- 51 -
Tako sam se odmarao i lječio desetak dana, a nakon kontrole kod specijaliste na Internoj klinici krenuh na posao. Učini mi se da nisam ni bio odsutan, isti problemi, isti ljudi, ista svakodnevnica. Tu me zateče i poziv da dođem na raspravu u vezi stana na Sud udruženog rada za tri dana po tužbi Borzića Lovre i Josipa (Joze) Grančića.
Zovem Bana da vidim tko vodi predmet u pravnoj službi, a on mi potvrdi, odranije rečeno, da je zadužena Birđa Križan:
- "Ona je zadužena za to, reći ću joj da danas navrati kod tebe i da se dogovorite oko nastupa na sudu." - nešto mi se dodvorava.
- "A jesi li vidio ovih dana Borzića i Grančića, šta oni kažu?" - pitam ga, čuo sam odranije da je to ustvari sve njegovo maslo.
- "Odavno nisam, a i tada usput, ma nisu me poslušali ni prije tužbe, kako bi sada?" - neodređeno će on.
- "Samo me interesira zašto tužbama nije obuhvaćen i Delija, kada je za nas obojicu išlo sve isti dan i na isti način, mada je i tada Delija prošao u mojoj zavjetrini?" - bockam ga.
- "A šta ja znam, to je njihova stvar, tu ja ništa ne mogu!" - brani se on podižući glas.
- "Ne paprišti se, znam ja Jerko, zanš i ti, ali neka, neće vam uspjeti." - rekoh mu i poklopih slušalicu.
Birđa je došla za desetak minuta noseći hrpu papira u debeloj fascikli vezanoj šarenim kurdelama:
- "Poslao me direktor Ban da se dogovorimo oko taktike na sudu, ja sam se pripremila, a da znate i Vi šta i kako trebamo raditi."
- "Ti znaš svoje, ja znam svoje, otvorimo karte, biće sve lakše i brže, važi?" - rekoh joj.
- "Tu imam Statut, pravilnike, odluke RS-a, Stambene komisije, a evo i mog koncepta za sudsku raspravu." - pruži mi dva lista papira ispisana rukom.
Preletim ih očima:
- "A gdje su zapisnici kolegija iz kojih se vidi kako i na koji način je zaključeno da mi se rješi stambeni problem, ovdje se to ne spominje?"- pitam je.
- "Ban je rekao da to nije bitno, da se pozovem na član Pravilnika o rješavanju stambenih problema u izvanrednim okolnostima, znaš ti već." - reče ona rumeneći se.
- "Znam ja taj član, ali želim da sud vidi da je to išlo po proceduri od A do Ž, baš kako treba, a ako Ban i ostali žele izbjeći pojavljivanje svojih imena i odluka u ovom sporu to im neće uspjeti, zanm da će ih sud zvati, ako radi ništa drugog onda da potvrde svoje odluke i potpise. Ti, zato, meni pripremi te zapisnike, a ja ću ih na sudu predočiti ako budem morao, a tebe neće kriviti. Meni ništa ne mogu. Važi?" - rekoh joj.
- "Ma, i ja sam tako predložila, a Ban se odmah zapaprištio i počeo psovati da se sve treslo po kancelarijama, a ja ću tako napraviti, samo Vas molim da vi to predočite sudu, a ja ću ostalo, i tako do kraja postupka. Molim Vas za diskreciju, znate da bi mi on svakodnevno zagorčavao život."- ona će urotnički.
- "Nema problema, dostavi mi zapisnike kolegija, onako ovjerene kako treba sudu, jer ja imam samo kopije. A sad mi reci zašto se ovdje ne pojavljuje Delija, ti znaš da bi se i on ovdje morao pojaviti, skoro da se o istom radi, mada mislim da bi on izgubio dok se meni ne može ništa?" - pitam je da potvrdi moje sumnje i priče koje sam u povjerenju od drugih čuo.
- "Istina, ali..." - oteže ona u dilemi da li reći ... " svi nastoje da se on ne spominje, on bi izgubio spor jer je rješen s liste koju ova dvojica osporavaju, a Vi ste rješeni po posebnom režimu. Pa zante da su njega Vama prikrpili jer on nije bio kritičan kadar niti je imao Vašu spremu, a vi jeste." - nevoljko oduži ona.
- "Znam ja to, samo da znaš i ti, a i oni, da će i on biti uključen ako pođe van onoga kako sam ja predvidio. I još jedno, biće ovo između nas, da li je Ban u dogovoru s Borzićem i Grančićem?" - koristim priliku da potvrdim dosadašnja saznanja.
- "O, da! Puno su puta bili tamo, s njim sastančili, ali mi iz službe ne znamo o čemu su razgovarali, mada nam je sada svima jasno šta su dogovarali." - govori ona sada bez "kočnice".
- "Još jedno, pretpostavljaš li zašto to Ban čini, na šta "puca"?" - pitam je.
- "Valjda priprema teren za buduću funkciju u novoj organizaciji, na ovaj način misli tebe, ali i ove druge diskreditirati, da bi on izbio kao "poštenjačina" u prvi plan i tako "pošten" i "pravedan" zatolio glad za vlašću, karakterističnu za "poludopečene" ljude po školskoj spremi, a izgleda da bi na taj način rješio i svoj kompleks "visine" kao i svi "prcoljci"." - nasmija se Birđa.
- "Dobro, dogovoreno, sve ovo ostaje među nama. Drago mi je da si objektivna, moju pomoć ćeš imati uvjek kad god ti šta treba, ali u okvirima struke. Vidimo se sutra na sudu, ponesi zapisnike, a ja ću imati kopije." - dovršavam dogovor.
- "Važi, ićemo skupa, doći ću prije osam kod Vas." - obeća ona.
- "Važi, dođi." - pružim joj ruku da ppotvrdimo dogovoreno.
Ujutro u osam svi smo bili na Sudu udruženog rada, na jednoj strani ja i Birđa, a tamo Borzić Lovre i Jozo Grančić s advokatima. Kao da se ne radi o suprotnim interesima ja prilazim Jozi i Lovri i pozdravljam ih što su oni najmanje očekivali pa zbunjeno uzvraćaju pozdrav.
