Vojska (21-25)

- 21 -

Približavao se mart 1976. godine i trebalo je polagati ispite iz radiotelegrafije, pa se užurbano vršila obuka. "Angerice" su razmještene po sobama i kabinetima, a mi smo u grupama po dvojica opsluživali radiostanice i uspostavljali veze, predavali i primali telegrame.

Branko i ja smo se smjestili u spavaonici, Goran i Safet su bili u kabinetu radiotelegrafista, a treća "Angerica" je bila u kabinetu telefonista koju su posluživali Đurkić i Erent. Svak je dobio svoju lozinku i tekst običnog i šifriranog telegrama koji je trebalo predati drugim posadama, a i njihove primiti.
Zastavnik Dragaš se uspušio, jurca od jedne do druge posade i smiruje nas:

-"Nije toliko važna brzina koliko tačnost, brzina će doći, a sada imate i tremu, ta ispit je hoćeš-nećeš, zato se opustite i koncentrišite se na posa, briga vas za ostalo."
Razumijemo ga, ovo mu je zadnja klasa, ostaje mu još godinu dana staža, unapređenje i penzija te nastojimo da mu osvjetlamo obraz. A on je, evo, više usplahiren nego mi, jer nama je svejedno, niko od ovoga neće živiti, a i navikli smo se na ispite i ispitnu atmosferu na studijama, te se šalimo na njegov račun.
A i znamo da će nas poslije ovoga razdvojiti, da će uskoro doći remci. Ja se trebam vratiti u Bačku Topolu u novu-staru sredinu. Svejedno mi je i nisam znatiželjan kako će sve to ići, odlučio sam da nihilistički čekam događaje, čemu žurba, kad u biti će rezultat biti isti. Ubrzo po dolasku sam shvatio da u vojsci ne treba žuriti, za sve ima vremena, i da o njegovu rasporedu drugi vode računa.

Bezrazložan je bio strah zastavnika Dragaša, svi smo bili prilično dobri, skoro da nije bilo grešaka, a i brzina je bila preko sto znakova u minutu, pa su zadovoljena oba uvjeta.
U kabinetu radista načelnik veze iz Komande nas je pohvalio naglašavajući da se trebamo dalje usavršavati, a ja sam bio siguran da ćemo do kraja vojnog roka znati manje i biti sporiji u kucanju i prijemu nego sada. Iako radiotelegrafija ima svoje prednosti nova sredstva i način održavanja veze sve više se primjenjuje i prilagođavaju običnom vojniku, kojom omogućuju odnovnu funkciju, a to je rukovanje ubojitim sredstvima i nanošenje protivniku nenadoknadivih gubitaka uz istovremeno komuniciranje s timom bez posrednika.

No, to mene nije zabrinjavalo, kad ima ko o tome u vojsci misliti i za to je dobro plaćen, pa šta bi se ja kao običan vojnik zato sekirao.

