- 31 -
A tada dođe august, počeše godišnji odmori oficirima. Bio sam zadušen za održavanje veze s podređenim jedinicama na terenu i kasarnama po određenom planu nekoliko puta danju i noću, a ostalo vreme sam čitao u oficirskoj zbornici. Većinu tekućih dužnosti su preuzeli vojnici proljetne klase, a nas nekoliko starih smo lunjali čas tamo čas amo bez nekog posebnog zaduženja. Za nas više nije bilo jutarnje fiskulture, marširanja, vježbi, čišćenja ili dežurstava. Iz kasarne bi ponekad izašli naveče do obližnje birtije, nalokali se na brzinu i izležavali po cjelu noć na travi u voznom parku kod kampanjola ili BTR-a, a ponekad bi poslali nekog "guštera" da nam donese pivo, nije nam se dalo ni izlaziti iz kasarne. Goran, Safet, ja, stažo Milan iz ambulante, Najdov desetar, i još po koji "starac" su bili stalno društvo koje je vodilo isprazne duge razgovore, čitalo sve moguće knjige i novine ili igralo šah. Važno je da prolazi vreme, da idu dani, koje smo u podsvjesti svi brojali. Stara vojnička bolest, šta će se, od koje se razbole svi vojnici.
Tog jutra sam, po planu, otišao u pet sati ujutro održati provjeru veze s komandom divizije i potčinjenim djelovima brigade. Iz Sombora se javi "doktor" Branko i doda da je našao "žensku", ubacivši mešu šifre tih par rječi, a kad bi gotovo uzmem neku knjižurinu i stanem čitati uvod, ispruživši se na kožnim lešajevima BTR-a. Kupolu sam iznutra zatvorio, pustio na veliki prijemnik evergrine i instrumentalnu muziku s neke civilne radiostanice, ali se nisam mogao nikako skoncentrirati na tekst knjige.
U tjelo i dušu uvuka mi se neki nemir.
Odložim knjigu, ugasim svjetlo, ležim i slušam muziku i pokušavam zaspati, ali neće san na oči, nikako da se smirim. Izvana se čuju glasovi, komande i strojevi korak "guštera", a meni misli lete s teme na temu, i rasipaju kao suva zrnca graška po kamenom guvnu.
A tada neko zalupa čizmama po kupoli BTR-a:
-"Stari! Stari! Izlazi, plati mi pivo za dobru vjest, zovu te u četu!"
Poznam Đurin glas, on je na po vojnog roka, tek je završio obuku i položio ispit.
-"Marš gušteru, ne možeš unutra!" - odgovorim mu misleći da "hvata krivinu", da iznjegne neki posao.
-"Majke mi, reći ću ti, a ako zaslužujem platićeš pivo, važi!?" - ozbiljno će on, van običaja. Bio je poznat kao spadalo s Kozare.
Povjerujem mu, otvorim kupolu ali se nisam nadao nečem dobrom:
-"Možda neka glupost, za Đuru dobra, dobiće pivo, a meni nešto sasvim uobičajena." - pomislih.
-"Ideš kući! "Stari", ti i Goran Škundrić, donio kapetan nagradu "Najbolji vojnik" za vas dvojicu, a to je petnaest dana prije roka kući.!" - raširio Đuro usta od uva do uva, sjaje mu se žuti zubi i zbrza uspalhireno kao da se to njemu dešava.
-"Vidi, zaslužio si pivo ako je istina, a ako je laž platićeš dvije!" - kažem mu nepovjerljivo.
-"Je, je, majke mi, eno se Goran već razdužuje, posla me 'vamo kapetan po tebe.!" - oduševljen je on kao da će i on s nama skiniti uniformu i otići iz kasarne.
Zatvorimo BTR i krenemo oko hangara do kantine. Tamo su već svi znali da idem kući, samo ih je čudilo što ne žurim. A meni se nije žurilo, čemu kad je sve spremljeno, a voz imam tek naveče.
Civilna odjeća je bila u četnom magazinu, nekidan sam je kupio u gradu. Samnom je išao profesor iz Zagreba Plavec i pomogao mi u izboru, sad je trebalo razdužiti se s vojničkim uniformama i priborom, a za to imam i previše vremena do naveče.
Ispijemo polako pivo i krenemo u četu. Đuro oko mene skakuće kao pasić i stalno nešto čavrlja, a ja ga ne čujem, misli mi odlutale negdje daleko u budućnost i na druga mjesta. Neka je i ovo prošlo.
U četi su bili svi, udkomešali se kao da je uzbuna.
-"Ajde "stari", čekaju te!" - viče požarni.
Javim se kapetanu i oficirima u zbornici:
-"Veze po planu provjerene, sve je u redu!" - raportiram im.
-"Razumem vijniče, voljno! Zastavniče Dragašu, postroji četu, uručićemo odlikovanja!" - službeno će kapetan.
