- 11 -
Pa dođe i taj dan. Sjednica RS je počinjala u osam sati. Prvi mi u kancelariju navratiše Drago Jušić, sekretar u čvoru Šibenik, i Stipe Bralić, predsjednik tamošnjeg sindikata. Oba su članovi RS. Pozdravljamo se i nudim ih kavom:
-"Kako je u Šibeniku, gdje je šef Vešo?"
-"Dobro je, ide, a šef je iša u Zagreb, no mi smo imali mali kolegij i zauzeli stavove na nivou čvora." - kaže Drago Jušić.
-"Planiram doći tamo, ali neću moći još za deset-petnaest dana, na vreme ću javiti." - obećavam im.
-"E, svakako, što prije, ali javi da znamo, pa ćemo se svi okupiti. Ima dosta sitnice koje se trebaju rješiti, a sve se odlagalo dok na to mjesto neko ne dođe. Drago nam je što si sad tu ti, ti si naš!" - našali se Drago.
-"Kako naš, ma Drago po čemu ti to znaš!?" - diže prema njemu pogled Stipe.
-"Pa Mile je iz Kistanja, a one su šibenski kotar, uvjek su za Šibenik bile vezane, bez obzira na organizaciju državne uprave." - pojasni mu Drago.
-"A tako, da! U Šibeniku je uvjek bilo ljudi iz Bukovice, od pamtivjeka. Tamo je i vladika dalmatinski, pa bilo je dosta trgovaca i gostiona koje su oni držali. Dobri, pošteni i radišni ljudi. A i naši su išli tamo u partizane, bataljon "Bude Borjan" je tamo osnovan od Šibenčana i Bukovčana. Stare su to veze." - kao prisjeti se Stipe Bralić.
-"Tako je, tako, moj Stipe. I ja sam tamo bio u partizanima, i nepravda je što taj kraj poslije rata osta zapostavljen na račun drugih. Ni metra asfalta, ni vodovoda, ni struje, a o tvornicama da ne govorim, nije izgrađeno. A ima tamo najboljeg boksita, čak i mrkog uglja, pa Krka- ljepotica, sve bi se to moglo aktivirati i podići privredno taj kraj." - doda Drago.
-"Valjda hoće, u dogledno vreme," - kažem im - "čim je prošla pruga za Zadar nešto je živnulo."
-"A Zadrani, čudan je to svit, ne bi oni tamo ništa napravili, prije bi oduzeli nego dali." - veli Drago.
-"Ajmo Drago, trebamo se javiti i Saragi. Ono za veći bod plaća stoji?" - priupita Stipe.
-"Da, da a biće i nešto i opreme, već je krenula tamo." - velim im.
-"Za tvoj stan znaš, mi iz Šibenika smo o tome razgovarali, svi su "za" i tako će glasati." - potvrdi Jušić - "A što ne bi prije doša u Šibenik?"
-"Žena mi treba svaki čas roditi, najviše radi toga, a do tada ću i ovdje uvesti red u službi." - rekoh im.
-"A tako, neka bude sve u redu, to ti je prešnije." - nasmija se Stipe.
Oni odoše a navratiše Petar Efendić i Ante Fistanić, solinski delegati, u prolazu pozdraviše:
-"Kako smo se dogovorili, poslije ćeš častiti!"
-"Važi, navratite poslije RS." - ispratih ih.
Uzmem svoje papire i posložim ih u fasciklu po tačkama dnevnog reda i pet minuta prije početka sjednice pređem preko kolosjeka u "Školsku prostoriju" gdje se održavala. Pozdravim se sa svima na brzinu i zauzmem svoje mjesto predviđeno za stručne službe.
Bili su tu svi šefovi službi i direktor Saraga, kao i predsjednik Sindikata i sekretar OOSK pored članova RS-a.
Sjednicu je otvorio predsjednik RS Marijan Mustapić prozivkom članova i konstatirao da od 15 članova prisustvuje 13, dok za ostalu dvojicu treba raspisati izbore, pošto su izabrani otišli iz Sekcije, a što do sada nije napravljeno čime je packu kritike uputio na račun Bana, kao za to po službenoj dužnosti zaduženog. Tada je konstatovao da sjednica može početi i pročitao dnevni red. Kako je već bilo ustaljeno prva tačka je bila stanje u saobraćaju koju je referirao šef Saobraćajne službe Ćiro Vučenović, a kao koreferent obično bi se priključio šef Komercijalne službe Slavko Pribudić.
Druga tačka dnevnog reda bilo je ekonomsko poslovanje Sekcije što sam ja referirao.
Marijan reče:
-"Po ovoj točki referira naš novi šef Ekonomske službe drug Mile Mažibrada."
-"Pozdravljam sve prisutne! Nadam se da vam je poznato da sam se nedavno vratio iz Vojske, pa se odmah uključio na posao. Zasad sam bez ikakva rješenja, a to što me predsjednik predstavlja kao šefa službe je ishitreno, to ćete vi odlučiti danas. Idemo dalje na tačku dnevnog reda." - uvodno rekoh i izreferiram podatke o količini i kvaliteti rada, ostvarenom broja radnika- sati, troškovima po glavnim bilančnim stavkama, te plaćama.
Zaključim s predlozima:
-"Na osnovu prethodnog izlaganja i proračuna do kraja poslovne godine za osobne dohotke se može izdvojiti 15% više za svaki mjesec do kraja godine," - pa zastanem skoro minut da čekaju u tišini nastavak - " a korekciju na više od ovog ćemo raditi svakog mjeseca ako bi se ostvarivala dosadašnja količina i kvaliteta rada. Na taj način ćemo biti u prosjeku saobraćajne grupacije na kraju godine gdje nam je i mjseto prema našoj kvalifikacionoj strukturi radne snage. Za zajedničku potrošnju će se po završnom računu izdvojiti isti iznos po radniku na nivou ŽTP-a. Drugo što trebamo ostvariti u poslovanju je: smanjiti bolovanja na teret poduzeća i zadržati troškove u planiranim iznosima. To bi bilo sve, na sva pitanja dobićete odmah odgovor." - završim izlaganje.
Nastade muk, tek tu i tamo škripanje katrige, a kako to obično biva, većina je u sebi računala koliko će primiti novca više za ovaj mjesec. A tada se javi direkror Saraga da bistro još više razbistri, kako to čini većina direktora, vodeći računa da njegova bude zadnja:
-"Mile je sve rekao, ja sam s tim upoznat pred sjednicu RS i slažem se s tim prijedlogom. Dodat ću samo da je s ovakvom računicom upoznato i rukovodstvo u ŽTP-u i da su suglasni."
-"Otkud sad odjednom šoldi, cilo vrime do sada se pričalo da ih nema!?" - pita Mirko Mrčela, koji se redovito javljao po svim temama.
-"Što je bilo do mog dolaska nije mi poznato, ali gledajući dinamiku ostvarivanja rada i isplata akontacija osobnih dohodaka smatram da se nije puno odstupalo, tek dva tri postotka, što se mislilo na kraju godine nadoknaditi." - kažem mu svjesno prikrivajući neznanje prethodnika.
-"Svi ugovori za prevoz nisu obuhvaćali količine roba do kraja godine, sad se i ta dilema otklonila, pa se sada može ići s ovim isplatama." - doda Pribudić kao prevdanje.
-"Treba naglasiti da smo mi relativno mlada Sekcija i da se baš najbolje ne snalazimo na nivou ŽTP-a iz razloga što nismo stručno ekipirani.sad je tu Mile, popunjava przninu i ekipira službu, pa ubuduće neće biti takvih propusta." - doda Saraga.
-"Što je bilo, bilo je, ovo mi je drago čuti, a mislim da će biti i radnicima. Ajmo mi glasati, pa na sljedeću točku dnevnog reda." - javi se Petar Efendić.
-"Tako je, tko je za usvajanje ovog izvještaja i visine obračunskog boda?" - daje Mustapić tačku dnevnog reda na glasanje.
Usvajiše je jednoglasno.
Sada je bila treća tačka dnevnog reda nazvana "razno" s potačkama gdje se predlagalo mene za v.d. šefa Ekonomske službe raspisivanje natječaja za to mjesto i natječaja za prijem u radni odnos četvoro radnika za računovođe i jednog pravnika. Referirao je Ban Jerko, šef Opće i pravne službe, a kad je trebalo glasati htjedoh izaći kako je red, ali me zaustavi predsjednik Mustapić:
-"Ne trebaš izlaziti, svi smo za!" Jel' tako?"
I svi podigoše ruke.
Marijan čestita u isme svih, pa se odlučivalo o prijemu službenika za obračunsku:
-"Šta će nam toliko činovnika?"- opet se javlja Mrčela - "Zar mi ne možemo tamo rasporediti naše invalide?"
-"Ja bih rado, ali ih nema. Ne može mi tamo doći neko bez odgovarajuće škole i znanja. Mogao bi prometnik ili robni blagajnik, ali oni neće za tu plaću, što je i logično kad im je tamo gdje su veća. Od osam radnika ja imam četvoro, a trebaće ih još kad nastupe nove organizacione promjene i mi umjesto podračuna budemo imali samostalni žiro račun kao i sve firme." - objasnim im.
-"Treba na ovo gledati i s druge strane. Tu će se zaposliti djeca željezničara, jeste prema drugima nepravda, ali tako u svim firmama rade." - dopuni Saraga.
Marijan daje na glasanje i jednoglasno se usvaja, raspisaće se oglas i u zakonskom roku izvršiti prijem preko komisije sastavljene od šefova službi i predstavnika sindikata.
Investicijska ulaganja su isto jednoglasno odobrena kad su shvatili da to neće uticati na plaće i zajedničku potrošnju i da se vrši obnova opreme na teritoriji cjele Sekcije.
Sad je na redu bila moja molba za rješavanje stambenog problema i ja zamolih, radi slobode rasprave, da izađem sa sjednice:
-"Pravilno, zna on red!" - čujem kako neko reče u dnu sale.