Sutradan, na dnevnoj zapovjedi pročitan je raspored i prekomanda. Safet Kikić ide sprat niže kod tenkista, Branko Manasijević odlazi u Sombor kod "plavaca", Muhamed Zilkić ide u Bačku Topolu, Đurkić odlazi kod inžinjerije u drugo krilo zgrade, a ja i Goran ostajemo ovdje uz Komandu, kao prva i druga posada.
Muhamed se žali, protestvuje, zašto on ide u Bačku Topolu kad bi trebao ići ja, uostalom, on je upućen u Suboticu, a ja u Bačku Topolu, ko to mjenja prvotni regrutni raspored.
Kapetan Konstandinov mu odreže:
-"Mile je kompletan stručnjak za vezu, on pored radiotelegrafije poznaje i ostale vidove veze: telefoniju, centralu, radio farove i teleprinter, a ti znaš samo to malo radiotelegrafije. Najbolji nam trebaju u četi i Komandi, pored radnih zadataka oni učestvuju i u obuci, a priznaćeš da ti nisi zato sposoban. Uostalom, izvoli na raport kod komadanta brigade, to je njegova naredba!"
Shvatio je da ništa neće promjeniti pa se uz gunđanje smiri. A meni je bilo svejedno, Subotica ili Bačka Topola, isti vrag.
Odlazimo na postrojavanje za ručak na poligon komentarišući naredbu o novom rasporedu i osjećamo rastanak u zraku. Niko nije oduševljen, niko nije razočaran, ali sjeme nekog tupog neraspoloženja palo nam je po licu.
-"Šta je brko, nisi dobre volje?" - pita me kapetan pješadije Milan Čeleketić. On je danas dežurni oficir, a red se slomio baš ispred mene na ulazu u restoran.
-"Tako, danas smo dobili raspored poslije jučerašnjeg polaganja, rastajemo se, tako mu to nekako dođe." - rekoh nepovezano - " A brkove sam obrija, ne da mi se zezati ujutro oko toga."
-"Znam, tako je u vojsci, taman se srodiš, upoznaš, pa Jovo nanovo. Gde ćeš ti?" - upita da prekrati vreme.
-"Ostajem ovdje, a trebao sam se vratiti u Bačku Topolu, pravo da kažem, svejedno mi je." - velim mu.
-"Balgo vašem kapetanu, on kao komandir ima za vojnike školovane ljude, nema ih šta naučiti, ustvari on ima šta od njih naučiti, a ja u svoj pešadijski bataljon dobivam samo škart. Ima ih koji ne znaju pisati, a o životu u civilizaciji su ovde prvi put nešto saznali. Ti su još dobri, slušaju, ali ima ih iz malograđanskih i polutanskih familija, koji su već polukriminalci, prevariti gde stignu, glume znanje i samostalnost, a nisu ni za šta. Od takvih izgubi živce, naučili na kazne kao magarac na batine, pa jednostavno nemaš više načina da napraviš nekakvu vojsku od njih. A puni para, znaju potrošiti za jednu veče više nego što ja primim za laću. A do ostalim sranjima s njima ne govorim." - žali mi se kapetan Milan Čeleketić.
-"Prlagodiće se i takvi kapetane, možda im treba više vremena." - kažem tek tako.
-"Vraga će, kad im ja po ovom sistemu obuke trebam više biti otac nego li komandir-oficir. Ja bi ga trebao naučiti da bude vojnik, a ne da ga učim čitanju i pisanju i bontonu i ličnoj higijeni. Eto, sad mi poslaše ono Šiptare, oni iz Komande peru ruke, a ti kapetane Čeleketiću od njih napravi ljude. Dok ih nešto kaznim odmah trče da se žale da je to na nacionalnoj osnovi. Pokvarena dukađinska moralna načela više cene nego li pravila vojne službe, a podvaljuju na sve načine gde stignu, samo da bi iznudili za sebe neku korist, da nebi radili što i drugi vojnici. Mržnja im kaplje iz očiju, i ti će mi sutra braniti ovu zemlju!?" - prekinu on kad dežurni iz restorana dade znak.
-"To im omogućuje politika, a oni to dobro koriste, to su ih dobro naučili, ne boj se, znaju oni svoj cilj." - rekoh u prolazu.
-"Imaš pravo, navrati kod mene u bataljon, i moji su rodom tamo iz tvog kraja, kolonaši." - dobaci mi.
Branko i ja smo odlučili da popodne idemo u grad, progutaćemo knedlu rastanka ošamućeni vinom, pustiti pjevaljku da izgovara rječi tuge mjestu nas.
Idem u spavaonicu, a pranko zasta kod kioska da kupi cigarete. U dugom hodniku, ispred kabineta radista, dolazi mi ususret Muhamed:
-"Šta je stara pizdo, uvuka si im se u dupe, pička ti materina!" - zapjeni.
-"Mali, za tu mater se isti tren izvini, a o ostalom pitaj starješine!" - krv mi udari u sljepočnice.
-"Znam ja, ruka ruku mije, svoj svome namešta, a izvinjenje, idi još jednom!" - pjeni on i dalje.
Zacrveni mi se pred očima, desnom rukom ga zgrabim za prsa i munjevito oborim na pod. Čizmom mu stadoh na vrat:
-"Povuci psovku kujin sine! Ode ti šija!"
On iznenađen mojom munjevitom reakcijom iz ležećeg položaja zacvili:
-"Oprosti, nisam hteo!"
Tek tada osjetih da me za obe mišice drže vojnici, a Branko mi skida nogu s Muhamedovog vrata:
-"Polako stari, ne prljaj govnom čizmu!"
-"Sve može, ali majku ne, nikad i niko!" - rekoh smireno, vrati mi se bistrina u očima.
Vojnici se okupili oko nas.
-"Vidi starog, brz ka' zmija, kako ga složi!" - galami Trajče.
-"Ćuti budalo, dežurni čete ovo mora prijaviti!" - veli mu četni evidentičar Mirko Laić.
-"Nek' prijavi, ja sam svjedok, stari je u pravu, vrijeme je da ovoj plačipizdi neko da batina!" - kaže Redžo Mujkić, telefonista rodom iz Brčkog.
Muhamed se pokunjeno povuče u spavaonu i leže na svoj krevet u donjem djelu prostorije. Branko i ja se presvukošmo i odošmo u grad i u prvoj birtiji s nogu ispišmo po dupli "Rubinov" vinjak.
-"Tešik." - zahvali prsata šankerica.
-"Molim, navratićemo večeras." - podiže ljevi brk Branko.
-"Bila radosna!" - raskelji se ona.
Laganom šetnjom, šutke, dolazimo u centar, popodne je oko pet sati, i po inerciji odlazimo u kavanu na trgu, naručimo kavu.
-"Kakav ti je plan, ako ga imaš?" - pita Branko.
-"Nemam plan, imam pismo od Milice, još ga nisam otvorio, idemo u "Belu lađu", tamo ću ga pročitati, očekujem važne novosti."- pipnem se za džep bluze.
-"Oh, da nije čestitaka od Nove godine!?" - nasmijulji se Branko.
-"Vrlo lako može biti!" - i ja se nasmješim.
-"Ajde otvori!" - krenu mi on šakom prema džepu.
-"Ne ovdje, tamo ćemo, na miru! Ona budala od Muhameda je to odložila." - rekoh mu otklanjajući mu ruku od džepa.
-"Konobar, naplati! Idemo tamo!" - diže se on.
U "Beloj lađi" otvorim podeblje pismo uz aperativ. Po rukopisu vidim da je Milica pisala u žurbi, uzbuđena, puna neizvjesnosti.
