- 6 -
Kod kuće, u podstanarskom stanu, život je tekao, kako se to kaže, normalno. Milica se gegala, puvala i stenjala u devetom mjesecu trudnoće, s jedne strane želeći da se što prije porodi, dok se s druge strane, kao prvorotkinja, bojala svega toga. Pripremila je sve što treba, od košuljica, benkica, pelena i povoja, a čak je isplele i neke minjaturne rukavice. Tu su bili i puderi i kreme, sapuni, kao i potrebne posude i posudice, od kadice do velikog lonca za iskuvavanje bebine robe. U posebni neseser je pripremila potrebne joj stvarčice koje treba nositi u rodilište, pa je tamo mogla krenuti u svako doba dana ili noći.
Iako nije priznavala bojala se porođaja, a kako i ne bi kad su joj sve prijateljice i mlade i starije pričale kako je to živa muka i nepodnošljiva bol,a ja sam im se čudom čudio:
- "Moja mater i tvoja mater su rodile po sedmero, bez babica i doktora, žive i zdrave, pa šta bi onda teže bilo tebi!? Eto, i teta Etica je rodila četvoro, nek ti ona kaže kako je."
-"Ma nije to tako kako neke pričaju, boli, mora boliti, ali se sve to odma zaboravi dok čuješ bebin glasić, a pogotovo kad joj vidiš oke. Biće Mile, tako joj ona po bodulski zvala Milicu, sve u redu, pa to ti i doktori kažu!"- tješi i hrabri je ona ne preuveličavajući i ne umanjujući čin porođaja - "A i to je lakše nego muke, iz dana u dan, koje dođu poslije. Ne znaš kad je teže, kad su dica mala ili velika. Ne kaže se zaništa "....mala dica mala briga, velika dica velika briga..."?"
-"Pa vaša su djeca velika, samostalna, što se Vi imate sada za njih brinuti?" - pitam je, mada mi je Milica nešto natuknula da je teta Eta imala nekih problema s familijom.
-"A vidiš, sad kad sam stara ne dođu me ni viditi,a i kako bi kad su ih tete odmalena proti mene odgojile. Čekajte malo..." - ustane i ode u svoju sobu i donese stari album - "...pokazt ću vam neke slike. Evo sam ja i moj muž na vinčanju, pa ovo sam s dicom i mužem,..." - pokazuje i tumači sliku po sliku - "...i ovo je zadnja dok sam bila u toj kući."
Gledajući tu mladu ženu i stamena muškarca s advokatskom bradicom i brkovima iz prve polovine dvadesetog vjeka, s šeširom, tvid odjelom i leptir mašnom ni u snu ne bi pomislio da je tako nekad izgledala teta Eta. Gospodska frizura, krupne oči, pune našminkane usne, divna haljina i bluzica s čipkom govorile su da je to bila dobrostojeća gradska prijeratna obitelj, a sada teta Eta, sudeći po izgledu, podsjeća na ostarjelu osobu iz radničke klase i to one bliže lumpenproleterijatu nego li prosjeku.
-"Oh, pa Vi ste tada živjeli na visokoj nozi!?" - kažem joj ponovo pregledajući slike.
-"Tako je, bila je to bogata obitelj od starine, a muž mi je bio advokat, a ni moja obitelj nije slabije stajala na Braču. Ja sam ti Bračanka,a on je bija Splićanin. Od prvog dana dolaska u muževu kuću nisu me trpile njegove tri sestre, ružne stare cure, i sve je bilo gore, dok me konačno nisu istjerale i odvojile od četvoro male dice i izbacile na ulicu. On mlakonja se više opredjelio za imovinu nego za mene, a biće mu i sve to sjelo na glavu. On se posli nije ženija, a one su odgajale moju dicu, ni viditi nih nisam smila, proti mene. Sad su veliki, znajun istinu, ne od mene nego drugih judi, dođu ponekad, ali ka' stranci, istanjila se ona veza između diteta od malih nogu i majke, u svemu, a kada se sada malo i stide što im je dugo tribalo da dođu do istine."- ispriča ona.
-"Bože dragi, pa kako ste živili, od čega?" - preneražen sam njenom tragedijom.
-"Vidite mi ruke..." - ispruži dlanove - "... sve žulji i čvorovi, take su i noge, za križa da ne pričam. Radila sam sve, prala, kuvala, odgajala tuđu dicu, njegovala starčad, kako kad, dok mi posli Drugog rata ne dadoše ovu sobicu kao sustanaru i nešto socijalne pomoći. A muka živa, ta ja sam bila iz dobrostojeće familije, za ona doba bila dosta pismena i naučena za sve posle po kući, ali je ovako kako je ispalo bilo prviše teško. Koliko suza, koliko znoja, koliko boli i poniženja!?" - orosi joj se pogled.
-"A vaši, roditelji, braća, sestre, rodbina?" - čudim se.
-"Roditelji umrli, a braća i sestre, eh, sve se odrodi, sve se to udalji jedno od drugog! Druga su to vrimena bila,a vi ste još mladi, što ste stariji blidi svaki dan sve više bratska i sestrinska ljubav." - dovrši ona priču.
-"To meni ne ide u glavu, pa šat Vam muž nije nešto poduzeo, šta je pristao na to?" - velim joj.
-"Kažem, druga su vrimena to bila, a on je bio mek, neenergičan, tko će ga znati, one bi mu vištice još više zatrovale život, a di bi on s četvoro male dice? Valjda je mislio da je tako bolje za dicu, da čini žrtvu za njih, a šta su mu sve nalagale za mene sam Bog zna i Divica. Ne znate vi muški šta su ženske spletke i koje su zlo one u stanju napraviti kad nešto naume!" - i pored svega proživljenog pravda ga ona.
-"A šta sad dica kažu?" - pitam je.
-"Šta će reći, a i šta mi vridi, kad je život proša, kad je zlo napravljeno i meni i njima. Dođu, vide me, popiju kavu ili sok i odu, imaju i oni sada svoje obitelji samo im još treba stara teta Eta!" - brani ona i djecu.
-"Šta je u stanju život napraviti nijedna mašta ne može dočarati. Ej, živote, bjelih stranica neispisana knjigo!"- ne znam šta da joj kažem.
Tako bi razgovarali i gledali TV, a Milica bi mi često ponavljala šta trebam činiti kad počmu trudovi, već sam toliko puta čuo i znao da bi i u snu mogao ponoviti. Tako je ona razbijala strah, a ja sam se pravio hrabar i nastojao sve prebaciti na šalu, mada je i mene bilo strah kako će to sve ispasti, da li će porođaj biti lagan, da li će sve biti u redu s djetetom, a šta sve ne pane na pamet u takvim trenucima.
A tada shvatih da su takve bojazni i strahove preživljavali i muškarci i žene od pamtivjeka. Kaže se u narodu "... da sretnim muškarcima umiru žene, a ždrebe se kobile...", i svak ko to shvaća bukvalno smatra kao pošalicu, pa čak i logičnu računicu. Ali meni tada sinu da ta izreka nije ništa drugo nego prikrivanje muškog straha od porođaja, na način svojstven našem epskom mentalitetu da se porugama prikrije stanje duše. Koji imalo pametan muškarac može biti sretan da mu umre žena, ljubav, saputnik i prijatelj, majka zajedničke djece, na račun uvećanja bogatstva preko ždrebadi i kobila!? Eh, kako znamo lagati sami sebe!