- "Znaš Mile, mi nemamo ništa protiv tebe..." - promuca Jozo.
- "Ni ja protiv vas, vi mislite jedno, ja drugo, tu je Sud da "presječe", nadam se da ćete prihvatiti njegovu odluku kao što i ja namjeravam i da to neće preći u lični animozitet."- velim glasno obojici.
Oni se još više zbuniše i spasi ih nelagde poziv službenice da uđemo u sudnicu.
Sudija Ante Kunjušić usta i pozdravi se sa mnom, a porotnici me blagonaklono pogledaše. Krajičkom oka uhvatih zaprepašćenje Jozino i Lovrino, a još više njihovih advokata. Sve im je u tih par sekundi bilo jasno.
I poče procedura, strana jedna, strana druga, siže tužbi i odgovora firme na tužbe, a tad izjave tužitelja da dopune tužbu i njihovih advokata o članovima Zakona o parničnom postupku, itd., forma, forma, Birđini kontraodgovori, a tad dođe red i na mene da nešto kažem:
- "Poštovano sudsko vjeće, biću vrlo kratak. Od petnaeste godine, poslije osnovne škole, došao sam na željeznicu, četri godine tehničke škole kao njen stipendist, poslije radim kao otpravnik vozova, referent u komercijali, samostalni referent za ekonomske poslove i sada kao rukovoditelj ekonomske službe. Od svojih para sam vanredno završio ekonomski fakultet i jedini na željeznici ovdje u Splitu imam pravu visoku stručnu spremu i redovno završen fakultet. Ima ih koji su preko raznih kurseva i internih stručnih ispita, političkih zasluga i slično došli do visoke spreme internog tipa, ali je to surogat u odnosu na redovnu proceduru obrazovanja. U Vojsci sam bio od septembra 1975. do septembra 1976. godine poslije završenog fakulteta i još tada su me kontaktirali rukovodioci željeznice da se vratim raditi kod njih, pošto su ostali bez stručnih kadrova koji bi vodili ekonomske poslove sa poznavanjem želježnikog poslovanja, jer ih je dvoje s tih poslova otišlo na bolje plaćene poslove u druge firme. Po dolasku iz Vojske sam pristao da se vratim raditi kod njih uz uvjet da rješe moje stambeno pitanje, jer sam se u međuvremenu oženio i dobio djete, što bi mi bila nadoknada za mizernu plaću koju imam na željeznici i tegoban rad s nekvalifikovanim kadrovima za te poslove i koje sam morao usput obučavati. U propisima firme za takve slučajeve postoji mogućnost da se tako napravi i takav dogovor je sklopljen i realiziran, zasad na papiru i financijski. Da bi firmi bilo lakše taj problem je rješen s "Jugobankom" fifti-fifti, gdje mi radi supruga, o čemu postoje pravovaljani ugovori, pa bi ih trebalo uključiti u ovaj proces. Za sve ovo što govorim postoje dokumenti koje će g-đica Birđa, zastupnik firme, priložiti kao dokumentaciju sudskom vjeću.
Iz nje se vidi da ja nisam od željeznice dobio stan već učešće koje se ne rangira po listi, a posebno ne kod kritičnog kadra, a šta se u tužbama pogrešno navodi.
Tužbe kolega Grančića i Borzića ne odnose se, dakle, na mene nego na opće stanje u firmi i redovnu proceduru, te molim da se ovaj spor rješi što prije kako ne bi bio ometan ni fizički ni psihički u svom poslu, jer sam radi velikog opterećenja bio i u bolnici, sve zbog iscrpljenosti i teških uvjeta rada."
Sudija Kunjušić je rekapitulirao raspravu:
- "Tužbe imamo, izjave imamo, zastupnik ŽTP-a će priložiti pravilnike i sve odluke od organa upravljanja i kolegija te ugovore s "Jugobankom", a na slijedećoj raspravi će biti i predstavnici "Jugobanke" po sudskom pozivu. Neću trpiti nedostavljanje dokumentacije, jer mi je slučaj jasan te namjeravam na sljedećem ročištu dati i usmenu presudu. A slijedeća rasprava je za mjesec dana."
Advokati su htjeli još nešto reći ali sudija je ustao i odmahnuo rukom pa svi u tišini izađošmo iz sudnice.
Ispred zgrade Jozo i Lovro odoše s advokatima u žestokoj diskusiji, a ja i Birđa se spuštamo niz Bihaćku preko Pjace i Rive prema željezničkoj stanici:
- "Dobro je bilo, ti poznaješ sudiju?" - reče ona usput.
- "Da, ne baš dobro, ali imaš u dokumentaciji da je "izribao" Bana po tumačenju prava, čini mi se da zna s kim i radi čega ima posla." - kažem joj.
- "A to je taj sudija, vidila sam tumačenje one odluke, nisam skopčala da je to taj." - lupi se ona dlanom po čelu.
- "Da, isti, a ja ću razgovarati s pravnicima "Jugobanke", pretpostavljam šta će oni reći."- velim joj.
- "Znam, oni imaju elitnu ekipu, uh, Ban će popizditi." - ona će uz skriveni smješak.
- "Znam i ja, ali sve ovo mi zagorčava život, a on u tome uživa." - slegnem ramenima.
- "Pa znaš da ti ništa ne mogu, da nećeš izgubiti spor i stan, lemu briga?" - ona će.
- "Eh, Birđa, svi smo stvoreni po Božjem liku, ali nismo isti. Neko uživa praviti pakosti, neko radi toga brine, i sva ta Božja sličnost se pretvara u sukobe među nama "sitnišima", po meni bez potrebe, a neko to tumači kao nužnost, i tako traje i tarajaće. Ljudska bića zaborave da su na ovozemaljskom životu tek tren u vječnosti pa čine gluposti. Ali to je već druga priča, većina ih to ne shvaća, umišljaju da su vječni." - velim joj.
- "Ajde, častim te kavom, znam šta me čeka u službi, hoću da se psihički pripremim." - nasmija se ona.
- "Ali ja plaćam." - sjednemo na štekat kod "Srebrenih vrata".
- "Nije čudno što te ljudi vole, oni obični, za svakoga imaš odgovor i lijepu riječ." - veli ona.