Trudna je, treći mjesec, doktor potvrdio, pita: šta ćemo?
-"Reci više, puknuću!" - zavapi Branko.
-"Žena mi je trudna, hvala Bogu, trebaće to sad formalno srediti." - široko se osmijem.
-"Čestitam pobro, alal ti vera, jebeš formalnosti, jeli sve u redu!?" - đipi i ljubi me.
-"Jeste, sada trebam tražiti dopust za vjenčanje." - rekoh mu u zagrljaju.
-"Ako ti ne daju? Glupani su ovo!" - trgnu se Branko.
-"Ne baksuziraj, živio ti meni!" - velim mu.
-"Uzdravlje male bebe, Milice i tvoje!" – iskapišmo čaše - "Konobar!" - poviče on.
Branko se raspištoljio, uzima flašu od konobara i stavlja je na sto, a onda skače do muzike i nešto dogovara tamo.
-"Ja častim, znaš!" - velim mu.
-"Lako za to, veseli se, nema s tim problema!" - ispija on čašu.
-"Naručio sam jelo, polako ćemo, sve po redu." - rekoh mu.
-"K vragu vaša zapadnjačka uštroguljenost, opusti se i lumpaj, veseli se bebi, ženi, porodici, zaboravi sve ostalo!" - grli me on.
A meni je duša puna, tiha sreća je ispunila, imaću djete, i kreće novi život, samo da ovo smaranje u Vojsci prođe.
-"Samo se veseli, sutra ćemo sve srediti, te gluposti!" - Branko mi ne da da mislim na sve prepreke i teškoće što iz Miličina pisma proizlaze.
Tu smo ostali do ponoći izbjegavajući rječi o skorašnjem rastanku, o Vojsci, o drugim problemima, samo smo pričali o svjetlijoj budućnosti.
-"Kako bi volio da i meni tako nešto Verče javi, baš ti zavidim." - kaže Branko.
-"Polako, stiće i tebi, zar ne?" - tješim ga.
-"Neće još, znam, pa doktor sam!" - smiješi se tugaljivo.
-"Trebao si pustiti prirodu, ostaviti nauku kad se dočekivala Nova godina." - tapšem ga po ramenima.
-"Da, jebem ti nauku!" - odmahnu rukom i naruči pjesmu, vranjsku, laganu.
Usred melodije zagrli me i tri puta bratski poljubi :
-"Ko zna kad i ko zna gde!?" - šapnu dok mu dvije suze kliznuše niz obraze.
-"Ajde, ajde,..." - i ja se zagrcnem.
Ne sjećam se kako i kad smo došli u kasarnu, samo znam da smo legli u čizmama sa zaljepljenim začuđenim pogledom stražara s kapije na leđima.
Mamuran i pospan hladio sam se ledenom vodom u umivaoniku kad naiđe zastavnik Dragaš:
-"Šta je "stari", praviš i ti probleme?"- ozbiljne će face.
-"Vraga, sređujem stvari, čim mladost bontonu." - ovlaš brišem lice grubim vojničkim šugamanom.
-"Dođi kod kapetana kad se obučeš." - reče tiho da drugi ne čuju.
-"Aha, za pet minuta!" - utiho ću i ja.
Rutinski se obučem u spavaoni i dok su drugi išli na poligon na jutarnju gimnastiku uputim se kod kapetana Konstandinova. Tamo me dočekaše zastavnik Dragaš, kapetan i zastavnik Jerotijević. Ostale starješine su otišle s vojnicima na poligon.
-"Dobro jutro, evo me." - neformalno pozdravim.
-"Sedi. Šta je to bilo, ti da se tučeš!?" – veli kapetan.
-"Ma koja tuča!? Starinski način odgojnih mjera, ništa više." - rekoh i ukratko ispričah šta je to bilo.
-"Imaš pravo, mali je ionako dosadio svima svojom dugom jezičinom, a i razmažena je beba!" - veli zastavnik Dragaš.
-"I složi ti njega!?" - doda zastavnik Jerotijević krišom se smijuljeći.
-"Šta da radim, trebao bi reći u Komandi?" - kapetan će.
-"Briga me, radite šta vas volja, a ja ću tako postupiti prema svakom ko me tako uvredi. Dinarac sam ja, to je za mene najteža uvreda. Ali će mali onda više najebati nego ja, kad se sazna za ono njegovo "...ruka ruku mije, svoj svome namješta...", a ja sam dobro razumio šta je htio reći. Uostalom, ja sam štitio svoju čast, a da je bilo bilo šta drugo sigurno bi drukčije reagovao, ne gubim prisebnost baš lako." - rekoh im.
-"Tako je kod nas Krajišnika, zanm ja to kapetane, za mater se tuče za ćaću se prebija!" - podrži me zastavnik Dragaš.
-"Ionako ide u prekomandu, ne treba govoriti ništa." - sugeriše zastavnik Jere - " Mali musliman jede govna, "... svoj svome...", to je kod kuće naučio pa mu sad izletilo, ali neka ide k vragu, balav je, ne treba dizati prašinu."
-"On u prekomandu, a ja se idem vjenčati!" - dodah im.
-"Šta, kakvo vjenčanje!?" - zinu zastavnik Dragaš.
-"Cura mi je u blagoslovenom stanju, radi nje ne mogu čekati, narašće joj drob." - velim im.
-"Čestitam! I vreme ti je!" - zagrli me zastavnik Dragaš.
Pridružiše se i kapetan i zastavnik Jere.
-"A ko ti je odobrio dopust, trebam pitati komadanta, potpukovnika Đorđevića." - kapetan se sjeti formalnosti.
-"To ćeš ti kapetane srediti! Obuka je završena, neće biti teško. Ako ne odobri odoh ja i bez toga. Životni problemi su preči od gubljenja vremene u kasarni." - rekoh im.
-"Nemoj tako, Vojska ima svoj red." - kapetan će.
-"Ja sam obučen za ono što mi je određeno, ostatak je gubljenje vremena i za mene i za društvo, državu. Ako zagusti ja sam tu, i ne samo ja, a tada mogu doći od kuće ili s radnog mjesta. To bi bilo s ekonomskog stanovišta jetinije i za mene i za državu. Doći će i ono gore do te pameti." - odmahnu rukom.
-"Znači, bila plodna Nova godina, ima li još koji sretnik?" - okreće temu zastavnik Dragaš.
-"Znaće se ovih dana, zasad se nije čulo." - nasmijem se.
-"Pokušaću, ništa ne obećavam!" - kapetan se uzvrtio.
-"Ja danas popodne pišem da dolazim u Split, a naknadno ću javiti datum. To bi trebalo biti za desetak dana, početkom aprila." - dajem mu orjentaciju.
-"A ovo s Muhamedom neću spominjati!" - odluči se kapetan - "Ali nemoj drugi put!"
-"Neću, ako neko ne napravi istu glupost. Nadam se da niko neće sad kad znaju kako reagujem." - obećavam.
-"A ja sam znao da će mali Muhamed od nekoga dobiti, stvarno je jezičar, kao žensko." - nasmija se zastavnik Dragaš.
-"Koji mali, ta ima metar i devedeset, dvadeset godina! A da je jezičar, tu se slažem." - doda zastavnik Jere - "Dobro si ti to napravio, nama si uštedio trud i sprečio probleme. Biće on sada miran ka' bubica!"
-"Dogovorili smo se, čućemo se i videti posle." - veli kapetan.
-"Večeras ću telefonirati curi, a sutra ću vam reći kojeg datuma je vjenčanje." - velim kapetanu.
-"Dogovoreno." - reče on i ja se uputih na doručak.
Društvo me zabrinuto zagleda:
-"Šta je bilo?"
-"U redu je, za par dana idem na vanredni dopust radi vjenčanja." - nasmijem se široko, a oni zanjemiše.