- 7 -
Za ova dva-tri dana od stupanja na dužnost v.d. rukovoditelja ekonomske službe Saobraćajne sekcije Split upravi u Zagrebu se nisam javljao sve dok ne pregledah sve papire i snimih stanje u Sekciji. A ovog jutra je došao red i na njih. Odlučio sam da je najpametnije da počmem odozdo, od svodnog referenta plana i analize za grupaciju saobraćajnih sekcija Zvonka Mehakovića, kojeg sam odranije poznavao i sa njim korektno sarađivao kao samostalni referent prije odlaska u Vojsku.
-"Zdravo Zvonko, kako si?" - kažem u telefon kad začu njegov glas, mi smo odavno bili na "ti".
Zvonko je bio pravi gospodin i po liku i po maniraima. Uvjek pedantno izbrijan i odjeven, u govoru precizan, a u struci pravi specijalista. Da nije bio partijski sekretar u OOSK uprave ŽTP-a u vreme "maspoka" danas bi bio sigurno na visokom rukovodećem mjestu u ŽTP-u, a poslije Karađorđeva ga kazniše zbog nebudnosti isključenjem iz SK, mada je, po meni, on tu išta mogao učiniti osim pukog administriranja. Glavnu rječ su tu vodili oni iznad njega, delegati i članovi Komiteta i Konferencije SK ŽTP-a, koji su samo formalno bili članovi njegove OOSK, a po "težini" funkcije tri koplja iznad njega. I poslije Karađorđeva oni ostaše s blagim ukorima i opomenama, a Zvonka "izjuriše" iz SK. Sve je to puno djelovalo na njegov ego, pa se pričalo da voli popiti van radnog vremena, a ja ga u takvom stanju nikad nisam vidio, ni u ŽTP-u ni na skupovima negdje po hotelima gdje bi zajednički svi iz grupacije usklađivali planove ili rebalanse. Stanovao je u Bjelovaru, gdje je kao mlad bio otpravnik vozova i nešto kasnije šef stanice, a po završetku ekonomskog fakulteta se premjestio na radno mjesto u plansku službu u Zagreb i sada svakodnevno putovao iz Bjelovara ovdje na posao. Žena mu je radila, diplomirani ekonomista, kao šef knjigovodstva jedne velike zagrebačke firme, a kćerkica još išla u osnovnu školu.
-"Oh, Mile, ti si, kad si došao?" - veselo će on - " Gotova soldačija?"
-"Jeste, ali me ovdje dočeka puno gore, razbježali se rukovodioci iz moje službe, ni ostalih nemam dovoljno, a plaće pale na mizeriju, već ranici naveliko gunđaju." - kažem mu.
-"Vidio sam kakvo je stanje kad je došla Maja i onaj, kako se zove, zaboravio sam, da ste "tanki" u struci, pa sam joj pomogao koliko sam mogao. Sad si ti tu, reci onima buzdovanima gore da nešto treba i raditi!" - nasmija se on.
-"Ovdje sam tri dana, snimio sam stanje i nešto odmah poduzeo. Hoće li i kad biti rebalans za ovu godinu?"- pitam ga.
-"Hoće, početkom prosinca, kad se prikupe i proanaliziraju podaci za devetomjesečno poslovanje." - potvrdi on moje pretpostavke.
-"Onda dobro, plaće dižem za 15% i tako nastavljam do kraja godine, da dostignem prosjek ostalih ssekcija u grupaciji, a za decembar možda i više."- kažem mu.
-"Ej, ej, čekaj malo! Kad čuju za postotak i drugi će krenuti, znaš da se ne gleda isplaćeno ranije već se takmiče s drugim u visini boda za isti mjesec, a ljudi na terenu ne ćute, hvale se ili kukaju, trebaš to drukačije izvesti."- oprean je Zvonko.
-"Naravno da neću objaviti pravu visinu boda, njega ćnj znati samo obračunci, ali me interesira gdje su bili Galinec i njegova kompanija iz Raspodjele, što nisu upozorli Saragu da ide suviše nisko?" - kažem mu.
-"Znaš Valenta, on gleda zbir na nivou ŽTP-a i štiti zagrebačke sekcije, briga ga za ostale, a tako se i ulizuje dobrim rezultatima raspodjele ovdje šefovima." - reče mi.
-"Da se ne prepucavamo ciframa preko telefona dođi u Split, ljepo ti je vreme, možeš se i kupati, a ja ću nazvati Višnjića da mi trebaš pomoći i objasniti neke ciljeve ekonomske politike, radi nedostatka kadrova ovdje i nešto slično, pa ćemo zajedno pogledati i naći rješenje na obostrano zadovoljstvo." - nudim mu.
-"Kažeš da se može kupati, onda planiraj da ću doći u petak, povešću i svoju curicu i ostati preko vikenda, a ti sredi s Valdom Višnjićem." - pristaje on - " I ne zajebavaj, znam da si ti dobro vidio šta se može a šta ne!"
-"To je priča za Višnjića, a neće mi škoditi ni tvoj autoritet ovdje. Dobro, idem ga zvati, pa ću ti reći šta da i ti kažeš mu, sličnu priču." - nasmijem se.
Tad nazvah Višnjića Vladimira, šefa Odsjeka za plan, raspodjelu i analizu ŽTP-a Zagreb, javi se sekretarica i odmah me spaja:
-"O Mile, gotova Armija?" - smije se on.
-"Jeste Vlado, ma imam ovdje velikih problema, tu sam tri dana, stavili me za v.d. rukovoditelja, a nemam pola ljudi u službi, sve su izmješali i oko troškova i oko plaća. Pošalji mi Mehakovića da mi pomogne da ovo sredim, ovdje nemam pola ključnih podataka nije se ništa radilo kako treba." - odmah mu iznosim probleme.
-"Čuo sam da je otišao Frane i ona šefica knjigovodstva,, zar to još nisu popunili!?" - čudi se on.
-"Ma kakvi! Da je samo to, nemam ni pola ljudi u obračunu, ni u knjigovodstvu, a ovo šta imam sve je poluobučeno, sve im moraš prstom pokazati i objasniti, a to mi odnosi više vremena nego da sam radim, a kako ću sam stići. Pokušavam sad to popuniti s ljudima, ažurirati podatke, pa mi Zvonko treba da krenem od plana, da vidim šta s plaćama, zaostajemo puno u odnosu na druge sekcije, a rada ima više nego u prošloj godini. Ljudi se počeli na terenu gunšati i govorkati , samo mi još njihov bunt treba." - objasnim mu po svome stanje stvari.
-"Vidio sam to, čak sam rekao Saragi prije ljeta da prati druge, ne znam zašto nije. Dobro, doći će Zvonko, dogovori sve s njim. I primi iz građanstva koliko ti treba radnika." - složi se on.
-"Pokušaću, ako iko hoće raditi za ove naše mizerne plaće."- nasmijem se - "Dobro Vlado, kad ćete zvati šefove službi na dogovor?"
-"Uskoro, treba nešto prilagođavati OOUR-izaciji. Sredi ti to prije, biće ovo velike izmjene." - upozori me on što ne bi nikad javno rekao.
Vladimir Višnjić je bio malđi čovjek, nešto straiji od mene, šlav i proćelav, bjela čista lica i veselih očiju. Radio je ranije u zagrebačkoj sekciji kao šef plana, a sada je prešao na nivo ŽTP-a pokazavši se stručan, okretan i komunikativan. Znali smo se od ranije, sa zajedničkih sastanaka prilikom izrade planova za sekcije i ŽTP.