Uputim se u kancelariju pošto nisam imao šta više raditi na sjednici RS-a. Naručim kavu i listam novine, no ne mogu se skoncentrirati, dok ne donesu glas s RS-a, na neki konkretni posao. I oduži se rasprava preko sat vremena. Prvi glas mi donese Srećko Mešin:
-"Kole, prošao si, mada je bilo tisno! Dobio si sa sedam "za" i šest "protiv", to je natpolovična većina od trinaest članova RS." - odahnu sjedajući na katrigu.
-"Vidi vraga, pa gdje je zapelo?" - pitam ga.
-"Ajmo na piće u "Bobisa" da odahnem! Sve mi se smuči kad čujem kako neki ljudi govore i razmišljaju." - " govori on dok idemo ka kafiću.
-"Ajde ne pteži, pričaj!" - požurujem ga.
-"Jesi li ti znao da će i Delija podnjeti molbu za stan?" - iznenadi me pirtanjem.
-"Nisam, ni u snu nisam sanjao, a niko mi nije ni nagovjestio, akamoli rekao!?" - sad je red na meni da se čudim i da mi se sve smuči.
-"E moj kole, za to je znao Ban, i Saraga, i Pribudić, a za Ćiru nisam siguran. I kažeš da ti je ovo prvi glas!?" - priča i pita me - "Pa sad vidiš s kom imaš posla!"
-"Znači, radi toga je ispalo tjesno? Bio sam siguran da će ići glatko." - rekoh mu naoko smiren mada sam u dnu duše preneražen tim saznanjem.
-"I išlo bi da nije bilo Bana! On je pročitao tvoju molbu, Vice je u ime Stambene komisije dao pismenu odluku o suglasnosti i rekao da je tamo odlučeno da ti se udovolji radi kadrovskih potreba Sekcije, Saraga je pošteno predložio u ime rukovodstva da ti se udovolji radi potreba Sekcije za takvim stručnjacima, javvili se Stipe Bralić i Petar Efendić i govorili u tvoju korist u ime Šibenčana i Solinjana, a kad je Marijan predložio da se glasa Ban je insistira da se zajednički razmotri s tvojom i Delijina molba, pošto se tobože radi o istom slučaju, te počeo kukati, u najmanju ruku da bi svi pocrkali, da nema kadra kakav je Ive Delija. Bio sam protiv toga da to ide skupa, a naročito da je toliko važno Delijino mjesto sekretara i da tamo može raditi bilo koji "isluženi prometnik" i da on nema kao ti visoku stručnu spremu, jer još studira i to struku koja nema veze s njegovim poslom i tko zna kad će diplomirati, ali su Saraga i ostali iz rukovodstva ćutali. Glasalo se tako skupa za obojicu i može se slobodno reći da si radi njega izgubio bar tri glasa onih s pruge. Znaju oni za tebe da si "derao" po ukrsnicama, ali i da Delija nije iša dalje od Kaštela raditi na prugu. A on ne bi dobio ni tri glasa da se nije glasalo u paketu, to ti ja kažem! Kurvanjska Banova politika, kažem ti ja, i ne samo njegova. Budi oprezan, uvjek će oni njega tako tebi kačiti, dok ti radiš i ne dižeš glavu od posla oni kombiniraju li kombiniraju po kuloarima u svoju korist." - ozlojeđeno u jednom dahu ispriča Srećko.
-"Važno je da je prošlo, a ostalo ću imati na umu." - tješim i sebe i njega.
-"Nije tu kraj, Ban sad kaže da odluka nije pozitivna, jer nema natpolovičnu većinu od 15 članova RS, a drugi tvrde da jeste, jer dvojice članova RS nema, a nije izvršen doizbor umjesto te dvojice koja su napustila Sekciju, te da RS sada ima 13 članova." - dopuni on.
-"Što te dvojice nema Ban je kriv on je trebao poduzeti mjere da se izvrši doizbor. A ja mislim da je pravovaljana, jer ne može glasati onaj koga nema, niti se može pretpostavljati da bi bilo kako glasali. Neka on pizdi, neko mjerodavniji će dati pismeno tumačenje ako se on bude pravio pametan. Nego me nešto drugo interesira, znaš li zašto je Ban toliko protiv mene, ja sa sigurnošću ne mogu dokučiti, sto puta sam okretao film unazad ne bi li našao razlog, ali nešto ozbiljno nisam našao." - pitam ga.
-"On je oduvjek bio pizda, svoje komplekse niska rasta želi nadoknaditi nečim drugim. On to nastoji kroz pretjeranu pedanteriju, strogoću, podmetanje, skupljanje ulizica, kakav je Ive Delija, oko sebe, koji mu se dive i laskaju, a opet kod ljudi nema ugleda ni autoriteta. Još dok je bio prometnik ljudi nisu htjeli s njim raditi, a što je on više tjerao po svome, to mu je bilo gore, pa su se počeli s njim sprdati. A ima tu još nešto, možda gdje ti najviše zamjera! Ono iz 1972. godine kada ste bili u Komisiji za ispitivanje odgovornosti "maspokovaca". On je nastojao "srediti" sve konkurente za najviši položaj ovdje u čvoru, a nije mu uspjelo "zahvaljujući" tebi i tvom razumnom i objektivnom stavu. Htio je on s tog svog puta ukloniti Saragu, Keršića, Pribudića, Krvavicu, Sunaru i sve druge, a računa je da ćeš ga ti u tome podržati imajući u vidu da bi i ti napredovao na nešto više pored njega. A ti ubrzo diplomira na ekonomiji i steče veću stručnu spremu od njega i posta mu direktni konkurent, pa mu svi planovi padoše u vodu, a toga se i danas boji. Ti u svako doba možeš na njegovo mjesto, a on na tvoje ne može, nema struku ni stupnja spreme kao ti. I još jedno, tebe ljudi vole, od običnog radnika do onih školovanih. Ne znam kako to postižeš, valjda tako što imaš karakter "velike gospode" po ponašanju, govoru, obrazovanju, općoj kulturi i jednostavnosti. Slušao sam ljude kako kažu: " Kad šef Mile govori sve mi je jasno i razumljivo, na svako pitanje ima jasan odgovor, a svi ovi drugi petljaju li petljaju, ni sami ne razumiju što govore, a kao ću onda ja." Možda ti toga nisi svjestan koliko jednom, recimo manevristi ili skretničaru, znači kad razgovara s čovjekom koji ima toliku školu kao ti, što je za njega pusti san jer je on na tešku muku naučio čitati i pisati, a pritom mu ne glumiš neku visinu, već razgovaraš s njim kao sa sebi ravnim. A to je kod Bana, bogme i ostalih, nemoguće. Mogu oni imati stotinu diploma ali nemaju facu, onaj manir iznutra što zrači znanjem, kulturom i gospoštinom. Pa oni govore i pričaju kao da nisu ni otišli iz svojih Ljubitovica ili Prgometa, a to ljudi odmah primjete, pa sva njihova gluma "gospode" ispadne karikatura i na rugu ljudima. Takav će on biti i ubuduće, nastojaće tebe gdje god može "ogaditi", da bi on "porasta", i to uvjek moraš imati na umu. A imaj na umu da on za neke "stvarčice" drži na uzici Saragu, Keršića, Pribudića i ostale iz "maspoka" kao član Općinskog komiteta SK, a druge "kupuje" za protusluge. I svi oni koji su uz tebe na nišanu su mu, prvi ja, pa svi ostali iz službe."- pokuša mi Srećko pojasniti.
-"A te "stvarčice" kojim drži na uzici Saragu i ostale," - hoću da razjasni - " znaš li šta je to?"
-"Znam, znam, ali ćemo drugi put o tome. A o čemu se radi, evo ovako: sigurno ti se desilo da uđeš u kancelariju, kafić ili na ulici, a tri četri poznanika Hrvata živo o nečem pričaju, a kad ti pristupiš prave se da su šutili ili pričali o vremenu, pa počinju o nekoj bezveznoj temi u kojoj i ti možeš učestvovati. A ja ti kažem da su pričali nešto što nije za "srpske uši", a oni dobro znaju, ma koliko bio dobar i pošten čovjek, da si Srbin i nemaju muda da te "hrvatske teme" pred tobom pretresaju. Uostalom, oni znaju da ti o tome više znaš od njih i da nećeš kao činjenicu prihvatiti njihov romantizam kojeg stoljećima njeguju i propagiraju katolički svećenici i hrvatska klero-nacionalistička inteligencija. U "maspokovskom kalnu" su oni skupa bili, a Ban je sigurno morao pravdati svoj borački staž, kao "borac NOR-a" od 7-10 godina starosti, ma možeš zamisliti partizane u Ljubitovici i Prgometu, a to mu je tada i sada glavni adut u karijeri, što mu je tad smetalo da bi u tom klanu zauzeo veću poziciju od one koju su mu namjenili. Sada se on prisjeća tih dogovora i podjele uloga, kad god mu ovi nešto zasmetaju provesti, jer se uspio na vreme skloniti."- ukratko će on.
-"Dobro, jasno mi je, idemo nazad, da vidim što će mi reći, eno ih izlaze iz "Škole", gotova je sjednica RS-a."- pođošmo nazad u moju kancelariju.
-"I ne zaboravi kole, dosta je njih zavidnih i ljubomornih na tebe, ti si završio fakultet skoro u redovnom roku vanredno studirajući, bez stipendije i bez ičije pomoći, a Srbin iz Bukovice! Tako su uspjeli i Nikola Počuča i Lazo Ožegović, opet Srbi, a od Hrvata dosad niko. Ja ne računam vama ravnim Saragu koji je stipendiran kao redovni student na visokoj privrednoj školi ili Keršića koji je dobio internu visoku stručnu spremu po vezi preko rođaka u Upravi JŽ. To je ona čisto kompleskaška hrvatska zavist, potajno ti se dive, ali javno nastoje na sve načine sebe prikazati sposobnijim i boljim. I to nije od juče, to traje odavno, pa kad se sve skupi, moraš se stalno dokazivati i kao čovjek i kao stručnjak. Mogu zamisliti šta će sad pričati kad prime veću plaću, radnici će tebe veličati, a ova "bagra" će na sve načine pripisivati zasluge sebi."- prekinu Srećko pred ulazom u kancelariju.
