- 26 -
Uoči Dana mladosti, 25. maja odnosno Titovog rođendana, narediše da idemo u Kikindu jer se tamo održava "Lov na lisice" radioamatera i da im mi iz Vojske budemo čeka. Smjestiše nas u kasrnu graničara, a ti mladi vojnici su se odnosili prema nama kao generalima. Oni su morali poštivati dnevni raspored što se na nas nije odnosilo. Dosadili su mi svakočasovni prijemi i sastanci, što svečani, što norganizacioni, da sam bio sretan kad smo stigli kod neke vikendice i glumili "čeku". Programirao sam automat na radiostanici da se pglasi signalom svakih nekoliko minuta kratkim signalom i sjedio na terasi vikendice uživajući u majskom suncu. Gazda, neki penzionisani direktor kikindske firme je pipka oko jagoda, malina, povrća i mladih voćki i svaki čas me nudio rakijom i kavom, više radi sebe nego radi mene-gosta. Kad su nas našli uzjapureni radioamateri s malim amaterskim goniometrima potpišemo im papire i onda ih isparatimo sa zavišću na njihov entuzjazam i shvatam da ga ja ni upola više nemam.
-"Ehe, he, mladosti moja!?" - uzdahnu gazda vikendice.
-"Šta kukaš, bar u miru provodiš starost!?" - čudim mu se.
-"U miru!? Gore mi je sad nego u pertizanima! Imam jesti šta god hoću, a ne smem, mogu spavati koliko hoću, a ne smem, smem samo ono što ne priliči normalnom življenju i najmanje skretanje od toga plaćam bolovima, nemoći i depresijo. Jebeš ovo, bolje je da me nema." - jada se on.
-"Izlog je tu, novci u džepu, a život tamo negdje!" - povlađujem mu.
-"Baš tako, svega ima samo je život tamo negde! Ovo moje bitisanje je mučenje i samog sebe i drugih oko mene. Nedaj da tako tebi bude." - raširi ruke.
-"Sudbina ili neprilagođavanje novom talasu, modi ili načinu življenja?" - upitah ga.
-"I jedno i drugo, jebeš starost u osami, nisam više ni otac, ni deda, ni starac, ni čovjek. Ili sam kasa ili vazduh, tako se moji naslednici onose prema meni. Eo to!" - baci motičicu među grmiće jagoda.
-"Biće bolje!" - rekoh bez veze.
-"U ilovači!" - doda on.
Vraćajući se "Dajcom" oko tri sata popodne ugledam u sportskom "Alfa-romeu" odmah iza nas Milana Trećakova, kolegu iz srednje škole. Kao suvozač mu je neka rasna plavuša. Mahnem mu, a on se pravi da ne opaža i ja pomisih:" Možda me ne prepoznaje u uniformi?",ali ni poslije očiglednih gestikulacija i na opomene svoje suvozačice on gleda bljedo, kroz oblake." A kad sam ti treba da napreduješ, da prioritetno dobijaš iz Solin Luke fosfat onda si me zna. Eh, našto se mjenjamo kako starimo, našta ćemo na kraju ispasti kao ljudi, ako to uopće budemo!?" - razmišljam dok se sklanjam iza cerade na košu kamiona.
Oko devet ujutro se vraćamo iz Kikinde preko Bačke Topole u Suboticu. Naučio sam u Vojsci da ništa ne pitam, iako mi njihovi postupci nikako ne idu po zdravorazumskoj logici. Kod njih vreme ne znači ništa, treba ga trošiti na gluposti, a znam da ću to morati nadoknaditi kad se rješim uniforme brzim ritmom življenja.
Na poljima okopavaju kukuruz, sve starci i žene. Prema nazivu mjesta određujem strukturu stanovništva i dobivam potvrdu od kopača. Oni koji po tradiciji poštuju vojnike, Srbi, ostavljaju motike i mašu nam na pozdrav, dok ostali se prave da nas ne vide spuštajući glave još dublje među mlade strukove.
-"Vidi ti ovo!?" - kaže Meho - " Šta bi tek bilo da zapuca?"
-"Umjesto motika imali bi puške, a one bi bile uperene na nas! Jebeš ti ovo, koga mi to trebamo barniti?" - promrsi Goran.
-"Bratstvo-jedinstvo ode u pizdu materinu! Zar se ne sjećate "maspoka", ustaških terorista u BiH i Dalmaciji iz 1972. godine, sve je ovo gnjilo. "Stari borci" iz trećeg ešalona se poburžujili, a djeca im na narodnoj grbači, bez znanja, bez sposobnosti na položajima, prave novu interpetaciju povjesti. Vidi se sve, sam treba znati protumačiti znake." - velim im.
-"A kako to, kako eto, nas trojica isto gledamo na to, a po naciji i vjeri smo različiti!?" - uprozori se Meho.
-"Sirotinja ima dušu, gleda čovjeka u čovjeku, nema po čemu drugom ocjenjivati." - velim im.
-"Da, gdje se uvuku pare drugim se metrom mjeri!" - Goran doda.
-"Nije samo to. Sva trojica smo odgojeni po onom iskonskom: "Što ne želiš sebi nemo ni ti činiti drugome!", a ja sam siguran Meho kad bi došao tamo u Kladušu kod tvoje nane da bi me primila kao sina, i više od toga, a ja bi u duši osjećao njenu materinsku ljubav." - rekoh.
-"E, tako, nemoj promašiti moju kuću ako te put nanese, to će biti praznik, važi?" - diže Meho ruke s volana.
-"Ej, dovezi nas u kasarnu, pazi Meho, a zna se, otvorena su nam vrata, vama kod mene, a meni kod vas." - opomenu ga Goran.
-"Oprosti, tako je, draži ste mi od rođaka..." - prekinu Meho dok mota volanom da izbjegne rupu na cesti.
A tada smo stigli u svakodnevnicu, buđenje, fiskultura, doručak, obuka, ručak, pauza, obuka, večera i spavanje.
Ja se toga nisam pridržavao, ustajao sam ranije, opsluživao radiostanicu radi provjera veza s područnim jedinicama, čitao knjige i mislio na Milicu i bebu koja je na putu. Dani su mi prolazili ljeno i jednolično, za crknuti od dosade.
- 27 -
Dan dva prije 25. maja, "Dana mladosti" ili "Titovog rođendana" reče mi kapetan Konstandinov:
-"Mile, iz naše brigade ide grupa vojnika autobusom na slet u Beograd, na predaju štafete Maršalu, već znaš da se to održava na stadionu JNA, bilo bi dobro da i ti odeš, proći ćeš se malo."
-"Ih kapetane , ja sam tamo bio četri puta, a učestvovao sam i na Prvomajskoj paradi. Znate da sam bio srednjoškolac u Beogradu, a tamo smo bezbroj puta išli na doček državnika nesvrstanih zemalja. Bolje bi bilo da idu ovi koji to nisu vidili, meni to više nije interesantno." - nastojim izbjeći tu torturu.
-"Tako se izgovaraju i starešine, a neko mora! Ja moram, a ostali se izgovaraju ovim ili onim, pa bi želio da i ti pođeš, da mi pomogneš kao straiji vojnik, a povešćemo većinu mladih vojnika koji tamo nisu bili. Eto, radi toga bi želio da pođeš."- sada me moli iako znam da može narediti i tačka.
-"A dobro, ići ću, pomoći ću Vam." - nevoljko se složim.
-"Dobro, koga bi ti predložio iz naše čete?" - pita on.
-"Ove mlađe iz martovske klase, Vi odberite." - neću da navodim imena.
-"Dobro, kreće se ujutro oko osam, a vraćamo poslije cermonije. Hrana će biti spremljena, pripazi da to bude u redu, odužiće se to." - zaduži me.
-"Biće u redu." - potvrdim mu.
Vojni autobus je iz kasarne krenuo oko osam ujutro poslije doručka, a ja sam prethodno nadzirao da se vojnicima spakuju suvi obroci za cjeli dan. Kao vođa puta bio je kapetan Konstandinov, a ja sam mu bio desna ruka. Vojnici su bili iz svih rodova, a od naših vezista kapetan je odabrao nekolicinu koji tamo nikad nisu bili i koji su žarko želili da tamo idu i to vide uživo.
Sjedimo na prednjim sjedištima, kapetan i ja, a iza nas Miodrag Deretić, radista na obuci iz martovske klase, rodom iz Banja Luke, diplomirani pravnik, i desetar Krstić, koji je prekomandom došao iz Kragujevca, iz čije okoline je i rodom. Po struci je, zna se, pogonski mašinski inžinjer iz "Zastave".
-"Stićemo tamo oko deset sati, ja bi išao do četri popodne posetiti rodbinu, hoćeš se ti pobrinuti za vojnike. U četri ćemo se naći kod autobusa, pa ćemo kolektivno s drugim vojnicima ući na stadion." - govori mi kapetan Konstandinov.
-"Nema problema, pustiću ih da se raziđu do tri, odrediću vođe grupica, a tada će jesti, pišati i idemo na stadion. Slobodno idite, neće biti problema." - obećajem mu.
-"Dogovoreno, ipak pripazi da im se nešto ne desi!" - prikriči on.
-"Ma neće, idite slobodno!" - energično mu obećam.
On se umiri, a javi se Deretić koji je nešto načuo:
-"I ja ću voditi računa!"
-"Odlično, dogovorićemo se kad stignemo tamo, ti, desetar Krstić i ja." - prihvatim njegovu ponudu.
Autobus je vozio preko Zrenjanina i Pančeva, pa preko Pančevačkog mosta i Palilule do parkirališta u nekoj kasarnici blizu stadiona JNA. Kapetanu pokazujem kroz prozor gdje mi je bila srednja škola, a on se lako orjentira jer je i on završio Akademiju u Beogradu.
-"Eto, i vi Bugari na tako miran način osvojište Beograd." - zafrkavam ga.
-"Ajde, mi smo ka' i vi Srbi, ista vera, Svetog Savu smo sahranili kod nas i poštujemo ga kao i vi, a i bez problema se u svakodnevnoj komunikaciji razumemo, ma vlast i oni koji je provodiše nešto su drugo, oni su radi svojih guzica svađali te narode. Ništa novo!" - nasmija se on.
-"Zato ste i gubili ratove protiv Srba!" - šalim se.