-"Zvonko, pakuj papire i dolazi, Višnjić se slaže." - zvrcnem Zvonku.
-"Onda sam tamo u petak, rezerviši mi u "Belvija" dvokrevetnu sobu za petak, subotu i nedjelju." - kaže on.
-"Računaj da je sve sređeno!" - rekoh mu.
Tako sam se osigurao s obe strane, a znam da će Valent Galinec ćutati kad sazna da iza mene stoje šef mu Višnjić i Mehaković.
Srećko i Mišo su mi donjeli proračune za navavke i popravke za službu,a i procjenu za ostale službe i stanice, pa krenem kod Sarage na dogovor. Prije toga, na istom katu, navratim kod Slavka Pribudića, šefa komercijalno- transportne službe:
-"Šefe, kako ide posao? Jeli ovi tvoji željezničari nešto prevoze kad ih ja već plaćam?" - šalim se umjesto pozdrava.
-"Oho, nisam ja tebi šef, sad smo kolege i vrlo mi je drago radi toga. Sjedi, popit ćemo piće, da se malo isćakulamo." - skoči se on do ormarića- bifea i donese vinjak i čaše.
Sjedošmo za klub stolić.
-"Slušaj Slavko, imam predlog koji ćeš svakako podržati, ali to motraš učiniti i na kolegiju." - velim mu.
-"Evo, unapred se obavezujem, kad je od tebe znam da je nešto pametno." - kucnemo se čašama.
-"Idem kod Sarage s predlogom da zamjenim sve računske i pisaće mašine digitronskim, da nabavimo fotokopirne aparate, da za svoju službu nabavim nešto namještaja i opituram one kancelarije i da kupimo novi auto za Sekciju, neko pravo umjesto ove krntije "Poloneza",a za to bi ti bio zadužen, tip, marka i dr. Može li?" - čekam reakciju.
-"Svaka čast, podržavam, pristajem sve što treba, svuda, kod struke i samoupravljača! Rekao sam ja Danku da trebamo biti sretni što je Sunara otiša, kod njega nikad nizašta nije bilo para!" - oduševljen je on, pa podilazi meni, znam ga, sve radi auta, da se u njemu šepuri.
-"Sad ja idem kod njega, a ti kao slučajno navrati tamo za petnaestak minuta. Dogovoreno."- pružim mu ruku.
-"Odlično, biće tako!" - prihvati on ruku da potvrdi dogovor.
-"Slobodan je, šefe." - zadirkuje Ankica prekidajući kucanje na mašini.
-"Ide li Mile?" - diže Saraga pogled s nekih izvještaja saobraćajne službe.
-"Ide, ide, imam neke predloge, da ih razmotrimo prije kolegija." - rekoh mu.
I kažem mu da dolazi Mehaković, da sam razgovarao s Višnjićem i da imam njihovu saglasnost u vezi plaća, a da ćemo s Mehakovićem dogovoriti modus da to prođe bez buke na nivoun grupacije i ŽTP-a.
-"A kako si ih nagovorio na to?" - drago mu je, jer ne vole direktori da im neko, naročito s viših funkcija, prigovara odnosno kritikuje.
-"To su mlađi ljudi, znamo se dobro." - rekoh mu.
-"Neka, neka, tako je bolje nego da se pravdamo." - nastavi on.
-"A sada druga stvar, trebam ovo nabaviti za službu i Sekciju." - pružim mu popis s specifikacijom i cjenama.
-"Sve odjednom! Da ne bude previše!?" - reče poslije pet minuta čitanja i razmišljanja.
-"Tako mora, radi mira u kući, da nabavim samo za svoju službu svi bi graknuli, ovako će ćutati. To su druge Sekcije napravile prije dvije-tri godine čudi me što Frane nije uradio kad i oni, govorio je da hoće kad sam ja odlazio u Vojsku. A trebamo imati na umu da se uvodi OOUR- izacija i kod nas na željeznici i da će se n ato potrošiti tone papira. A sve to treba napisati, prekucati, umnožiti, podjeliti, za svaki slučaj ća se morati vagati da li štampati sami ili slati i plaćati neku štampariju." - objašnjavam mu.
-"Pa što Ban o tome ništa ne govori?" - pita on.
-"Ban, Ban, reći će kad dobije nalog odozgo, pa će onda kukati kako je rok karatak, kako nema dovoljno daktilografa, pravnika, itd., a sad već treba planirati povećan broj službenika u upravi Sekcije, to je neminovnost, samoupravljanje, kako je predviđeno ZUR-om, traži puno papirologije i sastančenja." - pojašnjavam mu.
Tad se pojavi i Slavko Pribudić.
-"A otkud nam pare za sve ovo?" - Sataga će sumnjičavo i bojažljivo.
-"Iz amortizacije, znate da tamo izdvajamo ogromna sredstva, a do sada su malo trošena u Sekciji u svrhu investicijske zamjene sredstava. Ove nabavke neće biti ni 10% od mogućnosti, iako je sredstva od prethodnih godina dobrano pojela inflacija." - velim mu.
-"E, Frane, Frane, pa on je stalno govorio da nema para, da se sve sliva u zajednički fond na nivou ŽTP-a." - veli Slavko.
-"Veći dio jeste, za kola i lokomotive, za pruge i ostala velika osnovna sredstva, ali za osnovna sredstva u vlasništvu Sekcije mi smo odgovorni za održavanje i tu su pare, ŽTP s tim nema veze." - rekoh im - "A za Frane se nije pravio ni plan investicija, a ja ću to napraviti za sljedeću godinu i odmah usmjeriti sredstva na podračun po namjeni." - rekoh im.
-"A kako bi bilo da nabavimo i novo auto za upravu Sekcije, ovaj je više na opravci nego u voznom stanju, a i staro je deset godina, sjećaš se Danko da smo ga dobili od Zagreba već starog." - preteče me Slavko.
-"A šta mene pitaš, evo ti Mile!" - neće Saraga da preuzme odgovornost.
-"Nađi jedan pravi, ja ću sve ostalo!" - namignem Slavku.
-"Neki dan sam vidio Fiatovu "Arđentu",puno mi se svidila, šta kažeš Danko?" - osokoli se Slavko.
-"A koliko košta?" - dignu Saraga oči ka plafonu.
-"To ćemo mi dobiti po nabavnoj cjeni od "Dalmacija auta", dužni su mi uslugu."- kaže Slavko.
-"Neka bude orginal,a ne sklepana kod nas, i nek ti ne obračunavaju porez, daćemo izjavu, po zakonu mi ne plaćamo porez, kao saobraćajci smo oslobođeni." – pojasnih Slavku.
-"Sve bolje od boljeg, eto njega za tri dana!" - veseo je Slavko, jer će ga on najviše i koristiti - " Samo trebamo naći pravoga šofera."
-"Eno vam Petra Šolića iz ŽAS-a, zgodan mladi čovjek, oženjen, a ima nešto i srednje škole." - predložim im.
-"Znam ga, imaš pravo, govoriću s njim." - kaže Slavko - " Ja ću to srediti."
-"Dobro, sve ću pripremiti za kolegij i Radnički savjet, a Vi direktore požurite Bana da mi primi u radni odnos one cure." - rekoh i ustajem od stola.