-"Evo mi dolaze Šibenčani, hoćeš ostati?" - pitam ga s vrata.
-"Neću sad, sutra ću ići u Šibenik da im podjelim opremu, doći ću da mi potpišeš nalog za put, pa ću tamo s njima razgovarati." - povuče se on.
Drago Jušić i stipe Bralić zastaše da se jave:
-"Idemo na autobus, mi smo svoje po dogovoru obavili, ali ovi Splićani su prava govna, nećemo mi još dugo moći s njima. To su mudrovi koji ne znaju di su šuplji! A ono govno Mrčela Mirko još je gori nego u mladosti, ako nije glasa za tebe nije triba druge suzbijati." - veli mi Drago.
-"A šta očekuješ od govna iz Koprna!?" - kaže Stipe.
-"Neka, izaći ću ja s njima nekako na kraj, a vama hvala, vidimo se u Šibeniku." - pozdravljamo se.
Sustižu ih Petar Efendić i Ante Fistanić, solinski delegati u RS-u:
-"Ban nema pojma, to sam i reka, a ako bude trebalo ponavljati neće biti iznenađenja! Jel' da su bolji ljudi u Solinu, navrati kod nas, da popričamo ka nekad." - smije se Petar.
-"Bolji ste, bolji! To moram priznati, za šest kopalja!" - prihvatim smjeh.
Uđem u kancelariju i nazovem telefonom kolegu iz Omladinskog komiteta Vujicu Šćeića, koji je sada radio kao sudija u Općinskom sudu:
-"Vujice, zdravo momče, kako si?" - pitam ga.
-"O, đe si ti, dugo se njesmo viđeli?" – on će po crnogorsku.
-"Bio sam u Vojsci, sad radim kao i prije na željeznici, privikavam se na civilni život." - rekoh mu.
Nakon još nekoliko konvencionalnih rečenica pitam ga:
-"RS ima po Statutu 15 članova, stvarno ih ima 13, dvojica su otišla iz poduzeća, a nije izvršen ponovni izbor za popunu do punog sastava RS-a. Rješavanjem po jednoj molbi 7 članova je glasalo "za", a 6 "protiv". Da li je molba pozitivno rješena?"- ukratko mu objasnih o čemu se radi.
-"Čekaj tren, znam, ali da ti prolistam libre, a evo, ovako: Odluka je pravosnažna jer ima natpolovičnu većinu od stvarnog broja članova, te je molba usvojena, a nije krivnja podnosioca molbe što RS nije u punom broju po Statutu, jer on nije mogao niti je njegova briga za sastav RS-a, već organa firme koji je za to zadužen, obično su to opće i pravne službe."'- reče on što sam i sam znao,a tada mi pročita koji je to zakon i član i broj "Narodnih novina" u kojima je objavljen -"A kako tvoji pravnici tumače?" - upita.
-"Upravo obrnuto od tebe." - nasmijem se.
-"Jebem ih u glavu, njih i profesore koji su ih pustili na ispitu! Ako ti prave probleme javi mi se, a ja ću zvati Sud udruženog rada, zapiši ime suca Ante Kunjašića, on tamo radi po tom." - veli Vujica.
-"Odlično, možda će trebati. Čućemo i viditi se." - velim mu.
-"Bilo bi dobro, hoćemo." - završišmo razgovor.
Krenem sad u "bjelu kuću" kod Sarage noseći neke dopise koje je trebao potpisati, a i da vidim šta će reći na sve što se događalo na RS-u.
-"Tu su ti svi, šefe." - Anica me gleda srnećim očima.
-"U redu je Anice!" - nasmijem se.
Ona se još više začudi, ali ne reče ništa.
A tamo su bili u Saraginu kabinetu svi: Saraga, Ban, Pribudić, Vučenović, šefovi službi, i Marijan Mustapić, predsjednik RS.
-"Zdravo direktori, zar vam nije dosta sastančenja?" - glumim ja veselost rječima i ponašanjem i pružam Saragi dokumenta na potpis.
-"Dobro si došao, meni ovo ne ide u glavu, pamet, logika, iskustvo, ništa mi ne važi, a Banovo tumačenje ni sam vrag ne može razumiti! Kako ti tumačiš glasanje, jel' molba usvojena ili odbijena?" - paprišti se Ćiro i briše maramicom krv iz nosnice koja bi njemu uvjek krenula kad bi bio uzbuđen.
-"Što se ima tumačiti, zakonski su propisi jasni, molba je usvojena i odluka je pravosnažna i mora se po njoj postupati sve dok sud ne donese drugačiju presudu, a on će je svakako potvrditi." - velim im.
-"Pa to i ja kažem! I budala zna da je sedam natpolovična većina od trinaest, samo Banu nije!" - Ćiro je još žešći dok ostali mudro ćute.
-"Ali nije od petnaest, to ja tvrdim, RS ima 15 članova po Statutu." - cvrči i Ban.
-"Ne treba se oko toga natezati, sutra ćete napismeno dobiti tumačenje od mjerodavnog pravosudnog organa, a ti Bane za domaći zadatak pročitaj ovo." - kažem im i napišem na ceduljici broj "Narodnih novina", naziv zakona i član koji se na to odnosi.
-"Znam ja ovo!" - prepotentno se napuva Ban.
-"Onda gore po tebe, nisam ti mislio reći, ali sad hoću! Ti si kriv što RS nema Statutom propisani broj delegata, jer nisi ništa poduzeo da se popuni dopunskim izborima, a koliko znam to je trebalo napraviti skoro prije godinu dana, pa bi trebao snositi i neke posljedice radi toga. Drugo, na tvoje stručno znanje nikad se neću oslanjati, iako sam ekonomista po struci bolje poznajem pravo od tebe, i mi učimo pravo na fakultetu, već na pravosudne organe od Suda, pravobranilaštva ili tužilaštva.
A svima, nismo se tako dogovorili! Nemojte mi reći da Delinija milba za stan nije išla u sjeni moje, jer sama ne bi prošla. Ko mu je branio da je odavno podnese, ja nisam bio tu! Bilo je Banu zgodno da ga zakrili mojim perjem, iako se po ničemu te dvije molbe ne mogu ravnati. I on studira ekonomiju, ko mu je branio diplomirati pa sad biti šef ekonomske službe, a ne ćato u kadrovskoj gdje je za nešto manju plaću debelo lakše. Bio je on ovamo, pa je pobjegao, radi se tamo dan noć, nije lad. Lično ja nemam ništa protiv njega, neka dobije i on i drugi, ali ne želim da se neko šlepa preko mojih leđa i krivo mi je što ste to tajili od mene pa skoro usrali stvar. Imaću to na umu, sve će biti pisano i potpisano, od dobro jutro do doviđenja." - rekoh hladno i uzeh potpisane dopise kojeSaraga nije, od nastale neugodnosti, ni pročitao. Izađem iz kancelarije bez pozdrava i preko kolosjeka odem u svoju kancelariju, zaključam stol i i krenem kući. Tad zazvoni telefon:
-"Mile, ja nisam želio..." - javi se Saraga.
-"Direktore, neka prenoći, sutra ćemo razgovarati, karj je radnog vremena." - spustim slušalicu.
- 12 -
Kod kuće Milici nisam ništa govorio o poslu, nisam je htio opterećivati u trudnoći s još i tim problemima.
Sutradan sam najranije napisao dopis Sudu udruženog rada, javio se Vujici i uputio se kod suca Ante Kunjušića. Primio me odmah i nasmijao se kad je pročitao dopis:
-"Jak vam je pravnik!?"
-"Vanredni student upravnog prava već petnaest godina, od pedesetak godina starosti." - osmjehnem se i ja.
-"Pa vi ste na željeznici uvjek imali dobre pravnike, tužilac Nikola Počuča je vrstan stručnjak i pravni autoritet, a potrkao je sa željeznice." - veli on.
-"Da, ali ni željeznica nije više ona šta je bila! Od vrha do dna." - rekoh mu.
-"Piši mala..." - reče on daktilografkinji i izdiktira tumačenje navodeći zakon i članove, broj "Narodnih novina" u kojem je objavljen i u zadnjem stavu kritiku pravnoj službi zbog neizbora dvojice delegata RS u zakonskom roku, onako kako smo ja i Vujica tumačili.
-"Evo, neka taj "student" nešto nauči." Potpisa tumačenje, a sekretarica udari žigove i zavede ga u sudski protokol.
Zahvalim se i krenem nazad u firmu, pregledam pristiglu poštu i signiram je po referadama pijući prvu kavu, a tada pozovem Saragu:
-"Mogu li sad doći, jeste li zauzeti?"
-"Za deset-petnaest minuta, da odu saobraćajci." - složi se on.
-"Dobro, trebamo nasamo razgovarati." - rekoh mu.
-"Biće tako." - potvrdi on.
Pregledajući dokumentaciju koju mi je Srećko dao po prijemu službe u jednoj fascikli sam našao brdo papira, to je bila, nabacana bez reda, dokumentacija o stambenoj izgradnji, neke odluke, isplate po njima i rješenja, a što je na prvi pogled govorilo da tu nisu bila čista posla. Nešto sam uspio posložiti po datumima da terminski povežem događanja, ali nisam stigao do kraja odmrsiti sve te radnje, jer je dosta dokumentacije nedostajalo. Nazvao sam Božidara Škaru, šefa ispostave Stambenog servisa ŽTP-a Zagreb:
-"Božidare, da li Vi imate sve papire o stanovima i stambenim kreditima za našu Sekciju?" - pitam ga.
-"Imamo, naše je knjigovodstvo ažurirano, od odluke, rješenja do plaćanja, pa održavanja i naplate stanarine. Šta ti treba?" - kaže mi.
-"Radim nešto na tome, moraću se poslužiti vašim dokumentima." - odgovorih.
-"Nema problema, tu su Fani i Mirjana, pomoći će ti." - slaže se on.