-"Ajd' ne zajebavaj, jednako su nas Osmanlije uništile, a Švabe kupovali i svađali. Po meni, da je bilo pameti, odmah, na čelu s Karđorđem su se trebali ujediniti svi južnoslavenski narodi od Jesenica do Đevđelije i danas bi u Evropi vodili glavnu reč! Ali Osmanlije, kasnije i drugi sa Zapada su znali da je lako kupiti naše elite, te one radiše za sitne pare za njih, kako u Bugarskoj tako i u Srbiji, ma i kod drugih. Divim se Titu što zna održavati tu papazaniju pojedinačnih interesa i ambicija na okupu, ma šta o njemu se govorilo." - prelazi on na ozbiljno.
-"I ja to mislim, on je uspio što nije prije njega pošlo za rukom mnogim drugima, a da nije vanjskih faktora postigao bi još više. Ima tu pogrešnih poteza, ali sve u svemu kad se sagleda, zaslužuje ovo što ga se glorificira." - okončavam razgovor - " A, evo nas, stižemo."
Izlazimo iz autobusa i odmah skupih oko sebe vonike:
-"Do tri popodne ste slobodni, okupljamo se tačno u tri ovdje, ni sekund više ni manje, a sad mi recite gdje će ko i ko vodi ekipu."
I to bi sređeno.
Kapetan ode svojim putema, a meni se priključiše desetar Krstić i Deretić.
-"Gdje želite momci ubiti vreme, kako se orjentišete u Beogradu?'- pitam ih.
-"Slabo, gde oćeš?" - slegnu ramenima desetar.
-"I ja!" - dopuni Deretić.
-"Ajmo do Slavije, pa ću vam odatle pokazati gdje je šta, bar ono glavno." - predložim im.
-"Kako ti kažeš!" - čujem dvoglas.
Grad je bio okićen zastavama i parolama. Vladala je užurbana atmosfera, a omladine i djeca muvali se na sve strane, čekajući da fešta na stadionu počme. Bilo je tu mladih iz sih krajeva Jugoslavije, kako sam načuo po govoru prolazeći mimo njih. I nas trojica smo se gegali do Slavije, pa Maršalovom ulicom do Terazija i Knez Mihajlovom do Kalemegdana. Vraćajući se zastali smo u bašti nekog malog kafića da popijemo pivo. Dan je bio sunčan, topal, onaj zreloproljetni, pun mirisa iz ocvjetalih parkova i drvoreda.
-"Vi niste nikad bilo ovdje, na ovaj dan?" - pitam ih.
-"Ne, samo sam gledao na TV." - veli Krstić.
-"Bio sam nekoliko puta, doduše nakratko u Beogradu, ali nisam bio na današnji dan." - doda Deretić - " Kao studenti, neke stručne ekskurzije."
-"I na šta vam liči, i grad i praznik?" - raspitujem se.
-"Grad je ogroman, a jeli ovako svaki dan?" - pita Krstić.
-"Beograd je grad s dušom, mada mi se čini da se naglo razvio, ne razvija se jednako u svim segmentuima. A i štošta bi trebalo iz njega dislocirati po drugim gradovima odnosno djelovima zemlje. Neki krajevi su radi njega zapušteni." - razglaba Deretić.
-"Istina je to, ali ne bi rekao da je tako samo radi Beograda, već i Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Titograd i Skoplja, naročito otkada ojača konfederalni ustavni sistem, ali ima tu i zakonitosti koje nastaju radi industrijalizacije i naročito radi teritorijalne organizacije države. Stroga centralizacija vuče sve u metropolu, parcijalna decentralizacija kao što je kod nas sada razvija male metropolice, a široka bi tek razvijala sve podjednako. Ali onda se rađa drugi problem, jača se lokalna administracija, povećava njen obim, pa kad se zbroji u cjelinu onda je ima duplo više nego u strogoj centralizaciji. U svemu treba imati mjeru, naći pravu "zlatnu sredinu", da se efekti razvoja osjete posvuda u državi. Ti si pravnik, poznati su ti problemi, a kad se još doda ZUR i samoupravni sistem upravljanja u privredi onda nastaje prava zbrka nadležnosti u svakoj sferi društvenog života ili. Kad tad, moraće se to pojednostaviti, em je skupo, em sporo i komplicirano." - nastavi se ja.
-"Možda bi bolje bilo da ne postoje republike već neki okruzi, županije, banovine, pokrajine, ili kako god da se zove, koje bi imale manje ovlasti od sadšnjih republika, i smatram da bi tada bilo dosta jednostavnije." - nastavi Deretić.
-"Onda bi bilo npr. u Sloveniji bili: Štajerska, Dolenjska, Gorenjska i Primorska, u Hrvatskoj: Baranja, Slavonija, Zagorje, Podravina, Posavina, Kordun, Banija, Lika, Kvarner, Istra, Dalmacija i Dubrovnik, u Bosni: Banjalučka krajina, Semberija, Livanjski kraj, Travnički kraj, Sarajevski okrug. Mostarski okrug, Trebinjski kraj, u Crnoj Gori: Nikšićki, Titogradski, Barski i Ivangradski okruzi, u Srbiji: Banat, Bačka, Srem, Mačva, Šumadija, Negotinska krajina, Niški okrug, Požarevački okrug, Užički okrug, Vranjski okrug, Leskovački okrug, Vranjski okrug, Kosovo, Metohija, u Makedoniji: Vardarski, Bitolski, Veleški, Ohridski i Đevđelijski okrug. Nabroja ja otprilike, to bi trebalo razraditi na bazi jedinstvenih parametara: površine, broja stanovnika, itd.itd. Ali nešto krupnije teritorijalne jedinice je pravio kralj Aleksandar, pa nije išlo, nadjačale su nacionalističke i separatističke struje, naročito iz Slovenije i Hrvatske, a knez Pavle to još više razbuca. Ti znaš da je AVNOJ napravio federaciju naroda, a ne republika, pa se kasnije iz istih razloga moralo od toga odstupiti, a baš je tada bilo pravo vreme da se ojača i sprovede jugoslavenska ideja. Sad smo tu gdje jesmo, vi pravnici i političari svemu dajete prednost pred ekonomijom, a meni kao ekonomisti je ekonomija najprioritetniji kriterij, ona traži što manje administracije i vanekonomskih uticaja, jer one usporavju razvoj društva." - obrazložih neke od teorijskih mogućnosti organizacije države.
-"A šta mi pravnici, mi samo formalizujemo političku volju i istu kad se legalizira sprovodimo." - brani on struku.
-"Ma ajde, i ti znaš da pravo ide drumom, a pravda šumom, i da se nikada neće poklopiti! A vi ste majstori da se služite čas s njim ili njom, već kako vam odgovara. Često vam je važnija forma od suštine, a ne možeš negirati tvrdnju da svaki lični objektivni sud o nekome ili nečemu nosi i dozu subjektivnosti, ma koliko se taj pojedinac trudio da bude objektivan. A ne možeš isto negirati da niste baš popularni u narodu, naročito kod siromašnijih i nemoćnijih, koji su vam dali i popularne nazive "fiškal", "derikoža" i sl. I važite za najzatvoreniji i najbogatiji sloj društva u svim vremenima i porecima, povezani s nekom sopstvenom interesnom etikom i izmješani svim i svakakvim slojevima društva, od politike do kriminala." - bockam ga rječima.
-"Ma nije baš tako, kao i kod ostalih struka ima ih koji ruše ugled profesije, ni manje ni više, a zato što radimo u toj sferi društvenog života više smo istaknuti kod javnosti, više upadamo u oči. Forma je važna koliko i suština, ona definiše pravila igre, i preko nje se dolazi do pravog rezultata." - brani se on.
-"A kako onda objašnjavaš slučaj, da ti iz prakse ispričam, da za isti posao naplatite različite iznose. U mom komšiluku bile dve ostavinske rasprave s istim brojem naslednka, jedna je bila sirotinjska, a druga bogataška. I naplaćeni su različiti iznosi, mada je i ovaj niži bio dosta skup. To mi je isto kao kad bi nas dvojica ušla u trgovinu i platili različitu cenu za istu stvar koju smo obojica kupili, po nekakvoj slobodnoj proceni trgovca o dubini naših džepova?" - uključi se desetar Krstić.
-"To je određeno tarifom koju odobrava država, vjerojatno je vrednost imovine bila različita i oni čija je vrednija više su i platuili, procenat od vrednosti, tako vam je to." - veli Deretić.
-"Da, kod vas je sve po zakonu, a vi ih krojite i donosite, pa primjenjujete. Hoćeš mi reći da se oni poslanici koji za njih glasaju u skupštinama puno u njih razumiju? Pa sporovi, raznih vrsta, traju godonama, a za napisati presudu treba vam vremena kao za doktorski rad. Mi ekonomisti moramo u roku napraviti npr. završni račun, inače eto sankcija. A zamisli koliko je to posla, naročito kod velikih firmi, kad na njemu radi danonoćno na stotine ljudi. Nisam čuo da je neki sudija ili advokat sankciosan radi prekoračenja rokova, a za ekonomiste znam. Zapravo jesam, baš nekog advokata iz tvog kraja je kažnjava kralj Aleksandar kada se ovaj borio za Banjalučku banovinu koja bi obuhvatila Bosansku krajinu, Vojnu krajinu i Sjevernu Dalmaciju." - nasmijem se.
-"A to je bilo radi politike, ne radi prava. Ne vole o tome ni Srbi govoriti, pogotovu ovi odavde koji misle da imaju tapiju na srpske interese, makar se odnosili na srpski živalj kakji nazivaju "prečanima". Tako i knez Pavle dade Hrvatima Dubrovnik koji nikada nije bio njihov teritorij, a ni kultura ni narod. To pravdaju onim vremenom i iznudicom, ali platiše "prečani" taj potez krvavo u doslovnom smislu rječi." - ode na drugu temu Deretić.
-"Ajmo mi polako do autobusa, vreme je."- pogledam na sat - " Pričaćemo o tome neki drugi put."
Kod autobusa su se na vreme okupili svi vojnici. I kapetan je došao na vreme pa smo krenuli na stadion. Bio je polupun, a stalno se sa svih strana punio novim pridošlicama, koji su kao i mi unapred imali određena mjesta i kvotu. Iz zvučnika su treštale čas partizanske,čas revolucionarne, čas brigadirske, a i poneke popularne omladinske pjesme arnžirane za ovu prigodu.
Slet je počeo tačno u sekund kad se Maršal smjestio na počasnu tribinu uz svoju mnogobrojnu pratnju. Cjeli stadion je odjekivao od pljeska, kao da je sve zahvatio delirij. A na terenu svega pomalo da bi se simbolizirale republike, narodi, klase, mladost, pioniri, bratstvo-jedinstvo, umjestnost, sport i šta sve ne, dok ne dođe do finala kad se uz stepenice uspinjao omladinac noseći u desnici štafetu s sintetiziranim pozdravima iz svih krajeva, svih naroda i svih klasa. Pročita on tih par fraza, Tito se ukratko zahvali, a onda se zaori i iz zvučnika i iz grla svih prisutnih:
-"Druže Tito mi ti se kunemo..."