Namignem Slavku i skupa izađemo da se Saraga slučajno ne predomisli, zna on ponekad biti suviše oprezan, ne žuri se baš previše sa novotarijama, što je očiti znak početka starosti, dok je Slavko taj problem rješavao stalnim glancanjem i picanjenjem te druženjem s mlađima, ne bi li prevario i druge, a najviše sebe samoga.
Pozovem Srećka Mešina i Mišu Vučičevića:
-"Evo vam dodatnog posla. One nabavke i održavanje možete odmah rješavati. Srećko, hoću tri ponude, a ti Mišo vidi sa ZOP-om i "Univerzalom", pa koji budu brži i jeftiniji." - rekoh im.
-"Ovako volim raditi!" - lupi Mišo Srećka po plećima.
-"I ja kole!" - složi se Srećko i odoše da to rješavaju, ta znaju oni da se otezanje ne isplati, uvjek se neko od viših može, ko zna zbog čega, pokolebati i sve odložiti.
Sad sam sjeo s Brankom i malo smo pročešljali "gradivo". Njemu je dovoljno bilo jasno skoro da je mogao samostalno raditi.
-"Polako, ako šta zapne tu sam, a hoćeš-nećeš, uvjek bude i toga." - velim mu.
-"Hoću, uglavnom sam načistu s cjelinom i svrhom svega ovoga." - kaže on.
-"Vidim, kad bude devetomjesečni poslovni izvještaj i rebalans plana sve ćeš raditi praktično, iz početka, i onda ćeš dobiti krila, pa leti samostalno." - kažem mu.
-"Dobro je šefe, i saradnici nisu loši, pa ni cjela služba." - ocjenjuje on radnu sredinu.
-"O tom, potom, to se mjenja, a moj savjet je, drži distancu, budi profesionalac." - upozoravam ga.
-"Imaš pravo, na distanci, tad su čista posla." - složi se on.
I ja sam bio zadovoljan, krenulo je kako sam želio, ali sam uvjek imao na umu onu Cigansku: "Veseli se kad pada kiša, jer će poslije nje doći sunce.", i obrnuto.
- 8 -
U petak ujutro doputovao je Zvonko Mehaković brzim vozom BT-om oko sedam sati. S njim je bila i desetogodišnja djevojčica, njegova kćerka.
-"Pravo ljeto kod vas! Kako si?" - pozdravlja se.
-"Dobro je, a kako ste putovali?" - odgovorim i pitam.
-"Spavaćim kolima, spavali smo dobro." - veli on za oboje.
-"Hotel je rezervisan, eno ga tamo." - pokazujem sa obale ispred kancelarije na hotel "Belvi".
-"Odlično, i on je uz more." - kaže on meni i pokazuje kćeki - " A sad bi ja mogao odmah raditi, a ona nek ide na plažu, hoćeš li?" - pita on curicu.
-"Nego kaj, već sam u vlaku obukla kostim." - curica jedva čeka.
-"Zvonko, ovo je moja kancelarija, popićemo kavu, a plaža "Bačvice" je odmah tamo,odavde oko trista metara, sad je more čisto, gužve nema, zna li mala dobro plivati, smije li sama?" - pokazujem mu i pitam ga.
-"Kako ne, ova mladost je slobodnija i snalažljivija nego što smo mi bili u njihovim godinama. I u Zagrebu ide sama." - kaže mi dok smo ulazili u kancelariju.
Prtljagu im složim u ormar, pokazah im gdje da kupe nešto za jelo za djevojčicu,a tada iz "Bobisa" naručim kave i piće. Djevojčica ode na plažu,a Zvonko, Branko i ja se smjestimo u veliku kancelariju, dok je Mišo otišao na teren.
Pitam ga kako je u Upravi ŽTP-a, šta rade zajednički poznanici, kao je to inače običaj, uvod u konkretni rad. Doznajem od njega da se priprema OOUR-izacija sve nešto na brzu ruku, a da organizacija zasad ostaje ista samo što će Sekcije postati OOUR-i s podračunima i svim organima samouprave, ali da se misli na temeljitu reorganizaciju ŽTP-a, gdje bi sadažnja RO postala SOUR, a Bilo bi desetak RO, tamo gdje su nekada bili stari mali ŽTP-i.
-"Znači decentralitacija do krajnjih granica, više direktora, više administracije, više režijskih troškova, a kapaciteti osnovne djelatnosti ostaju isti, rad u granicama datih kapaciteta, što znači isti ili manji, s istom ili još više izraubovanom tehnologijom. Čemu sve to?"- razmišljam glasno.
-"Ne mješam se u to, direktor ili šef neću biti, baš me onda briga. To što kažeš sa stručne strane gledano ispravno je, bolje bi bilo da se te pare daju na investicije u nove i modernije kapacitete, modernizaciju poslovanja, stručnije kadrove, nego ovo formaliziranje." - slaže se on.
-"Svake četvrte godine reorganizacija, a skoro da se uvjek vraćamo na staro samo što ove kopije budu gore od starijeg orginala. Po meni bi bilo najbolje da se vrati ono D, državna željeznica, kao što je u veććini evropskih zemalja, ako ništa drugo bar bi bilo više reda i radne discipline, a političari senisu mogli iživljavati s našim parama." - kažem mu.
-"Zbog toga i neće politika da se na to vraća, gubili bi moć nad velikim novcem. Ovako uzmu koliko im volja, a nama skrešu plaće i investicije, pa radi toga i nazadujemo." - komentariše Zvonko moje razmišljanje.
Poslije kave prešli smo na rad, a Zvonko je donio masu svježih podataka o svim aspektima poslovanja Saobraćajne sekcije Split, saobraćajne grupacije i ŽTP-a. Sve smo sagledali u detalje i na kraju potvrdili moje prethodne proračune. Istovremeno smo se dogovorili šta ćemo činiti na rebalansu plana za tekuću godinu i otkloniti činjenicama sve eventualne prigovore od drugih Sekcija. O tome smo načinili i interni zapisnik i posao je bio gotov oko podne. Tada sam pozvao Saragu i on je došao kod nas da izbjegne prekidanje razgovora u svojoj kancelariji čestom zvonjavom telefona ili dolaskom nekih poslovnih partnera.
-"Sve je sređeno Danko, to je Mile dobro, ma odlično, napravio, samo idite po njegovom." - hvali me Zvonko.
-"Drago mi je da je tako, imam ja u njega povjerenja, ma mislio sam da je bolje ovako, da me ne napadaju oni mudrovi u ŽTP-u kod generalnog direktora. A tebi hvala, i Višnjiću, prenesi mu, što ste se potrudili da pogledate i na nas Dalmoše." - opušteno će Saraga.
-"Pazi da ti Milu ne ukradu, čuju se glasovi gore u "žutoj kući" da bi on trebao doći tamo na viši položaj od ovoga u Sekciji, em mlad, em kompletan stručnjak za željeznicu, em odličan timski organizator." - iznenadi me Zvonko.
-"Vidi, vidi, e nećemo ga lako dati, zar u Zagrebu u Upravi ŽTP-a ili u zagrebačkim sekcijama nemate kadrova!?" - i Saraga je iznenađen.
-"Ima na papiru,istina, ali se smatra da treba smanjiti preveliki zagrebački utjecaj na odluke u ŽTP-u, a za Milu se zna da ne bi ustuknuo pred ničijim pritiscima, dosljedno bi sprovodio poslovnu politiku jednako za sve regije i Sekcije. A pošteno rečeno, ono što imamo tamo više dolazi po političkoj nego po stručnoj liniji, a kad ode Ivanuša Mile bi mu bio dosljedana zamjena, a puno mlađi i nezasićen strukom." - iznosi novine Zvonko iz "žute kuće".
