažnja, pa nas kao dokazano najbolje zadužuje komadant brigade da obavimo taj zadatak, jer je siguran da ćemo to obaviti kako treba i da to trebamo shvatiti kao pohvalu i posebnu čast, a da će se komadant znati revanširati kroz nagradna odsustva.
Niko nije imao volje ništa da pita, muk je govorio više od rječi. Otišli smo na postrojavanje za ručak i tamo se razvila diskusija. Svi su bili nezadovoljni, ogorčeni kapetanovom jeftinom vojničkom demagogijom. Ništa nisam nikom govorio, samo sam slušao, a već sam imao za sebe smišljen plan, pa sam mudro šutio da se ne bi unapred osujetio. Branku je bilo svejedno, neće imati posjetu, ali me čudno merkao kao da mi čita misli:
-"Ti šutiš, šta to smišljaš?"
-"Odlučio sam da ne idem na stražu idem sutra doktoru, s njim ću to srediti." - nasmješim se kiselo - "Samo ništa ne govori ostalima, neka se svako snalazi kako zna i umije."
-"Na šta ćeš se izvući?" - upita on.
-"Reći ću doktoru istinu, a i po propisima me ne mogu rasporediti jer nosim naočare, a one se zamagle po ovoj magli i hladnoći i ako se doktor uzjoguni onda ću odbiti radi toga. A pretpostavljam da je ovo kapetanovo maslo, uvlačenje potpukovniku u dupe, i sam znaš da još nije naša četa po rasporedu jedinica za davanje straže, koliko se sjećam sada su na redu tenkisti."- odam mu svoj plan.
-"Pa da, ti imaš hronični konjuktivitis, daj da vidim." - skinu mi naočare - " O, nema problema, daće ti doktor poštedu!"
-"Trebamo se popodne dogovoriti, neka svi maldi radisti i telefonisti idu na stražu, a ovi koji imaju posjete neka dobiju izlaz, tako bi opet bilo po našem, a ne po kapetanovom." - velim mu.
-"Ko sve ima posetu, znaš li?" - pita on.
-"Ja, Goran Škundrić, Safet Kikić, Ivan Đurkić, možda se još neko pojavi, vidićemo večeras." - prisjećam se.
-"Pa to neće onda biti problem, ionako ne ide cela četa na stražu." - on će.
-"Zar ga nisi čuo, on je raspoložen da rasporedi sve nas radiste, a onda doda koliko je potrebno telefonista, e, to mu neće upaliti." - odlučan sam.
Sutrada, 31. decembra javim se za ljekarsku, pred ambulantom nas postroji stažo i većinu vrati nazad, a meni namignu i uze moj karton. Uđem u ambulantu za njim kod dr. Branka Hofmana , sanitetskog kapetana:
-"Šta te muči Mile?" - nasmija se.
-"Hoće oni moji da me večeras šalju na stražu, a imam posjetu sutra, dolazi mi cura iz Splita. Za to znaju moje straješine već desetak dana, to nije fer od njih doktore."- kažem mu.
-"Budale, bio sam tamo kad se kapetan Konstadinov ponudio kad je potpukovnik držao govorancije o budnosti za praznike. Šta ćemo pisati, koliko dana ti treba poštede?" - smije se on.
-"Tri dana će biti dovoljno, pišite nešto za oči, ionako sam zardaio odavno hronični konjuktivitis i dioptriju."- predložim mu.
-"Pa zar oni ne znaju da ti sa naočarima ne možeš stražariti!? Uostalom, znaju ne znaju, evo pišem: Conjuktivitis ac, sol Didrosulfon 4x1, Chloromfenical, mast, pošteda tri dana od spoljnih dužnosti, pa nek se slikaju. A ti se lepo provedi, jesi li osigurao smeštaj u gradu?" - "vezao" je kapetan uz zagonetan smješak, imao sam da mu je drago da može podvaliti kapetanu Konstandinovu.
-"Hvala doktore, idem s receptima u grad, pa ću viditi kako stoje stvari u "Patriji". Javiću se poslije praznika ubiše me ove čizmetine, trebao bi uloške." - nagovjestim stvarni problem.
-"Dođi poslije praznika, poslaću te u Vojnu bolnicu u Novi Sad kod specijaliste, oni to moraju propisati." - pruži mi ruku na pozdrav.
-"Vidićemo se u "Patriji", platićeš piće!" - smije se stažo.
-"Važi, navrati naveče!" - mahnem mu rukom.
U četi se javim poručniku Ivkovu, kapetan Konstandinov je bio po običaju u Koamndi kod potpukovnika Đorđevića, i zatražim dozvolu za izčazak u grad radi podizanja ljekova u apoteci.
On uze Zdravstvenu knjižicu i pogleda:
-"Pa ti imaš poštedu tri dana, znači ne možeš na stražu! To nije fer od tebe." - reče on crven u licu, da li od ljutnje ili votke, nisam taj tren mogao zaključiti.
-"Da, i bez toga me ne možete tamo rasporediti, radi očiju i naočara, što vi znate, pa ste ipak to zanemarili i odlučili suprotno. A je li to fer od vas kad sam vam rekao da ću imati posjetu još prije desetak dana, nije lako doći iz Splita, a ja taj posjet ne mogu više otkazati." - odbrusim i ja ljutito.
-"Vojničke dužnosti su preče od pruvatnih dogovora, tako je naredio komadant juče, a mi to moramo izvršiti." - brani se on - "Niko ne bi pravio probleme da je druga situacija."
-"Poznato mi je da je kapetan sam napravio ovakvu situaciju, tenkisti su trebali po rasporedu ići na stražu, a on se sam ponudio i svima nam napravio ovaj cirkus i probleme radi svojih ličnih interesa." - velimj mu - " To ne širim okolo, mislim da je ovako najbolje i za vas i za mene. I da znate, ja ću uvjek svoje lične interese podrediti narodu, društvu i državi kad bude trebalo, kao i hiljade drugih ljudi ove države, a ovo nije taj trenutak!"
- " A ko kaže da ćeš dobiti izlaz, ovde piše da si oslobođen spoljnjih dužnosti, znači da ne možeš izlaziti iz zgrade, tako se može tumačiti, ako ćemo se inatiti." - prkosno će on.
-"Poručniče, samo probajte to napraviti, meni nije teško tražiti raport kod komadanta garnizona i sami znate da će me odmah primiti, a onda kom opanci kom obojci, i da vam odmah kažem, takvo tumačenje lječničke dijagnoze nije adekvatno." - ljutito rekoh - "Dajte mi dozvolu, zatvoriće mi apoteke."
On potpisa dozvolu i pruži je ne odgovarajući ništa još crvenijih obraza.
Odoh do najbliže apoteke, uzmem ljekove i rezervišem u hotelu "Patriji" apartman broj 1. pa se vratim u prije postrojavanja u četi i čitanja dnevne zapovjedi. Kad su pročitana imena vojnika koji će ići na stražu u spisku mog imena nije bilo, a prema sinoćnjem dogovoru umjesto Škundrića, Kikića i Đurkića jave se drugi vojnici da ih zamjene, oni koji nisu imali posjete. Starješine su bile zatečene, ali prihvatiše zamjene. Zasad je taj problem rješen, vidiće se keko će se to odraziti na odnose u četi poslije praznika.
Navečer smo čekali Novu 1976.godinu u prigodno ukrašenom kabinetu, ali ni pivo nije moglo popraviti raspoloženje. Pola ih je na straži, a druga polovica tu sjedi i ne zna šta bi sa sobom. Nema dosadnije svečanosti od ovakve isplanirane, umjetne i jednopolne, pa da se održava i u kraljevskim balskim dvoranama. Jedva smo dočekali ponoć i oficire ispratili kućama, a ja sam kao dežurni čete dočekao dežurnog oficira, raportirao mu i otišao na spavanje. Moj pomoćnik je preuzeo svoju smjenu, a ostali vojnici su odavno bili zaspali.