I svečanost je bila gotova.
Trebalo je dosta vremene da se dočepamo autobusa, a još više da se izvučemo iz nastale saobraćajne gužve. U Suboticu smo stigli iza ponoći.
-"Kako je bilo?" - pita me Goran.
-"Kao i prije, ništa posebno novo. Narod je čestitao Maršalu rođendan, on se zahvalio, i to je to! Valjda si gledao na TV?" - rekoh mu i odo spavati ne čekajući odgovor.
28
Sekretar OOSK čete veze i izviđača, omaleni crnomanjasti poručnik iz izviđača, nije često sazivao sastanke OOSK, a i one koje bi sazivao ne bi dugo trajali. Pročitao bi neki partijski pamfletić, pod "razno" niko ne bi ima ništa reći, i sastanak bi bio gotov.
Te nedjelje ujutro reče da će sastanak biti sutra u osam i da se moraju pročitati neki materijali poslati "odozgo" i da se spremimo ako ima šta pod "razno".
A tog dana vrati se desetar Krstić od kuće s odsustva i donese punu torbu što svinjskog i janjećeg pečenja, kobasica, pršuta, šunke i sireva, što prepečene, kao dukat žute, šljivovice i crna vina u ovećim bocunima.
Pozva nas nekolicinu "starijih" i po godinama i po klasi "na čardak" da se počastimo popodne , takva je želja njegovih roditelja, i prikriči da ne bi slučajno išli u grad kad ovdje imamo svega. Jasno mi je bilo da se radilo o porodičnoj slavi i da su njegovi na taj dan i na nas, njegove drugove vojnike, kao rođene, računali.
Goran, Safet, ja, i od mlađih po klasi Deretić ne odošmo na ručak, već sačekašmo da odu oficiri na popodnevni odmor i odemo "na čardak", a tamo nas dočekaše profesor geografije Mirković, crnomanjasti rano oćavjeli Crnogorac od Ivangrada, koji je tamo opsluživao radio far, i desetar Krstić, kao domaćin i odgovorni za taj sistem veze, a malo kasnije nam se pridruži stažista dr. Milan iz saniteta. Čardak je bio poludrveni toranj na vrhu Komande na dva nivoa, u donjem su bili uređaji, a u gornjem antene i pojačala i naravno, kako se već znaju snaći vonici, nekoliko dušeka za opružiti se i prikunjati kada se ukaže potreba. Tu niko nije smio ulaziti bez naredbe komadanta brigade, ma koji čin imao, jer su se preko njih odvijale sve svakodnevne komunikacije, javne i povjerljive, tajne i šifrovane i morala se radi toga poštivati stroga procedura.
Krstić je odavno postavio sto, sve same šumadijske đakonije, a nama prepusti da se samo smjestimo kako nam odgovara, ko na stolicu, ko na kauč, ko na pod, kako mu drago, pa zaključa vrata sa specijalnim bravama.
- " Moji slave Đurđevdan kao porodičnu slavu, a ovo je radi Vidovdana, Svesrpske slave, i ne samo srpske, već tužnog i veličanstvenog dana svih slovenskih naroda naših krajeva. Tamo na Kosovu se istorija okrenu na našu štetu, ma nam taj događaj ojača duh bez kojeg se nebi održali do danas. A vi to svi znate, školovaniji ste od mene, a ja samo govorim onako kako bi savki Srbin i pravoslavac rekao, školovan ili ne. I prenosim pozdrave, zahvalnost i čestitke mojih roditelja, braće i sestara, što ste mi dobri i pravi drugovi s puškom, koji kao rođeni mogu uvek kad ih put nanese navratiti kod nas kao u rođenu kuću. E, pa živeli!" - nazdravi prepečenicom.
-"Slavu slavi, a komunist!?" - reče Deretić - "Alal vjera!"
-"Ne seri mali, jebo te "teorijski" komunizam u našoj varijaniti, pročitaj izvore: Marksa, Engelsa,Lenjina i ostale, u orginalu, pa ćeš vidjeti da naši dosta odstupaju! A sjeti se naših "disidenata" iz '68, pa oni su više lijevi nego zvanična dogma. A čovjek prenosi pozdrave familije i časti nas kao drugove s kojima djeli pušku i život. Poštujem to više od ikakve zvanične dogme jer sam siguran da će mi spašavati život ne štedeći svoj ako zatreba, kao i ja njegov!" - planu Safet.
-"Ja jesam član SK, plaćam članarinu i sve mi se svodi na to! Ali poštujem svog deda, oca i njihovu tradiciju, kao i velika većina ostalih, bar koje ja znam." - poče se pravdati Krstić.
-"Dosta o tome, zahvali se svojima i reci da ja kao musliman to cjenim više nego da mi je rođena majka napravila." - odsječe Safet.
-"Ajmo dalje! Član SK ne mora biti komunista, on je član, podržava i potpomaže tu ideju, ali ne mora se odricati svega svoga, tradicije, familije, itd. Komunisti su "svećenici" Partije, kratko rečeno. Po meni je greška napravljena onog momenta kad je KPJ postala SKJ. U KPJ nije bilo masovnosti, bilo je kandidiranje, provjera, obuka, omladinska baza u SKOJU, a sada se u SK uđe kako ko i kad hoće. Sjetite se "maspoka" i "liberalizma"! Masovnost je razvodnila komunističku ideju i akciju. A ostavimo mi to, tu smo da se proveselimo kako i treba za praznike i ispoštujemo domaćinovu volju!" - nastojim pokrenuti neformalnu atmosferu.
Oćutašmo zauzeti jelom i pićem. Ne zna se šta je ljepše, da li jela, kolači ili piće. U svakom zalogaju ili gutalju se osjeća šumadijsa duša i ljubav kuvarice.
Dok smo pili kavu rekoh im:
-"Sutra imamo Sastanak OOSK, jeste li obavješteni?"
-"Znamo, rekao nam sekretar." - potvrdiše uglas.
-"Biće ka' i dosad, čitanje i ćao, kao da je kod nas sve u redu!?" - komentariše Deretić.
-"A šta bi ti, otpilaj ovu godinu što moraš kao i ostali i vozi dalje." - veli mu Goran.
-"Trebalo bi reći da oficiri trebaju više struke predavati i uvježbavati, ovo što učimo je ono najminimalnije, a ja bi, kad sam već tu, htjeo naučiti što više." - razjasni on.
-"Ko ti brani, eno ti u kabinetima priručnika za sve, pa čitaj, uči, vježbaj, imaš vremena." - kažem mu.
-"I ja sam sam ono prelistavao, ma ima toga i previše, a ne možeš ni za sve uređaje biti specijalista, da i hoćeš ne bi mogao naučiti sve za šest mjeseci obuke." - doda profesor Mirković.
-"Ja ću nešto o tome reći na sastanku! Ma ljudi, pa mi nismo ni pucali iz onih naših pušaka, a da ne govorim da bi trebali znati rukovati i pištoljem i RB i puškomitraljezom i još štošta toga." - uporan je Deretić.
-"Shvati momče da si ti dio, maleni dio, ove ogromne mašinerije koja se zove Vojska. Nema više univerzalnih vojnika koji znaju sve. Budi ti dobar kao taj djelić, a nadaj se da su oni koji rukuju tom mašinerijom dobri majstori, pa će sve biti u redu." - nastojim ukazati na timski rad - "A šta će tebi radisti puška ili mitraljez? Nas veziste nastoje uništiti prve da onesposobe komandovanje, pa ako preživiš imaćeš i višak pušaka i mitraljeza!" - dodam smijući se.
-"Tako je! Prva raketa, bomba ili granata bi drmnula ovdje na "čardak", a onda po radarima i radiostanicama. Logično, uništiš veze, a onda napraviš zbrku u komandovanju, usporiš neprijatelja, i dalje što slijedi. A da bi se o tome moglo više učiti, vježbati, pa moglo bi." - razjasni Mirković.
-"Ja ću malo o tome, ne mogu mi ništa, to je partijski sastanak, kritika i samokritika je dozvoljena, a vi me podržite." - tvrdoglavo će Deretić
-"Ne pretjeruj, nastoj im dati do znanja da se malo trgnu, ali nemoj da ih dobro očepiti, jer će se osvetiti i na tebi i na ostalima, ne traje partijski sastanak vječno." - savjetuje ga Safet - " A mi ćemo biti uz tebe, ako te oni budu htjeli "oribati"."
Tu smo se zadržali dokasno, razglabajući o svemu i svačemu, skoro je bila ponoć kad smo se vratili u spavaone.
Ujutro je sastanak OOSK počeo na vreme. Sekretar je pročitao neke mjere i zadatke od Konferencije SK JNA i trebalo je biti filozov i danima proučavati materiju da bi se tačno znalo šta se htjelo reći. A tada se, na iznenađenje većine koja je već smatrala sastanak završenim, javi Deretić za diskusiju pod razno:
-"Želim ukazati da se obuka ne održava u potpunosti kako je predviđeno planom i programom. Predavači su nam uglavnom stariji vojnici ili podoficiri, dok poručnik i kapetan su rjetko predavači. Mislim da bi trebalo da se bolje obučimo kako u rukovanju tako i o tehničkim karakteristikama uređaja kako bi ih u slučaju potrebe znali popraviti, a i da se više obuke obavlja na terenu nego u kabinetima. Takođe, malo smo se bavili pješadijskom obukom, osim sastaviti, rastaviti i očistiti pušku više ništa ne znamo, nismo išli na gađanja nikakvom municijom, a ne poznajemo ni druga pješadijska oružja. Eto toliko!" - završi on.
Oficiri se uozbiljili, a podoficiri gledaju u pod. Nasta oduži tajac, a onda se kapetan Konstandinov zaljulja na stolici:
-"Ti vojniče si tu tek pola obuke, ono što te treba naučiti za tvoju dužnost se postepeno dozira i za šest meseci, koliko je predviđeno, bićeš u potpunosti obučen. A što se tiče tehničkih karakteristika uređaja niti vas treba o tome obučavati niti je to moguće za tako kratko vreme. Mi imamo majstore i radionice koji se staraju o ispravnosti, a tu su i starešine koje znaju dosta o tome. U vezi pešadijske obuke mogu samo reći da ćemo ovih dana ići na bojevo gađanje, a i na poligun za gađanje ručnim bacačem kumulativnim minama, te vršiti obuku o protupešadijskim minama i ručnim bombama. Treba strpljenja, sve se odvija po planu, a ti nastoj naučiti dobro radiotelegrafiju i naš i tvoj zadatak će biti uspešno obavljen." - nastoji se izvući kapetan.