- 22 - 

Sa Milicom sam dosta toga dogovorio telefonom, a i pisao sam joj. Ona mi je javila da je vjenčanje zakazano za 3. aprila 1976.godine i da prema tome planiram svojih pet dana dopusta. Sve će biti brzo i skromno, od mojih će biti prisutni samo sestra Rosa i brat Dušan s suprugom Katjom, a ona od svojih ona neka zove koga hoće. Dušana sam zvao telefonom i dogovorio da mi sada vrati onaj dio novca koji je ostao kod njega kad sam odlazio u Vojsku kao moja "crna rezerva". Roditeljima sam piso o ženidbi i objasnio kako stoje stvari i zamolio ih da kontaktiraju Rosu ili Dušana ako žele doći, ali sam ubrzo dobio odgovor od njih da neće moći kad je sve tako na brzinu, ali se nadaju da ćemo nas dvoje navratiti prilikom mog povratka u Suboticu.
Naravno, kum će biti Gojko i on se već našao Milici pri ruci oko organizacije.
-"Kad se vratiš bićeš oženjen čovek!" - zadirkuje me Branko.
-"Tako treba biti, nije mi žao za momkovanjem, valjda to tako s vremenom dođe, sazoriš za to u određenoj životnoj dobi." - kažem mu.
-"Tako je to,eto, ja sam oženjen, a čini mi se da je sve isto kao i prije." - kae Safet Kikić, sudija u Gradačcu.
-"Je vraga, moraš polagati račune!" - zadirkuje Goran Škundrić.
-"Kakvi računi, sve je ugodnije i udobnije nego kad si momak. Mile je u pravu, to s vremenom dođe, postane normalno stanje stvari." - Safet tjera po svome.
Sjedimo to popodne u oficirskoj zbornici, Safet i Goran igraju brzopotezni šah, a ja i Branko kibicujemo. Trošimo vreme prije mog odlaska na večernji voz. Kad se vratim više nećemo biti zajedno, Branko će otići u Sombor kod "avijatičara", Safet sprat niže u tenkovski bataljon, a Goran će ostati tu u četi sa mnom, ili će ga možda prebaciti u pješadijski bataljon, još se ne zna.
-"Idemo momci, otpratite me na stanicu ne drži me mjesto." - naglo ustanem.
-"Imaš pravo, ajmo! Jesi li se spakovao?" - kaže Branko, a Safet jednim potezom ruke poruši šahovske figure.
-"Neš' ti pakovanja, papiri su mi u džepu, ostalo je na meni, krećemo isti tren." - velim im.
Krenemo, a do polaska voza ima još dosta vremena skoro pet sati.
-"Ovo mi je kao momačko veče, što čamiti u onoj ćibi, ljepo ćemo nešto zameziti i popiti, pa vi u kasarnu, a ja na voz." - kažem im na ulici dok je iza nas gušter stražar nešto pisao u knjigu dežurnog kad smo bez rječi prošli pored njega kroz kapiju kasarne.
Dan je sunčan, bez vjetra ,na ulicama skoro nigdje nikoga, a bat naših čizama odjekuje dok gazimo tratoarom nekako jače nego obično. U zraku se osjeća jak miris proljeća.
Kod "Patrije" skrećemo desno prema centru, usporili i šetamo kao da idemo na pogreb.
-"'Em ga! Trebali bi se veseliti, a vidi, nešto mi tugaljivo u duši." - procjedi kroz zube Branko.
-"Tako ti je to! Razum i duša su uvijek u raskoraku, valjda ćemo ih uskladiti kad popijemo piće." - otužno se nasmješi Safet.
Sjedimo u "našoj kafani" u centru, pijemo aperitiv i čekamo da nam se zgotovi mješano meso na žaru koje smo poručili.
-"Šta je Gorane s tobom, moja Verče se nešto uzjogunila, izgleda da će među nama pući. A ja sam planirao isto kao i Mile, da se ženim odmah posle vojske ili pre ako ispadne ovako kao njemu, ali izgleda da od toga nema ništa." - otčepi Branko.
-"Slično je i kod mene, izgleda da je ovo ispit za mene i "moju Šemsu". Možda je tako i bolje, ako ga položimo onda će biti ono pravo, ne želim se poslije godinu-dvije razvoditi. Bolje je ne početi nego početi bilo kako." - uozbiljio se Goran.
-"Ako niste shvatili da morate više davati nego dobijati onda ga jebi, niste za brak i familiju. Samo vrste koje se znaju prilagoditi opstaju, to je jedan od osnovnih zakona opstanka, tako vam je to. Kad uđeš u brak računaj da ćeš davati puno u svakom pogledu, a dobijati isto ili ništa. Tako je i kod biljke i životinje, šta bi vi htjeli biti posebni?" - mudruje Safet.
-"Ostavite te teme, šta me strašite, nismo ni prvi ni posljednji, šta bude biće, a biće onako kakva nam je sudbina, ona je najbolji planer. Branko, idi poruči nešto veselo, znaju Cigani napraviti štimung." - nastojim otkloniti sumorne i ozbiljne rasprave i teme.
Eto ih, violinist gudi "na uvce", ispod glasa pevaljka suzi:
-"Na kantunu kuća stoji,
mala kuća, judi moji...." 
Sjetio se Branko moje omiljene pjesme. Izgleda da i njemu takva odgovara, a onda Cigani, široka osmjeha i vesele duše, polako prebaciše na žive i vesele melodije.