Božidar Škaro je bio šef te organizacione jedinice već odavno, a i službenice Fani i Mirjana su godinama tamo radile. On je bio rođeni Splićanin iz željezničke familije, a roditelji su mu bili Srbi porjeklom od Radošića, tamo preko Kozjaka prema Muću i Sinju, i on se u mladosti bavio košerkom, pa je i sada bio košarkaški sudac. Malo je mucao, pa je radi toga, a i zbog antipatije prema "pogospođenim seljacima" s ostalima na željeznici malo, uglavnom službeno, kontaktirao, a kako je primao plaću direktno iz Zagreba nije ni imao potrebe da nekom podilazi.
Iz raspoloživih dokumenata sam stekao neku sliku, a ta je bila porazna.Stihijski se prilazilo tom problemu, nije bilo kontinuiteta, a ni želje kod rukovodstva prethodnih godina da napravi neke planove i projekcije na duži rok, pa su sredstva namjenjena za stambenu izgradnju trošena neekonomično. Odlučio sam da se tu mora uvesti red i napraviti prema odredbama pravilnika dugoročna, srednjoročna i godišnja strategija stambene izgradnje i kreditiranja radnika.To sam već započeo prije odlaska u Vojsku kao samostalni referent, ali za moga odsustva niko se tim nije više bavio.
Odem kod direktora Sarage i kako smo se dogovorili zatekog ga sama.
-"Izvolite."- pružim mu tumačenje Suda udruženog rada.
Čita on jednom, pa drugi put.
-"Eh, Bane, Bane, ti i tvoje tumačenje prava!" - odloži on papir - " Dobro je!"
-"Nije dobro! To dokazuje da će me saplitati gdje god stigne. On se takvim ponašanjem izdiže iznad svih nas, a ja smatram da imamo isti rang u hijerarhiji rukovođenja, čak mislom da je na meni više odgovornosti i posla i da toga i Vi trebate biti svjesni. Ne b i mi bilo krivo da on zna, da ponekad prizna da nije siguran, da će provjeriti, već što svoje neznanje i nesigurnost pokriva tvrdoglavošću i odugovlačenjem, pa svi radi toga vadimo kestenje iz vatre. Eto, da ja nisam sam nešto poduzeo ostalo bi po njegovu, i sve što smo dogovorili palo bi u vodu. A ja od Vas očekujem da se držite našeg dogovora, bez otezanja i sustezanja, a to na RS-u nije bio slučaj, a posebno to što ste znali za Deliju, a ništa mi niste rekli." - ozlojeđeno ću ja.
-"I ja sam bio zatečen, olako sam proguta ideju da će skupa ići lakše, a obmanuli su me da ti zato znaš. S druge strane sam mislio da i Delija ima svojih "navijača" koji će kad glasaju za njega glasati i za tebe, on je ipak "domaći". A da se ne ljutimo, ja ću svoje obećanje ispuniti, važno je da imamo odluku RS-a i ovo tumačenje da je ona pravosnažna. Uvjerit ćeš se!" - nastoji on izgladiti stvar.
-"Živi bili pa vidili, ali znam da će mi Ban stalno podmetati nogu i cinkariti gdje god stigne, jer on smatra da sam mu ja kriv za neostvarene ambicije." - kažem mu, shvativši rečeno između redova da mi je nacionalnost otežavajuća okolnost. Nisam "domaći".
-"Znam, znam, on je bio siguran da će biti Bog i batina ovdje u čvoru, na željeznici, ali mu nije uspjelo, zato se tako i ponaša, nadajući se da će to postići na slijedećem reizboru. Ali tko ga ferma, bio je i ostat će sitna duša, a ti ćeš stalno imati moju podršku, bar znaš da je tako i dosad bilo, jer sam siguran da iza tvoga posla stoji stručnost i poštenje, bez zlih namjera." - pruži mi ruku.
Prihvatim ruku da to izmirenje potvrdim:
-"Dobro, a sad nešto u vezi te proklete stambene izgradnje. Pogledao sam neke papire koje sam zatekao, tamo je pravi džumbus, bez kraja i konca, a zadnji stanovi su građeni prije desetak godina, nešto malo iz srdstava bivšeg Pogona. A pare koje se ovdje izdvajaju potrošiše brži i spretniji, i oni bliži oltaru, dok mi ostajemo praznih šaka. Od sredstava što ih izdvajamo godišnje za stambenu izgradnju mogli bi godišnje kupiti desetak stanova, a kad bi to srednjoročno ulagali prema rokovima izgradnje koji prosječno iznose dvije godine mogli bi puno više. Ovih dana ću napraviti takav plan u dvije tri varijante, pa ćemo moći razgovarati o ciframa. Ali ni to neće biti dovoljno, treba nam šira akcija i struke, sindikata, uključujući i Općinu. Tamo postoji fond solidarnosti u koji bi mogli "upasti" obzirom da imamo dosta nerješenih stambenih problema i da su nam plaće niske. Također bi trebali dobiti i dio sredstava od ŽTP-a jer su oni naša sredstva trošili godinama negdje drugdje, pa moraju prihvatiti naše argumente da smo sad mi na redu. Biće teško, ali se trebamo svi maksimalno angažirati, tražiti, argmentirati i dosađivati." - kratko mu obrazložim ideju.
-"Prihvatam tu incijativu u potpunosti, i mene je to sve vreme opterećivalo. Ti to napravi, a ja ću se raspitati kod Općine i zvaću Stambeni servis u Zagrebu, poznajem tamo neke ljude. Ali povedi računa o strukturi zahtijeva radnika, neki traže stanove, a neko stambene kredite, te po područjima. Šibenčani će tražiti svoj dio, ovi s pruge svoj, a Splićani svoje. A da će biti teško ne treba ni govoriti, kad ta mateerija mora ići na RS i Zborove radnika." - prihvata on.
-"Imam sve to u vidu, od Stambene komisije dobiću sve zahtjeve i viditi potrebe i vrstu, kod mene u službi su financijski izvori, kod Škare fond naših stanoiva i amortizacija, a prema masi osobnih dohodaka ću dobiti raspored sredstava teritorijalno. A što se tiče stanova koje imamo po stanicama u službenim objektima to ćemo održavati iz poslovnog fonda, jer i amortizacija ide tamo. Dogovoreno, pa ćemo o tome detaljno nas dvojica za par dana, a onda na kolegij, RS i Zborove, trajaće, ali ćemo dugoročno imati uvedena pravila igren i nekog đavla će se raditi, a ne kao do sada, svakih desetak godinapo dva tri stana." - još detaljnije pojasnim plan.
-"Svaka čast, i ja ću se osobno angažirati, koliko god mogu." - obeća on.
Fotokopiram tumačenje Suda i pošaljem službenom poštom predsjedniku RS-a Stambenoj komisiji, Sindikatu i Općoj i pravnoj službi. Odlazeći s protokola sretnem Deliju ispred zgrade:
-"Zdravo kolega, čuli smo se, a nismo se vidjeli, puno posla kod mene kao i kod tebe." - hini radost prikrivajući strah od moje reakcije.
-"Ive, Ive, nisi ispao fer! Ti znaš da ja nemam ništa protiv toga da ti tražiš stan, ali kad si se već odlučio zaklanjati iza mene onda si mi to trebao reći, neke stvari, finese, su se mogle drugačije postaviti i ne bi ispalo onako kako je, a radi toga ja moram gubiti živce i raditi Banov posao. Znam da si njegov miljenik zasad, ali ne znam dokle. Ne mogu prihvatiti takvo tvoje ponašanje prema meni, ta bili smo bliski, više nego što si sada s Banom!"- rekoh mu bez ustezanja - "A sad sam gotovo siguran da ćeš i ovaj naš razgovor svom Banu ispričati!"
-"Ma neću, šta ti je, htio sam ti reći, ali me Ban suzbio, računa je da će ovako biti bolje. Ustvari, on mi je i sugerira da podnesem molbu, od njega sam ču za dogovor rukovodstva s tobom, pa se ja nisam usudio podnositi molbu, jer znam da nisam isti slučaj, ali je on na tome insistira." -spetljano se on brani - "A ja smatram da smo i sada prijatelji kao i prije!"
-"Zato me više boli takav tvoj postupak, pa zar nisi ima u glavi da plaćanja idu preko moje službe i da mogu otezati koliko me volja jer nikada nemamo dovoljno opara na žiro računu, a ja određujem prioritet plaćanja. A Ban te na taj način "kupuje", ne čini on ništa mukte, vidićemo šta će od tebe tražiti kad budu reizbori ili prijemi u radni odnos ili kod rasporeda radnika. Eh, Ive, Ive!" - rekoh mu i dodam - "A sad je po Banu propalo i za tebe i za mene."
-"Ja ne tumačim ka' on, cilo jutro se oko toga natežemo, a on me upućuje na vanrednu sjednicu RS-a, radi različitog tumačenja odluke." - veli mi on sada se ulagujući meni.
-"To sam ja sredio, vidi!" - pokažem mu tumačenje Suda - " Kad ćeš ti za mene takvo što napraviti?"
Čitajući tumačenje on probljedi pa pocrveni:
-"Hvala ti, do neba ti hvala, sad me je sramota, u zemlju da mogu bi propa što ispade naivčina, ti si mi pravi prijatelj." - i pruža mi ruku.
-"Nadam se da ćeš ovo zapamtiti! Ne govori Banu ništa dobiće on ovo službenom poštom, pa mi se javi tada." - pozdravim se.
Vratim se u kancelariju i pozovem Srećka i Maju i kažem im da mi pošalju "novu radnu snagu" Oboje rekoše da se ovi novi pomalo uklapaju i da obećavaju. I sva trojica dođoše za par minuta: Vinko Ćaleta iz knjigovodstva, te Mateljan Miljenko i Zlato Marković iz materijalne službe.
Vinko Ćaleta je bio visok, suhonjav mladić, ugodna fizička izgleda i smirena govora i kretnji, Mateljan Miljenko je bio crnomanjast mladić, govorljiv i komunikativan, a Zalto Marković debeljuškast, nonšalantan i sklon šali.