-"Za takvu obuku koju ti predlažeš i nas kritikuješ da je ne sprovodimo kako treba nije dovoljna ni Akademija! Budi uspešan u onom za šta se obučavaš i to je dovoljno!" - oštro odsječe poručnik Ivkov.
Da se ne zavši kontrakritikom Deretića i "pranjem" njegovih dobronamjernih primjedbi koju sam naslutio po tonu poručnika i izgledu lica kapetana javim se za rječ:
-"Ovo je partijski sastanak i ovdje smo svi ravnopravni, a svima nam je cilj da izvršimo svoje dužnosti što bolje. Deretić u ponečemu ima pravo i ne treba njegove rječi primiti kao zlonamjerne. Evo, npr. svi znamo da uz svaku radiostanicu ide određen komplet rezervnih djelova i alata, e pa drugovi starešine ne traži on da ga učite o strujnim kolima, elektromagnetnim valovima, oscilatorima, kondezatorima itd. već da zna upotrebiti te rezervne djelove, ako se desi neki kvar na terenu. Meni je lako, ja sam završio tehničku školu i znam ponešto o tome, a onima koji ne znaju ništa vi trebate razjasniti: ovdje se otvara, ovdje testira, ovako mjenja lampa ili kondezator i slično. Nema majstora na terenu, starešine mogu biti nedostupne, a radista bi trebao znati da ugradi te rezervne djelove koje ima u kompletu. Tako i o akumlatoru, agregatima i drugoj radio opremi. A da bi trebali i više pješadijske obuke nebi škodilo, valjda trebamo znati pored puške rukovati pištoljem, puškomitraljezom i ručnim bacačem, te bacati ručne bombe, i izbjegavati nagazne mine, a to se najbolje uči na poligonu. Znate svi da je i brzina reakcije nekad odlučna da se dobije prednost i obavi zadatak. Tako je drugovi oficiri, vi da obučavate, mi da učimo, volje i truda treba s obe strane."
-"Mile nisi u pravu, od radiste se traži da zna da primi i preda telegrame i dostavi na određeno mesto, a sve ostalo je briga drugih, koji isto tako trebaju dobro znati svoj posao. Timski se radi i u njenu se zna ko komanduje,a ko izvršava. Tako je zadatak starešine u odelenju, vodu, četi da obezbedi brzo i efikasno funkcionisanje tog tima! A nas veziste štiti pešadija, izviđači, tenkisti itd. To je njihov zadatak!" - poručnik odbija sve primjedbe.
-"Napravimo cigaret pauzu, pa ćemo se posle nje dogovoriti." - predloži sekretar.
Svi ustadošmo i izađemo na hodnik. Zapalim cigaretu i naslonim se na soške, a poručnik Ivkov još crven u licu mi priđe:
-"Šta ti je, šta ga braniš, neka shvati da je ovde vojnik i da ovde nema samoupravljanja!"
-"Šta ste i vi na kraju srca, da niste digli ton sve bi se do sada okončalo, a nemojte me vući za jezik, znam i ja zagalamiti, pa pročitao sam i ja nastavni plan i program obuke. Hoćete da ga uzmem i da čitam tačku po tačku i da analiziramo šta jeste,a šta nije obavljeno." - kažem mu mirno.
-"Nećeš valjda!?"- izbeči se on.
-"Ako budem morao, hoću! Spustite loptu, malo samokritike ne bi škodilo." - cinično se nasmješim.
Pauza se završi i kapetan odmah uze rječ pošto je saslušao šaputanje poručnika:
-"Istina je da nije u potpunosti ispunjena dinamika obuke, ali sad su počeli lepi dani i to će se nadoknaditi. Već sutra se ide na poligon za obuku na RB i oko mina i ručnih bombi. A danas ću videti kad možemo izvršiti bojevo gađanje na Rastovači. Također ćemo pokazati kako i kada se koriste rezervni delovi iz kompleta, što u kabinetu, što na terenu. Dobro je da smo se o tome razgovarali. A vi malo prelistajte ove priručnike, lakše će svima biti." - pomirljivo će on.
-"Javlja li se još ko pod razno?" - zbrza sekretar.
Svi šute, i on ustade i zaključi:
-"Sastanak je završen."
Već sutradan poslije doručka smo išli na poligon, nosili smo modele nagaznih mina, ručnih bombi, RB i školske kumulativne mine. Tu su zastavnik Dragaš, vodnik Jovičić i poručnik Ivkov.
Prvo smo se obučavali gađati neki stari tenk kumulativnim minama s PAP-ovke i sa ručnim bacačem. Pet minuta teorije, simulacije i mjera zaštite, a tada treba praktično:
-"Ajde Mile! Da te vidimo!" - poručnik će.
-"A, ne, ne! Hoću da vidim kako se to praktično izvede, poslije Vas i vodnika ću ja. Zastavnika Dragaša nećemo mučiti radi kostiju. Pa valjda ste nasljedili vojničku tradiciju, starješine su komandovale "Za mnom!" , a ne "Napred!" i ostajale na repu." - odbijam.
-"Ajde ne zajebavaj, evo ja ću!" - skoči se vodnik, uze PAP-ovku, i montira minu i opali. Kontra udar ga baci na zemlju, a mina zapraši kod tenka.
-"Uh, jebate, ovo drma!" - otpunu dišući se iz prašine.
-"Nisi zauzeo dobar stav, evo, ovako se to radi!" - napuva se poručnik.
Namjesti se po pravilima kako nam je objašnjavao i ponovi se skoro ista slika, on završi od kontraudara u prašini, ali tenk bi pogođen u gusjenicu.
-"Odlično poručniče, tenk je uništen, a za trticu nije važno!" - nasmijah se.
-"Ajde sada ti, skini te naočare da te ne povrede, i pazi! Drma brale!" - vodnik Jovičić se kliberi.
Uzmem svoju PAP-ovku, montiram minu na tromlon, uđem u rov i zategnem remen oko ljevog lakta, podignem tromblonski nišan i ciljam, sve vreme pritiskajući kundak čvrsto uz desno rame i oslanjajući se nogama u položaj da mi kontraudar amortiziraju. Nisam skidao naočare, gađao sam u gusjenice ispod motora tenka. Okidač vučem kažiprstom dok sam ostale prste smotao ka dlanu da mi kotraudar ne bi ozljedio ili iščupa prst iz šake.
Okidač caknu, prst izleti u istom trenu, kajiš oko lakta se zategnu, a kundak udari o desno rame, cjelo tjelo mi se zatrese od ramena ka stopalima, ali osta na mjestu, tek se stopala pomjeriše tamo-amo u nekoliko sitnih trzaja.
-"Ode tenk, pogodi ga na pravo mjesto, bravo!" - kriknu zastavnik Dragaš.
Otresem glavu i pravim se važan:
-"Tako se to radi!"
-"Bravo, osta si na nogama!" - priznaje vodnik.
-"Svaka čast, dobro si to izvršio." - ni poručnik ne osta njem.
-"Ma, malo sreće, malo pameti." - rekoh.
-"E, sad momci idemo redom, sve ste čuli i videli, uđite u rov kao Mile, tako i treba jer morate zamisliti da se taj tenk kreće i gadno puca i topom i mitraljezom, a vaše je da ga onesposobite i spasite sebe. Ajmo po redu!" - zapovjedi poručnik.
I svi se izredaše, većina ih je završila u prašini, ali se izvršilo "vatreno krštenje" i svi su bili zadovoljni.
Slično je bilo i s korištenjem RB-a, ali puno, puno jednostavnije i lakše. Tada se prebacišmo na drugi dio poligona i naučišmo teorijski i praktično upotrebu ručnih bombi. Bombe su bile "školske", ali se prcedura odvijala kao da su bojeve.
Na višenamjenskoj ledini smo učili o nagaznim minama, od tenkovski do protupješadijskih raznih vrsta i namjena: "paštete", odskočne, magnetne,drvene..., i shvatili koliko te "igračkice" mogu boli nanjeti i onome koji ih samo "pogleda", do familija čiji je nesretnik član i imao "sreću" da ih sretne na putu.
Šutke smo se vraćali u kasarnu na ručak, ko zna šta kome i kakve misli su se u glavi rojile, mada sam bio siguran da su bile gadne i krvave.
Na postrojavanju za dnevnu zapovjed smo saznali da se sutra ide na Rastovaču na bojevo gađanje. Idemo "Dajcom" i kampanjolama pod punom bojevom opremom.
-"Jebem ti Rastovače, od Jesenica do Đevđelije svaka kasarna ima svoju Rastovaču!? Pa, nije mi jasno kako se to ime provlači svuda!? Ja znam zašto se to zove tako kod mene u kraju, to je 'rastova šuma, dobra šuma od ljepih 'rastića koje ljudi odgajaju, a korise ih u zadnjoj nuždi, kad zamete zadugo ili kad se prave bačve za vino, rakiju ili kiseljenje kupusa, te teljige, jarmove i konjske ili volovske karine, grade kuće i štale za grede i sapone, ali zašto se tako zovu svuda? Ne hrastovača neg' baš Rastovača!?" - mudruje zastavnik Dragaš.
-"A kolko' rječi zastavniče tamo u kraju kod nas počinje s "h", malo, da se ne mogu ni sjetiti?"- javi se Meho.
-"Ne znam ni je, to uvedoše u pismo, a ono se kod nas pojavi kad neko kašlje ili kiše." - nasmija se Dragaš.
-"To Vuk pokupi od muslimana, onih iz kasaba, koji i ostale glasove umekšavaju i pjevuše, muku imaju s "č" i "ć" i ostalim tvrdo-mekim suglasnicima, pa eto, neka i' , da bude vuk sit i koza cjela, kad imamo zajednički jezik." - javi se Deretić.
-"Pa mora se naći nešto zajedničko, tamo dati, tamo uzeti, odbiti i prihvatiti, vralo važno kad se ionako razumijemo, reka' ti Rastovača ili Hrastovača." - rekoh im - "A ostavimo se kruha, kruva,hleba,leba,hljeba, ljeba, lingistvima da i oni od nečega žive." - šalim se.