Šutke dolazimo na stanicu u zadnji tren:
-"E, pa pobro, sretno ti bilo, poljubi i za nas Milicu, nemoj zaboraviti prenijeti joj naše čestitke! Sretno, sto puta sretno!" - viču mi s perona dok voz uz škripu kompozicije kreće.
Sada sam ostao sam. Vagon je poluprazan, u mom kupeu straiji bračni par izvadio kuhinjske krpe i prostro ih na slobodno mjesto prekoputa i večeraju pohovane šnicle s papričicama i ajvarom. Nude me, uljudno ih odbijam i prepuštam se svojim mislima. Kroz prozor se vidi po koje daleko svjetlo i izmaglici nad tamnim vojvođanskim poljima.
-"Milica, djete, ja, podstanari, ko zna kad ćemo dobiti stan, plaće tako-tako, posao, postdiplomski, firma, auto, o moj Bože..." - vrte mi se misli po glavi, lete s teme na temu, s problema na problem, a onda dođe kao strujni udar odbrambena misao:
-"Šta bude biće, malo ti, više sudbina!" - i ja utonuh u san.
Probudih se usred noći kad osjetih lakoću u grudima i kroz prozor ugledah da voz grabi kroz kameniti kanjon Une kod Ličke Kaldrme. A tada san više nije dolazio na oči. Uvjek mi se tako dešavalo, prvi susret s kraškim krajolikom ubrza bi mi bilo, tjelo bi postalo lagano ki perce, a svaki umor bi nestao. Dobro jutro Dalmacijo!

- 23 -

Nad Mosorom se rumenilo nebo kad je brzi voz Beograd-Split ulazio u splitsku stanicu. Tu nisam želio nikoga sresti, zadržao bi me onim:" O, to si ti, di si ti, kako je u vojsci, koliko još ima, ajmo na piće", itd., itd., a ja sam žurio u Omišku 26. Tamo je sada Milica stanovala kao podstanarka u Krstulovića kući sa Danicom Mandić, sestrom Jekom i prijateljicom Janjom Japundžić. Preko Zlodrine poljane i uz Prvoboraca ulicu brzo sam stigao na odredište. Cure su bile budne, spremale se za posao, samo je Milica ostajala kod kuće, ali je za nas oboje bilo puno posla, još mnogo poslića treba obaviti, kako to biva uoči vjenčanja.
Ona je obavjestila svoju rodbinu, a ja trebam provjeriti ko će od mojih doći. Njoj će kum biti Miladin Milović, milicioner i vanredni student ekonomije, a meni Gojko Žeželj, što je već dogovoreno i potvrđeno. Trebam popodne kupiti vjenčano odjelo, a do tada ću provjeriti šta je s Dušanom i Katjom, prema telefonskom dogovoru od prije par dana on mi treba vratiti dug, taj novac mi je sada itekako potreban.
A tad se dogodilo nešto što ni u snu nisam sanjao. Nazovem telefonom u Vranjic i saznah od Katje da je Dušan sa svastikom Marijom otputovao u Italiju na par dana, a Katja o ničemu pojma nema.
-"Kako!? Ništa ti nije reka?" - u čudu sam.
-"Ništa! Bože, što ću s tim čovjekom!? Tako mi je neugodno." - zarumenila se Katja.
-"Govorio sam s njim telefonom, ima sedam dana, rekao mu da se vjenčavam 3. aprila 1976. godine, da vas pozivam na svadbu i da mi podigne s banke one novce što je mi je dužan. A prije petnaestak dana o tome sam mu i pisao, u detalje." - rekoh pun gorčine.
-"Viruj mi, prvi glas o tome ja sada od tebe! Lako za novce, dođi večeras u Vranjic, snaći ću se ja, ali ovo je stvarno sramota što mi napravi! A čut' će me!" - iskreno je povređena.
-"Dobro, doći ću večeras u Vranjic na kratko, u gužvi sam, zanaš to i sama kako je to!" - rekoh joj na kraju.
Govorim to Milici, a ona ne može vjerovati:
-"Stvarno si mu rekao!?"
-"I rekao i pisao i dogovorio! Pa znaš da sam i tebi o tome pisao. Nije me briga što neće doći na vjenčanje, moje je bilo da ga pozovem, a kako će postupati njegova je stvar, ali mi je trebao vratiti novac, znaš da smo na njega računali!"- govorim joj golu istinu.
-"I to ti je brat!? On se tebe stidi, a izgleda i svih nas!" - ljutito će Milica.
-"Kako drugačije mu ovaj postupak protumačiti!? Put u "visoko društvo" vodi preko mnogo povređenih duša, i moralno i materijalno, o emocijama da ne govorim. A kad bolje promislim i ne čudi me, od drugih sam slučajno saznao kad se on oženio i vjenčao. Nema veze, večeras idem po novac, a sad mi je konačno jasno da na njega nikad više ne mogu računati." - rekoh joj, a u duši mi se topile grudve tuge i pretvarale u grku ozlojeđenost.
Dok smo se to veče Gojkovim "Fićom" vozili u Vranjic kod Katje imao sam utisak da mi ni Gojko ne vjeruje u priču:
-"Nije mi jasno, ne ide mi u glavu, kako to!?"
-"Sad ćeš čuti od Katje, nevjerojatno ali istinito!" - slegnem ramenima umjesto obrazloženja nečega što se ne da objasniti.
Katja je bila sva zbunjena i spetljana, u onom stanju kad se ljudsko biće nađe u neprestanom izvinjavanju, ni krivo ni dužno:
-"Ja stvarno nisam znala da se ženiš, da je sutra vinčanje! Duško mi o tome ništa nije reka, ni slova. Kad bi ga pitala da li se čujete nešto bi neodređeno odgestikulira. O Bože, kako me sramota, a radi njega! I sam znaš da ga ne bi pustila u Italiju da sam za to znala, pa pozvani smo, a nedešava se to svaki dan već jednom u životu. A taj put mu nije bio nešto nužno, ispalo Mariji da ide u šoping pa se i on priključio, bez veze. O sramote, sramote, sramote!" - lomi ona ruke.
-"Dobro Katja, dođi ti sama ako želiš?" - slegnuh ramenima, tekda nešto kažem iako sam unapred znao odgovor.
-"A kako ću sama bez njega!? A nešto sam i bolesna, nisam sa zdravljem najbolje. A bilo bi mi i strašno neugodno posli svega. Oprosti mi, nikako ne mogu sama." - skrušeno će ona.
-"Pa dobro, ionako ne previmo veliku svadbu, nije baš tako planirano vjenčanje, ali se desilo, šta je tu je." - rekoh pomirljivo, bilo mi je žao.
Gojko je ćutao.
-"Novci su tu, još jednomoprosti." - pruži mi ona Dušanov dug.
-"Nisi ti kriva, nemam ti šta praštati, sad me samo interesira šta će ti on napričati, a ovo šta si čula od mene je živa istina." - pozdravljamo se.
-"I mene, i mene! A i čut' će me!" - slaže se ona.
I tako je ispalo da će od moje rodbine biti na vjenčanju sam sestra Rosa.