- "Ja sam krenu sa dna, nemam ni u dnu savjesti snage da pljujem na ruku koja me rodila, odgojila i hranila. Ti ljudi su savjest, sanaga i život, sve ostalo je nadogradnja puno gora od izvornog orginala."- velim joj odsutno.
Vreme je bilo ljepo, pravo mediteransko, šteta je bilo ulaziti u zatvorene prostore, ali moralo se, život nema milosti.
- 52 -
Poodmaklo je proljeće, bliži mu se kraj po kalendaru, ali su već, prije vremena, došle prve ljetne vrućine. Moj gazda Petar Parađina je već odavno otišao u Broćanac, svoje rodno selo, gdje je nešto malo adaptira rodnu kuću, da se bavi baštom i vinogradićem. Iz njegove priče sam znao da ima oko pedesetak panja vranca, a da u bašči posadi salate, kikumara, kapule, krumpira, kupusa i blitve, kako šta, po gredicu dvije, a to je za njih dvoje dovoljno da "pripomognu" njegovoj penziji, a i da im je to dobro za zdravlje, i duševno i fizičko. I reka je da sjednemo u "Fiću" i preko vikenda krajam maja dovezemo tetku Maru, a da i mi možemo ostati ta dva tri dana, ima i mjesta i hrane za komodanje, da je sve ki u gradu, samo da je voda iz gusterne. A ima pršuta, vina, a do tada će biti i malde kapulice i zelene salate, mladog špinata, blitve i kumpira, tako da će se i za malu Jasenku svega naći. Biće i varenike i kiselog mljeka, jaja i piletine, jer mu rođakinja tamo živi, a djete će svi paziti i maziti, ta željni su svi male djece, i biće tamo svima drago da čuju dječni govor i da se sjete svoga djetinjstva i mladosti.
U subotu ujutro, čekajući da se Jasenka probudi, krenušmo na put. Nismo joj dali ništa jesti da ne bi u autu povraćala za tih po sata vožnje, a prethodno popodne teka Mara je sve spremila i spakovala, sve šta treba ponjeti tamo u Broćanac za duži boravak.
Preko Solina i Klisa, pa Kočinjeg brda vozišmo prema Muću, a onda na kraju nizbrdice tetka Mara pokaza da vozim ljevo prema Konjskomm, sreća da je asfalt, a iza tog sela se razvuka Broćanac, a već će ona reći kad treba skrenuti k njihovoj kući na vreme.
Otprilike, po geografskoj karti, znao sam gdje je to, ali karta je jedno a stvarnost drugo. Vozim polako i pažljivo, a "Fićo" je maksimalno opterećen i natovaren što nama što torbama, a i radi bojazni tetke Mare od brze vožnje, te da se Jasenki ne povraća, što se često znalo desiti.
Ljevo je polje, pa iza njega Kozjak, sve u zelenilu i cvjeću, a kroz mali prozor leptir staklo usmjerava miris kasnog proljeća u auto. I pusto je, ka' da nigdje nema živa stvora:
- "Šta je ovo tetka, ni stoke, ni čobana, ni orača ni kopača!?" - pitam tetku Maru.
- "A dite moje, sve ti to radi u gradu, dica im idu tamo u školu, a ovdi su tek stari i dica im što vikendom dođu, prčnu nešto malo oko polja, a od stoke se drži po koja krava ili koza radi mlika, magare, mačka i pas, koja kokošurina i to je to. Prije je ovdi svaki piketić bio obrađen, a po Kozjaku su se orile pjesme mladih čobana i čobanica. E, ta sritna vrimena!" - lecnu se ona.
- "A ovo je to Konjsko?"- kažem joj dok prolazimo kroz malo seoce tipičnih zagorskih kamenih kuća, obnovljenih ciglenim krovovima umjesto kamenih pločica, tek toliko da se u njima može preko vikenda i ljeta prenoćiti. Primjećujem i nešto starčadi u avlijama i baščama, računam u mislima da je još rano za "vikendaše" i da će poslije biti više svjeta.
- "A jeste, vrag ih odnjo, nisu mi dragi." - promrsi ona kroz zube.
- "Znam jednog Delića Antu, vlakovođu, on je rodom odavde, radio je sa mnom u Solinu." - kažem joj - "Nije loš čovjek."
- "E, sad su svi bili partizani, a znam ja dobro da su bili domobrani i ustaše za Rata i dosta su zla napravili po Broćancu. A šta ćeš, pričaće ti Petar, on je muško, više zna i razumije se u to, samo znam da sam noći i noći tada kao curetak prespavala u kuvinu, gladna i žedna, radi nji." - otvori se ona kad prođošmo selo uz ljevu krivinu i uzbrdicu usječenu u blago brdo.
- "A ovo su ti Vidoševići, vidiš ove kuće samice, a ovo Kalinići, odatle ti je onaj Vinko Kalinić, šef stanice sada, šta li je, no sve je pusto, tek tu i tamo povremeno dođu, jer je većina njih prije rata otišla u Split, radila na željeznici ili držala gostione i dućane, a pola ih je pravoslavaca i pola katolika, kako koji, kad im je tribalo." - objašnjava ona dok prolazimo ravnom visoravni - "A sad uspori, tu desno stižemo kod našeg Pere, u naš lipi Broćanac, Parađine. Eno ga, lipo polako spusti se tu, ma znaš ti kako se vozi sad." - zarumeni joj se lice i oči zasjaše od neke unutrašnje radosti.
S asfalta se spustim na uski seoski putić, što vodiše preko stotinjak metara polja i uz blagu uzbrdicu od dvadesetak metara, i stadoh uz kamenu kuću pred kojom se raskrilio krupni Petar:
- "Eee, došli ste svi, blago meni, baš ljepo, ovdje je divota, malo sam se osamio." - i uzima Jasenku ne obraćajući pažnju na nas ostale - "A tribaš mi izmeriti "pulac", znaš ti to najbolje, da se nisam možda razbolio?" - češka je brkovima po obraščićima.
- "Nije ti skočio tlak?" - brižno će tetka .
- "Ma pušti ženo, ovo je moja doktorica, ona će reći šta mi je." - namignu on šeretski i pusti je iz zagrljaja na ozelenjeno tlo i povede za ručicu prema ulazu u kuću.