-"Pustio sam vas par dana da vidite što bi trebali raditi, pa da sada čujem kako stoje stvari?" - rekoh im poslije formalnog upoznavanja.
Zlato se prvi izjasni:
-"Šefe, što se posla tiče meni se čini da sam shvatio šta trebam raditi i ne čini mi se težek, ali mi je dosadan. Ja sam učio za prometnika u Zagrebu i nisam uspio završiti, ali mogu biti robni blagajnik,i zasad tamo nema mjesta, ali kad se ukaže prilika ja bi tamo išao.Do tada ću ovdje raditi što najbolje mogu. Jel' pošteno?"
-"Pošteno Zlato, znamo na čemu smo i ti i ja, a kad se ukaže prazno mjesto robnog blagajnika ja ti neću biti smetnja. Pošteno?" - nasmijem se.
-"Dogovoreno, sa mnom neće biti problema." - obeća on.
-"A ti Miljenko, znam šta si završio, znam da si primljen za transportnog radnika i da si se izborio da budeš rukovalac materijala, te ti materijalna služba nije nepoznata. Ovo mjesto ti nudi više, ali i trži više." - rekoh mu.
-"Meni odgovara, i nisam se ovome nada pa ću se truditi da opravdam povjerenje." - izjasni se on.
-"Vinko, šta ti kažeš? Sličan ti je put kao i Miljenkov." - pitam ga.
-"Maja mi je dosta toga objasnila i skoro već sada samostalno radim, nije mi teško, mada mi još nije sve jasno." - mirno će on.
-"Dobro, malo po malo sve će se razjasniti. A ja vam preporučujem da proučite Statut ŽTP-a i Sekcije, da vidite organizaciju poduzeća, pa onda pravilnike o materijalnoj službi i knjigovodstvu, sljedi Kontni plan i Šema kontiranja. Mnoge stvari će vam se tada razjasniti. I još jedno, nemojte se pretvoriti u formaliste i da ne vidite suštinu posla, forma ima svoju svrhu, a shvaćanje jednog vezano uz drugo čini vam posao interesantnim. Ima još nešto, mladi ste, upišite bar neku Višu školu ili fakultet, sada ima u firmi beneficija za vanredno studiranje, a kad već radite taj posao biće vam lakše i studirati. Da se to može ja sam vam dokaz, a i mnogi drugi koji su krenuli mojim primjerom. Za napredovanje to vam je neophodno, nećete valjda ostati cjeli život knjigovođe ili referenti." - savjetujem im.
-"Aha, treba razmisliti, teško je jedno i drugo." - reče Mateljan.
-"Ja ću pokušati, ne moram završiti u redovnom roku." - prihvaća savjet Vinko.
-"Ajde, ajde, bolje sada dok ste mlađi kad se brzo pamti, nego kad vas uhvate godine, žena i djeca, i drugi problemi. To je sat- dva dnevno, lakše je to nego što vam se sada čini. A sve što tamo imate učiti susrećete i u poslu, a za pomoć u pojašnjenju nekog problema stalno sam vam na raspolaganju." - nagovaram ih.
-"Pa ne bi bilo loše pokušati, a Vinko, ako nismo zakasnili ove godine?" - okreće se miljenko Vinku.
-"Niste, još vam traje upisni rok, provajte, nemate šta izgubiti." - uporan sam ja.
-"Ajmo ća, pa šta bude!" - obećaše oba.
Poželim im sreću i otpustim ih. Neka završe škole i steknu iskustvo, ne moraju ostati na željeznici, a bez toga nigdje ne mogu, svuda se traži viša stručna sprema. A nagovara sam ih jer sam znao da ne bi ovdje došli da nisu potekli iz ljute sirotinje i nisu kao takvi imali šansu birati.
- 13 -
Zadnji je dan septembra, a Milica još ne rađa. Krupna je i teška, želi da se porodi što prije, ali se i boji da ne krene nešto kako ne treba. Neseser s potrebnim sitnicama odavno je spreman, ali bebi se ne žuri. Svako malo ponavlja mi upute šta ću činiti kad dođu trudovi, stalno nešto mjenja u rasporedu radnji.
-"Sve sam zapamtio, ne trebaš paničiti, biće sve u redu." - smirujem je.
-"Nemoj zaboraviti neseser, tu su mi neophodne sitnice za rodilište." - opet će ona.
-"Neću, evo da ponovim: kad ti kažeš da su počeli trudovi javljam Gojku da dođe s autom, pa kad on dođe vozimo se tamo i gotovo. I nosimo neseser! Jel' tako?" - ponavljam lekciju.
-"A ja ne bi htjela da tamo dođem rano i satima čekam, znaju one sestre biti neljubazne." - sad će nešto novo ona.
-"Ići ćemo kad ti kažeš, šta sad tu grintaš?" - počinjem se nervirati.
-"A ne ljuti se, hrjela bi da sve bude dobro." - shvaća da je prekardašila.
-"I ja to želim, ma moramo biti prisebni, nema koristi od panike." - nastojim joj dati sigurnost.
-"Blago vama muškarcima, što smo mi žene Bogu skrivile da moramo ovako patiti!?" - počinje ona vječitu žensku jadikovku.
-"Valjda je Tvorac zna šta radi! Zato vas je stvorio više od muškaraca, bar se 3-4% ženskih više rađa od muškaraca, a živi vas još više i duže živite. To vam je nadoknada za muke porođaja." - branim se ja.
-"Ma ajde, a zašto je više žena logično je! Muški ginu u glupim ratovima, a više ločete i neurednije živite, pa manje radite i krećete se manje. Mi smo stalno u nekom poslu i pokretu, radi toga duže živimo." - sada ona počinje žensku filozofiju.
-"A zašto vas se rađa više nego muških, to mi objasni? Po zakonima ekonomije bi se moglo tumačiti da vam je radi toga manja cjena, tamo važi pravilo: veća ponuda niža cjena. A, šta kažeš na to?" - šalim se, bolje i to nego slušati jadikovke i grintanje.
-"Nije to tako, više nas se rađa zato što dosta žena umire pri porođaju." - opet se ona vraća na svoju muku.
-"A zašto se onda poslije ratova par godina rađa više muškaraca?" - sljedi moje protupitanje.
-"Ko će ga znati, valjda da se nadoknade gubici u ratovima." - promišlja ona.
-"Da, da! Može biti i jedno i drugo i treće, kao i u svemu na ovom svjetu priroda ima svoju računicu, održava ravnotežu, dodajući uvjek onoj strani koje fali." - kažem joj.
-"A šta ti misliš šta ću roditi, što bi volio?" - sad opet jedno stotinu puta ponovljeno pitanje.
-"Rodićeš bebu, zdravu bebu, ostalo nije važno." - i ja po stoti put isto odgovaram.
-"Nećeš da kažeš, znam ja da vi muški više volite da se rodi prvo muško." - ne vjeruje mi.
-"Ako ne bude sada muško biće drugi put, ima vremena. Kad ih rodiš više biće i jednih i drugih kao kod tvojih i mojih roditelja." - smijem se.
-"Taman posla, nećeš taj film gledati, da budem onakva mučenica kao mater mi!" - energično se protivi ona.
-"Eto, kako ste vi današnje žene sebične, pa mi imamo bolji standard nego i moji i tvoji roditelji skupa, pa red bi bio da imamo bar koliko i oni djece, ako ne duplo više." - sad je provociram.
-"Oni su rađali sirotinju, kada smo mi imali djetinjstvo, mladost!? E, to naša djeca neće trpiti, imaće sve što ih u određenoj životnoj dobi pripada." - protivi se ona.
-"A vidićemo. Mi danas ne znamo šta nosi sutra! Šta onda razbijati time glavu?" - smijem se - " Samo nemoj tamo u rodilištu vikati: e, nećeš mužu prići meni nikad više!"
-"To pričaju za neke da su se tako derale iz sveg glasa, a rađale desetoro, i svaki put se tako zaklinjale." - sada se nasmija i ona.
I tako se razgovor odvija do predveče, a onda se iznenada Milica trže, probljedi i mirno reče:
-"Počelo je.... čini mi se!"
Teta Etica je čula u svojoj sobi i dotrča:
-"A Mile, trudovi?"
-"Čini mi se, sad je stalo." - veli Milica.
-"Gledajte na sat, da vidimo za koliko će se vrimena ponoviti!" - reče mi teta Eta.
Ponovilo se za desetak minuta.
-"O, ima još vrimena, nećeš roditi prije zore!" - zaključi teta Eta.
Nakon trećeg znaka odlučili smo da idem po Gojka, neka bude tu za svaki slučaj, a krenućemo kad trudovi učestaju u kraćim razmacima. Požurio sam uz Maslešinu ulicu do Pajićeve "leteći ki tica", sve je ovo za mene bilo novo, u glavi mi je skoro bio isključen razum, vodili su me instinkti i strah od neizvjednosti. U tim momentima zavidio sam starijim generacijama jer su oni u takvim trenucima uvjek imali puno iskusnih ljudi i žena oko sebe, a djecu su bez ičije pomoći sa strane sami porađali naučeni svojim i iskustvom predaka prenošenim s babe na mater,od matere na kćer i tako vjekovima. A ja i Milica bili smo sami, prepušteni sami sebi i pričama koje su pored nas više prolazile nego li se prenosile kao nauk. Jest, sada imaju doktori, babice, sestre, ali treba do njih doći.
Gojko i Maja s malom Tamarom su bili kod kuće, pa mi je odmah pao kamen sa srca:
-"A kume, došlo vrime?" - Maja odmah pogađa o čemu se radi.
-"Tako je, trebamo ići Gojko, voziti je!" - rekoh zadihan od brza hodanja.
-"Nema problema, sjedi da se spremim." - reče mada je uvjek bio spreman.
-"Kad su počeli trudovi?" - pita Maja.
-"Prije pola sata." - oduših.
-"O, nema žurbe, ne triba ići prije dok ne učestaju na tri-četri minuta!" - odmahnu ona rukom - " A to znači kasno večeras. Znam po sebi."
-"Šta ja znam, bolje da smo tamo, ići ćemo kad Milica kaže." - velim joj.