-"Ivanuša odlazi!? A zna li se di ide?" - pita iznenađeni Saraga i za sebe i za mene.
-"Kažu da će u Privrednu komoru, zamjenik, pomoćnik, šta li?" - kaže Zvonko.
-"Šteta, baš šteta, on je jedini tamo bio kompletan stručnjak za ekonomiju željeznice."- Sraga će.
-"Istina, ali i veliki radnik i diplomata, trezvena osoba, dobar sa svima ali autoritet." - potvrđuje Zvonko.
-"Pričaćemo poslije, idemo na ručak u pola dva, red je, moramo se odužiti." - kaže nam Saraga.
-"Ne treba, tu mi je kćerkica, eno je na Bačvicama, kupa se." - Zvonko se nećka.
-"Neka ide i ona, bićemo ja, Slavko, Mile i ti, naručili smo morsku spizu, da se zna da ste u Splitu." - nagovara ga Saraga.
-"Dobro, sad ću otići po malu, pa ćemo doći s Milom." - pristaje Zvonko.
Sarag ode u svoj kabinet preko kolosjeka u novoj zgradi, a ja i Zvonko krenušmo na Bačvice.
-"I tako se o meni priča?" - nasmješim se.
-"Istina, i nisam čuo da je neko protiv, od ljudi u službi do onih viših. A bi li ti prešao u Zagreb?"- potvrdi on.
-"Za sada ne, u toku ovog mjeseca treba mi žena roditi, a ona radi u "Jugobanci". Ovdje mi obećavaju stan, a u Zagrebu bi od svega imao samo teži posao, i za ženu bi trebao tražiti neko radno mjesto, a tko bi je sada ovakvu primio?"- iznosim mu razloge.
-"Lako bi se to sredilo, dobio bi ti brzo stan, brže nego ovdje, a žena bi ti radila u zagrebačkoj "Jugobanci" ili kod nas u ŽTP-u. Razmisli dobro o tome, siguran sam da će te zvati i nuditi." - savjetuje Zvonko.
-"Hoću Zvonko, sad nisam sam, i ja sam kod sebe osnovao OOUR i uveo samoupravljanje." - prebacujem na šalu - " A sad ću te nešto ozbiljno pitati?"
-"Slobodno, odgovoriču iskreno!" - trše se on.
-"Znamo se odavno, od prvog dana se dobro slažemo i razumijemo, znaš li ti da sam ja po nacionalnosti Srbin ili kao kažu "pravoslavac", da sam bio u Komisiji poslije Karađorđeva , pa u Konferenciji SKH i kako ti tad nastrada i zakovaše te na tom radnom mjestu, a po meni bi ti trebao ići na veći položaj. Imaš znanje, visoku spremu, iskustvo isto kao i ja samo nešto duže?" - nabaca ja pitanja.
-"O tebi sve to znam i ne smeta mi, čak mi je lakše s tobom o tome govoriti nego s "pravim Hrvatima". Družio sam se i radio sa Srbima, Muslimanima, Hrvatima i drugima i nikada nisam imao nikakvih problema radi vjere, nacionalnosti ili nečega na toj osnovi. Sviđaju mi se ljudi koji imaju svoj stav, ali stav zasnovan na pravim činjenicama i koji drže do rječi, koji izvršavaju svoja obećanja, dogovore i obaveze, a takav si ti i još nekolicina u grupaciji. Dosadiše mi neki koji traže od mene ustupke računajući na "hrvatsku kartu", smatrajući me "velikim nacionalistom".A ja smatram, čini mi se kao i ti, da srpsko hrvatski odnosi ne bi trebali biti tabu tema, kao što i nije između nas dvojice. A mene su zajebali "Hrvati po profesiji", prebaciše sve svoje grehe na mene, a niko od Srba komunista ili nečlanova nije ništa rekao protiv mene čak obrnuto. I tako ja, kao sekretar OOSK posta žrtveni jarac, a njih, koji tada i sada bijaše iznad mene, niko nije dirao. Kao čovjeka me to strašno pogodilo, ali šta mogu, nije bilo suda, presude pogotovu, ali su mi sva vrata zatvorena, preostaje mi ovdje čekati penziju." - iz dubine duše priča Zvonko.
-"Otkud izađoše oni spiskovi po nacionalnosti, te "Bjela" i "Crvena knjiga"?"- pitam ga.
-"Ja sam za to saznao možda kasnije od tebe, to su pisali i štampali "provjereni kadrovi" po nalogu odozgo i gle vraga, njima se ne desi ništa, a ti Zvonko Mehakoviću plati i za njih" zbog nebudnosti". Oni odozgo odoše u velike penzije, a ostali na dobre plaće u zavjetrini, razne institute i sl. Ako se čistilo što se nije čistilo preko suda, siguran sam da bi bio čist , ali mnogi iznad mene u zatvoru. I tako se stanje malo po malo sredilo, a ne bi niko kriv!" - završava on.
-"Znaš da sam isprva mislio da si ti Bosanac, odnosno Musliman, asociralo me na takvo mišljenje tvoje prezime?" - nasmijem se.
-"Nisi prvi, stvarno asocira, a ni sam ne znam otkud i kako su ga moji preci dobili, valjda po nekom Mehi, vrag ga zna, koji se pokatoličio i pohrvatio."- smije se i on.
Curica je bila sva sretana:
-"Tata, tata, hoćeš li i ti u more?"
-"Sada idemo na ručak s stričekima, pa ćemo oboje poslije ručka na more." - kaže joj on.
-"Ja ne bi išla nigde, nisam gladna!"- prći se mala.
-"Rekla si da ćeš biti fer, bićemo na plaži skupa posle ručka , pa sutra i prekosutra celi dan. A naveče ćemo šetati po gradu. Za ručak će biti morska riba, a toga u Zagrebu nemamo često. Ova je sveža, a ne ona iz leda." - objašnjava joj on.
-"Idemo šinjorina, za plivanje treba jaka hrana." - smijem se njenom durenju.
-"A ja hoću da smršavim, da dobijem liiiju!" - ona će.
-"Od ribe se ne deblja, samo proteini za mišiće i jod za metabolizam, nećeš se debljati." - kažem joj.
-"Postaje cura, e taj pubertet!" - šapnu mi Zvonko dok ona skuplja stvari u malu torbicu.
Na ručak smo išli u mali privatni riblji restoran u maloj kamenitoj uličici na Toču iznad stanice. Sve je to organizira Slavko Pribudić. Riblja juha, prstaci i škampi za predjelo, zubatac na žaru blitva i kuvani krompir,zelena salata, masline i plavac iz Čare. Zvonko i kćerka su bili oduševljeni, a i mi, stara šjora gazdarica je znala svoj posa. Pričali smo o svemu i svčemu, najviše o stanju u Upravi ŽTP-a i lošem financijskom položaju željeznice. Od svega sam posebno uočio jedno Zvonkovo zapažanje, da na ključnim mjestima ima sve manje školovanih i stručnih željezničkih kadrova, a oni koji dođu iz građanstva da se teško snalaze i dugo vremena ne mogu povezati djelove u cjelinu željeznuičkog sistema. A na svim mjestima se radi malih plaća zapošljavaju radnici "koje niko neće", pa pati operativa i uprava. U operativi je disciplina strašno opala, a sankcije se ne mogu primjeniti, jer tada ne bi imao tko obavljati posao. Kako će se to rješiti veliko je pitanje, a ovo rukovodstvo baš i nije puno briga, većina ih odlazi po svršetku mandata u mirovinu.Ko god da dođe, a najbolje bi bilo da dođe neko iz sastava željeznice koji poznaje svu problematiku, imaće pune ruke posla, kako unutar poduzeća tako i prema republičkoj vladi kad se bude određivala visina kompezacije.