Istovarimo borše tetke Mare i fotografskim pogledom gledam okolinu. Na mladoj zelenoj otavici, kao priljepci na starom rastiću, stoji čvrsto desetak kamenih kućica, što pod pločom, što pod ternitom, što pod ciglom, a polovina, otprilike, je bez ikakva krova. Strše im pocrnile lastavice od gareži i prave zaklon nabujaloj koprivi nikloj s nekadašnjih ognjišta, što me lecnu u duši kao da ugledah ljepotu djevojku s preboljelom "variolom verom" i shvatih ogorčenje tetke Mare dok smo prolazili Konjsko.
- "Ajte, ajte amo, treba dati Jasi jesti, a i vi ste ogladnili, čika Pero je sve već pripremio." - zove nas Petar idući uz kamene skaline u kuću.
Izvana kuća izgleda ka malena potleušica, ali ta varka za oko se razbi kad uđoh u unutrašnjost. Kameni zidovi su debeli skoro metar. Izvana kameni blokovi, pa škalj, a onda unutrašnji zid od sitna kamena vezanog gnjilenim malterom, sva građena na kosini terena i u južnom djelu je bila dublja i tu je nekada bila staja za stoku, a sad je to Petar pretvorio u konobu, drvarnicu i špajzu, a gornji dio na koji se išlo uz kamene stepenice je bio podjeljen na dva djela, prvi je bio vatrena kužina s ognjištem, a drugi je služio kao dnevni boravak i za spavanje. Sve je bilo čisto i uredno, opremljeno i za drva i za struju, a tu je bila i TV i radio. Ispod kamenih stepenica je bila gusterna s ukrasnom krunom i poklopcem.
- "Evo dušo, radi šta te volja, ti si sad ovdje gazda." - umiljava se čika Pero Jasenki.
Popišmo rakiju koju je Petar jesenas peka, pa sjedošmo za sto. On je pripremio pršut na tanke fete, mladu kapulicu i mladu zelenu salatu jutros ubrane u bašči ispod kuće, te mladi sir, kiselo mljeko i kruv ispod peke. Stalno držeći Jasenku na koljenima tepka joj:
- "Samo ručkaj, šta zafali čika Pero će stvoriti." - ne vodi on brigu o nama ostalima.
Poslije marende okrenušmo na vino, vranac gust ka kava iz Petrova vinograda. Tetka Mara svari kavu i kad je popišmo krenušmo u obilazak. Pero pokazuje kuću i objašnjava:
- "Ovo gornje sam pregradio, prvi dio je vatrena kuća, smatram da treba ostati ognjište, a tu su peka, verige i maša, a tu u nuglu mi stoje drva. Ali sam je malo i modernizira, razveo sam struju i stavio tu elektrišni špaker i frižider, tu malu kredencu za suđe i nama dvoma dosta. Drugi dio je za boravak, za spavanje, a tu je TV i radio i gramofon. Oćemo li Jaso jednu našu?" - uze longplejku i stavi je na gramofon, otšarafi ga do kraja i sobu ispuni Tozovčeva "Vlajna".
- "Ih, Jaso, ođe more do daske, nije ti ovo grad da ti se komšije bune!" - pucketa on prstima uzdignutih ruku iznad glave kao da će sad poskočiti i zaigrati kolo.
Pokaza nam i donji dio. Sad je tamo bila konoba gdje su visili pršuti pozelenili od pljesni i panceta, a na podzitku su ležale bačve pune vina. Na betonskom podu uz zid bio je razgnut krumpir, a o debelim pocrnjelim gredama visile su rešte kapule i luka. U plastičnim bačvama raznih veličina vio je gra, leća i nešto žita.
- "Eto, ima svašta po malo, za slučaj potrebe." - kao da se pravda - "Vidi ovih zidina, ljeti ladno, zimi toplo, taman kako treba, ništa se tu neće pokvariti. Znali su stari kako kuću treba zidati."
- "A šta je bilo s ovom kućom?" - pitam ga pokazujući na susjednu kuću bez krova punu izrasle koprive, čak i smokava divljakuša.
- "A, to mi je od pokojnog strica, sažegla je "braća po viri" za Drugog rata. Njega tu u polju, za žetve, zaklali, a kuću mu spalili. Vjerova im da ga neće dirati, znaš po onome: "...šta sam ja kome skrivio...", dok smo mi ostali bili gore u šumi u zbjegu. I tako nastrada on i još nekoliko nji, tu u polju želi ječam. Tad ubiše i Ilijinog ćaću, sve naši domaći 'Rvati, ustaše iz Konjskog i Prugova, znam im ja i potomke, a posli ti krvnici završiše gore negdje oko Blajburga, tako kažu, a ja baš nisam siguran, mora da su se i izvukli, ta potomci im dobro žive, sigurno ne bi 'nake kuće podigli od plaće da nije doznaka izvana." - raspriča se Pero.
Dok on priča i mi slušamo koračamo do susjedne kuće:
- "Ovo je sinovčeva kuća, Sime Parađine, on ti radi na INI-noj pumpi u Solinu, a evo mu žene Cvite, ona je "njiova", ma je bolja nego naša i mi je ka taku i računamo. Ej, Cvita, stani malo, neće ti rađa pobjeći." - viče on njoj.
Prilazi nam žena srednjih godina u modroj bluzi, vuštanu, s šarenim šudarom na glavi vezanim po bodulsku, brišući ruke o kraj traveže:
- "A striče, kad toga puno ima, nikad stići, Simo na poslu, dica u školi, a triba dat isti ovim beštijama, politi bašču, pobirkati vinograd, kuvati, pomusti krave i koze, ma pusti, da ti ne nabrajam..." - sagnu se da pomiluje Jasenku - " A srićo moja, čika Pero svaki dan priča ima misec dana da ćeš mu doći." - podiže je i grli ljubeći je u kosicu - " A lipoto moja, idi ti sa mnom, sve ću ti ja pokazati, ti ćeš mi biti pomoćnica, a?"
- "Oće ona, ma čuvaj je, tebi more nešto biti, a njoj ni pomislit!" - zaviče tetka Mara.