Cjelu noć je padala kiša, a ujutro se digla magla. Nije nam tako vreme bilo po volji, ali šta se može, i po takvu vremenu treba izvršiti gađanje. A kad smo susreli pješadince kako se pješke, blatnjavi i umorni vraćaju s noćnog marša od tamo, bi nam lakše.
Strelište je bio posred hrastove šume, s rovovima za sve streljačke stavove, kružne mete su bile postavljene na 200 metara, a grudne na 400 metara. Prvo smo gađali kružne mete. Starešine su se strogo držale procedure. Po desetorica smo zauzimali ležeći stav, a četni evidentičar bi tada podjelio svakom po pet metaka. Na komandu:"Puni!" puni li smo puške,a na komadnu "Paljba!" počinjali gađati. Po što bi ispucali svih pet metaka pozivani su pokazivači i oni bi znacima brojali pogotke u metu.
Nastojao sam da budem što precizniji i čekao bi da vjetar odagna naviljak magle, a na kraju ispade prilično dobro.
Pokazivač je pokazivao: 9, 8, 9, 7 i 1o, što je iznosilo ukupno 43 kruga. Ustanovilo se da smo mi stariji bili dosta bolji od mlađih vojnika, što zastavnik Dragaš protumači:
-"Ipak je dosta značila prava predvojnička obuka."
Nakon toga se gađala grudna meta i tu sam imao svih pet pogodaka. Ispao sam među najboljima, po rezultatu odmah do jednog telefoniste koji se u civilstvu bavio sportskim streljaštvom.
-"Dobro je, da je vedriji dan sigurno bi bilo još bolje!" - zaključi poručnik.
-"Da vidimo kako gađate vi profesionalci?" - kažem mu.
-"E, pa može, bićemo puno bolji od vas!" – siguran je poručnik.
A nisu bili, bili su i poručnik i kapetan i zastavni i vodnik po rezultatima kao i mi.
-"To je radi pušaka, mi nismo znali kako koja zanosi kao vi." - pravdaju se.
I tada se pokazalo da su PAP-ovke dosta preciznije od AP-ovki, kako se i do tada govorilo.
A onda povratak i čišćenje oružja i to više puta, jer je kapetan pozvao oružare da ga dobro iskontroliraju, a oni su vidili što mi nismo nikako mogli uočiti, pa čisti ponovo dok god oni ne budu zadovoljni.
I tako angažiranost starješina na obuci potraja nekoliko dana, a onda opet poče po starom, zaboravilo se na partijski sastanak OOSK.
- 29 -
Došlo je ljeto, obukli smo po vojničkom kalendaru ljetne uniforme, a moja ekipa je skoro svake nedjelje išla na teren, stalno neke vježbe ili manevri. Meni lično je to odgovaralo, bolje i tako nego se usmrditi od dosade u kasarni.
A tada ostadoh sam u ekipi. Desetar Dimitrijević ode kući, odslužio je svoje, a Meho ode u prekomandu. Sada smo ja i zastavnik Jere bili cjela ekipa. Vrlo važno, za ono što smo radili i tako nas je bilo previše.
Te večeri išli smo na vježbe na salašima kod Karađorđeva. Izviđači su imali svoje vježbe orjentacije i izviđanja, a mi smo kao vezisti bili veza sa brigadom. Neš' posla! Jere je vozio, a ja sam se brinuo za logistiku za obojicu. A to je značilo da ima hrane i pića u svako doba, o dobrim mjestima za spavanje da se ne govori. Radio i telefonska veza je bila rutinska stvar i uvjek u funkciji.
Kampanjolu smo parkirali i maskirali u nekoj udolici na rubu salaša, uz mali izvor, a na blagoj uzbrdici montirao sam šator, donio nekoliko bala ječmene slame i preko nje bacio šatorska krila, a tada vreće za spavanje.
-"Bolje nego u hotelu!" - pohvali me zastavnik Jerotijević - " Vodiš računa o mijim kostima."
-"Fale nam jedimo ženske!" - zafrkavam ga.
-"Tebi da, meni sad smetaju, nek' idu kvragu, sve im moraš deserostruko platiti, na ovaj ili onaj način, čekaj, doživićeš ti to, neću da te plašim unapred." - kiselo će on.
-"Iz istorije se zna, kad su žene imale veći uticaj ili držale vlast, da je bilo najgorih koljčina ili pretumbacija u društvu. Možda je to istina i na mikro i na makro planu šta kažete." - kikoćem se.
-"Smej se, smej! Kad ti uđe pod kožu gotovo je! Izvikano je da su žene slabiji odnosno nježniji pol. Vraga, to je najveća obmana koja postoji. Em komanduju, em manje rade, a duže žive. Mi muški smo naivni junaci, a one to znaju koristiti. A šta da te učim, naučićeš ti to kao i ja i oni prije mene i poslije mene na svojoj koži. Valjda tako mora biti! Nego, daj mi tvoju PAP-ovku, sad će sunce zaći, idemo ja i kapetan u malu šetnju, a ti založi vatru, neka bude dosta žara." - nasmješi se zagonetno.
-"Evo je, nosi malo gore udesno preko trista metara, ravnajte prema tome nišanjenje, za po crtice." - pružim mu pouautomatsku pušku.
-"Spremi žar i ćuti!" - reče poluglasno s kažiprstom na ustima.
Uključim radio- prjemnik i glasno postim zvučnike. Dolina je odjekivala od muzike dok sam palio ognjište, a od dima se razbježaše komarci. Kao radisti mi ne promakoše dva pucnja iz daljine, a to mi bi znak da još jače raspalim vatru.
-"Eto ti ih vraže, ovdje će se srnetina gradelati cjelu noć!" - pomislim, znajući za oficirske bahanalije.
U prvi sumrak vratiše se zastavnik Jere i kapetan Konstandinov, opotili se od tereta u plastičnoj vrećetini.
-"Daj nož i vode mi dodaj!"- stenje Jere.
Kod izvora on odra srndaća i razreza meso, a ostatke zakopažmo u grmlje. Razgrnem žar i stavimo oveće komade na pečenje na provizornim gradelama. Miris pečenja se raširi po okolini, a na leđima osjetih bodenje pogleda izviđača koji su kusali vojnički pasulj kod poljske kuhinje. Nedugo zatim se počeše okupljati oficiri iz Komande, a ja i Jere ih poslužujemo rakijom iz naših zaliha.
-"Platiće oni ovo, i to masno!" - šapnu mi Jere.
Odnekud se tu stvori i vino i pivo. Na mekoj mladoj travi su se valjali oficiri, žderali pečenu srnetinu i lokali vino i pivo, na činove se zaboravilo.
-"Eh, moj zastavmniče, ode nam Vojska!?" - rekoh Jeri dok smo gasili vatru.
-"Ne samo Vojska, ode i ono na čemu ona stoji! Kako je bilo kad sam došao, a kako je sada, ehe, he, dobro je da idem u penziju. Onda smo bili gladni, jeli šta i vojnici, a gledaj danas, borba za činove, položaje i standard! A ovo nije ništa prema onome što čine oni "gore". Dobro je da idem u penziju." - probada me zabrinutim pogledom.
-"Dobro je da je Maršal još živ, a poslije?" - rekoh.
-"To i mene tješi, ali poslije njegove smrti biće svašta, osjećam to!" - složi se on.
Kad je odjutrilo krenuše dvije kampanjole u obilazak terena za sljedeću vježbu. Sve oficiri, samo ja bez čina, običan vojnik. Tu sam da održavam vezu, ako neko zove da se javim ili pošaljem poruku ako mi je daju i narede. Vozimo se tamo-amo po selima i slašima, negdje nas pozdravljaju, a negdje se prave da nas ne vide.
Oko tri popodne stajemo u centru ovećeg sela, u hlad ispod brestića parkiramo kampanjole. Oficiri odoše u birtiju preko puta, a ja dolivam ulje u motor kampanjole i agregata.
Prilazi mi okošta starica, visoka, progrušane kose ispod bjele marame:
-"Sine, muče te, guzonje odoše lokati, a ti radi!?"
-"Nije strina, moram ovo radi mašine, pa ću i ja za njima." - rekoh joj - " Pozvali me."
-"Ih, govna! Snajka dolazi 'vamo!" - viknu kroz poluotvorenu dvorišnui kapiju.
-"Šta treba nano?" - kroz kapiju proviri mlađa žena.
-"Donesi rakiju, kavu, nešto za meze, pivo, vidiš da imamo gosta, vojnika!" - zapovjedi joj ona.
Sjede ona u hlad na drvenu uličnu klupu i pozva me:
-"Sjedi ti ođe kod mene sinovac, lako je za te posle. A odakle si ti?"
-"Iz Dalmacije, Bukovice, Kistanja, čini mi se da ste i Vi otamo, po stasu i liku." - nasmijem se.
-"O srećo moja, jesam bome, došli smo 'vamo poslije Drugog rata, od Međeđe, u kolonizaciji." - stisnu mi mišku - "Pozna ja, naše djete."
-"Pa dobro Vam je ođe, jeste li se privikli?" - rekoh radi reda zanoseći po bukovački.
-"Nikad! Rekla sam da me tamo sarane, i šojeka sam odvetla tamo. Slađi mi je tamo zalogaj pure nego li ođe najljepši kolač. Drob je pun, no duša prazna!" - zasuzi ona.
-"Nemoj strina! Djeci je bolje, a šta bi tamo u kamenu?" - tješim je.
-"Este, znam ja to, ma vi ste mladi nešto drugo, vama svedno đe ste da ste, ali za me nije. Šta sam starija to sam željnija onog kamena, bure i drače. Tamo mi je svaki dan bijo dukčiji, a ođe uvjek isto, ravno, maglovito, a nikako. Daj snajka, ovaj je naš!" - pokaza rukom snaši gdje da spusti poslužavnik.
Nali bićerin rakije:
-"Nebi smjela,ali bogme oću s tobom, sinovac moj, pa kud puklo da puklo!"
-"Živili sto godina, strina!" - nazdravih joj.
Na poslužavniku se puši kava, kolači izbečili oči,a snajka ispred nas stoji u stavu mirno.
-"Jedi sine, jedi, jesi li gladan, 'rane li te ovi?" - pita me starica.
-"Ma ništa mi ne fali, sit sam, obučen i dosadno mi je, još malo pa ću početi raditi." - velim joj - " Uskoro ću kući, odslužiću do jeseni."
-"Eto vidiš snajka, vidiš li šta su naši ljudi, odma misle na posa, neda da ga drugi rani, blago meni, zato i opstajemo. Jedi sine, jedi, ne tuđi se!" - nutka szalno ona.
Snajka se ne miče, samo mjenja boju i ćuti.