I tako je Nova 1976. godiina došla tiho i nezapaženo, maslinasatosiva, kao i njen prvi tmurni magloviti dan i naše vojničke uniforme.
- 17 -
Milica treba doputovati tog jutra, sve sam pripremio, samo čekam da me obavjeste kuriri dežurnog oficira da je stigla posjeta. Devet je sati, a voz je trebao stići oko sedam, i još niko ne dolazi,. Kapetan mi je juče potpisao dozvolu za izlazak i noćivanje van kasarne na tri dana s obavezom da se javljam svakog jutra u četu. Ništa mi nije rekao, sustezao se i zadržao službenu pozu, nije htio ničim pokazati da li je zadovoljan ili ne ostvarenjem svoga plana o "počasnom stražarenju". Poslije mene je potpisao dozvole i Goranu Škundriću, Safetu Kikiću i Ivanu Đurkiću, i prema njima je bio služben.
Vreme sporo prolazi, sekunde se rastežu kao medene kapi, dok moja uznemirenost raste, pa sam čas u kabinetu, čas u spavaoni, čas u hodniku i pušim cigaretu za cigaretom.
Branko me pokušava umiriti:
-"Idemo u kantinu na kavu, smiri se, javiće već!"
Požarnom kažem da idemo u kantinu i da nas tamo traži ako dođe poziv od dežurnog oficira, naglašavajući mu:
-"Trči, isti sekund!"
On se smije i obećava.
Ja žurim,a Branko oteže, bar se meni tako čini i smije se mojoj nervozi:
-"Ajde, spusti se bre na zemlju, šta ti je čoveče, znaš kako je ovde, nikome se nigde ne žuri, a svi forsiraju brzinu. Sistem je zasnovan na paroli:"Požuri polako!".
Stiže i deseti sat, i još ništa novo. Željko odlazi do stražarnice i pita braću Laloviće ima li posjeta, pa se vraća s odgovorom da ih ima, sjede i čekaju u čekaoni kod dežurnog oficira, ali da još niko nije tražio mene. Sad nervoza prelazi u brigu i smušena nagađanja: "Možda je voz kasnio, možda je negdje zastoj na nekoj pruzi, mnogo je vanrednih vozova bilo za praznike, velika je gužva u grafikonu, pa je dovoljno da jedan voz malo zakasni i tako poremeti vozni red ostalih i zakašnjenja se uvećavaju geometrijskom progresijom?" To znam iz iskustva, kad sam radio kao otpravnik vozov.
Dođe i jedanaest sati, nema još nikakvih vjesti. Izvalim se onako obučen na krevet i pokušavam nešto čitati, slova ne vidim već neku nejasnu sliku koju mi mašta stvara ispred papira stvorenu od svih mogućih zamišljenih situacija. Oko mene vojnici žagore i pripremaju se za smotru i postrojavanje prije ručka kad u sobu uđe Trajče i kezi se od uva do uva:
- " Ajde "stari", stigla ti poseta!" - okrenu se naljevokrug i ode.
Skačem s kreveta i sustižem kurira:
-"Kad je stigla?"
-"Nemam pojma, dežurni oficir je bio odsutan više od dva časa, puno ih je čekalo u čekaoni."
Dolazim i provirujem u čekaonu. Milica je tamo među ostalima, ustaje hitro i pozdravljano se poljupcem.
-"Ajme, šta ovo kod vas sporo ide!? Čekam ovdje cjelu vječnost!" - požali se.
Slegnem ramenima i kažem joj:
-"Idemo odmah, samo da se javim dežurnom oficiru."
Dežurni je mladi potporučnik iz pješadijskog bataljona, pogleda bukvicu i dozvolu i ponovi napisano:
-"Sutra, do deset javi se u četu, pa tako redom i ostalih dana."
-"Razumijem!" - okrećem se i odlazim.
Milica me uze pod ruku i prolazimo kroz kapiju praćeni raširenim očima stražara braće Lalović. Ne govorimo ništa, žurnim koracima želim da se što prije odmaknemo od kasarne i vojničkih čeznutljivih pogleda. Usporavamo tek kad smo se stigli do prvih zgrada i pomješali se s ostalim prolaznicima.
Ona je u skladnom smežem kostimu, cipelicama na tak iste boje, uredne frizure i blago našminkanih usana. Oči joj se veselo smiju i na prmjećuje se umor od cjelonoćnog putovanja. Pričamo o tome kako joj je bilo na putu, u vozu, kako je u Splitu, na poslu, a ona se smijulji cjelo vreme. Ne može se navići na moju uniformu, čudno joj je kako u njoj izgledam. Rjetki prolaznici nas znatiželjno mjerkaju od glave do pete.
U hotelu "Patria" nema problema, već su navikli na ovakve goste, uslužni su i predusretljivi kao da smo iz visokog društva.
Te dvije noći i tri dana prošli su kao tren. Večeri smo provodili zajedno s Goranom i djevojkom mu Vesnom, Safetom i njegovom ženom, i Ivanom i djevojkom mu Marijom. Ostalo vreme bili smo sami sebi dovoljni gubeći se u vrtlozima ljubavi i zajedničke sreće.
Vraćajući se trećeg dana predveče, poslije ispraćaja Milice na voz za Split shvatio sam u potpunosti uzaludnost gubljenja vremena u Vojsci. Ovih par mjeseci je bilo dovoljno da naučim šta je trebalo naučiti, čemu ostajati još devet mjeseci ako je mirnodopsko stanje i ne preti državi nikakva opasnost od agresije?
Ali šta ćeš, treba naći načina da se i to vreme što lakše progura i istrpi.
- 18 -
Po prethodnom dogovoru s kapetanom dr. Hefnerom uzmem uputnicu za specijalistu ortopeda u Vojnoj bolnici u Novom Sadu. Znam da mi neće moći puno pomoći, ali će mi ulošci kolko-toliko olakšati nošenje čizama i njegov me potpis osloboditi od samovolje starješina koji gledaju na sve kroz napisano u papirima. Znaju oni da je za mene strojevi korak kao bosom hodanje po trnju, ali to treba biti napisano da bi me od toga oslobodili. Kod njih se se svodi na odgovor:
-"Sposoban si, tako piše u zdravstvenom kartonu!"
Na željezničkoj stanici susrećem poznanika iz tenkovskog bataljona. Kaže mi da i on ide u Novi Sad kod specijaliste. Upoznajemo se, on je Krvavica iz Rijeke.
-"Tvoji si sigurno rodom iz Knina, zar ne?" - pitam ga.
-"Da, otac, sada su rastavljeni, ja živim sa mamaom." - kaže on.
Gledam mu zavijenu šaku i pitam ga šta mu se desilo.
-"Popizdio sam, namjerno razbio staklo na prozoru, a oni kažu da sam hrio rezati vene." - kaže mi.
-"Pa jesi li? Ja sam od Knina, radim na željeznici u Splitu, poznajem jednog Krvavicu, Ivu građevinskog tehničara, što radi kod nas. Možda ste rod?" - nastojim doći do istine.