- "Ona je moja prva briga, sve ostalo more stat!" - okelji se Cvita - " Željna sam male dice." - veselo poskoči ka mladica na mjestu i povede Jasenku.
- " A mi bi mogli do groblja, to je tamo na onom vrhu, otamo se sve vidi, cili kraj." - predloži Petar.
- "Što ne, ajmo!" - rekoh mu.
- "A čekaj petre da nešto spremim, ne more se amo tek tako." - prekori ga tetka Mara.
Sačekamo tetku i sjednemo u "Fiću".
- "Oće li on moći nas tamo izvesti?" - priupita Petar pokazujući na strmu uzbrdicu.
- "Nego šta!" - potvrđujem.
- "Oteški smo mi, ja i Mara teški ki vas četvoro, đavo odnjo starost i kile." - sumnjičav je Petar.
- "Neka, neka, može "Fićo" to, polako ćemo."- umirujem ga i prebacim u drugu.
- "Ovo ti je naš Broćanac centar, srkva nešto malo popravljena, pa zapuštena, mora tako biti kad pop dođe jednom-dva puta na godinu, onaj iz Kaštela, a nema ni naroda, sve se kod nas pravoslavaca izrodilo, što kroz mješovite brakove što kroz komunizam, ne valja to, ali šta ćeš?" - objašnjava Petar dok skrećemo ljevo od centra sela uzbrdo prema Kozjaku.
-"Fićo" slatko prede i penje se strmim usponom uz serpentine. Na vrhu prevoja mala je zaravan i tu neveliko groblje s malim kamenim krstićima posivjelim od lišaja.
- "Stani tu neđe, di ti je zgodno." - veli mi Petar.
Povučem ručnu i pomognem im izaći. Oboje starčadi teški i krupni, jedva se izvlače iz malog autića, a tad tetka iz torbe izvadi lojanice i kitu cvjeća.
- "Ovo je naš grob, tu ćemo ja i moj Petar kad dođe vreme na počinak, baš će nam biti lipo."- sjetno će ona.
- "Sredili smo to odavno, nemamo dice pa se morašmo sami pripremiti. A neka nas čeka, ma ne žuri nam se."- otužno se osmjehnu Petar i prekrsti se, zapali svjeće i stavi ih na grob - " I stare smo ovdi prenjeli, neće biti tisno."
- "Baš je lip vidik, tamo je Kozjak, amo Broćanačko polje, iza, prema sjeveru Labin i Prgomet, a tamo Radošić, Lukare, Muć, da ne nabrajam. Uvik ovdi nešto pušika, čista arija i lip pogled." - kruži Pero rukom okrećući se cjeli oko sopstvene osi.
- "Odande sam ja, iz Borojevića, a ono tamo su Sanaderi, Dugobabe, Malačka i ispod brda Kaštela. Sve su to nekad bila pravoslavna sela, Srbi, a sad je pomišano ka i naš govor, mada su svi iste naravi i običaja, ma koji bili. Ovi što se odrodiše postaše gori od pravih katolika i 'Rvata, dava i' odnija." - priključi se tetka.
- "Eh, eh, život je muka, ljudska narav, inat, sirotinja i ko zna šta još, svakodnevno zagorčava življenje, a pitam se čemu, kad svi znamo da ćemo ovako završiti, u zemlji." - zaokruži Petar rukom kao da želi prigrliti na prsa malo ćutljivo groblje i da poveže istrgane nepovezane misli.
- "I ja se to pitam, ali ne nalazim odgovora, ma ni drugi ga ne nađoše, mudriji od mene od pamtivjeka, bar u knjigama koje sam pročitao, a podosta sam ih pročita." - velim mu obuzet nekom opijenošću grobljanskim mirom i svečanom tišinom.
- "Odgovor ne traži u knjigama, tamo se svi pravdaju, i krivi i pravi, a oni su jednostavni, tu u nama i među nama. Ako si "čojek" onda poštuješ i sebe i druge, a ako si "govno" smrdiši i drugima i sebi, to ti je to!"- odmanu Petar rukom kao da hoće otjerati ovozemaljske nevolje od "vječnog prebicališta".
- "Lipo ti to kažeš moj Petre, tako bi trebalo biti, ali kako da se taj tvoj "pravi čovjek" obrani i prepozna takoga drugoga od ovih "govana"? Dok se obrani i dokaže ode mu glava, svidok tome i sam bio. Vidiš, uspušila sam se, mješam govor i naš i njiov, pa mi to ne smeta, a kad ćeš od nji čuti da kažu nešto po naški? Ma ne bi da ga rastežeš užima, a šta je još gore i tebi zamjeraju što ne divaniš ka oni. Neću grešiti dušu, ima i njiovi dobri, ali malo, malo, većina ih nas trpi što mora, a dok im se pruži prilika i ti se probude i gori su od oni koji se stalno kao svoji prikazuju." - uzbudila se tetka Mara i pocrvenila sva u licu.
- "Pusti tetka, ne uzbuđuj se, nit možemo niti ćemo uspjeti to rješiti. Žalosno je da se to s vremena na vreme pokušava rješiti krvlju, zločinima, ali taka je ljudska povjest; ratovi i zlo se pamte, vojskovođe i zločinci isto, a o dobrom se i ne govori. Tako je to. Ljudi su kvarljiva roba, dugo će trebati da se ispune Hristove poruke, da dođu do svake duše i da se po njima živi."- smirujem je ja.
-"Lipo ti ti kažeš, ali treba živiti Mile. I sad, u ovom trenu, na ovom groblju, preživljavam stra' i trnce, glad i prljavštinu iz zbjegova gore u onim šumama, kao onda, kad gledaš otamo kako ti se kuća dimi i čuješ kako ovce bleje i krave muču uz arlaukanje njiovih "junački pisama". A da smo bili tad i sad nešto krivi ne bi mi bilo ža, a to se ponovilo i za Savke i Tripala, i jopet će, dok nas se sviju ne rješe, ma daj Bože da to ne doživimo." - rezignirano će ona.