-"Mile, dolazi!" - viče preko puta vodnik Jovičić.
-"Dođo Sveto!" - odgovorim mu energičnim pokretom ruke,a on ljeno posluša.
-"Ova strina je iz našeg kraja, iz kamena." - rekoh mu kad priđe.
On se nakloni,a strina ga pozdravi:
-"Vi tamo ločete, a njega ostavili ođe, ne valja to!"
-"Čeka ga tamo ručak i piće, neće mu strina ništa faliti!" - pravda se on.
-"O, šta me to gane kad čujem "strina", ođe ne znaju ni to, samo "gospođo" i tako nekako, vrag i' zna." - osmjehuje se ona - "Svakome si tuđi, i komšiji, i djetetu i namjerniku."
-"Tako je to strina, moderna su vremena, svak se uvlači u se, muči svoju muku, nema se vremena za druženje, akamoli da se pomogne nekome." - velim joj i na brzinu srčem kavu.
-"Ne valja to djeco, ništa se ne može sam! Sve vam se čini da je tako bolje, a bogme nije! I u šumi raste mješano drveće, od debla- straca do djeteta-mladice, ispomažu se, kako neće ljudi!? Najteži su razgovori sa samim sobom! A i prasad slađe jede iz zajedničkog korita. Ljepo to sve piše u Bibliji, ma se na to zaboravlja. Doći ćete vi na to, ma biće kasno, imaćete saznanja,ali neće biti snage, ostari se." - tiho će straica.
-"Valjda, šta je tu je, ajde Mile." - požuruje vodnik Sveto.
-"Ajte, ajte, djeco znam ja da vi morate sretni bili!" - starica će nekako iz daljine, s drugog svjeta.
-"Hvala strina, hvala gospođo, na časti." - naklonim se obema pa pređemo cestu.
U kafiću su oficiri spojili stolove, piju aperitiv, možda drugi ili treći. Zastavnik Jere me pita šta je s kampanjolama:
-"Puno ulja curi kod čepa kartera, treba svaki čas doljevati, izgleda da je tamo pukao var. Valjda ćemo stići do baze, imamo dosta ulja u rezervi, dva kanistra." - velim mu.
-"Valjda, no, šta si se zadrža?" - veselo će on.
-"Častili me kavom i rakijom i kolačima, neka moja zemljakinja, starica." - rekoh.
-"Daj ga kvragu, da je osta i snaša bi pala, zarumenila se ka' bulka!" - smije se vodnik Jovičić.
-"Vidi, vidi, bolje bi ti bilo da si tamo osta!" - zafrkava me kapetan Konstandinov.
-"Nemojte tako, te su mi kao rod, kolonaši iz mog kraja." - branim se.
-"A ko će nego svoj svome!" - uključi se kapetan prve klase Grujica.
-"Možda je tako kod vas u Crnoj Gori! Mi iz Bukovice smo malo po tome drukčiji." - promrmljam i zašutim. Shvatam da nema smisla protusloviti oficirima i aperitivima.
I oni ošutiše i pređoše na drugu temu.
Kasno naveče smo se vratili u logor, oficiri su nastavili bančiti, a ja se ispružio na pomoćnom komandnom mjestu ispred šatora. Dugo, dugo sam brojao zvjezde, a onda sam, nekako u zoru, osjetio da se pored mene izvali zastavnik Jere i odmah zahrka.
-"Kava zastavniče!" - gurnem čizmom u slabine zastavnika Jeru - "Skoro je granulo!"
-"Uh, majku mu! Nije ovo više za mene, u penziju ću." - on se teško podiže u sjedeći položaj.
-"Mamurluk, boli glava!? Hoćete li klin klinom?"- nasmijem se.
-"Imaš, daj prije kave!" - hitro prihvati bocu rakije, povuče dobar cug i otpunu mršteći se. - "Stvarno idem najesen u penziju ti si mi zadnji vojnik i, bez hvale, ponajbolji od bezbroj njih u karijeri mi."
-"Nije valjda, a šta ćete u penziji?" - rekoh mu, nije mi do laskanja.
-"Stan mi je u Subotici, imam nešto očevine u Šumadiji, tamo ćemo ja i stara, a djeca su ionako odavno u Beogradu, samostalna. Mjenjaću stan za Beograd i ostaviti njima, a ja i stara ćemo imati penziju, držati par koka, obrađivati malu bašticu za sebe, obnoviti šljivik i praviti pekmez i peći rakiju. Sit sam grada i gužve, naredbi i uniformi, rodio sam se kao seljak, takav ću i umreti. To mi je želja, neka samo zdravlje posluži." - pijucka on kavu.
-"Nije to loše, tako i ja planiram, ma to je za mene još daleko, daleko." - velim mu.
-"Shvatio sam s vremenom da blato s opanaka ne mogu za života otresti, da se ne mogu preporoditi ili se praviti da jesam, pa čemu to, budi ono što jesi, a neka se deca, druga generacija gospode, to njima više priliči. Meni je dosta i ovo, ne možeš od mene napraviti nešto više, a ja sam stvarno krenuo u život od nule. Tako je to, moj vojniče."- usta on i odloži ćikaru - " Jeli ko zvao?"
-"Po planu, javio sam se, sada šute." - rekoh mu.
-"Budi tu, odo ja gore kod kapetana da vidim koji cirkus danas spremaju." - odgega on uz blagu uzbrdicu.
Tu smo plandovali još nekoliko dana, pa se vratili u kasarnu, presvukli veš, okupali se, pa ponovo na teren s pješadijom, tenkistima ili inžinjerijom. Bilo mi je tako draže,vreme je brže prolazilo.
- 30 -
Pred kraj jula , negdje oko deset ujutro, srete me poručnik Ivkov na hodniku, kad sam se vraćao s radiostanice na kojoj sam vršio na RTU-100 provjeru veze s potčinjenim jedinicama i upita:
-"Jel' sve u redu?"
-"OK 4, dobra je čujnost." - rekoh standardnom kraticom iz radiotelegrafije.
-"Šta sad imaš u planu?" - upita tiše naginjući se licem prema mome.
-"Ništa, nešto čitati." - rekoh mu.
-"Evo ti pare, donesi litru votke." - šapnu.
-"Dobro, odmah ću." - uzmem pare i krenem onako s uprtačima i radnoj uniformi između hangara k sporednoj kapiji kasarne na koju se izlazilo na sporednu cestu i prema poligonu i sportskim terenima.
-"Gde ćeš?" - pita me stražar, po pravilu me ne bi smio pustiti bez odobrenja dežurnog strešine ili komandira straže.
-"Idem tu u dućan po piće, za straešine." - namignem mu.
-"Ajde "stari"." - shvati o čemu se radi, valjda nisam od jutros prvi, i nasmješi se.
Trgovina je bila dvjestotinjak metara od kapije u nekoj privatnoj kući i srednjovječna trgovkinja i ne pitajući odmah krenu po votku i stavi je na tezgu.
-"Otkud znate?" - začudim se.
-"Ih, otkud znam!? Pa dok vidim vojnika s uprtačima znam da je po nju došao za one guzonje, a ako mu treba i još nešto onda on sam pita. A oni piju samo votku, da ne daše iz usta ka' od rakije ili nekog drugog pića." - nasmija se ona - " Ti si sigurno novi?"
-"Nisam, još malo, pa kući." - velim joj - " Ali sam novi na ovom poslu."
-"E, sad znaš i to." - okelji se ona i naplati.
Stavim flašu ispod bluze pod mišku i krenem nazad. Ususret mi dolaze dvije Ciganke-djevojke, oko dvadesetak godina, njišući ljeno i napadno kukovima, u tjesno pripijenim ljetnjim haljinama i skoro providnim bluzicama, u jarkocrvenim sandalama s visokim štiklama i jako nakarminisanih usana.
-"Zdravo bato, gde žuriš" - jedna upita, a druga se izazovno kelji.
-"Baš nigdje, a vi s posla ili na posa?" - nasmijem se.
-"Mi radimo non-stop, hoćeš li?" - upita ona druga duge garave kovrčave kose.
-"Bi, ali nemam šoldi, ta vidite li da sam bez ikakvih čvaraka." - šalim se.
-"Imaćeš popust, u po cene, šta ti je dva piva"'- uporna je ona.
-"Uh, dva piva, a znaš li šta ona zanače po ovoj vrćini!? - pogledah u nebo - " Nema ni za pivo ni za takve ljepotice."
-"Ajde, biće mukte, častićemo te i pivom, biraj koju ćeš." - reče ona prva.
-"Ajme, iz goreg u gore, pa kako da biram kad ste obe ljepe!? Najradije bi obe!" - pomilujem im bokove.
-"Eto sad, pa ajde s obe, mukte! Častimo i pivom, kol'ko oćeš!" - prasnu u smjeh ona druga.
-"O jebemti, ... " - sustežem se ja - "...imam još dva problema, veći i manji..."
-"Šta je sad, kakvi problemi?" - prekinu me ova prva.
-"Prvi je da mi se slomila kost u đoki, a drugi da mi je tu skoro jedna vaša "sestra" posudila trišu." - skunjio se ja.
Obe prsnuše u grohotan smjeh.
-"Ne zajbavaj bato, pa navrati kad te volja, ponuda ostaje, u onu kuću tamo." - povrati se ona prva.
-"Hvala, da vas bato cmokne, kad ne mogu ništa drugo." - poljubim i jednu i drugu u obraz.
-"Odakle si, bato?" - upita ona druga.
-"Dalmatinac, seko." - velim joj.
-"Ih, gori si od nas Cigana!" - nasmijaše se obe.
-"Vrag će ga znati, ma lipe ste, sriće mi!"- pljesnem ih blago po guzi i krenem svojim putem. Okrenem se nakon desetak koraka, a one su još stajale na mjestu i kikotale se gledajući za mnom:
-"Navrati..." - mahnuše rukama na pozdrav.
Stražar je stajao uz dovratak kapije i gledao moj susret s curama, pa kad priđoh upita:
-"Šta oće one?"
-"Trguju bato, prodaju pičku, i mogu ti reći da nisu ni skupe, možeš se pogoditi, pivu dvije." - nasmijem se.
-"O, ne bi bilo loše istresti se!?" - on će.
-"Možeš i kombinirati, jednu ili obe, s triperom iil bez njega, pa šta voliš." - smijem se. - " Eno ona kuća tamo." - pokažem mu rukom.
-"E, jebi ga! Da mi nisi to rekao možda bi i otišao s društvom." - splasnu mu volja.
-"Kako 'oćeš!" - napustim ga.