-"Da, to mi je rođak, neki stric, nije prvo koljeno. Ma nisam htio rezati vene, uhvatio me se neki vodnik i stalno me maltretira, a nisam ni bolji ni gori od ostalih. Ne znam zašto, ali me on stalno zeza! Uvijek mi daje neke poslove bez obzira je li na mene red ili nije, i to najteže: te požarni, te čisti i peri ili straža. Nije mi teško, ali mi je krivo zašto me kažnjava! Bar da znam razlog, da sam to zaslužio,ajde, ajde! I tako se desilo, neka obična pizdarija, svi se izvukli, a on tap i kazni mene za sve, a ja sam bio najmanje kriv. Onako uzrujan od nepravde iz protesta lupim šakom po obližnjem prozoru i isječem se. Doktor me sad šalje neuropsihjatru da pregledaju tetive i živce i glavu, da vide jesam li šiknut." - usiljeno se osmija.
-"Jel' ti teško u vojsci, mlad si, ovo ti je sigurno prvi put da si odvojen od kuće?"- pitam ga i gledam u to dječačko lice mamine maze, jedva da se brije.
-"Da, prvi put sam odvojen od kuće, mame, društva, Rijeke, sve mi je ovo kao neki san. Ma, navika bi se da me taj idiot od vodničića ne gnjavi!" - odlučno će on.
-"Pa, jesi li iša na raport kod komandira čete, bataljona, šta oni kažu?" - raspitujem se.
-"Jesam kod komandira čete po prijavi ovog vodnika, nije me pošteno ni sasluša, već reka da izvršavam naređenja i kaznio me prekorednim požarstvom. A sada, kad se ovo desilo, nastala strka, svi samnom sve lijepo, te što nisam reka, sve će se srediti, premjesti će me u drugi vod, obećavaju med i mlijeko, i predamnom se okomili na tog vodnika da je pretjera." - opali on rafal nepovezanih rečenica ka objašnjenje.
-"Ma, jeli to onaj mladi vodnik što je tek iziša iz škole?" - prisjetim se izgleda jednog vodničića, mislio sam da je tu na praksi.
-"Da, istih smo godina, niko u vodu nije sa njim zadovoljan, radi sve po knjigama." - Krvavica će.
-"Biće ste ga i vi neozbiljno shvatili, ni njemu nije lako, tek je počeo službu. A i mlad je, pa vam je neshvatljivo da vam zapovjeda, ne vidite njegov čin već svog vršnjaka, zar ne?"- nasmješim se.
-"Kad bolje razmislim, tako je! On je dijete sa sela, negdje iz Bosne, a mi sve gradski frajeri, pa podmećemo mu klipove gdje god stignemo: kroz rječ, šalu, zezanciju, a on se brani kaznama. Opametilo me ovo, sada mi je sve jasno, ali ja nisam kolovođa i vidim da je klapa od mene pravila budalu i isturala me kao žrtvu. Zezali su tako i mene i njega." - priznaje on.
-"Pa šta će sada s tobom?" - pitam ga dok putnički voz tandrče kroz injem pokrivena strništa.
-"Čekaju nalaz specijaliste pa će onda odlučiti. Ja sam tražio da me puste nekoliko dana kući, ali su mi rekli da se najprije moram izlječiti i tek onda ću moći ići. A volio bi otići na par dana, ni ova hrana mi ne odgovara." - sjetno pogleda u bezličnu ravnicu.
-"Razumijem te, tako je i meni bilo kad sam otišao prvi put od kuće, ali prođe to, ni kod kuće nije onako kako ti se odavde čini." - kažem mu.
-"Pa šta bi se tamo imalo promjeniti?"- začuđeno me pogleda.
-"To, da nisi više djete, već odrastao čovjelk. Tako će te sada svi gledati. Ćao djetinjstvo, slobodno sam sebi reci! Sada se od tebe očekuju zrele misli i mudre odluke, nema više izvlačenja na mladost, školu, nezrelost i druga slična sranja. Tako ti stoje stvari moj zemljače!" - potapšem ga po koljenu.
-"Da, da, stvarno će biti tako! Odslužio vojsku, odrastao čovjek! Baš mi je žao." - sjetno on pogleda negdje iznad moje glave.
U Novi Sad smo stigli redovito i raspitamo se za autobus koji nas doveze do Gradske vjećnice i Miletićeva spomenika, pa pješke Dunavskom ulicom i preko Dunavskog parka i gvozdenog mosta preko Dunava dođemo u Vojnu bolnicu.Obijica smo bili brzo gotovi. Ja sam dobio recept za uloške, a on na latinskom napisane nalaze.
-"Sve je u redu, kaže specijalista da su tetive i nervne niti u redu, trebaće mi neke vježbe poslije skidanja zavoja." - ispriča Krvavica što mu je specijalista rekao.
-"A šta je s "glavom"?" - nasmijem se.
-"Pitao me u detalje kako se to dogodilo i reče da je to normalna reakcija, ali mi je savjetovao da izbrojim do deset prije nego nešto bubnem ili lupim. "Samokontrola'se uči, trenira i uvježbava, i ne treba sve primati previše emotivno." Tako i neki savjeti u vezi prilagođavanja." - veli on.
Imamo vremena, pješke idemo kod "zaštitne radionice" koja izrađuje uloške usput razgledajući grad.
-"E, ovo je nešto bolje od Subotice!" - kaže on.
-"Da, Subotica je prema Novom Sadu selendra, to se vidi na svakom koraku." - potvrđujem.
Podigli smo uloške i lunjamo gradom. Ne žuri nam se nazad u kasrnu i Suboticu. Sjednemo u neku kafanu, naručimo piće i kavu i pričamo o moru, Rijeci i civilstvu.
-"Viđaš li ćaću?" - pitam ga.
-"Ponekad, nemamo ništa zajedničko, kao stranci smo." - odgovori ogorčeno.
-"A mama te razmazila, izgleda previše?" - dodam.
-"Nervira me njena pretjerana pažnja i briga, kao da sam malo dijete!" - on će.
-"Eh, da ti nisi previše okrenut sebi, treba bi razumjevati i druge, onakve kakvi su, svakome su njegove brige i problemi teški." - kažem mu.
-"Da, tako je! Ali mene niko ništa nije pitao kad su se rastajali! Da samo znaš koliko sam želio da moji roditelji skupa žive, da budemo svi skupa i patio što neživim u porodici kao i ostala djeca, već samo sa mamom. Nikad im to neću moći noprostiti, to mi je ušlo u krv." - ogorčeno će on.
-"Možda je tako bolje nego da si odrastao u svakodnevnom "ratu" u kući, gdje se stalno svađaju i mrze tebi najdraže osobe i da te svakodnevno vuku da se za jedno od njih opredjeljuješ." - rekoh mu.
-"Ne znam, možda. Ubi me ona finoća i hladnoća u odnosima među njima. Ni danas ne znam razlog zašto su se rastali, kažu samo:" Neslaganje naravi.", ništa više. A šta se krije iza te dvije rječi nikako ne mogu dokučiti mora da je nešto veliko kad su žrtvovali moje djetinjstvo?" - slegnu on ramenima.
-"Pusti to, ne traži! I da znaš možda ne bi shvatio u ovom uzrastu. Šta je da je bilo je stakleno, puklo je i nije se moglo skrpati. Gradi svoj život kako ti najviše paše, to njihovo je za tebe stvar prošlosti, a kako znaš, to se ne može više ispraviti. Šta ćeš kad izađeš iz Vojske?" - okrećem temu.
-"Strojobravar sam, vjerojatno ću se zaposliti u "Torpeda" ili nekom od brodogradilišta, da budem samostalan, a možda ću i studirati nešto vanredno iz struke. Volim metal i mašine, dok prčkam po tome osjećam se blaženo." - nasmije se.
Odlazimo na večernji voz i u kasastrnu smo stigli u zadnji tren, pred spavanje.
Sutradan, pred postrojavanje, srećem ga, sav sija od radosti:
-"Prekomandovali su me u radionu,na održavanje, ni sam ne bi bolje odabrao."