- "Više nas "nestane" u miru nego za rata Maro, evo šta vidiš odavle, dokle ti pogled seže bila su pravoslavna i Srpska sela, živalj, i malo po malo posta mišancija. Eto ti primjer u komšiluku: Kalinići, pola i' je "naši" i pola "njiovi", krvni su rod što i sami znaju, ne smiju se radi toga među sobom ni ženiti, a i sami znaju da su oni katolici i Hrvati postali tu skoro, ali džabe ih vraćati na vjeru predaka, jer je to katoličko krilo postalo uz pomoć vlasti i crkve bogatije i moćnije. A ko će ti pristati da je "pizda" pa neka i zna da je to? Ljudi su kvarna roba, ženo draga!" - cinično se osmija Petar.
- "Pa šta se onda "svete" nama koji nismo pošli njiovim putem? Neka im njiovo, mi im tu ne moremo ništa, a niti i' želimo vratiti?" - opet tetka crveni u licu.
- "To ti i govorim! Isti smo mi narod, narav nam je ista, zar se ne sjećaš šta sam ti priča kako sam se zaposlio na željeznici? Iljadu dinara, a to je onda bila cjena najboljeg vola, platio za zaposlenje na ferati, kao kočničar, rob s glavom u torbi, a kome, a? Našem Kaliniću, katoliku, koji je posta pravoslavac i Srbin kad se dočepa mjesta u JDŽ direkciji u Beogradu. Predak mu za Marije Terezije tako napravi isto, mada obrnuto, od pravoslavnog Srbina posta katolik Hrvat da bi dobio državni posa. I koji je od nji dvojice u pravu, sam vrag zna? A kaže se, nužda zakon mjenja. A za te pare ja sam gubio glavu ka kočničar dvije godine među odbojnicima po zvizdanu i ciči zimi! A računa sam da je bolje i tako nego svaki dan pješačiti preko Kozjaka u "Kave" na Solinu, trideset kilometara uzbrdo i nizbrdo svaki dan, a jopet gladan i žedan.Eto, on računa, ja računa, i obojici dobro.Kad se gleda sa strane isto smo postupili, samo što je on bio tamo di je lakše, na položaju, a ja sam mora, radilo mi se o životu. On se prilagodio radi para, a ja sam to mora kičmom otplatiti, samo je u tome razlika." - razvodnjava Petar - " Ali njiovi su tu bolji, uspješniji, ne radi toga što su pametniji, već radi naših budala kiji ne znaju njiovu igru. Evo, vidi, pun je Beograd Hrvata na najvišim i ključnim mjestima, Slovenaca isto tako, a di su Srbi iz Dalmacije, Hrvatske, Bosne, treba ih svićom tražiti. Onim Srbima iz Beograda draži su Hrvati i Slovenci, Muslimani i Šiptari nego mi, kako oni kažu "Prečani", jer računaju da njima mogu "soliti" svojim ulagivanjima kao nekad Turcima, a nas smatraju gorim od sebe jer smo "pobegli" od ropstva pod Osmanlijama što su oni propatili, a neće da priznaju da smo mi "nepokorni" održali dušu Srpskog naroda. Ja sam takoreći "nepismen", ni seljak ni radnik, ali to sam odavno shvatio, to se vidi na svakom koraku. "Ti si naš" kaže mi ona kuvarica u menzi u Beogradu pa mi uvali masno u pijat, a Hrvatu da sve samo krto. Govno smo mi Srbi jedan prema drugom, svak nam je preči od nas samih, a kod "njih" nije tako, oni pomažu jedan drugome svuda, di god mogu."- sad se žesti Petar.
- "Znam, znam, pusti to, znači tetka da ste vi sve ovo prepješačili, što oko vidi?" - pokazujem ukrug rukom i skrećem temu.
- "O, kako ne, vidiš onu stranu Kozjaka prema Klisu, tamo sam danima čuvala stoku ka i ostali iz okolnih sela. Mladi bili, ništa nam nije smetalo, niko nikoga nizašta nije pita. Bilo nas iz Prugova Konjskog, Sanadera, Borojevića, Dugobaba, ma od svuda, gladni i žedni i mladi, pa muzemo vareniku i veselimo se, i niko se zlu nije nada, a kad dođe rat sve se sruši, pokvari, i ode mladost, ode i onaj blaženi radosni život, a dođe stra, stra do zla Boga. Sve se poslije zaledilo, radi reda se javljamo jedno drugome, a kakav je to život, ih, bjeda, prođe sve ono šta valjaše." - sjetno će tetaka Mara.
- "I mladi se udali?" - nastavim se ja.
- "A mlada? Pa i nisam, sa 16 - 17 godina, što je u ono vreme bilo normalno, a ja još bila napredna, krupna i rano se "razvila", i eto, udala se za moga Petra."- osmija se ona.
- "Ih, ka' od brda odvaljena, jedra i rumena, šta bi čekala? A i ja sam bio momčina, ki gora, jedva dočekala da me ulovi, jel' tako?" - nahvali se Pero.
- "Šta jeste, jeste! Visok, muškarčina, jak, a lip bome, nisam ja bila jedina koja ga je poželjela. Sve cure na sajmovima bi piškile za njim, a on mene izabra. A i familija mu bila dobra i ugledna i priznam i sad da mi je srića bila sklona. A i slagali smo se od prvog dana, šteta što nismo mogli imati djece, ali neka, tako je Bog odredio, jopet nam je lipo i dobro bilo. S ovim malim na selu, njegovom plaćicom, mojim vezom i šivanjem smo lipo živili." - preko očiju tetke Mare legla sjeta.
- "A djecu niste mogli imati, išli ste doktorima?" - upita Milica.
- "Ih, a đe nismo bili, od državnih do privatnih ljekara, i na kraju rekoše da je do mene. Računaju da sam prebolio zaušnjake ka' djete i da su ostale posljedice, što lako more biti, ka' da se u ono vreme vodilo o tome računa. Sve se lječilo sa onim šta u kući ima, rakijom, čajevima i najviše s onim što Bog da. A šta'š, pomirio se s tim, a Mare mi bilo ža, s njom je bilo sve u redu, šteta." - gleda Petar u visove Kozjaka.