Votku donesem u zbornicu, tamo su se ladikale sve starešine i gledajući poručnika zastanem:
-"Ma daj, vadi to!" - nasmija se on mojoj uzdržanosti.
Izvadim bocu i stavim na sto i krenem nazad.
-"Stani malo, popi piće s nama." - kapetan me zaustavi - "Poručnik časti, dobio bebu."
-"Čestitam!" - pružim poručniku ruku.
-"A ne pitaš šta je?" - uskoči vodnik Jovičić.
-"Šta ću pitati kad znam!"- nasmijem se.
-"Znaš!? Otkud?" - nasmija je zastavnik Jere.
-"Kad se rodi beba onda je to ćerka, a kad se rpdi sin onda se ne kaže beba." - nasmijem se - "Tako je bar kod nas."
-"Eto vidite da sam u pravu, tako je tamo kod nas." - likuje vodnik.
Popijemo piće u zdravlje i napredak male, a tad me kapetan upita:
-"Mile što ti ne koristiš dopust?"
-"Pa, koristio sam kad sam se ženio, nije fer da još dranjčim." - rekoh im.
-"Pošteno od tebe što to ceniš, bili otišao sada pet dana?" - nasmija se.
-"Teško žabu u vodu natjerati!?" - nasmijem se i ja.
-"Onda ćeš ići kad se vrati Nijaz, to znači prekosutra. Napisaću ti nagradno." - potvrdi on.
-"I zaslužio je, da su ovakvi svi vojnici nama bi posao bio pjesma." - pohvali me zastavnik Dragaš.
-"Istina, odličan je vojnik!" - pridruži se zastavnik Jerotijević.
-"Pa kako neću biti, i ja sam školovan za uniformu, ista je to muka." - velim im.
-"Zato si se lako i uklopio od prvog dana. Uniforma nije zaništo izmišljena od davnina." - doda kapetan - " A bili ti moga popdne sređivati ovu zbornicu?"
-"Što ne, ionako ne znam šta ću od vremena, brže mi prolazi kad imam nešto raditi." - pristajem ja.
-"Dogovoreno, ključ je kod četnog." - veli on.
Tad ja odoh, a kad sam popodne došao u zbornicu nije ni trebalo nešto sređivati, ali sam zatekao kvarat votke koji su mi ostavili, pa sam pozvao Sfeta i Gorana tamo. Oni na miru igrali brzopotezni šah, a ja čitao knjige. Naravno uz kafu iz malih filidžančića s ratlukom i kockama prethodno podmazavši grlo oficirskom votkom.
Kako mi je kapetan rekao tako je i bilo. Naveče sam krenuo vozom za Split na pet dana nagradnog odsustva.Pucam od želje da vidim Milicu, njenu fizičku i psihičku transformaciju od djevojke u majku. Po njenim pismima znam da je sve u redu s trudnoćom, a uspjela je i diplomirati na Višoj ekonomskoj. Sve u svemu, ide dobro, ali bi volio da sam uz nju kao što i ona želi. Ali život ima svija pravila, i ja i ona smo odmalena navikli na obaveze, a na prava nismo ni pomišljali, morali smo se miriti onim šta nam se da.Nadam se, puno se nadam da će nam biti bolje, puno bolje.
Ne spava mi se, nedaju misli. A sad me muči šta se to događa s Dušanom i Katjom. Njegovo ponašanje prema meni nije ništa drugačije od ponašanja prema drugima u familiji, uvjek je tajnovit, nepredviđen i za sve ima opravdanje.Do mog vjenčanja čak mi je i pisao, ne da odgovori na moja pisma već radi nekih svijih razloga koje nije želio ogolititi, ali sam ja čitao između redova i pravio pretpostavke. Piše da su se on i Katja preselili u garsonjeru na Obali JNA, da su je sredili i opremili, ali da sada Katja nije zadovoljna i da vrši pritisak da se vrati u Vranjic, žaleći se da je osamljena tu, a njemu da je dosta Vranjica i onakva načina života. Moli me da pišem Katji duga pisma o svemu i svačemu, jer mu prigovara da su njegovi, braća i sestre, pa i roditelji prema njoj hladni, da se osjeća kao stranac u njegovoj familiji, a da je za takvo stanje najviše on kriv jer mu niko ne zna kako će kada postupiti i da on bježi, iz nekih svojih razloga, da bude prisniji sa porodicom. Intimno sam se slagao s Katjinom "diagnozom" jer ga je dobro pročitala, pa sam njoj lično pisao i nastojao malo taj sud ublažiti, ipak krv nije voda. A ona nije direkto odgovarala, odgovari su stizali preko Dušana. A svaki put bi tražio da joj još pišem, što više i češće, pa shvatih da oni imaju problema i pitah se da li je to radi djece, odavno su trebali imati djete, ili nešto drugo, a tih razloga ima na hiljade: stil življenja, običajna razlika, ambicie, želje, ma svaka sitnica koje se može pretvoriti u veliki problem. S druge strane potajno sam se pobojao da bi moglo biti i zdravstvenih problema, te nemaju poroda, a zašto i dali ćega biti, i strah radi toga može gadno na oboje djelovati. Znao sam da i njena sestra Marija muku muči s tim, i ona i Damir žele djete, zdravi su, zreli, a nikako da se rodi. Trče po doktorima, nadaju se, a vreme prolazi. Možda je tako nešto i kod Katje i Dušana.
Milica mi je pisala da je Duško jednom navratio nenajavljeno kod nje u Omišku i donio moj "zeleni kofer" i još neke sitnice od garderobe i knjiga i "vezući bajku" o razlozima što nije moga biti na vjenčanju i što nije do tada navraćao da se upoznaju, i da je i Rosa išla u podstanarstvo, radi toga šta će on i Katja tamo živiti. Meni je bilo jasno da on nije navratio što je želio nego morao radi sebe, i da mi je bilo žao baciti moje rukopine žvrljotine i knjige. To je on volio koliko i ja, i cjenio je tako nešto više, puno više, od mnogih drugih statusnih obilježja. I meni je jednom ukratko napisao da razjasni zašto mi je izazvao neugodnisti kada sam se vjenčavao, obrazlažući na onaj svoj, meni poznati način, ali mu nisam odgovorio, pustio sam da vreme donese ljek, a konačno sam shvatio da se ubuduće ne mogu na njega osloniti u bilo čemu, i bilo mi je žao, puno žao, što je tako.
Mučeći se takvim mislima konačno sam upao u polusan tamo negdje ispod Gradiške, poslije promjene lokomotiva na vozu, električnu su zamjenili "Kenedijkom". U snu sam osjetio kako mi se grudi šire kad smo ušli u dolinu Une i dočepali kamena i krša.
Na splitskoj stanici sam želio izbjeći susrete s željezničarima iz uprave, ali mi se ona ne ostavri.
-"Mile, zdravo, kako si, jedva sam te pozna, reka je Saraga da navratiš odma kod njega!" - razgalami se Lazo Kozlica, bivši kondukter, a sada stanični čuvar.
-"Otkud ste znali da ću doći s ovim vozom?" - začudim se.
-"To ti ja ne znam, rečeno mi je da ćeš s ovim vozom doći i da te sačekam i dovedem kod njih! A zanš ti da se sve more saznati kad se oće, samo ti kažem: drži se, traži šta ti treba i dobij napismeno, trebaš im, gadno im trebaš! Traži i dobićeš, moraju ti dati." - spusti on glas koračajući pored mene.
-"O čemu se radi, reci dvije rječi?" - i ja spustih glas.
-"Čut' ćeš od nji, a ti nemoj biti dobričina, muka im je, daće ti sve što tražiš." - prikriči mi.
Ovo je ispalo neplanirano, neočekivano, pa nisam zna šta bi, ali se prisilim da se smirim i salušam šta će reći, a onda pametno odgovorim, sad sam oženjen i moram računati na porodicu. Lazo me odvede do bjele zgrade koju smo gradili za ekonomsku službu:
-"Sad su tu direktori, na katu, baš im je lipo." - nasmija se lazo mom čuđenju.
I krenem na sprat. Dok se penjem uz stepenice misli mi se roje: "... kako ovdje direktor i druge službe, a mi je projektovali i gradili za ekonomsku službu... šta se to zbilo u međuvremenu...a, vidićemo...", i očekujem mnoge novosti. Prateći natpise na vratima kancelarija dolazim i do direktorove na kraju hodnika. Ulaz je kroz omanju sekretaričinu kancelariju:
-"Dobro jutro!" - pozdravim sekretaricu Anicu Brajković koja je okrenuta leđima zakuvavala kavu.
-"O balžene oči .... što te vide!" - zamalo joj lončić ne ispade iz ruke.
-"Uvjek lipa, vredna i smirena, i mlađa!" - šalim se.
-"Mile, uvik vrag," - nasmija se - " ajde, čeka te!" - pokaza očima na Saraginu kancelariju.
Ulazim unutra i prekidam Saragu u listanju "Slobodne Dalmacije", baci je i usta iza stola i pođe ususret:
-"Di si više, to se tvoje odužilo!?"
-"Čini vam se, meni se nije odužilo, pa kako će Vama." - smijem se.
Pozdravljamo se i sjedamo za veliki konferencijski sto. Anica nam služi kavu i na Saragin znak doda i lozu iz njegova malog bifea.
-"Moja je, s Ugljana, ja je prošle jeseni peka."- razjasni jer sam vidio da ima i fabričkih pića u bifeu - "Pa kako si?"
-"Dobro, baš sam se odmorio od posla. Obučen, sit, vremena koliko hoću, ne mislim o ničemu, za to su plaćeni drugi." - smijem se.
-"A kad to završava?" - žuri mu se.
-"Po planu bi trebalo polovinom septembra, ali se nadam ranije pošto nisam koristio redovni dopust da bi prije izaša." - rekoh mu.
-"Uh, a dobro, znači još mjesec i po otprilike, izdržaćemo nekako." - veli on.
-"Šta je u pitanju, koji problemi?"- pitam ga.
-"Nadamo se da ćeš se kod nas vratiti raditi. Trebaš nam za šefa ekonomske službe, Frane i Mišinica su otišli od nas početkom ljeta, on kod "Brodomerkura" za šefa interne kontrole, a ona u IKB za šefa knjigovodstva. Zamjenjuju ih Mešin i Zoltnerka, a bogme i ja uskačem. Nemoj sad i ti, onda smo stvarno u problemu." - ukratko će on.