-"Tako je, idemo mi tamo." - složi se samnom Gojko - "Biće i ona smirenija."
-"A Mažo, 'oće li biti sin?" - podbada Maja.
-"Šta će biti nije mi bitno, važno je da sve prođe u redu." - ponavljam po koji zna put.
-"Ajmo mi, pa kad se vratim." - reče Gojko Maji.
Sa starim "Fićom" začas smo stigli u Omišku i Milici je odmah laknulo. Pijemo vinjak i kavu i zafrkavamo se mjereći vremenski razmak. Kad trudovi ščestaše uputimo se u rodilište, bio je sumrak, ulična svjetla su bila upaljena.
Na prijemnom upitaše Milicu par podataka, uzeće trudničku knjižicu i odvedoše je, a meni rekoše da zovem sutra, računaju da će porod biti u toku noći.
-"Ajmo kod mene, šta ćeš sam kući?" - nagovara me Gojko.
-"Ne bi, imam nešto čitati za posao, a to će sigurno uspavati bar malo, biće ovo duga noć, a sutra ću zvati iz kancelarije, pa ćemo se čuti čim nešto saznam." - odbijam ga.
-"Kako 'oćeš, slabo ćeš ti spavati, neka si umoran!" - veli Gojko sudeći po svom iskustvu.
Odvezao me u Omišku i otišao, a ja i teta Eta smo malo gledali TV, pričali malo o rađanju, a onda ona reče:
-"Biće sve dobro, ajmo spati, mi tu ništa ne moremo, Bog I Gospa će pomoći." - i ode u svoju sobu mrmljajući neku molitvu.
I ja ugasih televizor i odem u sobu. Nađem neke materijale s posla i čitajući ih vršim neke proračune u više varijanti, sve sa ciljem da skrenem misli od Milice, porođaja i rodilišta. To je nekako uspjevalo oko sat vremena, ali se više nisam mogao skoncentrirati na brojke pa sam počeo grešiti u jednostavnim računskim operacijama i sve te papire vratih u torbu. Ugasim svjetlo i legnem pokušavajući na silu zaspati. Osjećam umor, oči me peku, ali neće san na oči. Upadam u ono čudno stanje između sna i jave, rađaju se slike već proživljenog baš kao da se to sada tu sve nanovo događa.
Milicu sam prvi put vidio u vozu, lokalcu Knin-Split, kad sam se jedno jutro vraćao iz noćne smjene s dežurstva u Brdašcu. Sjedili smo u istom pretincu drvenjaka, sasvim slučajno smo se tu zatekli. Izmjenili smo par rečenica, kao što to putnici rade, ne upoznavajući se. Ali njen lik mi je osta otada zauvjek memoriran: crnka, živih očiju, zgodna tjela, osrednje visine i vedre naravi. Kao poslije svake noćne smjene u ukrsnici Brdašce bio sam mastan i nadimljen od petrolejke i umoran od nespavanja, cjelosmjenske napetosti i učenja za ispite na prvoj godini Više ekonomske. Po govoru sam znao da je od Knina, ali nisam imao hrabrosti da se raspitujem, ko je, gdje radi i ostalo, nadajući se da ćemo se opet sresti negdje u Splitu. Pokajao sam se radi toga po izlasku iz voza, ali šta je tu je, sam sam kriv, a sebi se najlakše oprašta. A da me je neko u tom trenutku pitao:
-"Bili se oženio tom curom?" -
bez razmišljanja i ikakva saznanja o njoj bi bez dvoumljenja odgovorio:
-"Bi, sada, isti tren!"
Vreme je prolazilo, dani i mjeseci su letili, ali nikako je sresti. I opet se umješala sudbina. Jednog dana slučajno sam navratio na Višu ekonomsku da vidim rokove za ispite i ugledam nju u društvu neke kolegice i Jove "Radiste" u miliciji. Jovu sam poznavao iz klape, ponekad bi se nama mlađima priključio na Pjaci, iako je bio stariji od nas i već imao status "starog momka", a pošto je i on pokušao studirati često bi radi toga i dolazio u klapu da se snabdije nekom skriptom ili tekom s predavanja nekog od nas.
Tad smo se zvanično upoznali, da je iz Mokrog Polja, da je u Kninu završila ekonomsku školu u generaciji sa Radojkom Mažibradom Katinom, Janjom Japundžić, Milkom Pekić "Ušumovom", Darom Kutlačom i još nekima iz Kistanja, da je radila u Poljoprivrednoj zadruzi Mokro Polje, pa u Poljoprivrednoj zadruzi u Dvornicama, a da sada radi u Osnovnoj školi Klis kao režiser-blagajnik. I ona je saznala ponešto o meni, a poznavala je i brata mi Dušana jer je on u vreme njenog školovanja bio u Kninu predsjednik Općinskog komiteta Saveze omladine. Po tim podacima sam znao da je starija godinu-dvije od mene, ali mi to nije nimalo smetalo. Sada mi je slika o njoj bila bistrija, a šesto čulo još sigurnije i jače:
-"Doći će vreme, s ovom djevojkom ću se oženiti!"
Ona i Radijka Katina s još jednom kolegicom su stanovale u Tolstojevoj i pozvala me, reda radi, kao zemljaka, da navratim, tim više što je i ona upisala Višu ekonomsku-knjigovodstveni smjer, samo što nije brzo kao ja polagala ispite.
I navratio sam jedne slobodne nedjelje, popili smo kavu i pričali o zajedničkim poznanicima, Višoj, studijima, poslu, naravno i o Bukovici i Splitu. Tad shvatih da ona na me gleda kao na prijatelja, zemljaka, a da ni u snu ne sanja da bi mogli biti par, momak i cura.
-"Tiha voda breg roni, vreme donosi svoje, a sudbina je već određena za svakog od nas!" - promišljao sam i povinaovao se takvom stanju stvari čekajući mig sudbine.
Vreme je prolazilo, s vremena na vreme čuli bi se telefonom kad bi readio u Silinu gdje sam imao grdski telefon i mogao zvati Klis, viđali na Pjaci, ponekad otišli u kino sami ili u društvu, ali "mig sudbine" se još nije javljao. Bio sam siguran da zna o meni više nego što je mogla od mene saznati, od Radojke ili Milke, a to što je mogla čuti sve je išlo u moju korist. Ona se u međuvremenu prebacila raditi u PPK "Skopsko Polje", srednju školu "Mate Golem" i Ugostiteljski centar, sve na određeno vreme, pa u "Jugobanku" u devizni platni promet na neodređeno radno vreme.
A naša je veza počela iznenada. Ja sam već bio diplomirao na Višoj ekonomskoj i upisao drugi stupanj ekonomije u Osijeku kad je njoj zatrebala pomoć iz statistike. U tih nekoliko dana zajedničkog učenja shvatio sam da me gleda drugim očima, da ja više nisam samo "prijatelj i zemljak", već da je došlo vreme da produbimo našu vezu kao momak i djevojka, javio se "mig sudbine".
Od prvog viđenja do vjenčanja s njom je bilo sve drugačije nego s drugim curama. Počelo je tiho i tako se razvijalo,tu nije trebalo puno rječi, priča, "malih laži", sve se odvijalo kao u snu. Rodom iz istog kraja, socijalne sredine, jedanaka odgoja i moralnih normi i bez priča smo se lako sporazumjevali. Mali pokret ruke, pogled, disanje, sitni gesti su bili dovoljni da jedno drugorazumijemo i shvatimo do srži, kao da se poznajemo od malih nogu, a sve to je bila ona ljubav što stalno i vječno gori istim intezitetom i žarom.
I ove duge mračne noći sve moje misli, strahovi i nadanja su bili s njom u rodilištu, a svi njeni bolovi, strahovi i muke ja sam osjećao u sebi.
-"Izdrži, možeš ti to, ja sam s tobom, sve će biti u redu, ne boj se..." - neprestano sam, čas u mislima, čas poluglasno šaputao tamo njoj daleko, hrabreći je, nadajući se da će te njeme poruke do nje Božjim putevima stići.
A u četri ujutro sam ustao, skuvao kavu i nestrpljivo čekao da svane i da odem do prvog telefona i zovem rodilište. Po šuškanju u sobi znao sam da je i teta Eta budna. Već u pet sam krenuo na posao, a teta Eta mi se javi kroz vrata:
-"Javite kad saznate, teško mi je čekati!"
-"Hoću teta Eta, odmah ću Vam javiti!"- obećah joj.
Sigavši u kancelariju odmah se mašim za telefon, a broj rosilišta zauzet, pa zauzet. Tek oko sedam se javiše:
-"A tko ste joj Vi?"- pita ženski glas.
-"Muž, suprug." - velim.
-"Čestitam, postali ste tata curice, sve je u redu, cura je prava. 4.300 teška, 51 velika, obe su dobro, spavaju." - rutuinski će sestra.
-"Kad će izići, kad mogu doći?" - pitam sav uzbuđen, i po glasu mi se pozna.
-"Uobičajeno, za tri dana, dođite i raspitajte se kad prođe vizita." - kaže ona neodređeno i poklopi slušalicu.
Tog 1. oktobra 1976. godine postao sam otac.
-"Na Božjem sam putu!" - sinu mi misao, ni sam ne znam kako i zašto.
A tad počeše dolaziti službenici na posao:
-"Srećko, častim!" - dočekah Srećka Mešina i povedem ga u "Bobisa".
-"Šta je, ovako rano!?" - čudi se on.
-"Noćas sam posta tata!" - rekoh mu.
On me zagrli i poljubi:
-"Čestitam, bravo kole! Šta je?" - veselo će on.
-"Curetina, 4.3oo/51, tako rekoše, sve je u redu." - rekoh mu.
-"Bravo, Boga mi jeste curetina, neka je živa i zdrava! I ja imam dvije." - nazdravi za sreću.
-"Ne govori još nikom ništa, idem skoknuti do kuće, vratiću se za desetak minuta." - rekoh mu.
-"Nema problema, ako tko u međuvremenu pita tako ću reći."- veli on i rastadošmo se.