Sztradan smo se okupili ispred Vjenčaonice na križanju Solinske i Radničkog šetališta i Mažuranićevog šetališta. Koliko god se planiralo da to bude skroman čin uvjek bude duplo veći. Tu je Miličina rodbina: braća i sestre, otac, rođaci i rođake, i kolegice iz "Jugobanke" i beskrajna činovnička cermonija, od čitanja paragrafa i obaveza, a ne radosni događaj kao što bi trebao biti. Sve suvoparno i brzo, fotografiranje, čestitanje i strka, a onda svečani ručak na periferiji u nekoj u nekkakvoj pogodnoj birtiji koja se "prodaje" za elitni restoran. A onda strka oko gostiju, putovanja, ispraćaja i noćivanja. Za nas mladence nije bilo sekunde vremena bez nekakvih obaveza. A tada prezbrojavanje izdataka, plaćanje faktura i plan vraćanja dugova.
Kad sam navečer, drugog dana po vjenčanju, bio u vozu za Suboticu činilo mi se da sam to sve odsanjao, ali sam bio svjestan da sam sada oženjen čovjek i da je u mom braku djete na putu. Rodiće se odmah po mom dolasku iz Vojske, tačno karjem septembra. Neka, baš mi je drago!
U polusnu mi je prošlo putovanje. Nikako da se učvrsti san. Misli su mi lutale od predstojećih obaveza po povratku iz Vojske do traženja svrhe: " Šta ću ja sad u Vojsci gubiti vreme, kad sam obučen za ono što su me zvali?". Ovih šest predstojećih mjeseci je čisto gubljenje vremena. 
Ali šta se može, vreme lječi sve probleme.



24


Ujutro na postrojavanju tišina, muk. Moji klasići su mamurni od sinoćnjeg pića kojim sam ih častio, a straješine profesionalno obavljaju svoje dužnost. Otkravili su se poslije doručka kad sam ih iz običaja častio.
-"E, Mile, Mile, a šta se nisi vjenčao u uniformi, zašto civilno odjelo?" - prigovara zastavnik Dragaš.
-"Uniforma je za vas profesionalce, a ni vojska nije više kao nekada. Znate to vi." - nasmijem se.
-"U pravu si, to se vidi na svakom koraku." - složi se poručnik Ivkov.
-"Još je dobro, ali dokle?" - pia se vodnik Jovičić.
-"Baš me briga, dogodine idem u penziju!" - namršti se zastavnik Jerptijević.
-"A ti mladoženja pakuj se za vežbu, idemo na Dunav kod Bogojeva, vežbaju tenkisti i inžinjerija pontone." - poslije duže šutnje grunu kapetan Konstandinov.
-"Uh, jarca ti! A ko će još?" - vodnik će.
-"Posada br.2 : zastavnik Jerotijević, Mile, radiotelegrafist, desetar Dimitrijević,radioteleprinterist, Škundrić, drugi radiotelegrafist i vozač, a ja ću sa Komandom. Uzmite oficirske vreće za spavanje, vlažno je i hladno tamo, ostaće se par dana." - završi kapetan.
-"Mile, znaš šta ti je činiti, nemoj nešto zaboraviti, računam na tebe." - nagnu mi se bliže uvu zastavnik Jerotijević.
-"Biće sve u redu, ponesite udice." - odgovorih na istzi način.
Tenkovski i inžinjerijski batoljon su otišli preko noći sporednim putevima, a mi smo u pratnji mobilne radionice krenuli poslije doručka i na mjesto vježbe stigli prije njih.. Uzvodno od željezničkog mosta smo razapeli šator i maskirali kampanjolu, postavili antenu i pripremili radiostanicu i čekali da oni stignu. Proljetno sunce je u ovo doba dobro ugrijalo ovdje u zavjetrini među vrbama. Goran, ja i votač Meho smo se izležavali na suncu dok je zastavnik Jere pecao i psovao odmotavajući zamršenu tunju. Nije dugo trajalo, baci štap i izdera se:
-"Dalmatinac, dolazi 'vamo!"
-"Znao sam, samo sam čekao kad?" - smije se Goran.
Prilazim mu smijući se:
-"Već Vam dosadilo, a nijedne ribe?" 
-"Ne zajebavaj nego odmrsi to!" - on će tobože ljutito.
Skupa smo odmrsili tunju i počeli pecati u paru. A onda je krenulo, malo po malo, ili upecam ja ili on.
-"Neće riba nego Dalmatinca, odlično nam ide." - Jere je oduševljen.
-"A šta bi tek išlo da sam pravi Bodul, a ne s kopna!" - šalim se.
Dok se začuo tutanj gusjenica iz daljine mi smo dovoljno napecali za nas petoricu.
-"Pržiti ili kotlić?" - pitam Jeru.
-"Kotlić paprikaš, znaš da će navaliti oni guzičari iz Komande kad namirišu." - smije se on.
-"Na rešo ili drva?" - pitam ga.
- " Imaš i rešo, na 12 V, o vidi vraga, nikad se ne bi sjetio."- Jere će.
-"Ma vraga, pravi rešo na 220 V, a zašto nam služi agregat?" - ja ću mu.
-"Onda na rešo, ma na lagano, ka' da će oni osjetiti razliku, a nisu daleko?" - složi se Jere.
-"Popodne ćemo napecati za gradele, ali samo za nas, Vi častite vinom!" - predložim mu.
-"Dogovoreno, ajde sad! Udri dosta paprike i papra, jebo ih kotlić!" - pljesnu me po leđima šaketinom.
Na brzinu smo očistili ribu, pa sam ja tu "mišanciju" kuva na brudet po dalmatinski, a tek na kraju doda paprike i bibera i u šali nazvao "dalmatinski paprikaš". Oni su se smijali, ali su begenali i olizali pijate. Za nas vojnike tek malo je ostalo, ali smo mudro šutili. Načelnik veze, kapetan 1.klase, Grujica, kapetan od tenkista i naš kapetan Konstandinov su bili podmireni, za ostale nije ništa ostalo, pa su se preporučivali za sutradan.
-"Kako ne, samo dođite!?" - neodređen je zastavnik Jere.
A popodne smo napecali dobrih komada samo za nas. Sitnu ribu smo vraćali u vodu, a zadržavali samo krupnije komade za gradele.
-"Mile, ti svakog vraga znaš, ja ni dobru kavu ne znam skuvati?" - hvali me Goran Škundrić, klasić, elektroinžinjer zaposlen u projektnom odsjeku PTT Sarajevo.
-"Kako ne bi zano, stariji sam duplo od tebe!" - osmjeh mi se zamagli sjetom.
-"Duplo stariji, ne zajebavaj!?" - ne shvaća on.
-"Pusti, sad će ti reći." - pogleda u vrhove vrba zastavnik.
-"Vidiš Gorane, tvoj ćaća je pukovnik u penziji, invalid, propatio se u partizanima, Ličanin od Gračaca koji se oženio muslimankom, partizankom, ima samo tebe, imate stan-kuću, što ti ja znam, otkad si se rodio. I to je za tebe normalno, ništa ekstra, jer ti znaš da djeca iz te fele imaju više i bolje od tebe, a tvoj ćaća je osta svoj, smatra da je toliko zaslužio i da mu toliko pripada, a nije htio na svoje ideale i tražiti više i bolje, kao neki drugi koje danas zovu "crveni buržuji". A ja? Od osmog razreda, svojih petnaest godina, prepušten sam sam sebi, od roditelja nisam mogao više dobiti sem ovog života i dobrih savjeta, a od kad znam za sebe radim, radim, i nikad sit, nikad obučen, nikad obuven, i uvjek sa strane od drugih radi neimaštine i sirotinje. Džabe mi pamet, znanje, upornost, volja, snaga i želja, uvjek je neko za trku života ima bolju opremu i logistiku od mene. Ja sam se sam morao izboriti za sve ovo šta sam sada, šta imam i šta ću biti i imati. A ti, ti ćeš dobiti stan odmah poslije vojske, u Sarajevu, oženiti se Vesnom, trčati po džet-set mjestima u kasne večeri po Sarajevu i opet nećeš biti sretan, drugi će imati više, bolje, a neće raditi ništa. A šta meni ostaje? Gledati da dobijem stan, odgajam i školujem djecu i na TV i preko radija slušam te ćaće i djecu koji mi lome grbaču i sole pamet kako je sve po pravdi i zakonu. Eto vidiš, ja sa osmam godina radnog staža, sa iz svog džepa plaćenim studiranjem i tako stečenom visokom spremom, imam manju plaću i standard od vodnika Anića koji je prošle godine izašao iz podoficirske škole i odmah ima duplo veću plaću i rješeno stambeno pitanje, a ne plaća ni odjeću ni obuću, ne plaća hranu, što sam ja sve sam morao. I ne daj Bože da se sutra zapuca, on će mi zapovjedati sa zaštićenog mjesta i nisam siguran da bi te komande bile prave, a ja ga ipak moram slušati. Zar ti se ne čini da su negdje pobrkani lončići? Pa i sam znaš da bi ja, ti, ili zastavnik Jere bili bolji od njega!? Svi smo mi ponešto naučili iz knjiga, ali to treba naučiti i iz prakse! A ja sam sto puta teoriju pretvorio u praksu, nužda bila brate, ali šta ti znaš o gladi, ili o raskoraku pameti i siromaštva? Pogledaj na slavne ljude: književnike, slikare naučnike, svi postali slavni poslije smrti, a dok su živili bili su goli i bosi i šta je najgore, prezreni." - zasutavih se kad zastavnik Jere da diskretni znak rukom.
-"Šuti Mile, ja to razumem, za njih je to još malo teorije! Ne kvarimo veče, lepu večeru, i vrbaci zanju imati oči i uši! Teško se odlepiti od sirotinje, ni raketni motor tu nebi pomogao, ako nemaš "ostalo"!- namignu mi.
-"Bolan Mile, pogodi me u srce, i samnom je tako, da nebijaše Vojske ni šofer ne bi bijo!" - procjedi vozač Meho iza zacakljena pogleda.
-"Sredite ovo malo sudića, sutra ćemo ponovo, ne mogu ni ja sve." - rekoh im i digoh se i među granama vrba ugledah Miličin lik, osjetih njenu brigu i sikiraciju oko trudnoće. "Bože, šta ću ja ovdje, da ima pameti u ovoj državi sad bi i njoj i meni koristilo da ta trudnoća prođe kako treba, a ja ovdje ničemu ne služim, nema od mene koristi niko, a tamo me ona treba!?",razmišljam i otpljunu na Mjesec iznad vrbovih vršaka.
Tako je bilo i sljedećih dana. Stalno neke vježbe, ja u kampanjulu i na teren, na salaše i pored njih sporednim putevima radi nekih vježbi i bez osjećaja za vreme, datume i dane, i bi mi svejedno je li dan ili noć. Miličina pisma su sve više postojala pragmatična: o trudnoći, o poslu, o novcu, o planovima za budućnost i o odluci da dovrši studije na Višoj ekonomskoj školi, treba napisati samo još diplomski rad. To mi je dobrodošlo. Dok sam bio u kasrni pozabavio sam se oko toga koristeći pisaću mašinu u Komandi i koristeći literaturu iz biblioteke koja je bila tamo i iz gradske biblioteke. Tako smo i to prije rođenja djeteta rješili.