Razišli smo se oko četri, Zvonko s malom ode na plažu, Saraga i Slavko autima kući, a ja pješice u Omišku.
I dalje se moj zamišljeni plan ostvaruje kako treba.
- 9 -
Vikend sam proveo kod kuće, radi Miličine visoke trudnoće nidmo htjeli nigdje ići dalje, bojeći se da ne počmu trudovi negdje van kuće. Ali su zato nama dolazili Gojko i Maja s malom Tamarom, sestra Rosa i Janja Japundžić, šalili se i mudrovali.
-"Znaš Mile, sto puta sam te dala kvragu, onaj tvoj prijatelj Jozo se namečio dolaziti kod nas otkako si otišao u Vojsku." - počinje Maja.
-"Zna biti dosadan, šta ćeš, takav je." - nasmijem se.
-"Ma niko mu ne brani da dođe, ali sve ima mjeru.Svaku veče dođe, zasjedne, ne priča ništa ako ga nešto ne pitaš, a i tada kaže samo "da", "ne" ili "tako je", i nikako da ode. Mi bi išli i leći, a on se ne sića otići. Par puta je zaspa u fotelji, a jednom se poče i buniti što ga budim, valjda zasanja da je u svojoj kući." - smije se Maja.
-"Pa šta mu ne kažeš:"Jozo, kasno je, moramo na spavanje."- kažem joj kroz smjeh.
-"To bi treba Gojko mu reći, a on neće, a meni nezgodno, naljutio bi se." - sad se Maja uozbilji.
-"Eto Mažo šta te čeka, uvjek ćeš biti kriv! Ko da ga ja zovem, a i ne pričam puno s njim, ti Majo cjelo vreme s njim vodiš ćakule." - brani se Gojko.
-"Vrag će ga znati,, on meni djeluje malo sumanut, ono ponašanje nije normalno." - kaže Maja.
-"A jel' ti donese bar 10 deka kave ili Tamari čokoladicu ili Gojku piće?"- pita Janja.
-"Ma vraga, nikad ništa!" - veli Maja.
-"Vidiš da nije lud, već se pravi takav! A ti ga častiš večerom, kavom, pićem, gleda TV, a sve mukte, škrtica radi toga i dolazi." - protumači po svome Janja.
-"I to! Osta je sam, Gojko se oženio, Boćo isto, Pero Dokić takođe, sad i ja, a on je još momčina i ko zna kad će se oženiti, ako ga neka jadnica ne zgrabi." - kažem im kroz smjeh.
-"Bio je obleta oko nege male s Labina, Dragice, čini mi se da se tako zove, ma ona neće da ga vidi, iako ni ona nije Bog zna šta." - veli Gojko.
-"Jeli to ona štrkljasta, ravna ki daska, čini mi se da tepa ki i Jozo, a propala u trgovačkoj školi?" - pitam Gojka.
-"Ta, ta, viša sam je po vlakovima." - prisjeća se Gojko.
-"Mora da ga je pogodilo njeno odbijanje, sad je više izgubljen nego što je ranije bio." - nekako mi ga žao.
-"Šta ga žališ, kaže Deso Erceg da je on podmukli gad, da je počeo i njemu tako dosađivati i vrtiti se oko Dušanke, žene mu, pa ga isprašio iz kuće." - veli Gojko.
-"Znam, to je i meni reka, kad je stanovao u onoj kući na Vrzovu docu gdje i Deso stanuje. Deso ga baš ne podnosi!" - prisjećam se.
-"Ajme meni, ja ga neću puštati u stan kad tebe ne bude Gojko, može budala pogrešno protumačiti moje ugađanje i trpeljivost, pa navaliti na mene." - zgrozi se Maja.
-"Ma neće, ne bi se on snaša ni da mu daš!" - smije se Janja.
-"E jesmo i mi, Jozo ki Jozo, takav je, smotan je, nepredvidljiv, zavrnut, škrt, takav će i krepati, a šta bi od njega? A nije ni vredan da pričamo o njemu sjelo veče." - kaže Gojko.
-"Baš, neka živi svoj život! A jel' vam Milica pričala kako smo nas dvije kupovale lonac i kadicu za bebu?" - okreće Rosa temu i podmuklo se smijulji.
-"A šta je bilo, nije pričala!?" - naperi uši Maja, a i ostali utišaše.
-"Nekidan mi išle kupovati opremicu za bebu, tu do "Jugoplastike" na dnu Prvoboraca i onog dućana "Jadrantekstila". Idem ja, a Milica gega li se gega i stalno koči i jedva se mimoilazimo s drugima na pločniku.Mislila ja da će ona kupovati neke sitnice, pa strpamo u kesicu i gotivo. Tako i bi u "Jadrantekstila", ali kod "Jugoplastike" kupi ona kadicu, pa kajin, pa onu lončinu za iskuvavanje robice, a mene bi sramota to nositi, pa me uvatio i smij kad je vidim onako oblu i još s tim bagajama, kako zauze cjeli pločnik. Utom naiđoše dva momka-fakina, bi na onom uskom djelu pločnika kod fotografa,pa se počeli zezati:
-"Jel' ono tvoja? Ajme što je debela!?"
-"Nije, nemam pojma ko je!" - smijem se ja.
-"Ma vidi je, pravi bubnjar s opremom, sklonite se ljudi da prođu bubnjevi!" - viču oni pa se i ostali prolaznici počeše smijati i sklanjati. A Milica se smela pa me šiba pogledom, kvragu bi me dala, a ne može ništa, em ona široka, em ona lončina, kajin i kadica joj zauzeli ruke."- kesi se Rosa.
-"Pa što joj ti nisi nešto ponila?" - smije se Maja.
-"Taman posla, ja se upicanila, pa da joj još nosim onu lončinu od pedeset litara!?"- klapuza se Rosa.
-"Neka, neka, i ti ćeš se napuvati, vratiću ti to ja!" - smije se i Milica.
I tako bi proša vikend, ma bilo je vremena i za razmišljanje, naročito kad bi Milica zaspala ili bolje reći kunjala, a to je bilo češće, jer se brzo onako bremenita umarala. Razmišljam kako me ranije niko ne bi mogao zadržati u stanu po cjeli dan, morao bi izaći i napraviti bar jedan đir po gradu, a sada me tamo ništa ne vuče, više mi odgovara ovaj mir, poslići po kući, gledanje televizije, čitanje ili ćakulanje s Milicom, nastojeći na sve načine da odagnamo strah koji se neizbježno javlja u čekanju porođaja. Iako su nalazi doktora govorili da će sve biti u redu uvjek ostaje ona klica sumnje da može ispasti nešto što je promaklo svoj medicini, pa se čovjek više bori u mislima tom mogućnošću nego ovim ostalim, pa je svaka rječ ohranrenja došla bilo s koje strane dobrodošla.Mučenje tim slutnjama nastojao bi otkloniti samosugestijom:
-"Biće dobro, Bog će pomoći!"