Začas je četa postrojena u hodniku ispred kabineta:
-"Četa, na mestu voljno!" - komanduje kapetan - "Značke "Najboljeg vojnika" naredbom komadanta brigade potpukovnika Đorđevića dobili su vijnici naše čete Goran Škundrić i Mile Mažibrada. Svi vi znate zašto, neću o tome govoriti, i neka vam budu za primer. Radi toga danas oni napuštaju naše redove i odlaze kući, jer ova nagrada im daje petnaest dana nagradnog odsustva. Pošto toliko dana imaju do kraja služenja vojniog roka danas se mogu razdužiti. Ova nagrada se uručuje prigodom nekog praznika, ali pošto ga uskoro po kalendaru nema to činimo sada i na ovaj način. Čestitam u svoje ime i u ime svih starešina i vojnika naše brigade!" - dovrši on obrazloženje.
-"Voljno!" - komanduje poručnik Ivkov.
Oko nas dvojice se sjatiše, čestitaju, lupkaju nas po ramenima i jedva propustiše do spavaone.
-"Ajmo Gorane spremiti ove prnje i razdužiti se! Ko zna šta sve fali?" - rekoh uzbuđen Goranu. Nisam siguran da me je čuo, i on je bio smušen, sve ispa tako iznenada.
Đuro uze ključe od kaseta i izvadi šatorska krila, naredi još dvojici "guštera" da po spisku bacaju robu i pribor na krila, dok se nas dvojica oblačimo u civuilnu robu. Čujem ga kako komanduje "gušterima" da se uzme od dugih vojnika i ubaci u šatorska krila ono što fali s spiska, a tada svečano izjavi:
-"Sve je tu! Ajmo gušteri ovo odnjeti u magacin!" - uze naše bukvice.
Za desetak minuta sve je bilo gotovo.
-"Kad imaš voz Gorane?" - pitam ga.
-"Naveče, ali idemo odmah iz kasarne, ako nam dosadi ovdje u Subotici skočićemo do Beograda. Ne čeka mi se u kasarni!" - govori on sav u bunilu.
Dok razgovaramo shvatih da smo samo nas dvojica civila u spavaoni:
-"Gdje odoše ovi, šta je sad ovo!?"
I Goran dođe sebi:
-"Stvarno, vidi, nisam ni primjetio!"
Još jednom provjeravamo dokumenta, novce, garderobu, a teško nam se sad navići na civilnu robu. Osjećamo se ovdje, u ovim prostorijama, kao strano tjelo.
-"E, pa, zdravo momče, proći ćr i tvoje!" - pozdravljam se s požarnim, mladim "gušterom".
A tamo, ispred zgrade čete, od stražarnice na kapiji do parkića stoji postrojena četa veze, po odjeljenjima i vodovima, na čelu s postrojenim podoficirima i oficiraima. Ispred stroja kapetan Konstandinov komandira:
-"Mirno!"
-"Klap!" , čuje se odjek čizama na betonu.
-"Pozdrav na desno!" - komanduje kapetan.
Ja i Goran iznenađeni, zbunjeno i uzbuđeno gledamo preko stroja i koračamo civilnim korakom kao da vršimo smotru. Kad smo bili na po stroja ču se, kao neki daleki odjek, komanda:
-"Pesma!"
A onda grunu:
-"Oj drugovi jel' vam žao..." - hor, muški, vojnički, sa suzom u grlu.
U meni prokuva krv, iz nogu jurnu u glavu, oči mi se zamagliše. Da ne pustim suzu instiktivno povukoh skamenjenog Gorana i zamagljena pogleda hitro prođošmo kroz kapiju kasarne pored stražara s ispruženim PAP-ovkama i izvučenim bajunetom na svečani pozdrav. Ne okrećući se, brzim korakom, skoro trkom, udaljavamo se, dok iza nas još odjekuje:
-"... rastanak se primakao..."
Tek na po puta zastašmo:
-"Ovo je, da ti srce pukne..." - ne dovrši Goran rečenicu.
-"Uh, pusti čovječe, gušim se..." - i ja lovim dah.
Krenušmo dalje, bez rječi. A onda će poslije dosta vremena Goran:
-"Stari, evo birtije, treba mi piće! Srce će mi pući!"
Naručimo i kavu, popušimo cigaretu i pričamo kratkim rečenicama:
-"Gotovo i ovo!" - rekoh.
-"Gotovo, evo, imam osjećaj kao da nisam ni bio ovdje." - nasmija se Goran.
-"Da, čudno, kao da je davno bilo." - potvrdim.
-"Idemo, možda ću autobusom, ne čeka mi se do večeri." - dvoji se on, pokazujući mi u pravcu autobusne stanice.
-"Dobro, onda ću ja do Beograda, tamo su mi braća, ko zna kad ću opet u ove krajeve, proći će mi vreme do voza za Split, a tamo me čeka drugi i drugačiji život." - složih se, i spremam se krenuti ka željezničkoj stanici.
-"Da, dobro kažeš, prođe kao san, zbogom mladosti." - prošaputa Goran.
-"Sretan ti drugi rođendan druže!" - zagrlim ga i svaki krenu na svoju stranu, svojim putem.
KRAJ SEDME KNjIGE
U Novom Sadu,
prekucano, 19. marta, 2010. godine.
Poglavlja od 25. do 30. naknadno dodata prilikom prekucavanja.
Nema komentara:
Objavi komentar