- 25 -

Krajem aprila svi smo očekivali Prvomajske praznike, slavićemo ih izlaskom u grad i izležavanjem. Znali smo da će dežurni oficiri u Komandi i starješine čete nama starijima prepustiti brigu o svemu, a i da će dosta vojnika dobiti posjete i izlaske s rodbinom, pa neće biti onih dosadnih svakodnevnih obaveza. Ali ne lezi vraže:
-"Uzbuna, brzo!" - izdera se s vrata spavaone požarni usred noći.
Svi se skočišmo s kreveta i instiktivno se oblačimo u ratnu opremu. Svjetlo se ne pali, a trubač na poligonu para li para uši trubom.
-"Stari, jesi li gotov?" - pita me desetar Dimitrijević, ljepuškast ka' mlada, rodom iz Kragijevca, koji dođe po prekomandi iz Gornjeg Milanovca kao radioteleprinterista u našu četu.
-"Odavno, ne žuri, polako, pusti ovu masu da se istutnja ka' muve bez glave, pa ćemo sići dolje kao gospoda." - smirujem ga.
-"Pravo kažeš, samo proveravam da li sam sve spremio." - smiri se on.
-"Moj ranac je uvjek spreman, ne zaboravi ćebad, a naročito pripazi na čizme, možda ovi gušteri u strci zamjene!" - opominjem ga.
-"I moj je, cigare, šatorsko krilo, čarape, eh, šibice..." - nabraja on.
-"Ajmo, jesi li se obuka, odoše svi!" - kažem mu.
-"Ma jesam, a šta ću ako sam nešto zaboravio?" - brine se on.
-"Nema veze, ima kod mene. Idemo po čizme i puške!" - izlazimo zadnji iz spavaone.
Puške su tamo, ali mi čizama nema:
-"U, majku mu, neki magarac uze mi čizme, imaju samo ove dva broja veće! A, dobro, bolje i tako nego da su manje. Jebaću mu majku kad ga tamo nađem!" - vičem ja.
-"Moje je na svom mestu." - on me čeka dok navlčim tuđe čizmetine.
U mraku stoje oficiri-sekundanti i smiju se.
Praveći da ih ne vidim velim Zoranu:
-"Naša posada će biti prva na polaznom položaju, vidit ćeš!" - kažem Dimitrijeviću.
-"Kako znaš, pa svi su već otišli!?" - ne vjeruje on.
-"Eno naše kampanjole, Meho je već doveza ispred zgrade." - pokažem mu kroz prozor.
-"U, dobro je, a gde je zastavnik?" - pita on.
-"Kad krenemo biće i on tamo, ajmo polako." - silazimo niz skaline.
Ubacimo ruksake i opremu u kampanjolu, a ja je obiđoh da vidim jeli sve spojeno kablovima s agregatom i kad se uvjeri vičem im:
-"Meho, pali motor, desetaru uključi prijem na RTU-100, a ostale uređaje na čekanje, nek se ugriju." - obazirem se da ugledam zastavnika Jerotijevića.
Vidim ga kako dolazi od kapije u kangarnoj uniformi kao da ide na paradu.
-"Evo ga, kreći Meho prema njemu, da se ne uguši! - komandujem i stadošmo ispred njega:
-"Na svoje mesto komandiru!" - smijem se.
-"Kako ću ovakav, ko zna koliko ćemo tamo ostati, čujem da je doša komadant Prve armije general Petar Gračanin!?" - uskoči on na mjesto suvozača sav zadihan.
-"Imamo sve, i robe, i vreća za spavanje, i cigareta, i rezervnih djelova, ma ništa ne brinite." - velim mu.
-"A dobro, vozi Meho na početni položaj." - složi se on.
Tamo, na vanjskom poligonu u rovovima za vojnike i vozila bili smo začas. Parkirali se, postavili antene i sve maskirali, čekamo druge, mi smo prvi.
-"Ajmo mi piti kavu, ima vremena dok ostali dođu." - šalim se ja i uključim agregat, spojim rešo i nalijem lončić vodom iz kanistera, te izvadim plastične ćikare.
-"U, pizda ti materina, oprosti, izvini, omače mi se, znam kao na to reaguješ, to je uobičajena psovka u našim krajevima, otkud ti sve to?" - čudi se Jere.
-"Sve sam to spremio otkad sam zadužen za ovu kampanjolu, nešto u nju nešto u ranac, a dok ćikare ne uprljamo kavom ima i nešto žešće." - vadim bocu lozovače iz ranca.
-"Pravi si, a šta ću ja s tobom?" - zastavnik ne zna kako bi postupio.
-"Skidajte to sa sebe, evo vam radne uniforme!" - iznenađujem ga ja.
-"Čija je to?" - zabezeknu se.
-"Pa, Vaša, iz onog prašnjavog ormara prebacio je u kampanjolu, šta će tamo, ionako je u kasarni nikad ne nosite." - smijem se.
-"Idi kvragu, na sve si mislio!" - prihvata on i presvlači se u radnu uniformu, trgnu rakiju i sjede na zadnja vrata kampanjole da na miru puši i pije kavu.
Još niko nije stigao na polazni položaj, samo tamo na ulazu na poligon stoji kontrolno auto "sudija" i gleda nas dvogledom.
-"Da nismo pogrešili zastavniče, nešto se odužilo?" - pitam ga.
-"Nismo, ma sporo se pokreće ta mašinerija, a i rezerviste su pozvali, dok se to okupi biće veče." - veli on.
-"Ih, dosad bi nas sravnili agresori, sporo je to, očajno sporo." - velim mu - " A čemu sad ovo pred praznike?"
-"Neki štabni guzonja polaže ispit za generala, pa nas jebu sve odreda!" - kiselo će zastavnik.
Tek poslije sat vremena začušmo tutnjavu tenkova i transportera, a već se razdanilo koliko je to dozvoljavala magla i dim iz puste ratne mašinerije.
-"A gdje su ostali naši?" - pitam ga.
-"Kapetan uz komadanta brigade, ostali su po drugim rodovima, mi smo pomoćno brigadno mjesto veze i uvjek po strani od ostalih, tako će biti i ostalih dana. Ako se "uništi" glavni centar mi stupamo u dejstvo!" - nasmija se on.
Trebalo je još sat vremena da se svi razmjeste po položajima, a još sat da dođu rezervisti u civilnoj robi, takoreći goli i bosi. K nama se priključi neki Mađar iz štamparije "Birografika", u košulji kratkih rikava i ljeznim pantalonama, patikama i bez cigareta, vode i hrane.
-"Jebem ti, iznenadiše me, kako ću ovako?" - brine se bucmasti čedrdesetogodišnjak.
-"Odsjedi ovdje malo, do popodne, pa idi kući, ne trebaš nam, a tako opremljen ćeš se samo razboliti." - kaže mu zastavnik.
-"Tešik, hvala, zaboravi kod kuće svu onu opremu šta mi dade TO." - jada se on - " Ni cigarete nemam."
-"Dobro, dobro, vas će popodne poslati kući, a mi ćemo dalje." - objasni mu zastavnik.
-"I treba, ja sam i zaboravio radiotelegrafiju, nema ionako od mene neke koristi." - iskreno će čovjek.
Oko podne štabna ekopa obilazi položaje. Na čelu je tu mršavi i ćopavi čovječuljak, asketskih crta lica, i zastavnik Jere mu daje raport:
-"Druže generale, pomoćno mesto veze, spremni za izvrašavanje zadataka! Posada kompletna, raportira zastavnik Jerotijević!"
-"Odlično, služimo narodu!"- reče on frazu dok neki iz njegove ekipe nešto zapisuju u male notese i odoše dalje.
A tad je stigao ručak, vojnički pasulj, koji smo jeli iz porcija, a bilo ga je dovoljno da porcije popunimo rezervom za večeras ili možda sutra, tako nam je preporučio moj kolega sa studija u Osijeku kuvar Željko, dajući nam do znanja da se ne zna gdje će i kako kuvati u poljskoj kuhinji.
Predveče stiže komanda da krećemo. Meho upali kampanjolu, a ja i desetar Zoran stavišmo uređaje na prijem i krenušmo prema svom odredištu, tamo na neki salaš ispod Karađorđeva, sporednim zemljanim putinama i kroz drvorede plantažnih topola.
Vožnja korakom nas sve osim Mehe uspava, onako u sjedećem položaju, nije nam smetalo žestoko drmusanje vozila. Kroz san ču da nešto puknu, neki drugačiji zvuk od uobičajenog, ali kad se ne ponovi ostah spavati. Tek kad smo došli na mali oronuli salaš vidim da je točak kampanjole zahvatio koaksijalni kabel koji veže agregat u prikolici i radio uređaje u kampanjoli, otkinuo ga od priključnih glava, te shvatih šta se desilo.
-"Jebi ga, šta ćemo sada, to je specijalni kabel, šesnaest kanala?" - jedi se Jere - " Ratuje se, a vi spavate!"
-"Meho, ti si vezao ovaj kabel, pazi drugi put, a sada evo ti rezervni, i montiraj ga kako Bog zapovjeda." - kažem mrtav hladan.
-"U, pizda ti materina, oprosti, otkud ti!?" - zastavnik se iznenadi.
-"Iz radione, skoro sve imam duplo, kao da sam znao da će trebati." - nasmijem se.
-"Ajde, ajde, kopajte rovove za vas i kampanjolu, to je po propisu!" - odmahnu on rukom tobože nezadovoljan - " A ja odo malo odspavati." 
-"Ajte, ajte, sve će biti začas gotovo!" - rekoh mu i ispratim ga pogledom.
-"Mile, pa ko će iskopati rov za kampanjolu, treba mi bager!?" - zabrinu se Meho.
-"U ovim korjenčinama ne može se ni za pešake!?" - doda desetar Dimitrijević
-"Ma koji rovovi, za nas eno kanala tamo, donjećemo par bala slame, kampanjolu parkiraj iza onih grmova, a antenu ćemo montirati uz one topole, između njih, i gotovo. Tad ćemo pokusati onaj pasulj, i očekujte brzi pokret, nek zastavnik spava." - odlučno ću ja.
Tako i napravišmo, a dok smo pili kavu javše nam da se krećemo na to i to mjesto. Probudišmo zastavnika i krenušmo.