-"Drago mi je, ni svako zlo nije vječno." - lupnem ga po ramenu.
-"Idem sutra kući na pet dana." - on će nehajno.
-"Ne ljuti se na mamu, želi ti dobro." - rekoh mu.
On veselo podignu ruku na pozdrav i otrča u stroj kod svojih radioničara.
- 19 -
U radio-kabinetu uvježbavali smo komuniciranje između dvije radiostanice kad negdje na po časa u kabinet uđe kapetan Ostojić. Kimanjem glave u tišini se javi poručnku i kapetanu i sjede na slobodno mjeszto do mene. U jednom trenutku osjetim kako mi ispod klupe utisnu u šaku mali zgužvani papirić, malo još posjedi i tiho kako je i ušao izađe iz kabineta. Papirić u šaci me je pekao kao žeravica, sklonim ga neprimjetno u čizmu i sačekam kraj časa, te tada odem u klozet i razmotam papirnatu gužvicu. Pisalo je:
-"Kasniš s izvještajem, napiši ga i donesi kod mene."
Nisam imao šta da pišem i o čemu da izvještavam. Ivan Đurkić se najviše družio s Antunom Erentom iz Varaždina, ali ni druge nije izbjegavao. Prije nekih petnaestak dana izlaz u grad smo dobili samo nas trojica, posumnjao sam da je to namjerno tako određeno po nalogu kapetana Ostojića, ali nisam mogao ništa primjetiti šta bi bilo u njegovu ponašanju interesantno za izvještaj kapetanu. Išli smo u kino, pa u biblioteku, a nakon toga na večeru i pričali o svemu i svačemu. Kako sam bio u Varaždinu i Zagorju, a poznavao i Osijek i Vinkovce, te imao prijatelje tamo, koje su i njih dvojica bolje ili iz viđenja poznavali, razgovarali smo s punim međusobnim povjerenjem. Ivan nije krio da je bio zanesen "maspokovskim" idejama, ali da je s vremenom shvatio da je to bio frakcijski obračun u SKH, a da su institucije kao "Matica Hrvatska", JAZU, Leksikografski zavod, Sveučilište i veliki broj raznih udruženja i grupacija angažirane da podrže jednu ili drugu stranu, pa se završilo kako je završilo. "A ja mlad-lud, iako se prije nisam bavio politikom niti sam bio član SKH, radio sam neke posliće u svemu tome kao "mali od kužine" i više kažnjen nego kolovođe. Od tada se bavim samo naukom, u Institutu za poljoprivredu bavim se hibtidima i nekim genetičkim istraživanjem biljaka, shvatio sam da nisam tip koji bi se uspješno mogao baviti politikom."
-"Nije to bio samo međufrakcijski obračun u SKH, u to me je zdušno učestvovala i Katolička crkva i ostale naučne i društvene institucije, udruženja i savezi, sjeti se samo Jonkea i "Matice Hrvatske", nekih akademika, Leksikografskog zavoda, raznih novina, radija i TV, a ni dijaspora nije mirovala ni s propagandom ni s novcem, u prvi plan je izbačena na scenu Starčevićeva doktrina " hrvatskog državotvornog prava" i "povjesna težnja hrvatskog naroda". Šire i dublje je to bilo od frakcijskih borbi u SKH, a da je neko izvana to koordinirao dokaz je i upad ustaša 1992. godine."- ne složih se c benignošću njegovih stavova.
Erent je šutio, kao da je daleko od svega toga.
-"Istina je da su propovjedi u crkvama bile ustvari političke tribine, onako popovski uvijene u Biblijske priče i fraze i da su u prvi plan izbile neke zataškavane istine od jedne ili druge strane. Mene osobno, kao Šokca, su otreznila saznanja da niko pouzdano ne zna da li smo srpskog ili hrvatskog porjekla. Čitao sam dosta o tome, jedni tvrde jedno drugi drugo, ali nepoznanica i dalje ostaje. Tobože smo prebjegli kao Srbi iz Bosne pred Turcima, pa se pokatoličili i postali Hrvati, a drugi kažu da smo Srbi katolici oduvek bili. Znam samo da imamo neke svoje nošnje i običaje koji su za nas Šokce specifični, ali ne toliko duboko ni daleko od srpskih i hrvatskih etničkih obilježja u okruženju. To me udaljilo od politike i zaključio sam da je bolje za mene da se bavim samo svojim zanimanjem u koje se razumijem. A što se Starčevića tiče može se slobodno reći da je on plagirao mađarske teoretičare i političare, koji su na taj način mađarizirali slavenske manjine u Ugarskoj: Hrvate, Srbe, Slovence, Slovake i ostale na rubnim djelovima svoje države. A ja sam u to vrime odlazio na seminare i druge naučne skupove iz struke u Francusku, Španiju, Italiju, pa sam vidio sveta i uvidio da oni gledaju naprijed i ne prevrću po povijesti da bi nešto dokazivali, čemu smo mi ovde skloni. Kod njih je kad kažu da je Italijan, Španac ili Francuz otprilike kao kod nas kad neko kaže da je Zagorac, Slavonac, Dalmatinac, tako nešto slično i ne mudruje se da si zbog toga od drugog samim tim bolji. I sam vrag zna kad ćemo i mi stići na taj nivo!?" - od uzbuđenja on na mješavini narječja razjašnjava svoje političko sazrevanje.
-"Jebeš ga, ovo je Balkan, kad god nešto zapne odmah se poteže povjest i prebacuje krivnja jednoga na drugoga, a ti civilizirani Zapadnjaci jedva čekaju da se ovdje nešto zamuti i da dođu uz veliki šićar bistriti! Ako sami sebe ne čuvamo, oni nas neće sigurno, oni te vole kad si im dužan i kad te tako mogu ucjenjivati i iscrpljivati. Pa to je bit kapitalističkog uređenja društvenih odnosa. Jel' tako kolega ekonomisto?" - uključujem Erenta.
-"Valjda, ja sam se opredelio za knjigovodstveni smer baš iz tih razloga, politička ekonomija mi je bila najteži predmet, jedva sam je položio." - usiljeno se nasmija on.
-"Ivane, to šta sad shvaćaš vjerujem da onda nisi, lako si popio "velikohrvatsko" vino i napit nisi posumnja u ispravnost njihovih ciljeva. A sada i sam znaš da oni žele novu NDH, etnički čistu, vjerski homogenu i rasno superiornu. Žele dovršiti djelo svojih prethodnika od Starčevića, Franka i Pavelića uz pomoć proustaške emigracije za korist stranih interesa. A jesi li se ikad udubio u misli i djelo drugih Hrvata za koje se nikako ne može reći da su "mali". Gaj, Štrosmajer, Npdilo, Supilo, Trumbić, Nazor, I.G. Kovačić i mnogi drugi, da ne nabrajam komuniste, su dalje vidili od nacionalista i šovinista, jer su Jugoslaviju okupili sve Hrvate, a to omogućili i drugim narodima. Volio bi da pročitaš malo i djela dr. Luje Bakotića, dr. Viktora Novaka i drugih ljudi koji su objektivno i naučno obradili probleme srpsko-hrvatskih odnosa i prednosti južnoslavenske zajednice nad fragmentiranim djelovima tog teritorija i naroda, pa onda da sam kad znaš obe strane medalje zaključuješ svojom glavom. E, da si znao šta ova druga strana kaže ni tada ne bi bio "maspokovski kurir". A na šta su ti "veliki Hrvati" spremno vidio si 1972. godine kad je upala ona ustaška banda izvana da ovdje kolje i ubija i razbija Jugoslaviju. Ne kažem da je kod nas u državi sve idealno, ali je puno bolje od stanja tamo odakle nam rade o glavi, bar za "male" ljude. Ljudi se lako zanesu nečim "za čim im srce žudi", ali je mozak tu da nađe pravo rješenje i mjeru. U nijednom narodu se na može praviti heroj od zločinca, pa neka je taj zločin učinjen drugima, jer će on sutra žrtvu tražiti među svojima kad drugih više ne bude. A ove tlapnje "hrvatskih" ekonomista i akademika o iskorištavanju Hrvatske od drugih, ponajprije Srba, je obična glupost. Pogledaj statistike na fakultetu i Institutu, sve će ti biti jasno. Znaš o čemu i zašto govorim, pa sam odluči." - rekoh mu na kraju.