- 10 -
Došao je ponedjeljak i sjednica stručnog kolegija. Sve ono što sam radio oko plaća, troškova i investicija u opremu sam pripremio za izlaganje. Direktor Saraga je većinu toga znao, Slavko Pribudić dio,Ćiro Vučenović i Ban Jerko su ponešto naslućivali.
Sastanak je tekao ustaljenim redom, Ćiro je podnio izvještaj o saobraćaju vozova, radu manevri i izvanrednim događajima, Slavko o komercijanom poslovanju, utovaru i istovaru, prognozama za narednih sedam dana ukoliko bude dovoljno praznih vagona, a tada sam bio na redu ja.
-"Osobne dohotke treba povećati za 15% i predlažem takvu veličinu nobračunskog boda." - počnem s tim predlogom i napravim dramaturšku pauzu, a tada pročitam podatke o prosjecima isplaćenih i mogućih osobnih dohodaka s projekcijom do kraja godine.
-"Pa šta nismo to isplatili do sada?" - čudi se Ćiro.
-"Ja ne znam, vi ste tu bili. Sve je ovo usklađeno i potvrđeno sa Zagrebom tako da s te strane neće biti nikakvih zapreka," - rekoh - " a do kraja godine na ovaj način ćemo biti kao i ostali u grupaciji."
-"Tako treba, suglasan sam!" - kaže Pribudić.
-"I ja, i vreme je!" - dodaje Ćiro.
-"Nemam ni ja ništa protiv kad se Zagreb slaže." - ni Ban se ne protivi.
-"Onda je zaključak takav, ja suglasan!" - okonča Saraga.
Tada sam obrazložio plan nabavki. I tu niko nije imao zamjerki, samo se Ban usteže:
-"Da nam ne prigovore za rasipanje para, ovo što imamo može još poslužiti?"
-"A sebi si uzeo novu kancelariju i novi namještaj! Bane ne pizdi, sve ovo su prije dvije-tri godine drugi već nabavili." - naljuti se pribudić.
-"A auto, svi će javno i tajno prigovarati za to!"- pribojava se Ban.
-"Bolje sad kad rastu plaće nego kad padaju ili stagniraju!" - rekoh mu.
-"Zna mile šta radi!" - Ćiro je odlučan.
I slože se i oko toga, treba to uvrstiti u dnevni red prve naredne sjednice Radničkog savjeta koji će biti za desetak dana.
A tada rekoh i za svoj zahtjev za rješavanje stambenog pitanja. Neka se razmatra na istoj sjednici Radničkog savjeta.
-"To pravno ne može tako, treba proći redovnu proceduru,stambenu komisiju i listu, pa tek onda Radnički savjet, drugačija mogućnost ne postoji." - usprotivi se Ban - " A ti si još v.d., treba sačekati natječaj i konačno postavljenje."
-"Jesi li raspisao natječaj?" - pita ga Saraga.
-"Nismo još stigli..." - poče Ban.
-"A za računovođe?" - prekinu ga Saraga.
-"Ni to..." - Ban se smete.
-"Ima sedam dana da smo se to dogovorili, a ti još ništa po tom nisi radio, pa ne može to tako!" - ljutito će Saraga.
-"Teško napisati deset rečenica i dati u "Željezničar" i "Slobodnu Dalmaciju"!? Pa to može kurirka Rozana!" - podsmješljivo će Slavko.
-"Na taj način ni jedan vlak ne bi krenu!" - cinično će Ćiro.
-"Pa ljudi, nemam s kom raditi, treba i meni u službi bar dva pravnika..." - zapaprišti se Ban, ali ga Saraga prekide:
-"Jedan Bane, jedan, tako je sistematizirano, a ako ne možeš ili ne znaš daj ostavku, naći će se ko može!"
-"Ja obračun ove plaće mogu izvući ispomažući se sa svim ljudima iz službe, od mene pa do rukovaoca materijala, ali samo ovaj put. Za sljedeći obračun ti novi radnici moraju biti tu, a za sve prekovremene sate davaću slobodne dane. Ja neću trpiti stavljanje klipova pod točkove!" - rekoh odlučno - "A molba za stan ide na Radnički savjet, kopija na Stambenu komisiju i ona će dati svoje mišljenje RS-u."
-"Zaključak je: da se još danas napiše i preda na objavljivanje natječaj za Milino mjesto i za osoblje ekonomske službe i za jednog pravnika u pravnoj službi." - diktira Saraga u zapisnik - " A ti Mile tako napravi kao si rekao, ja ću iznjeti svoj stav na RS-u."
-"I ja ću se angažirati na svoj način." - doda Slavko.
-"Moji saobraćajci u RS će biti za!" - potvrdi Ćiro.
Pod "razno" nije bilo ništa pa smo se razišli svak u svoju službu. Tad sam pozvao Vicu Sandrića, predsjednika Stambene komisije, objasnio mu o čemu se radi i predao mu molbu za rješavanje stambenog pitanja.
-"Teško će to ići, poznato ti je stanje po tom pitanju kod nas." - ograđuje se on, a ja osjećam da mu je o tome neko već govorio.
-"Jesi li ti "za"?" - pitam ga.
-"Ja jesam kad iza toga stoji Saraga i ostali iz vrha Sekcije, znam da će Ban smetati, ali to neće biti problem. Za kada to treba?" - veli on.
-"Odmah, RS je za desetak dana, evo ti i koncept odluke, neće ti je trebati kod Bana pisati." - pružim mu napisanu odluku.
-"Dobro je ovako, ostalo je na meni." - reče Vice kad pročita napisano - " Da li Općina ima slobodnih stanova?"
-"Naći će se, važno je srediti papire, a ja ću se pobrinuti za plaćanje i ugovore." - velim mu.
-"Dobro kolega, častićeš marendom." - osmija se on.
-"Svakako, samo to brzo sredi, treba vaše mišljenje biti na sljedećem RS-u." - prikričim mu.
Vice Sandrić je bio u mladosti telegrafista, a sada je putnički blagajnik i govorilo se da će biti referent za društveni standard kad se to radno mjesto uskoro sistematizira, o čemu se naveliko pričalo po kuloarima. Stari momak, Imoćanin, odavno je rješio svoj stambeni problem uselivši se na divlje u stan na Savezničkoj obali u kojem je stanovala željezničarska obitelj bez djece i nasljednika i koji ostade prazan nakon smrti to dvoje starčadi. Formalno se vodio spor za iseljenje, ali je to Vice zna odugovlačiti u dogovoru s Lazom Ožegovićem, pravnikom, koji je zastupa željeznicu, tako da sve pade u zastaru i on osta u stanu. A to je nadoknadio tako što je dozvoljavao da se tamo kartaju zagriženi elitni kartaši, od kojih je jedan bio i Lazo. Vice je znao da ja o tome znam do u tančine, pa sam bio siguran da će on sve poduzeti na svoj način da se donese odluka na Stambenoj komisiji u moju korist.
Molbu na RS još nisam slao, čekao sam da je predam u isti dan kad bude RS, da izbjegnem priče koje bi počele kolati po sistemu "Radio Mileve", a koje bi mogle uzburkati javnost u firmi, i koje, po svoj prilici, ne bi išle u moju korist.