- "Ne triba ti biti ža, ne more se protiv Boga, taka nam je sudbina, a imamo dice kod rodbine, naša su, krv i meso, pripaziće nas i sve će im naše ostati, tako i treba biti." - trže se tetka - "A kad sam se vinčala zaklela sam se da ćemo djeliti istu sudbinu, zlo i dobro, kako i triba. Ja sam i bez svoje djece cili život provela s njima, čuvala ih i pazila, i sva mi povremeno dođu i obiđu me. Tako će i moja Jasa doći tetki kad poraste da mi izliči dušu." - kreće ona na veselije teme.
- "A jeste, svu tu pustu djecu što smo čuvali gledali smo kao svoju, k vragu pare, da nije srca od čuvanja ništa! Meni je draže od svih para na svjetu kad dođe Jasa i popne mi se u krilo i kaže: "Čika Pelo, ajmo onu našu." i ka' odrasla pogleda me onim krupnim okama, doda Tozovčevu ploču i daje da ja uključim gramofon. Koje pare, šta će mi, za onaj anđeoski pogled i molbu da bi sve što imam, pa kako bi je bilo teško čuvati? A ka' da je moja, krupna, slatkorana i bucmasta! Otkud vama tako ljepo djete, oboje sti mi sitni za njene roditelje!?" - raznježi se Petar.
- "Dašta je nego naša, nije krv voda, pozna se rad po svemu: liku i mirisu. Em je pravoslavka i Srpkinja, em je iz krša ka i mi, a vjerojatno smo i u nekoj dalekoj krvnoj vezi, ka' da je tih stotinjak kilometara neka razdaljina." - nasmija se tetka.
- "Pa da! Dobro se sjeti, tamo u Kistanjama je jedan naš Kozlica odavde, Gavrilo bio je prije Drugog rata žandar, znaš li ga?" - pita me Petar.
- "Kako da ne, Gavrilo Kozlica, oženjen je Milenom Kovačević, Daničinom, sestra joj Zora, zovemo je Zorina, a sin mu je Koste, ćer Vjera. Koste je ovdje u Splitu sudac, a Vjera se udala za Milu Bjelanovića, brat mu je Mirko, koji je sad tu u Splitu u vojsci, mislim da je po činu potpukovnik. Sve ih znam, a i oni mene i moju familiju. Gavrilo i Milena imaju kuću, veliku bašču i vinograd iza kuće, ma fina jedna familija. Nisam zna da je on rodom odavde!?" - telegrafski mu ispričam kako se čini u takvim prilikama.
- "Tu, iznad naših kuća, prema Radošiću je njihov zaseok, otamo su i Beare, znaš onog golmana "Hajduka" i "Zvezde", i on je otamo. Gavrilo ode u žandare, šta bi drugo sirotinja, ali i on i njegovi su bili ljudi, smireni i pošteni, ma ugledni u cjelom kraju." - dopuni se Petar.
- "Uh Petre, bogme se mi raspričašmo ođe na groblju, ajmo mi na ručak, ovi su se naslušali i nek sad miruju, valjda je i njima bilo drago čuti koju rječ, ne navraća ovamo niko tako često, ma i bolje je tako, oni imaju svoje, a mi svoje."- tetka se sagnu i skloni stopljeni vosak, namjesti još jednom cvjeće, pokloni se i prekrsti, te u po glasa, skoro šapatom, izreče molitvu i glasno dovrši s "Amin".
Prekrstišmo se i mi, poklonišmo se i krenušmo u auto. Kod kuća su Cvita i Jasenka hranile kokoši koje su slobodne špartale po dvorištu loveći mrvice:
- "Brže li, nas dvije se dobro slažemo i sve smo obavile na tenane. O Bože, šta bi volila da svaki dan imam ovakvu pomoćnicu, neće se dočekati od ono moje dvoje." - Cvita nas dočeka dok izlazimo iz auta.
- "A mi mislili da se tebi odužilo, a i jesmo se zadržali, prošlo je podne." - veli joj tetka.
- "More biti, meni se ne čini, lipo smo se zabavljale i radile, proleti ka' tren. A srićo moja, sad ručkaj, pa opet dođi kad te volja, sad znaš di je šta i radi šta te volja, tebi je sve dopušteno." - ljubi Cvita Jasenku - " A i nije vam gladna, jele smo mi, pile soka, ma šta je bila volja: mlika, sira, jaja, jagoda i onih gluposti iz dućana što mi u frižider donesu dica."- doda Cvita.
- "Oće ona, taku je volim, ista je ki i ja, šta se rane tiče." - diže čika Pero Jasenku u zrak iznad glave i okreće se u osi.
- "Petre, dite je sito, ne pravi gluposti." - viče tetka na njega.
- "Ona je na me, neće joj ništa biti!" - čika Pero je spušta na prsa i ona ga grli i grohotom se smije.
Ispod bajama u hladovini namjestimo stolić i katrige, Milica opra salatu i kapulicu, a ja potpali vatru i namontira gradele i tetka poče pržiti ribu, bržole i kobasicu. Pero donese izrezani pršut i sir, rakiju i vino.
Dok smo mi polako, natenane, jeli Jasenka je dolazila i odlazila, uvjek na našim očima, i igrala se s mačkom i pasom koji su je u stopu pratili podmićeni komadima pršuta i ribe koje im je ona dodavala sa stola.
- "Ma mala, šta to radiš, nije to 'rana za njih." - buni se tobože tetka.
- "Zna ina šta radi, kad god dođe beštije će je poštivati. Vidi šta im radi a one ništa, nit grizu nit grebu, a probaj ti, odma će te ogrebati. I beštije poštuju djete, ne znam zašto, valjda i one osjećaju da djete donosi sreću i radost, taj Božji dar, koji mi odrasli u svojoj gluposti s vremenom i starošću izgubimo." - raspoloženo će čika Pero.
Cjelo popodne na trpezi je stajalo jelo i piće, a mi pričali čas o ovom čas o onom. Predveče dođoše Luka, Cvitin i Simin sin, srednjoškolac, malo kasnije Simo s posla, a ubrzo za njim i Ilija i žena mu, obojica Petrovi sinovci, i još nekoliko rođaka, te naveče, u to ljepo i smirajno doba, rascilika se cjelo društvo. Jasenka je bila jedino djete i svačija "briga", a ona se osjećala kao carica pošto su joj sve želje ispunjavane i zapovjedi izvršavane, tako da na meter i ćaću nije ni obraćala pažnju.