-"Znam, znam, neće sa mnom biti problema. Okrenuo sam se sebi i struci."- skrućeno prošaputa.
Nakon toga izlaska u grad i razgovora često bi razgovarali o stručnim temama. Ivan je vidio budućnost poljoprivrede u indistrijalizaciji proizvodnje žitarica i savremenim agrotehničkim mjerama, hibridima, navodnjavanju i intezivnom uzgoju, odbacujući ekstenzivnu proizvodnju kao skupu iako na prvi pogled izgleda jeftinija, a politika je po njemu trebala tome pridonositi stvaranjem adekvatnih zakonskih i stimulativnih okvira.
U par rečenica sam napisao izvještaj za kapetana Ostojića naglašavajući da je Đurkić po mom dojmu napravio otklon od politike i da je preokupiran svojom profesijom te da nema potrebe posebno ga nadzirati. Odnesem mu to u Komandu.
On pročita:
-"Tako misliš!? To je tvoj utisak?"
-"Da, poslije Vojske planira ženidbu, mislim da su ga prošle mladelačke zablude." - velim mu.
-"Ili je, možda, suviše vešt i oprezan da bi se ovde prokazao!? A taj Erent, šta je s njim?" - pita kapetan.
-"Obojica su Hrvati, vjernici, to je isti mentalni sklop, i tu ne vidim ništa loše kad ne rade aktivno kontra države, i to se ne da nikakvim mjerama promjeniti.Đurkić je školovaniji, okretniji, iskusniji, a Erentu, izgleda, treba neko takav da se osloni na njega i da ga vodi, pošto izgleda povodljiv i nesamostalan. Njega je Đurkić već skuvao, on je sada njegov pasić." - objasnim svoje mišljenje - " A tu ste vi profesionalci, vi to bolje znate raditi."
-"Pa dobro, ako nešto uočiš javi mi se u svako doba." - naglasi kapetan Ostojić.
-"Razumijem, kapetane." - kažem s olakšanjem, takvi zadaci nisu za mene.
Više nisam pisao nikakve izvještaje niti na razgovore kod kapetana Ostojića odlazio.
- 20 -
Poručnik Ivkov je taj dan bio dežurni oficir u kasarni. Dođe poslije ručka u četu i zateče me kako čitam Šperove ( Albert Speer) memoare:
-"Koji ti je taj?"
-"Hitlerov arhitekta i ministar ratne proizvodnje." - kažem mu.
-"Pa šta te tu interesira!?" - on će.
-"Organizacija proizvodnje i ekonomije u ratnim uvjetima, a on je to dobro činio. I u 1944. godini proizvodnja je bila neznatno manja nego 1941. godine, bar što se tiče ratnog materijala." - kažem mu.
-"Interesantno, jesi li raspoložen za šah, dođi kod mene da kratimo vreme." - ponudi on.
-"Može, samo nisam dobar šahista. Igram ga zdravim razumom, ne poznajem baš šahovsku teoriju." - upozorim ga.
-"Tim bolje, nepredvidljiv si, baš da probamo." - nasmija se.
Osjećam da mu nije samo do šaha, čini mi se da voli voditi intelektualne razgovore o svemu i svačemu što je netipično za oficira, jer je znao da su Škundrić i Kikić dobri šahisti odnosno majstorski kandidati u toj igri.
Dolazim u kancelariju dežurnog oficira u prizemlju Komande odmah do ulaznih vrata iza čekaone za posjetioce. Tu su poručnik Ivkov i kurir, vojnik iz pješadijskog bataljona. Stari kancelarijski sto, isto takva uredska kredenca, mali klub stolić i četri drvene kancelarijske katrige, nekada žute lak boje, sada olinjale od upotrebe i neodržavanja. Pod je od tamnosmeđog parketa, od pustog žicanja ne može se odrediti od koje je vrste drveta. Na stolu je crni "Simens" telefon-brojčanik i ništa više.
Šahovska tabla je već bila na klub stoliću s uredno složenim figurama za oba igrača:
-"Koje ćeš figure, bjele ili crne?" - pita poručnik Ivkov.
-"Svejedno mi je, ajde crne, bolje se branim nego napadam." - odlučih se.
-"Pazi, ja sam dobar šahista, nekada sam se počeo baviti ozbiljno šahom, u Akademiji sam bio prvak, ali sam zadnjih godina to zapustio, život odvede na drugu stranu." - profesionalno on otvori partiju.
Odgovaram istom mjerom nastojeći proniknuti kamo smjera. Nikad se šahom ozbiljno nisam bavio, naučio sam poredati figure, slovne i brojčane oznake polja i nekoliko otvaranja, a dalje sam igrao po sopstvenoj logici nastojeći parirati protivničkim potezima. Često su ti bolji poznavaoci šahovske igre znali igrati po unapred pripremljenim varijantama: gambit, sicilijanka i mnogim drugim, pa su u partijama ostajali zarobljenici sopstvene varijante i gubili se u igri kad bi naišli na protivnika koji nije bio opterećen tim šemama. Sada je i poručnik Ivkov počeo dugo razmišljati nastojeći pogoditi moje namjere, a ja ih ustvari nisam ni imao, vidio sam samo potez, dva unapred, a on je u svojoj glavi vidio stotinu opasnosti za svoje figure. Ta duga šutnja i naprezanje mozga, kretnje prstima prema figuri, pa vraćanje nazad i opet duboko razmišljanje meni je bilo dosadno, prvenstveno što mi je bilo svejedno hoću li pobjediti ili izubiti.
Često smo sjedili u oficirskoj zbornici u četi, Goran, Sadet i ja, oni su igrali brzopotezni šah, a ja čitao knjige i kuvao kavu na rešou koji je Safet donio od kuće, skupa sa fildžanima i tacnom, i nisam im se mogao načuditi kako im ta igra ne dosadi igrajući je cjelo popodne.
-"Kako tebi ne dosadi čitanje?" - kontrira Safet.
-"I sam znaš da u knjizi živiš živote mnogih ljudi, pratiš opise mnogih događaja, ne stojiš na mjestu, a u šahu stalno nešto kombiniraš, i hoćeš-nećeš, po prirodi stvari se ponavljaš." - nastojim objasniti radi čega ta igra meni nije interesantna.
-"Ti nisi "probio barijeru", to se desi kad uđeš duboko u suštinu igre, jer šah nije samo igra, to je i filozofija i matematika s puno pitanja i isto toliko odgovora, baš kao i u romanu, samo što ti to ovdje sam stvaraš, a u romanu to čini drugi." - zaneseno objašnjava Safet lickajući čas gorku kavu iz malog filidžana ili kocku šećera.
-"Dobro si to rekao, ispočetka su to matematičke kombinacije, prmutacije i varijacije, a kasnije, kako kažeš "kad probiješ barijeru" postaje strategija, taktika, politika, diplomatija, ili sve u svemu praktična filozofija. Lijepa šahovska partija zna dati zadovoljstvo kao dobra knjiga, drama ili pjesma." - pridružuje mu se Goran.