-"Koji ste vi "lopovi", niko nije za ašov!" - smije se on poslije kave.
-"Zastavniče gdje sada idemo?" - pita Meho.
-"Samo ti vozi, znam ja gde je to, na vreme ću ti reći." - tajanstven je zastavnik ne želivši nam dešifrirati brojčanu oznaku mjesta s vojne karte.
Truckamo se po nekim sporednim zemljanim putinama, prašinu od mraka ne vidimo, ali je osjećamo u nozdrvama. Naglo krenu neki vjetar, zanjihaše se i zašumiše topole uz put, te počeše prve krupne kapi kiše te ljepe prašinu po staklima auta. Meho se bori s brisačima i još više uspori, maglenke za zamračenje na reflektorima mu ne daju da vidi dalje od desetak metara.
-"Koje sranje, sad će padati celu noć!" - gunđa zastavnik.
-"Zašto je uvjek ružno vreme kad su neki manevri, jel' to slučajnost ili se tako planira?" - pitam ga ja.
-"I jedno i drugo, jebeš ga!" - kaže zastavnik.
Izađošmo na neki razdrti asfalt gdje je voda već popunila rupe i ugledašmo nekoliko žmirkavih svjetala. Kad priđošmo bliže vidim da je to neki oveći salaš, poljoprivredno dobro, šta li i zastavnik reče Mehi da vozi između nekoliko podugačkih ciglenih zgrada i da parkira tamo kod ogromnih gomila bala slame na poljani iza salaša. Tamo je već bilo vojnika i vozila, kuhinja, naš BTR, i nekoliko štabnih vozila. Vojnici su razapinjali šatore pod jakim pljuskom, a u daljini se čula tutnjava tenkova i transportera.
-"Mile, vidi gde ćete se smestiti, a ostavite radio na prijemu uz malu antenu dok ja vidim naše i šta će oni reći." - reče zastavnik i kroz blato odagaca prema BTR-u.
Prepoznam veziste, Goran je s zastavnikom Dragašem bio nedaleko u kampanjoli, a telefonisti su montirali veliki četni šator na malo uzvišenoj ledini pored puta uz glasne psovke vodnika Jovičića. Ja, Meho i desetar Dimitrijević smo pušili i čekali, em da dođe zastavnik Jere, em da telefonisti dovrše montažu šatora. 
-"Desetaru, da idem viditi ima li mjesta u šatoru za nas?" - nestrpljiv je Meho.
-"Ko ti brani, a ja radije ne bi kisnuo!" - osmija se on.
-"Sjedi Meho i uživaj, biće mjesta! Na kraju krajeva imamo kampanjolu, nas trojica se možemo i ovdje smjestiti preko noći. Imamo grijanje i ćebad, neće nam biti hladno. Ako ti se kisne ti idi, poslije nemoj kukati da si mokar i da ti je ledeno." - nasmijem se - " a sigurno će ti dati i neki posao tamo!"
-"Jeli ti sad jasno?" - nasmija se desetar.
Meho shvati i smiri se.
Vrati se i zastavnik Jerotijević u društvu zastavnika Dragaša:
-"Mile, ugrijde ovog jadnika! Vidi ga, sav se ukočio!" 
A zastavnik Dragaš je cvokota zubima i ugura se kod mene i desetara u kampanjolu. Izvadim rakiju i pružim mu bocu:
-"Gucnite malo, pa ćemo ostalo." - nasmijem se - " A đe ste vi taki krenuli? U toj uniformi na teren i u hladnu noć, bez čizama i ostale odjeće?"
-"Jebeš budalu, računa sam da nećemo dalje od polaznog mjesta." - povrati se on malo kad gucnu rakije.
-"Daću vam moju rezervnu uniformu i šinjel, nažalost rezervnih čizama nemamo." - kažem mu.
-"Odlično, obuću je ispod ove, biće noćas ledeno."- prihvata on. I dobuče se uz našu pomoć u onom tješnjaku.
-"E, sad je bolje, odlično! Jere imaš pravu posadu, oni moji sljepci ni rakije nisu ponjeli, a tvoji imaju i grejanje!?" - hvali nas Dragaš.
-"A vidiš li tapacirung, to Mile tapecira sintelonom od ostataka iz kabineta. Sad je kod nas kao u salonu!" - drago zastavniku Jerotijeviću.
-"Šta nam je raditi?" - pitam ih.
-"A ništa, ne znaju ni oni tamo, isključite aparate i idemo do velikog šatora, da vidimo ima li mjesta za nas." - veli Jere.
Krenemo tamo do vodnika Jovičića. Šator je bio postavljen, a neki vojnici su prostirali šatorska krila po vlažnoj travi.
-"Ma, vodniče, šta ovi rade!? Reci te im da donesu bala slame, one suve iznutra štive i tek onda stavljaju krila i ćebad, biće suvlje i mekše!" - kažem mu.
-"Dobro veliš, ajde momci po suvu slamu, iskopajte iznutra štive i donesite koliko treba ovde!" - naredi im oni i oni krenuše.
Kiša je i dalje pljuštala, većina nas je bila pod kabanicama od šatorskih krila. Odem kod Gorana, i njemu je hladno:
-"Kako si danas proša?" - pitam ga.
-"Jebeno, zastavnik Dragaš kuka, a stalno se oko nas motaju neki oficiri, te daj ovo, daj ono. A sad i okišilo i zahladilo, biće gadna noć!" - žali se on.
- " Dođi kod mene, gucni malo rakije prije spavanja, ako nam budu dali mira." - velim mu.
-"Uh, oću, ajmo odma, ukočio sam se." - pođe on k mojoj kampanjoli - "A ti, kako je tebi bilo?"
-"Dosadno, ništa nismo radili, primili jednu jedinu depešu." - velim mu.
Dođeoše k nama i zastavnici, gucnuše rakije, a Jere mi reče:
-"Vas dvojica se dogovorite, jedana radiostanica će ostati uključena, pa se smjenjujte, a mi odošmo kod kapetana da vidimo za noćas." 
Goran poželi da bude prva smjena. Složim se.
Kuvari donesoše večeru, nekakav gulaš i četvrtine kruva. Jedemo iz pocija, kako ko, s nogu, naslonjen na neko vozilo ili u kabini. Kuvar Željko mi šapnu:
-"Navrati malo kasnije, ne jedi te splačine."
Ja porciju dodam Mehi:
-"Jedi, nisam gladan!"
On je prihvati bez rječi i vrati mi čistu porciju.
Malo kasnije Željko mi u porciju natrpa kremenadli, a ispod šinjela pod opasač nekoliko flaša piva, vina i vinjak:
-"Duga je i hladna noć, treba će ti. Ovo je za njih," - pokaza okretom lica k oficirima u štabnim kolima - "neće se ni primjetiti."
Sve to odnesem u kampanjolu i pozovem Gorana, Mehu i desetara Zorana:
-"Jedi vojsko, trebaće vam snage!"
-"Ih, jebi ga, naždera se ja onog gulaša, što mi ne reče?" - Meho će.
-"Nisam ni ja znao, važno je da nisi gladan!" - smijem se.
Na tenane smo popili pivo, a onda se raziđošmo na spavanje:
-"Gorane, zovi kad ti dosadi!" - prikričim mu.
-"Samo spavaj, nema problema." - potvrdi on. Zaspao sam isti čas. U velikom šatoru je bilo suvo i udobno, a vojnici zbijeni jedan uz drugog kao mala prasad su se međusobno grijali. Negdje u dubokoj noći osjetim kako se neko tiska uz mene, u prvi tren pomislih da je došao Goran da me budi na smjenu i trgoh se, ali tada u polumraku osjetih da je to zastavnik Dragaš, sav dršće.
-"Ukoči se, daj malo mjesta da se ugrijem, jebem ja njihove vreće." - prošaputa.
-"Idem ja na smjenu, samo se ušuškajte." - odgovorim i pustim ga na svoje još toplo mjesto. Pokrijem ga svojim ćebetom i ušuškam i on odma zaspa.
-"Što me nisi došao buditi?" - pitam Gorana.
-"Baš mi se i ne spava, neću ni ići spavati." - veli on. 
-"Onda ponesi papire i idemo u moju kampanjolu, tamo ćemo uključiti grijanje i skupa dežurati." - predložim mu.
-"Važi!" - krnu on za mnom.
Tek što smo se opustili poče tenkovska i mitraljeska pucnjava. Dežurni dadoše uzbunu i vojnici istrčaše na svoje položaje. Vidim zastavnika Dragaša kako sanjivo baulja i strpam ga kod nas u kampanjolu:
-"Nije to za Vas, grijte se ovdje."
-"Pravo veliš, hvata me išijas!" - požali se on.
Nakon petnaestak minuta "opasnost" je prošla, napad na komandno mjesto je odbijen, i moglo se na spavanje. Dođoše kapetan Konstandinov i poručnik Ivkov i rekoše da je vježba gotova i da se ujutro kreće nazad u kasarnu. S Goranom samostao u kampanjoli, a zastavnika Dragaša smo smjestili u veliki šator među vojnike i dobro ušuškali. Do jutra smo nas dvojica na prijemnicima slušali noćnu muziku i pjevušili, potpomognuti vinjakom, uz nju.

Oko pet dođe zastavnik Jerotijević:
-"Gde je zastavnik Dragaš?"
-"Eno ga spava s vojskom u šatoru!" - nasmijem se - "Ukočio se jadnik."
-"Legli mi u vreće i u štivu slame, kad se probudih njega nema. Vidi lopova, zna on gde je bolje!"
-"Kad krećemo?" - pitam ga.
-"A za sat, dva, kad se spreme." - veli on.
-"Onda može kava?" - pitam ga.
-"Svakako, ima vremena, idem zvati Dragaša." - veli on.
Dok smo mi popili rakiju i kavu stiže i komanda da krećemo. Meho upali kampanjolu, a zastavnik Dragaš se zahvaljuje:
-"Spasište me momci, da vas ne bi ja bi se noćas zaledio. Idem odma po povratku na bolovanje, dok me skroz ne ukoči išijas."
U kasarnu smo stigli oko devet, sredili opremu i sebe, a tad sve krenu uobičajenom kolotečinom. I bi mi jasno, mada nisam neki vojni stručnjak, da štošta toga u Armiji ne štima, naročito u "gornjim strukturama".