Javio sam teti Eti kako sam obećao, a ona se prekrsti i poče mrmljati molitvu zahvalnicu:
-"Namučila se jadnica,tako krupna beba!"- doda na kraju.
Kupim pića usput i vratim se u kancelariju. Treba ispoštovati običaj i častiti po kancelarijama i primati čestitke, pa obavih i tu proceduru do marende, a tad se uhvatih da obavim i nešto posla. Ali svaki čas zove telefon, neko pita, neko čestita i tako cjelo vreme.
Sad je trebalo čekati da moje cure izađu iz rodilišta. Sve je to bilo stvarnost, ali je još nisam mogao "prokuvati", to će se desiti tek kad dođu kući.
- 14 -
Iako su mi misli bile okupirane porodičnim stanjem moralo se intezivno raditi. Počeo je obračun plaća, a još nisu pristigle nove snage. Ban je odugovlačio proceduru prijema novih radnika pravdajući se zakonom propisanim rokovima iza čega se krila opstrukcija proizašla iz njegove nesposobnosti, pokvarenosti i umišljenosti, a najviše od one podmukle ljudske zlobe iz zavisti na tuđi uspjeh.
Pozovem Vesnu Pribudić, Srećka Mešina i Maju Zoltner, rukovodioce poslova, na dogovor:
-"Imamo obračun plaća, a nemamo dovoljno računovođa. Znate šta bi značilo kašnjenje plaća! Jedva sam uspio podići vrednost boda, a sada bi efekte toga zbrisalo kašnjenje. Maja u knjigovodstvu počinje periodični obračun za treći kvartal, a pola ljudi još je neiskusno. Zvao sam vas da se dogovorimo šta nam je činiti da preraspodjelimo oterćenje poslom, a unapred znam da će biti "ronjanja" na rad popodne ili radi ispomoći odjela odjelu." - ukratko im rekoh šta me muči.
-"Pa zar kadrovska nije mogla do sada primiti radnike?" - pita Vesna.
-"Kadrovska!? Oni nisu u stanju izdati rješenja na vreme pravdajući se da imaju previše posla, šta bi jedan čovjek mogao obaviti jedan jedini dan, akamoli ovo. Moramo se ovaj put sami snaći." - pridruži se Maja - " Ja ću vratiti one dvije cure na obračun, a kad završe tamo čekaće ih cjelodnevno knjiženje do kraja mjeseca."
-"I ja ću poslati dvoje, ali oni u tome nisu iskusni, neka se računaju kao jedan radnik. A njihove poslove ja ću obaviti popodne. Ali novi ljudi moraju tu biti za slijedeći obračun!" - javi se Srećko.
-"Eto, Vesna šta još treba?" - putam je.
-"Najveći problemi su mi neuredni R-230 - Evidencije rada koje šalju šefovi sa terena. Bože moj, ovi novi su polupismeni, ni do sto ne znaju zbrojiti, sve izmješaju, i redovne i noćne i praznične i prekovremene sate, pa pogrešno zbroje, i mi tu gubimo dosta vremena za ispravljanje što ne bi smjele, a opet bi ispao problem kod isplate da to ne uradimo, jer radnici za greške viču na nas umjesto na svoje šefove jer im oni kažu da smo mi pogrešile."- žali se ona.
-"To ćemo ovako: ti pregledaš P-230, pa djeliš obračuncima i dok vidiš neku grešku zovi šefa da to dođe ispraviti tu kod vas i neka ovjeri potpisom i žigom. Tako će se naučiti raditi, a ako neće onda mi javite, pa ću ja to sređivati doći će silom ili milom istog dana." - rekoh joj.
-"A onda ih uputite k meni, i ja ih trebam radi grešaka u Mat-ovima, ni najobičniji obrazac ne znaju popuniti."- javi se Srećko.
-"Kako stoje stvari u Šibeniku?" - pitam Vesnu.
-"Tamo nema problema, obe su cure tamo, one će na vreme dostaviti svoje dokumente." - ona će.
-"I da ti rade na novim mašinama! Valjda su do sada navikle na njih?" - rekoh joj.
-"Kako koja, one starije rade na njima pa kontrolišu na starim "drobilicama"!"- nasmija se ona.
-"To ćeš Srećko srediti, pošalji ekonoma da stare pokupi i razduži, nikad tako neće prisvojiti novine." - rekoh Srećku.
-"I to je sređeno! Za po ure sve je gotovo." - složi se Srećko.
-"Vesna, sve si čula! Ako iskrsnu problemi javi se!" - rekoh joj - "Ajmo raditi."
Ali nije išlo tako glatko. Računovođe su se bunile da i pored poduzetih mjera su preopterećene, da ne mogu raditi po cjeli dan, da im treba platiti prekovremeno odnosno davati slobodne dane i još stotinu razloga ukazajući kako je puno lakše u drugim službama gdje se radi za istu plaću. Sa svim tim zahtjevima Vesna je svaki čas dolazila kod mene.
-"Vesna, da se dogovorimo! Ti si šef Obračunske grupe, a ja službe. Znaš šta je realno, a šta nije. A i ja znam koliko se radnika može dnevno obračunati. Svaka od njih ima po stotinjak radnika, neke rade brže, neke sporije, a znam i da su tu mnogi zaostaci zbog manjka računovođa u prethodnom vremenu. Tvoje je da im odrediš prioritete, a to je sada obračun plaće, pa ćemo nakon toga sređivati statistiku za svakog radnika, uostalom to im je posao. Ako neko neće da radi dovedi ga meni, ja ću mu reći šta treba, pa ćemo viditi. Sad mi pošanji Stipu Vrcana, a ti naredi i vidićemo hoće li se raditi ili neće!"- rekoh joj sav nervozan zanjući da ona ne želi ulaziti u konflikte s osobljem već to prebaciti na mene.
Stipe vrcan odmah dođe:
-"Evo me šefe, tražili ste me."
-"Sjedi Stipe, znam nešto, ali hoću da čujem još nekoga da mi potvrdi da li sam u pravu.Reci iskreno, ovo je čisto stručni razgovor." - rekoh mu.
-"Hoću, bez ustezanja, a i sam sam htio doći da Vas nešto zamolim." - reče on.
-"Vesna mi kuka da će je računovođe pojesti, da ne mogu stići, da rade do besvjesti itd., itd., tamo si i to si već čuo. Reci mi koliki je optimalan broj radnika za obračun po jednom računovođi iz tvog iskustva?" - pitam ga.
Stipe Vrcan, dvometraš, bivši košarkaš "Alkara", a sada slobodni trener u traženju angažmana. Radio je kao predstavnik ŽAS-a u Sinju, a kad je to predstavništvo ukunuto privremeno je raspoređen u Obračunsku grupu, gdje je bio jedini muškarac među ženama različite životne dobi i nije se za njega čulo po nikakvu osnovu, iako je svaki dan na posao dolazio iz Sinja i bilo mu je najteže, bar što se tiče dolaska na posao.
-"Iskreno šefe, ja i još dvojica bi to mogli napraviti za pet dana u redovno radno vreime, ako je sve prethodno ažurirano. Jedan dan za obračun u berenike i liste, drugi za pravljenjerekapitulacija, treći za pisanje vurmana, četvrti za usaglašavanje sa SDK i peti bi bilo podizanje i raspodjela novca. A one sve to ne da podupliraju nego pet puta preuveličavaju, a nastane im gužva zato što ostalih dana planduju, ne ažuriraju podatke i ne naprave pripreme. Evo, ja ću popodne odnjeti svoje kući i ja i žena ćemo to srediti do naveče, a sutra ću donjeti sve obračunato i čekaću ostale da možemo raditi rekapitulaciju. Za osam dana i najlošija može to obračunati i srediti sve da piše tehničkim slovima. Tu je drugi problem, sve su one žene, majke, babe, pa im se ne ostaje popodne jer ih čeka posa domaćice kod kuće. Ne obadavajte Vi njih, to je obično žensko kokodakanje!"- nasmija se div od čovjeka.
-"Hvala ti, to sam i ja mislio, ustvari znam. Samo me testiraju kako ću reagovati, a to su sve žene, majke ili kćerke željezničara, pa eto ti "Radio Mileve"." - nasmijem se.
-"A sad bi Vas zamolio: mogu li ja ranije kući da ovo svoje obračunam, a sutra sam tu, pa ću i ostalima pomoći?" - pita me.
-"Nema problema, idi i javi se Vesni da zna."- rekoh mu - " Koje radnike ti obračunavaš?"
-"ŽAS, vreme, norme, to je najsloženiji obračun kod nas, svi ostali rade samo po vremenu." - reče on.
-"Ajde Stpe, ima li šanse da nađeš tim?" - pitam ga.
-"Ima, ima, nude mi ovdje u Splitu za pomoćnika, ma sačekaću malo da vidim imam li šanse za prvog u "Alkara", tamo sam kod kuće." - veli on.
-"Pametno, ajde napravi nešto tamo među Sinjanima da vas gledamo na TV, i ja ću za vas navijati." - pozdravljamo se.
Odem tada kod direktora Sarage da ga izvjestim o tekućim poslovima:
-"Bune se, ali biće sve u redu, samo Ban treba požuriti s tim prijemom, ne traži se guverner banke!" - pominjem mu.
-"O Bože, pa još to nije sredio! Vidiću gdje je zapelo, valjda će to biti ovih dana." - obeća on.
-"A jeste li čitali one materijale ŽTP-a u kojima se govori o uvođenju raspodjele osobnih dohodaka na osnovu stimulacije , o čemu je u izradi okvirni Pravilnik na nivou ŽTP-a, a to znači da ćemo i mi morati donjeti svoj, gdje će se morati sve detaljno regulisati?"- pitam ga - " Ja to proučavam, nešto ću skicirati, pa ćemo razgovarati, ali po meni, to znači da će se mjenjati pravilnik o osobnim dohocima i da ćemo morati imati referenta za raspodjelu."
-"Nisam čita, dobro prouči, pa ćemo sjesti da to razmotrimo." - složi se on.