-"Kako vam drago, ja nemam namjeru probijati taj magični zid, to po meni odnosi suviše puno vremena." - odmahnem rukom i nastavim čitati, a oni lupati figurama po tabli i šahovskom satu.
Poručnik nikako da povuče potez:
-"Ma, šta si to naumio?" - češka se po bradi.
-"Iskreno rečeno, ništa! Samo se branim." - nasmijem se - "A tebi će vojsku svladati umor od čekanja, pa ćeš radi toga izgubiti i bitku i rat."
-"Evo, pa šta bude!" - povuče on potez, baš onaj pogrešan, koji ni ja kao početnik ne bi povukao. Pojedem mu figuru i dobijem na tempu.
-"Eh, toga sam se bojao, pa mogao sam bolje napraviti! Ali sad šta je tu je!" - shvati grešku.
-"Lako za to! Kako ti dospi u Vojsku?" - pitam ga.
-"Poslije gimnazije zagrijao se za želju da postanem pilot, najprije vojni, a kasnije bi po isteku ugovora prešao u civilnu avijaciju. I počeh kao treba, prošap sam na pregledima i testovima, kako znanja tako i zdravlja, a kad je počela školska godina celo jedno odelenje prebaciše u druge rodove, tobože nas je bilo previše za pilote u toj klasi, pa su napravili selekciju i prebacili nekog u vezu i druge tehničke rodove. Da sam znao da će tako biti, da neću učiti za pilota, ne bi ni konkurisao za Akademiju, išao bi na neki civilni fakultet i od tamo se spremao za pilota u JAT-u. I tako posta vezista." - ukratko ispriča.
-"Pa šta nisi odustao i prešao na civilni fakultet?" - pitam ga.
-"Prvo, što moji roditelji, iako Sremci, nisu bogati, a ima i druge braće i sestara, drugo, što je ugovorom s Vojskom bilo predviđeno da me po potrebi mogu rasporediti u drugi smer, a treće, kad se sadleda sve u svemu, ni ovo nije loša struka, standard i plaća su bolji nego u civilstvu, a ne mučim muku s vojnicima kao oni u pešadiji. Snovi želje su jedno,a stvarnost drugo. Neko to primi kao normalno, a ja nisam, uvek će mi biti žao što nisam postao pilot mada sam Akademiju završio s odličnim uspehom." - prestade razmišljati o šahu i zagleda se kroz prozor u maglu.
-"Elektrotehnika je nauka u razvoju, kad prođe ugovorni rok možeš lako naći posao u civilstvu." - kažem mu.
-"Ma vraga, to bi bilo s konja na magarca, bar što se standarda tiče, a sada su tu žena i deca, oni imaju prednost u odnosu na moje ambicije. A kad ostaviš knjigu i gurnu te ovamo u garnizon zaostaneš i u nauci, izgubiš volju i otaljavaš posao. Nekako se uprosječiš i prepustiš svakodnevnici." - slegnu on nemoćno ramenima.
-"Pa vi u Vojsci imate mogućnosti da napredujete u činovima, i učeći i po proteku određenog broja godina u činu, vrata nisu zatvorena." - rekoh.
-"Da idem napred u struci mogu dobiti samo akademsku titulu, to bi donekle pratili i činovi, i možda bi postao profesor na Akademiji ili neki načelnik u nekom od instituta, ali to nije moja želja. A da učim čisto vojne škole i polažem za činove šta postižem? Viši čin i komandu, organizacione i birokratske probleme, a to me udaljava od struke. A mi "tehničari" sporije napredujemo od čistih vojnih rodova kao što je pešadija ili artilerija. Zasad "lutam", ni sam ne znam šta bi, valjda ću se s vremenom odlučiti, tek mi je dvadesetsedma godina." - glasno razmišlja.
-"Bar si osnovao porodicu i rješio stambeno pitanje, nisi ni svjestan koliki je to problem kod mene u firmi. Čekaću najmanje dvadestetak godina, a kao podstanar nemam šanse da se bavim naukom. A onda u tom tješnjaku kojeg plaćaš kao da si skoro u hotelu i jedeš i spavaš i boraviš i kuvaš i uvjek strepiš da će ti gazda sutra dati otkaz. A o autu mogu samo sanjati." - predočavam mu moju nevolju.
-"Znači, ženiš se odmah posle Vojske?" - pita on.
-"Nemam šta čekati, odoše godine." - potvrdim.
-"A šta ne tražiš posao van železnice, negde gde su veće plaće i gde ćeš pre dobiti stan.?" - pita on.
-"Gledam, ma to teško ide ako nemaš nekakve veze i podršku. Boriću se, vidiću šta će biti."- neodređeno obećavam.
-"Znam kako to ide! Mene rasporediše u Novi Sad, pa biće stan danas, sutra, dogodine. Svi dobijaju, šire se, a ja s onim šta sam dobijao za podstanarstvo nisam mogao ni polovinu najamnine podmiriti, pa mi nije bilo druge nego u Suboticu kad se ukazala prilika, da ovde odmah dobijem odgovarajući stan i posao za ženu. Deca su još mala pa je svejedno gde idu u školu, ali se nadam da ću dok odrastu za studije dočepati se Novog Sada ili Beograda. Ja tako planiram, a ko zna kako će biti!?" - promišlja on.
Tad pogleda na sat i posla kurira trubaču da svira postrojavanje pred večeru, zakopča se, pritegnu opasač i uprtače i reče mi:
-"Ja idem tamo, ti ostani ovde, ako nešto iskrsne da neko ima."
-"Dobro, čitaću ove novine." - uzmem "Našu Armiju".
Noć je, zimi rano dolazi mrak, iako je nešto prije sedam sati. Gledam kroz prozor na žuto osvjetljenu ulicu. Skoro da niko ne prolazi.
A tada se začu bat čizama na hodniku i u kancelariju dežurnog oficira uletiše dva vojnika iz inžinjerije s PAP-ovkama isukanih bajuneta.
-"Progone nas Šiptari, mamu im jebem!" - huknu Zoran, Kragujevčanin, kojeg sam poznavao iz viđenja jer je bio septembarska klasa kao i ja. Drugi je Meho iz Zvornika, sav zadihan, i prepušta Zoranu da govori da on dođe do daha.
-"Ma šta pričaš!?" - dođoh sebi od iznenađenja.
-"Čekali nas na izlazu iz bataljona. Skupila se cela banda Šiptara iz inžinjerije, veze, pešadije, tenkista, bilo ih je petnaest, dvadeset, pola na jednom pola na drugom izlazu. Kad smo nas dvojica videli šta nam se sprema zgrabišmo PAP-ovke sa soški, škljocnemo bajunete i juriš kroz bandu.. To ih malo iznenadi, inače bi bili najebali! Gde je dežurni oficir?" - ispriča isprekidano Zoran.
-"Stanite tu dok dođe, da vidim kakvo je stanje!" - izađem iz kancelarije ispred Komande i gledam okolo. Tamo na poligonu poručnik i postrojena vojska, a grupice od dva-tri Šiptara, glumeći ravnodušnost, s raznih strana prilaze poligonu.
Vratim se u kancelariju:
-"Sjedite tu, čekaćemo poručnika! Šiptari se uputiše na poligon. A radi čega vas žele napasti?"
-"Bez veze! Igrali popodne fudbal, a jedan iz inžinjerije, Šiptar, namjerno napravi faul na meni, evo vidi mi koljeno, i ja ga onako u bolu opsova: "Ćivša nona! Ćivša gruja!", i on krenu da se tuče i izvuče deblji kraj. Skočila još dvojica Šiptara, a onda Zoran branio mene, pa su i ta dvojica dobila batine, ništa naročito. A kad smo pošli na večeru vidili smo da nas čekaju, skupila se cjela banda. Dobro smo se snašli, ko zna šta bi nam napravili!" - priča Meho još uzbuđen od straha i zadihan od trčanja.