-"Prije nego drugi dođu da vam kažem, mislim da ste i čuli, ja sam se u međuvremenu oženio, djete se treba roditi krajem devetog ili početkom desetog mjeseca, žena mi radi u "Jugobanci" na deviznom platnom i podstanari smo. Radim na tome da nađem nešto bolje radi stana i plaće, jer znamo obojica kako ovdje stoje s tim. Pa i Vi bi gledali nešto bolje da ste na mom mjestu." - kažem mu.
-"U pravu si, normalno je da tako misliš! Ali ovdje bi bio šef, plaća bi ti bila veća nego dosad, posao i firmu znaš, a to je drugačije nego tamo gdje bi otišao, tamo bi bio početnik, na dnu liste po svemu, treba bi se uklapati u posao i klanove, i dođeš na isto. Ja ti predlažem da ti ovdje budeš šef ekonomske službe, primićemo iz građanstva dovoljno stručnh školovanih kadrova u tvoju službu, a kad se radi o stanu i to ćemo rješiti, za tebe ćemo ići preko službene liste uz pomoć onih u Zagrebu. Ja sam već o tome govorio i svi se slažu da ti to ponudim, i oni znaju za naše kadrovske probleme i tvoju vrednost. Zato sam i zvao telefonom tvoju Vojnu poštu, pa su mi rekli da si sinoć krenuo ovamo, te organizirao da te na vlaku dočekaju i dovedu kod mene." - otvori se on do kraja.
-"Pa tako nešto ne bi bilo loše, bar za prvo vreme kad se vratim. Ali da utvrdimo: biću šef službe i dobiću stan preko službne liste?" - rezimiram.
-"Tako je!" - potvrdi on.
-"A šta će sindikat, oni s stambene liste, stambena komisija, biče tu galame i problema." - razmišljam naglas.
-"Naravno da hoće, ali to me neće omesti naš plan! Stručni kolegij,Stambena komisija, Radnički savjet i Sindikat će nas podržati, to garantujem, pa i ti znaš da te ljudi cjene, neće tu biti puno buke. Da je netko drugi i ja se ne bi usudio!" - veseliji je i agilniji on.
-"Dobro, u principu se slažem, ali dajte mi dan dva da razmislim i potvrdim." - ne dajem mu konačni pristanak.
-"Dobro, ali računaj na mene, održaću rječ.Ta odavno se poznajemo." - veli on.
-"Dogovoreno, vidimo i čujemo se za dva dana, navratiću." - ustajem.
-"Navrati svakako, ma biće ti ovdje dobro." - pozdravljamo se.
Odlazim bez zadržavanja. Oni koji su me sreli zastali bi da nešto kažu, ali kako se ja nisam zaustavljo, pomislili bi da je neko drugi, vojnik sličan meni i da su možda pogrešili. Kad sam zamaka uz Zlodrinu poljanu na Prvoboraca ulicu malo sam usporio, sad nije bilo bojazni da će me neko od željezničara zaustaviti. U Omiškoj sam iznenadio Milicu, očekivala me nešto kasnije.
Drob joj je bio do zuba i ona se gegala kao patkica po kući, često se pridržavajući za kukove. Ali je ljepo izgledala, kao sve trudnice dobila je onaj blagi majčinski ten i izraz lica, i tihu produhovljenu mirnoću koju mogu imati samo majke.
Stalno mi govori kako je sad ružna, teška i debela, kako je bole noge i leđa, i osjećam da traži da ja to demantujem i ja sam to činio ne podilazeći joj, jer je to majčinstvo činilo na drugi način ljepšom i koje se nije moglo upoređivati s djvojačkom ljepotom. A ja sam tad, po onom udaru u dubini duše kad se spoje emocije i realnost, shvatio da sam roditelj i sam sada odgovoran i za bebu koja dolazi, Milicu i sebe, za familiju.Istog momenta sam shvatio i činjenicu da ja kod Milice više nisam "glavni", već da je sad to beba koja se koprca u njenom tjelu. A i to da je Milica preuzela, po prirodnom toku života, ulogu ona čuvena "tri kantuna", koju su od davnina u našem kraju nosile naše majke, babe, i pra...pra ...majke. I o tome stanju nas dvoje nismo se imali šta dogovarati, to se podrazumjevalo kao vjekovima dokazano, a to je značilo da nam za te teme ne trebaju dogovori, bez rječi smo se već bili usaglašeni.
Tih par dana prođe kao tren, i ja sam morao nazad. Teško mi je bilo, ali mora se. I ja i ona čekamo da se ta obaveza što prije okonča, trebamo jedno drugom,ali šta je tu je, kad je nešto jače od naše želje ona se mora potisnuti i otrpiti kako znamo i umijemo. O razgovoru sa saragom je mislila đto i ja, pa ćemo viditi dalje kad se vratim.
To sam i rekao Saragi telefonom, nije mi se išlo na stanicu znajući da bi u susretima, te s ovima ili onima, izgubio skoro cjeli dan, a ja sam želio svaki moment provesti s Milicom.
Nazad u Suboticu iša sam beogradskim vozom bilo je brže nego da čekam truckanje turističkim sezoncem za Sombor i Suboticu. U Beograd sam stigao oko osam, a ona se stade promišljati: "Moram se vratiti do 24 sata u kasarnu, a šta bi dolazio ranije u onu letargičnu atmosferu, idem izgubiti vreme da posjetim braću u Bariču, ko zna kada ćemo se se ubuduće moći viditi?" I tako krenu kod Steve i Brace "Lastinim" busom za Obrenocvac.
Računa sam da Stevo radi ali sam ipak krenuo kod njega u Koloniju. Ljubinka je bila kod kuće, iznenadila se i po navici upaničila:
-"Otkud ti bato, a neka, imamo dosta pričati, a i moram ti odmah reći da sam ljuta na tebe što ne pišeš."
-"Imaš pravo, ja sam kriv, neka, znaš me, samo se iskali, neću zamjeriti, naši smo." - smijem se.
Pijemo kavu i vinjak i ona priča nešto o sebi, Stevi i Dijani, Bati, roditeljima: majci Cveti i ocu Aci, Braci i Ruži, a usuput pita do detalja o meni, mojoj ženidbi, "onima u Kistanju", neimaštini i nastojanju da se zaposli u "Prvoj iskri", i na kraju prigovori:
-"A što nas ne pozva na svadbu?"
-"O Bože, pa reka sam ti, niti vremena niti para nije bilo. Sve se odigralo u trenu, a prema ovome šta sam čuo nebi ni mogli doći, radi vremenske oskudice i velikih troškova. Uostalom, i vi ste vjenčali bez mene, niste krivi, ja sam bio bolestan, ali nisam ni znao iako je Stevo par dana prije bio da me posjeti taj jedini put u bolnici. Ne zamjeram ja vama, nemojte ni vi meni." - kontriram.
-"A dobro, tako je moralo biti." - složi se ona.
Htio sam otići da navratim i kod Brace, ali me ona zadržava da sačekam Stevu, i da je Braco na radu u inostranstvu, pa mogu navratiti kod njih kad krenem za Beograd da vidim malu Natšu i Ružu.
-"Opet ima problema između vas?" - osjećam.
-"Ma nema, komuniciramo, onako, ni toplo ni hladno." - prizna ona.
-"Ne tiče me se, kako vas volja." - rekoh da ne bi slušao razloge.
Stevo je došao s posla oko tri, malo smo posjedili i ja krnuh dalje. Pješke odoh do Bracine kuće Ruža se iznenadi i upaniči, ali je smirih da neću dugo, da moram nazad u Subotici i da sam došao samo da ih vidim. Ona se raspriča o sebi, svome zdravlju, patnjama Brace u inostranstvu i narvno o neimaštini, krpljenju življenja od danas do sutra, ne pitajući me ni kako sam ni kako ću dalje, a shvatio sam da sve zna kako je kod mene.
Poslije kave krećem, odbijam radi obaveza jelo i piće i ona se uzmuva:
-"Bato, vojnik si, običaj je da se nešto da para. Evo ti bar za cigare." - pruži mi nešto sitnine.
-"Ostavi se toga, nisam radi toga navratio, vama je teže nego meni, bar zasada." - odbijam novac.
-"Nemoj,uzmi, sram me, ali nemam više." - ona zavapi.
-"Ne treba, imam ja dovoljno, i meni je neugodno što ispada da sam radi toga navratio, a nisam! Pusti to!" - otklonim joj ruku.
-"Moraš, radi sreće!" - utisnu mi pare u džep bluze.
Jedva sačeka da odem, i pokaja se šta sam i navraća, jer je po njima ispalo da izdrančim nešto novca na vojničku uniformu, a to mi nije bilo ni u podsvjesti. I ispade da je njima teže nego meni, da sam ja kriv što im ne pišem, što ne navraćam, a ne upitaše se da ja to kao vojnik i ne mogu i da su oni mogli skočiti do Subotice kod mene, to je tri samo tri sata vozom.
K vragu, starimo i udaljujemo se, valjda tako mora biti.
U Suboticu sam došao oko osam naveče i još mi se ne ide u kasarnu. Odem u kino da pogledam film "Tora, tora, tora!", koji su reklamirali kao superspektakl, ali nakon malo vremena shvatih da je to dobro snimljena novija verzija holivudskog filma, da zamaskira istorijske činjenice koje su se počele po štampi ponegdje pojavljivati. A one su bile sve kontra onog šta film govori, da je Ruzvelt namjerno žrtvovao Per Harbur kao bi ubjedio američku javnost da se mora krenuti u Drugi svjetski rat. Na po filma izađoh i polako krenu u kasarnu.
Tamo sam zatekao sve onako kako sam i ostavio. I pored umora nisam mogao zaspati pa sam otišao u zbornicu i tamo čitao skoro do pred zoru. I opet mi se nije spavalo, ali sam legao onako obučen da u mraku odmorim oči i sve vreme razmišljao o Vojsci. Nije to ona vojska kako sam je zamišljao na osnovu priča onih koji su je odslužili i pročitanih knjiga i novinskih članaka. Sad mi se činila da je ona po onoj narodnoj:" Izvana gladac, unutra jadac!", a sve zahvaljujući onim profesionalnim kadrovima u njoj iznad čina kapetana, a naročito onim van kasarni i bez dodira s trupama po bezbrojnim komandama i štabovima u većim gradovima, gdje se vodila bjesomučna bitaka za činove, položaje i karijere. I u mene se uvuče, negdje doboko u podsvjest, slutnja da će se ta "mašinerija" kod nekog većeg vanjskog ili unutrašnjeg udara raspasti kao kula od karata. Sad mi je bilo jasno kako i zašto se raspala Vojska Kraljevine Jugoslavije aprila 1941. godine.
Nema komentara:
Objavi komentar