Predsjednik RS je bio Marijan Mustapić, potražni radnik u Split Predgrađu, poznati mudrov sa ambicijom da napreduje u službi, a koji je bio i predsjednik Stambene zadruge i preko nje, kako se pričalo, skoro mukte došao do stana, jer su ostali zadrugari "solidarno" učestvovali za njegovo financiranje. Razgovor s njim će obaviti Saraga, a znao je da će se kako tako morati Marijanu revanširati u budućnosti.
Ja sam nazvao Petra Efendića, zamjenika predsjednika RS, i rekao mu o čemu se radi.
-"Mi iz Solina glasaćemo "za", ta ti si naš!" - nasmija se Pero.
Nazvao sam i Stipu Bralića, člana RS iz Šibenika, pa kad je čuo o čemu se radi reče mi:
-"Šefe, ja jesam stariji čovjek, ali dobro vidim kako stvari stoje, da nama treba više školovanih mladih ljudi i ako ništa ne poduzmemo onda nam se loše piše. A za tebe ću sigurno glasati, i ostali Šibenčani, to je moja briga."
Tako sam osigurao uticajnu većinu, pa dalje nisam ništa poduzimao, a pretpostavljao sam da će i Ban širiti svoj uticaj da me onemogući, a to su bili većinom članovi RS s pruge, koji se nisu htjeli njemu zamjerati, jer su očekivali da im omogući povoljnija radna mjesta bliže kući ili pri zapošljavanju i stipendiranju njihove djece.
A tada sam pozvao Srećka Mešina i pregledali smo ponude za birotehničku opremu i namještaj i odlučili se za "Xeroks" i "Olimpije" preko ponuđača splitskog "Naprijeda" jer su sve imali na lageru i bili su značajno jeftiniji od ostalih ponuđača računajući na dugoročnu saradnju s velikim kupcem kao što je željeznica. A kad je došlo do rječi o mom stanu dogovorili smo se da Sindikat da povoljno mišljenje RS-u, a što će Srećko kao predsjednik srediti.
-"Neće biti problema kole, Izvršni odbor će napisati hvalospjeve kad čuju kakav će biti bod i plaća do kraja godine." - optimistički će on.
Mišo, kao referent za investicije i održavanje, je naveliko sa ZOP-ovcima sređivao kancelarije, tako da će sve za dan-dva biti gotovo.
Iako sam sve poduzeo i dobio čvrsta obećanja bio sam "na iglicama", jer se sve lako može okrenuti naopako ako neko nešto ne obavi kako treba, a to se može lako dogoditi ako je neko od brojnih u lancu odlučivanja hinio dobru volju, a radio kontra toga podilazeći Banu, kojem nešto "duguje". Tješio sam se da mogu uvjek otići u drugu firmu, a to bi svakako učinio ako me odbiju i ne održe obećanje, i da su oni toga svjesni. Istina je da bi imao teškoće oko prilagođavanja na novu sredinu, ali se nisam bojao struke ma gdje god došao.
Sutradan su kancelarije bile sređene pa smo ja i Mišo sve pregledali:
-"Odlično šefe, sad na nešto liče, mada nam je žao nove zgrade koju nam ukradoše one guzonje." - kaže mi Vesna Pribudić.
-"Pa tamo je i tvoj Slavko!?" - smijem se.
-"Lopov, tako je i kod kuće, kaže da mi pripada kuhinja, metla, četka i krpa, a njegovo je da zapovida, kontrolira i uživa." - smije se i ona.
-"Promjeni ga, ima i uviđavnijih!" - kaže joj Mišo.
-"Kasno je Mišo, došla je za me ravnopravnost kasno, ne može se to mjenjati više, staro je i puklo bi kad bi sad savijala, bolje mi je i takav nego li neki mlađi kilavac. Šta je tu je, navikneš!" - miri se ona.
Oko podne su došle nove mašine i namještaj. Nastade zbrka, treba sve staro iznjeti, pa postaviti novo, a iz staroga izvaditi sve papire i posložiti ih. Zovu me, jedni bi ovako, drugi onako:
-"Čekajte, ovako ćemo! Do dva izvadite papire iz stolova i ormara, pa namještaj iznesite ispred kancelarija, a tada ćete unjeti i razmjestiti nove. Tada ćete sve ljepo složiti, a što je za arhivu popisati i predati tamo. Vesna, Majo, vas dvije to pruzmite na sebe, a ja idem pozvati transportne radnike da odnesu stari namještaj i mašine u magazin i ekonomat. Sutra ću vam pokazati kako se radi s novim mašinama." - rekoh im.
Tako i bi, ali sutra opet problem:
-"Šefe, dozvolite da ostanu i "drobilice", kako su zvale male mehaničke računske mašine, dok se naviknemo na nove." - moli Vera Žunić.
-"Može do obračuna, a to je sedam dana." - rekoh im.
-"A ja nisam sigurna u nove, sporije mi ide." - ona će, a pridružuje joj se i Lenka.
-"Imate ekran, traku, a tu je i uputstvo, malo ga proučite, biće vam puno lakše i za obračun i za zbirne liste." - kažem im.
Uzmem jedan "berenik" od Vere shvativši da im je bolje praktično pokatzati nego pričati, i za primjer obračunam sebe, pa još dvojicu radnika, a onda koristeći memoriju napravim zbirnu listu, sve sa doprinosima iz i na osobni dohodak, brutč1 i bruto2.:
-"Evo, trojica za pet minuta, sve sa zbirnom listom."
-"A tako, nema više "šalabahtera", sve je u mašini!?" - čudi se Vera.
-"Da, ovo je za tri radnika, a tako ide do posljednjeg i u konačnu zbirnu listu unesete samo rekapitulirane iznose iz memorije, po vrstama i stavkama, ma pjesma!" - smijem se - " Nema ni buke kao kod "drobilica", sad će obračunska ličiti na kancelariju,a ne na kovačnicu."
-"A dobro, vidit' ćemo, ma ja sam nesigurna u te iznose, na maloj bi imala taj osjećaj sigurnosti." - dvoumi se Vera.
-"Dva i dva su četri, obe kažu da je tako, naviknućeš se za par dana, a imaš i traku za kontrolu." - rekoh joj.
-"Teško je staro magare učiti na novi samar!" - nasmija se kiselo ona.
U Općoj službi su dobili "Xerokse" i električne pisaće mašine "Olimpije":
-"Bravo kolega, žene te dižu u nebesa!" - javlja mi se Delija.
-"Molim te Ive neka dobro prouče svi ta uputstva za rukovanje, nemoj da ih pokvare radi nestručnog rukovanja, te kvarove nam neće priznati u garantnom roku."- velim mu.
-"To sam im ja već reka, a i sam sam dobro proučio, ma divota je ovo, i brzo, brzo!" - oduševljen je on.
Anica me isto zove:
-"Hvala šefe, pa ovo je divota! Imala sam dobru mašinu u Zagrebu, ali nije ni sjena ovoj. A slova li su lipa, bešumno radi, dopisi su kao iz umjetničke štamparije."
-"Eto, obeća sam, ispunio obećanje i sad uživaj!" - smijem joj se.
-"I kapo je zadovoljan, mada ništa ne kaže." - ona će.
-"E, takvi su oni, uvjek bez emocija, poza." - kažem joj.
-"Bio je kod njega Mustapić ,sve je u redu, načula sam potajno." - šapnu ona.
-"Hvala Anice, neka." - rekoh joj.
Još dva dana do RS, zasad ide kako treba.
Nema komentara:
Objavi komentar