-"Čekajte sada ovdje, vidićemo šta će napraviti poručnik." - rekoh im - "Dobro ste prošli, zasad!"
Poslije večere dolazi poručnik i rekoh mu šta se desilo. On zapisa izjave dvojice inžinjeraca i glasno razmišlja:
-"U svoju spavaonu ne možete, neću da rizikujem! Poslaću vas u Drugu kasarnu, tamo spavajte kod vojne policije, ionako će se oni o svemu ovom sutra brinuti!Tamo ste sigurni, tamo ćete i večerati!"
Uze telefon i pozva vojne policajce, ovi odmah dođoše i odvezoše u kampanjoli Zorana i Mehu s naredbom da ih sutra u sedam sati dovezu ovdje u Komandu.
-"Šta kažeš, jeli tako najbolje? - nije siguran u svoju odluku.
-"Možda jeste, možda nije, ne znam kakve vi instrukcije imate u slučajevima međunacionalnih netrpeljivosti. Imam utisak da zatvarate žrtve, a napadače puštate na miru." - velim mu.
-"Pa šta bi ti činio da si na mom mestu!?"- zarumenilo mu se lice.
-"Obavjestio bi komadanta i vojnu policiju, treba odmah uzeti izjave od svih aktera, sutra će svi napadači pričati istu dogovorenu nevinu priču: ništa ne znaju, nemaju pojma o čemu se radi, itd., ali je činjenica da su napadnuti ovdje uletili s puškama i isukanim bajunetama, da ih se zaštiti od gomile." - rekoh.
-"Ti misliš da je to na nacionalnoj bazi, taj sukob, a ja mislim da je to obična svađa, kakav nacionalizam, daleko od toga." - on će.
-"A kako to da su se na jednoj strani našli samo Šiptari, organizirani u veliku grupu da napadnu ovu dvojicu? Ako su branili čast zašto nisu bila dvojica protiv dvojice, tada bi shvatio da se radi o običnoj svađi. Ali najlakše je zataškati stvari, dok se ne desi zlo, a tada će biti kasno! Bolje je sprečiti nego lječiti!" - velim mu.
-"Znam ja da su Šiptari međusobno solidarni, da se uvek izdvajaju i grupiraju, jedan drugog kontrolišu. Imaju tamo neka btratstva, fisove, plemena, zakon Leke Dukađina, ali nije ovo slučaj za veliku uzbunu. Ova dvojica su na sigurnom, to će se sutra smiriti, a vojna policija će provesti istragu i ispitati stvar." - odlučno će on.
-"Da se ova dvojica nisu snašla i uzeli puške siguran sam da bi oni bili mrtvi ili u najboljem slučaju teško ranjeni. A sura će Šiptari ispričati ljepu priču i gotova stvar. Niko neće "iz viših interesa" objasniti kako to da su se u "sačekuši" okupili Šiptari iz veze, inžinjerije, pješadije, saniteta, izviđača i tenkista, ma cjele kasarne, na jednom mjestu i u isto vreme na istom zadatku. Biće interesantno slušati njihova objašnjenja! A to što vi zante o Šiptarima je toliko benigno, toliko uljepšano, samo što ih još nisu proglasili za avangardu u SFRJ. A zar vam nije poznato da je 1944. godine tamo na Kosovu i Metohiji bila vojna uprava, da je skoro do 1953.godine izginulo više hiljada vojnika i milicionera dok su ovladali teritorijom Kosova, Metohije, i naročito Drenice, da i danas iz Albanije dolaze kolektivno "politički emigranti" i naseljavaju Kosovo i Metohiju, da je radi mira udovoljeno Šiptarima da se ne mogu vratiti srpske i crnogorske porodice na svoja ognjišta koje su se tamo naselile između Dva rata. Dovoljno je poslušati Radio Tiranu i shvatiti da to nije samo "staljinistička" propaganda već i albanski šovinizam prema slavenskim narodima. Znate li da đaci i studenti na Kosovu i Metohiji uče iz udžbenika pisanih i štampanih u Tirani istoriju i jezik i ostale društvene i prirodne nauke!? Mogže se zamisliti šta uče! A šta je po mom najvažnije: civilizacijske tekovine u šiptarsko društvo ulazi vrlo škrto i možeš ga ti školovati da bude doktor bilo kojih nauka uvjek će biti pokoran nepismenom ocu ili straijem bratu sa sela, starješini sela i svećeniku iz njegova fisa, običajno pravo je jače od svega što civilizacija donosi. Malo sam čitao statistike o mješovitim brakovima u SFRJ, dok je to u svim republikama u velikim postocima, skoro do trećine, na Kosovu i Metohiji toga skoro da nema. Nije tu u pitanju zaostalost i neindustralizacija koja to izaziva, bilo bi tako onda i južnoj Srbiji, istočnoj Hercegovini, sjevernoj Crnoj Gori, i još u dosta drugih krajeva u SFRJ, već otpornost na novine koje dolaze iz civilizacije. Kod njih, iako se to nekome tako čini, još glavnu rječ ne vodi SK, političari i državna uprava, već običajno pravo i po njemu uspostavljeni poredak. Tako, po mom saznanju, stvari stoje, a ovo što se zvanično prikazuje za poznavaoce liči više na karikaturu nego na političku lakirovku." - ne slažem se sa njegovim biđenjem sukoba.
-"Možda je to tako, ali šta ja tu mogu, to je stvar za one gore, ja sam obični poručnik veze koji gleda da otalja svoj posao bez velikih stresova. Raportiraću sutra, pa neka čine šta ih volja." - slegnu on ramenima - "Važno mi je da niko nije stradao!"
-"Kako ti drago, ali ja ne bi bio u koži one dvojice, ovi Šiptari će čekati momenat da ih uhvate na ljevu nogu i sprovedu svoju namjeru, a tada će nekoga možda i zapeći savjest." - rekoh revoltiran.
-"Pa neće valjda biti tako!? Dobro, ja ću sutra o tome izložiti svoj stav komadantu. Ali šta njima sada u SFRJ fali, po Ustavu,ovom najnovijem, imaju sve, više nego da su u Albaniji?" - hoće da do kraja čuje šta mislim.