Vratim se u svoju kancelariju i prelistavam nanovo materijale o sistemu stimulativne raspodjele osobnih dohodaka kako to nalaže ZUR, i pravim koncept novog sekcijskog pravilnika. Tako i završi radno vreme, pa sve ponesoh kući da dovršim, a tako će mi lakše proći vreme čekanja dok Milica i beba ne izađu iz rodilišta.
Kod kuće sam potražio literaturu s fakulteta i podsjetio se te materije i nekog zakona još iz 1957. godine o načinu procjene težine obavljanja poslova na pojedinim radnim mjestima u industrijskim preduzećima. Za sadašnje vreme neke postavke su bile prevaziđene, ali je osnovna suština bila i dalje primjenjiva uz male, vrlo male izmjene.
Do kasno navečer koncept je bio gotov u rukopisu sa odgovarajućim proračunima, pa sam odlučio da ga objavim u stručnom časopisu "Željeznice u teoriji i praksi" koje je izdavao ŽTP-Zagreb.
Sutradan mi je to Anica uredno prekucala, a ja sam poslao časopisu svjestan da se mora mjenjati Pravilnik na nivou ŽTP-a i pravilnici po svim sekcijama, i da ta tema uvjek ugrije atmosferu među radnicima do vrenja. O tom potezu nisam nikome ništa govorio, vidiće ga kad se objavi, a meni je sad najpreče bilo da sutradan dođu kući Milica i beba.
15
To jutro, poslije vizite, Milica je otpuštena iz rodilišta bez bebe.
-"Beba je dobro, ali ima porođajnu žuticu, zna to biti uobičajeno, pa će ostati kod nas još par dana da izvršimo još poneku kontrolu, i kad ona pokaže da je prošla beba će moći kući." - kratko obrazloži doktor na otpustu.
-"Šta je sad to? Ako je dobro onda bi mogla kući, a ako ima nekih problema recite nam iskreno da znamo." - rekoh mu preneražen njegovim objašnjenjem.
-"Ima povišen bilirubin u krvi kao većina beba, pa ćemo sačekati par dana da on padne, inače je sve u redu. Bolje je da je pod našom kontrolom." - dopuni on pretpostavljajući da to što on govori svako mora odmah shvatiti i razumiti, skoro da mu bi čudno što te "proste medicinske činjenice" ne razumijemo kao on.
Milica ne govori ništa, njoj su to već rekli, a ona je rastrzana svojom boli i još većom brigom za djete.
Pokunjeni i zabrinuti dolazimo kući, a sada nas muči sumnja u objašnjenje medicinara, da možda nešto ne kriju? Pokušavam biti hrabar i nastojim lažnom fasadom umiriti Milicu. Ona mora ležati da dođe sebi, ali je neizvjesnost i briga pojedoše. Upale oči i crni izmučeni ten lica govore više od rječi. I teta Eta je tu i tješi je kako zna i umije, a sve se svodi na to da treba biti jak i priseban, jer s djecom su uvijek neki problemi i nevolje:
-"Vidit' ćeš Mile, "...mala dica su mala briga, velika dica su velika briga...", to ti je sad teško virovati, ali tako ti dođe, uvirit ćeš se s vrimenom. A šta ovi mladi doktori znaju, samo čitaju neke brojke i po tome se ravnaju, a mi stariji i bez nji znamo za to, pa su novorođenčad dojile rodice ili suside koje su imale mlika prvih dana, a ne matere baš radi toga. Sve je tu u redu, vidićete vi, samo se sad ti čuvaj i grij kosti da ti se vrate na misto."
-"A bojim se da će mi prkinuti ovo malo mlijeka ako ne dojim, izgleda da ga neću imati puno kao ni mater mi." - još jednu brigu Milica nosi.
-"Koliko ima, ima. Izmuzaj to, a danas je za to lako, ima dičjeg mlika kupiti, a ne ka nekada kad se davalo razblaženo kravlje mliko i dica muku mučila od grčića."- i tu teta Eta ima utješan odgovor.
-"Idem ja nekima telefonirati, oni će se raspitati kod svojih koji rade u rodilištu da saznaju šta je ustvari." - rekoh im.
-"Ajde, ajde, da se ne jidete bez potribe." - podržava me teta Eta. Odem na stanicu u kancelariju i zovem brata Dušana. S njim sam se čuo prije petnaestak dana, obeća mi je da će s Katjom navratiti kod nas, ali od toga ništa, po običaju, nije bilo.
-"Duško, znaš li nekog u rodilištu? Beba je ostala tamo, kako rekoše, radi žutice, pa da se raspita o čemu se radi." - kažem mu.
-"U, vidi, čini mi se da Marija ima tamo nekog doktora. Budi tu, javiću ti za desetak minuta." - i on se malo iznenadi.
Marija je Katjina starija sestra, radi u Splitskoj banci, a ona i muž joj Damir Tafra, te Duško i Katja, žive u porodičnoj kući u Vranjicu. Svakoga je ona poznavala, a i dosta njih nju, pa sam bio siguran da će saznati pravu istinu.
Vreme se oteže kao pasja creva dok čekam Dušanov poziv, pa ga kratim listajući papire po stolu, ali nemam volje ni za šta, pa ih vraćam na mjesto nepročitane. Trgoh se na zvuk telefona:
-"Evo ovako je, ništa strašno!" - vedrar je Dušanov glas - " Marijin prijatelj, stariji doktor, radi tamo i rekao joj je da je to samo njihova predostrožnost. S bebom je sve u redu, izaći će za dva- tri dana, kad izvrše kontrolu, a ta žutica je uobičajena kod svih beba u većoj ili manjoj mjeri. On kaže da do toga ne bi dolazilo kad bi sve rodilje, kao nekada, ostajale u rodilištu po sedam dana, ali pošto nemaju dovoljnio mjesta onda ih otpuštaju ranije, pa radi toga dolazi do ovakvih problema. On je iskusan doktor, zna šta priča, pa nemate razloga za brigu, sve je u redu." - izreče on u jednom dahu.
-"Pa, dobro da je tako, čekaćemo kad se mora." - i meni je malo lakše.
-"Bićemo u kontaktu, ja kroz jutro ne radim pa ćemo skupa ići po bebu." - ponudi se on.
-"Dobro, dogovoreno, javiću ti kad mi kažu da može kući." - rekoh mu.
-"Ajde Miško, javi tako i Milici." - raznježi se on.
-"Hvala, zahvali Mariji." - okončamo razgovor.
Naiđe Srećko pa mu rekoh o čemu se radi, a on sjede i maši se za telefon:
-"Mala, nazovi one svoje iz rodilišta i vidi šta je s bebom Mažibrada, rođena je prvoga, ostala tamo radi neke žutice." - reče on u telefon, pa spusti slušalicu - " To mi je žena, sad će zvati one svoje kolegice."
Znao sam da Srećkova žena, medicinska sestra, radi u bolnici, a znaju se one sa svih odjela.
-"Sve je u redu kole, to je radi stiske tamo, pa jadne porodilje izbacuju odmah dok dođu sebi, a većina beba ostaje dok izvrše sve kontrole." - pojasni on svoja saznanja iz vlastita iskustva.
Telefon zazvoni i on se javi:
-"Da, dobro, odlično, reci im da pripaze, da ne bi imale sa mnom posla!"- reče i spusti slušalicu.
-"Sve je u redu, a to je radi onoga šta sam ti već reka. Još jedna kontrola i cura će kući. A ženina školska drugarica je baš tamo, pripaziće kao na svoje dite, ne trebate se ništa brinuti." - ohrabri me i Srećko i ponovi slično onom što je i Dušan rekao.
-"Idem ja kući pomoći Milici, a ti pripazi na obračun, znaš već kako je kad ispadne ovako." - zamolih ga.
-"Neće biti problema, samo ti idi, a znam kako ti je,, i ja sam to proša, sami ja i žena, podstanari, nema baba i didova, nema nikoga da priskoči, muka živa. Ajde ti kući, ovdje će biti sve u redu, tamo si ti potrebniji." - prihvati se on obaveze.
Ožurim kući i ispričam do u detalje sve što sam čuo od Dušana i Srećka i Milica se malo smiri. I teta Eta živnu što su se potvrdile njene pretpostavke. Ali ipak je u kući vladala otužna atmosfera, teško je povjerovati u rječi kad svojim čulima ne osjećaš snagu činjenica, a ta činjenica je bila još u rodilištu.
Došli su popodne Rosa, pa Gojko i Maja, ženske su pomagale Milici oko babiljskih kupki i ostalih sitnica, a ja i Gojko smo ćakulali o svemu i svačemu, da prođe vreme i raznbije se zabrinutost.
-"Sad ti ne treba budilnik, svaka tri sata čuće se sirenica, nepogrešivo, pa presvlačenje i hranjenje, nema Mažo više dana i noći, sad je sve iskidano na parčiće i biće kako "mali gazda" diktira, a ti izvršavaš bez pogovora." - nasmija se Gojko i miluje malu Tamaru.
-"Računam da je tako, mi smo prokleta generacija, imamo dvosmjerne obaveze, napred prema djeci, a nazad prema roditeljima. Djeci treba sve omogućiti, oni su prva generacija građana, a starima treba olakšati starost, pa od nas traže i jedni i drugi i uvjek smo krivi za sve. A nas niko ne pita kako nam je, da li mi nešto trebamo i ne postavljaju pitanje da liimamo i možemo li. Pa kad ćemo mi živiti? Djetinjstvo nisi imao, a svu mladost i zrele godine daješ budućim pokoljenju!" - pola u šali pola u zbilji jadam se na sudbinu naše generacije.
-"Kad sam moga nisam moga, a sad mogu pa ne mogu!", ta se izreka idealno ljepi na našu generaciju, mora da je neko skova u ovako sličnim prelomnim vremenima." - potvrdi Gojko - " A šta ćeš, do sada smo navikli na samar, ne preostaje ti ništa drugo nego da ga nosiš i ćutiš, džabe ti se ritati, dobro je svezan!" - stisnu ramena Gojko i skoči da dohvati Tamari palu igračku.
Nema komentara:
Objavi komentar