-"Šta im fali? Ne može se to reći u dvije rječi. Šta je falilo Slovencima pa otvoriše "cestnu aferu", Hrvatima da pokrenu "maspok", muslimanima kad su pisali "Islamsku deklaraciju"? Izgleda da svima nešto fali, iako imaju sve u zajedničkoj državi podjednako. A kad se pogledaju AVNOJ-eve odluke, pa ustavi do ovog zadnjeg iz 1974. godine, vidi se da se ide u labavljenje, a ne učvršćivanje Savezne države. Već danas, a sutra pogotovo, savezni propisi, zakoni i odluke u republikama su mrtvo slovo na papiru. Od federacije naroda iz AVNOJ-evskih odluka, pet buktinja na grbu, došli smo do federacije republika i pokrajuna, šest buktinja, posebno što su AP dobile prerogative republika i konstitutivni su element federacije. Ko komanduje sada s TO i CZ ? Republička vrhuška u saradnji s JNA! Ljepo zamišljeno, ako su rukovodstva složna, a šta ako nisu? Eto ti krvi do koljena i raspada JNA i Savezne države! Sve je u redu dok je Tito živ, ali šta će biti poslije? A mi bi već sada trebali imati viziju države i društva za narednih sto godina i čvrste temelje za tu viziju. Ovi temelji, federalno organizirani SKJ i Armija su malo za stabilnost države na duži rok, treba tu nešto više! A ako se ide na jačanje federalnih jedinica onda se slabi kohezija savezne države, od federalnog se klizi do konfederalnog uređenja. Eto, Savezni SUP ne može ništa u Republikama da napravi bez republičke milicije, a to Americi ne pada na pamet da naptravi, gdje dođe FBI lokalna policija se sklanja, iako su i oni federalna država. Mislim da su o tome jasno i razložno govorili i pisali profesori s Beogradskog univerziteta na čelu s Mihajlom Đurićem, Kostom Čavoškim, i dr. i okupljeni u "Korčulanskoj ljetnoj školi". A ja kao ekonomist pridodajem da neke institucije i privredne djelatnosti uopće na treba djeliti: vojsku, policiju, PTT, željeznicu, elektroprivredu, zdravstvo, školstvo, itd. pri čemu u Beogradu ne mora biti centralno sjedište. Normalno bi bilo da u nekom gradu na Jadranu bude glavno sjedište pomorske privrede, a recimo, ovdje u Vojvodini poljoprivrede, drvno-prerađivačke industrije negdje u BiH i tako redom. Ovako u teoriji propagiramo bratstvo-jedinstvo i vlast radničke klase, a u praksi se sve više naglašava nacionalna organizacija države, i noramalno je da će kad-tad negdje pući. Država se zove Jugoslavija, a ona sve manje ima u sebi jugoslavenskog kolektivnog duha. Po meni, radi toga dolazi, sad tamo, sad ovdje, do buđenja nacionalističkih ideja koje kao crvotočina izjedaju zajedničku državu iznutra. U tom kontekstu vidim i šiptarski problem, uz sve ono što sam prethodno rekao. I da naglasim, dršava je društveni instrument prisile, i ona mora imati jake instrumente da je primjeni. To se zna još od antičkih vremena, Platon i dr., pa ne treba izmišljati toplu vodu." - nakratko iznesoh mišljenje.
-"A šta ćemo sa jezikom, pismom, kulturom, nacionalnim osjećanjem, ravnopravnošću naroda, to tvoje mi se ne čini kao federacija nego centralistička država?" - on vrti sumnjičavo glavom.
-"Ja sam govorio o federaciji naroda, a ne teritorijalnih jedinica. U jednoj zajedničkoj državi se svaki narod odriče svog ekskluziviteta na neki teritorij ograđen granicama u ime prava da na svakom djelu te zajedničke države ima jednakost u svemu, a što se jezika tiče on je ionako jedan, pa ma kako ga ko imenuje. Mi i sada imamo slučajeve da se bolje razumiju hrvatski krajevi sa srpskim krajevima nego li između sebe, recimo kao što je slučaj Dalmacije i Hrvatskog Zagorja. Svi koji govore srpski mogu slovenski ili makedonski izgovor naučiti za sedam dana, prije nego li piroćanski ili vranjski djalekt. Tako je i obrnuto. Ravnopravnost naroda se osigurava proporcionalnošću i dvodomnom skupštinom, a klasna kroz SKJ i Socijalistički savez, Sindikat i dr. društvene organizacije. Po kulturi smo sličniji nego različitiji, druga je stvar što se sada umjesto jačanja onog šta nas veže radi suprotno, naglašavaju posebnosti i kao takve gloroficiraju kao nešto ekskluzivno svoje i vrednije od onog zajedničkog ili sličnog. Što se tiče nacionalnih manjina treba im omogućiti da njeguju sve svoje posebnosti, ali to ne znači da ne uče ili ne znaju službeni jezik države u kojoj žive, a jedna od njihovih obaveza je da koliko god mogu utiču na svoju matičnu državu da ista prava kao i oni ostvaruju naše nacionalne manjine kod njih, a ne da imamo situaciju da kod nas Šiptari imaju autonomiju i sve nacionalne institucije dok se istovremeno u Albaniji srpska, makedonska i crnogorska manjina nasilno albanizuje i pod prislilom im se nameću albanska imena i prezimena. Slično je i kod Mađarske, Bugarske, Italije, Austrije i Rumunije, samo se asimilacija sprovodi suptilnijim metodama. Tako ja vidim jugoslavenstvo, u kojem god si kutku zemlje imaš ista prava bez obzira gdje si rođen, koje si nacije ili vjere, na neki način se svi jugoslaveniziramo, a onda nema dominacije nacije ili religije ili republike jedne nad drugom. A što se privrede tiče dovoljno je shvatiti da neke multinacionalne kompanije imaju radnika više nego mi radno aktivnog stanovništva, da im je kapital veći od našeg društvenog bruto proizvoda ili da su neke svjetske metropole po broju stanovnika i po jačini privrede jednake ili veće od cjele naše države. Kao mala država mi smo veliki po političkom utjecaju u svjetu, ali uvjek moramo kad je privreda u pitanju, voditi računa da smo mali i po po potrošnji i po proizvodnji. Ali to je već druga tema." - dovrših u kratkim crtama problematiku koja se u razgovoru nametnula.
-"Štrosmajerovo jugoslavenstvo je nešto drugačije, a i ostali su ga zamišljali kao federalističko!" - on i dalje potencira ovu temu.
-"Štrosmajerovo jugoslavenstvo je nešto drugo jer je imalo i drugi cilj. Treba uvjek imati na umu da je on bio najprije nadbiskup katoličke crkve i da su mu ciljevi te crkve prvenstveno bili na pameti. Prave namjere Štrosmajera su još po tajnim vatikanskim arhivama i koliko je procurilo iz njih zna se da je njemu prvenstveno na umu bilo da preko jugoslavenstva krene prozelitizam i unijaćenje s konačnim cilje: proširenje katoličanstva na cjeli Balkan, pa postepeno dalje prema Istoku. On se danas veliča kao predvodnik u tome na štetu drugih koji su imali poštenije namjere, a najbolje bi bilo da se o jugoskavenstvu sada povede ozbiljna naučna rasprava i dođe do zajedničke definicije što šireg sloja naroda, a mislim da su mu pravi temelji nastali u NOB-i i da ih treba samo dostojno nadograditi." - skratim videći da poručnik Ivkov zagleda u sat.
-"Prođe mi vreme začas, moram u obilazak, nastavićemo drugi put." - ustaje on i priteže opasač, pa stavi šapku na glavu.
Odlazimo skupa u četu veze, tamo je dežurni Škundrić Goran i raportira daje sve u redu.
-"Jesi li šta primjetio kod ovih naših Šiptara?" - pita ga poručnik.
-"A to, nešto su se muvali cjelo veče i raspravljali na šiptarskom, Popaj je na ostale vikao, stekao sam takov utisak iako ništa nisam razumio."- veli Goran - "Sada su u krevetima."
-"Dobro, pripazi na njih, ako koji ustane odmah me obavesti!" - naredi mu poručnik.
Sutradan su svi vojnici šiptarske nacionalnoti išli na razgovore u Komandu ne govoreći nikome radi čega ih zovu.
Nešto pred postrojavanje poručnik Ivkov mi priđe na hodniku:
-"Bio si u pravu, svi pričaju istu priču, kao papagaji. Tobože su se okupili radi rođendana jednog iz inžinjerije, a kad ih je pitano kako to da nije niko drugi nego samo oni iste nacionalnosti, odgovorili su da je to radi jezika. Kad im je rečeno da ima dosta vojnika s Kosova i Metohije koji znaju njihov jezik slegli bi ramenima i ćutali. Ona dvojica će biti prekomandovana u druge jedinice, tako je odlučeno."
-"Najlkše je gurniti pod tepih, pitam se dokle!?" - rekoh.
-"Idem kući spavati, neka drugi o tome brinu." - slegnu on ramenima i ode niz stepenice.
Nema komentara:
Objavi komentar