Kasno naveče, bolje reći polovinom noći išli smo leći, siti i pune duše, oporavljeni čistim zrakom i proljetnim mirisama kamenjara i Petrovim "vrancom".
- 53 -
U stan u Paićevoj vratili smo se te nedjelje popodne, tetka Mara, Milica , Jasenka i ja. Petar je ostao u Broćancu da se stara o vinogradiću i bašči čekajući da opet navratimo za sljedeći vikend ili kad nam je zgodno, njemu je svejedno, dok Milica i ja ne krenemo na godišnji, a onda će mu se tetka Mara pridružiti za cjelo ljetno doba. Naveče smo se okupali, oprali robu u veš mašini i išli rano na spavanje, sutra treba raditi.
Na posao sam stigao među prvima, po običaju, a tada su počeli pristizati službenici moje službe i u mkjoj kancelariji se upisivali u knjigu dolaska, a tačno u sat početka radnog vremena podvlačio sam crtu i svi koji bi došli kasnije bi ostvarivali negativne korektore za umanjenje plaće, kako je to bilo predviđeno Pravilnikom o osobnim dohocima. Taj Pravilnik se dugo "rađao", bilo je ideja da se stimulacija radnika drastično sprovede, kako su neki tumačili ZUR, ali ja nisam bio pristalica radikalnih mjera, jer se po tim predlozima sve svodilo na formalnosti, tako da je zakašnjenje od pet minuta više kažnjavalo radnika nego li nerad tokom cjelog radnog vremena. A to je značilo: dođi na vreme i otiđi, tokom radnog vremena ne radi ništa ili simuliraj da radiš, pa je sve u redu, plaća ti je cjela.Tražio sam da svaki pojedinac obavi svoje poslove na vreme i kvalitetno i da se to stimuliše, a da se formalnosti oko dolaska i odlaska minimalno stimuliraju ili destimuliraju.O tome su se dugo vodile rasprave po svim mogućim forumima i na svim nivoima od OOUR-a do SOUR-a, pa kad su mi dosadila ta pusta mudrovanja napišem stručni članak u časopisu "Željeznica u teoriji i praksi" koji oni rado i brzo objave. Taj predloženi model je većinom prihvaćen i na osnovu njega su napravljeni pravilnici o stimulaciji kvalitete i kvantitete rada od SOUR-a do OOUR-a. Dok sam pisao i stručno razrađivao metodu nikom nisam ništa govorio, ali kad je rad objavljen prvi glas mi dođe od Rudija Krvavice, direktora OOUR-a "Vuča vlakova i održavanje Split":
- "Ej Mile, jutros sam dobio "Željeznice u teoriji i praksi" i vidio tvoj rad. Detaljno sam ga proučio i znaš da se u svemu slažem s tobom, a šta će mnogi ovdje i gore u "žutoj kući" prepisivati. Očekuj pohvale, ali još više izlive ljubomore, zavisti i jetke kritike. Po meni je metoda jednostavna, lako primjenjiva i svakom jasna, a to je osnovno da se nešto lako sprovede na zadovoljstvo svih uposlenih." - reče mi na kolosjecima stanice Split preko marende.
- "To mu je tako, ali ja tako mislim i nadam se da sam dobro i praktično obrazložio svoje stavove." - nasmijem se.
- "Ma jesi, ja nisam ni ekonomista ni pravnik već mašinac, ali sam sve lako razumio, a tako će i svi ostali. I šta je najvažnij: lako je primjenjivo u praksi, tako da će naši polupismeni šefići to moći glatko primjenjivati." - hvali me on.
- "To mi je, između ostalog, i bio cilj. A drugi i važniji cilj je da se da akcenat na količinu i kvalitetu rada svakog pojedinca, a ne na formalnosti. Vidio si, tu količinu je lako izmjeriti, a kvalitetu bi ocjenjivale stručne komisije, da se ne omogući pojedincu svakojaki revanšizam ili bolje rečeno samovolja. Ja imam u službi, a vjerujem i ostali, radnike koji nisu baš uredni u sekund kad su u pitanju dolasci i odlasci, neki šta su takvi, a neki, kao mlađe žene s malom djecom koju vode u vrtiće i jaslice i gube u gradskom prevozu dosta vremena, ali su odlične radnice koje obavljaju sve poslove na vreme i bez greške, te smatram da nije pošteno da im se umanjuje plaća od pet posto radi par minuta zakašnjenja radi lošeg prevoza, dok imamo onih iza kojih imaš na stotine ispravki napravljenih brljotina, a da za to ništa ne osjete po džepu. A svi ti koji kasne bar deset dana mi mjesečno tokom obračuna rade popodne bez ikakve naknade. I sad vidi, da je po "formalistima" njima bi plaća bila manja za pet posto zbog par minuta zakašnjenja, a istovremeno im se ne plaća prekovremeni rad od desetina sati. Gdje je tu logika i pravda?"- velim mu.
- "Tu se slažem! Ako neko hoće i želi biti plaćen kao šef neka i preuzme odgovornost da kaže radniku: "... ti si dobro radio, evo ti stimulacija, a ti si loše radio, gubiš od plaće toliko i toliko...", tim više što su razrađeni pokazatelji. Moj Lovre, a zna se da u ŽTP-u nema boljeg meštra za lokomotive, uvijek bi imao umanjenu plaću jer redovito kasni, ali mjesečno izađe bar deset puta danju ili noću na teren da popravlja makinje. Dobro si napravio, kažem ti, on će izgubiti pet posto radi kašnjenja, ali će dobiti petnaest posto radi kvalitete i kvantitete rada i siguran sam da će ovaj model radnici rado prihvatiti. Tu neće biti problema, ali će ti mnogi zaviditi, vidjet ćeš, neki će se praviti da ništa ne znaju, neki će reći da ti je to sve bez veze, a neki, mada rjetki, će ti čestitati." - pruži mi ruku.
- "Pravo da ti kažem, nije mi stalo ni do kritika ni do pohvala, dosadilo mi je slušati gluposti prethodnih mjeseci, a i same postavke ZUR-a su općenite i dvosmislene, ta ne može se na isti način mjeriti radni doprinos od orača i kopača i doktora nauka." - kažem mu.
- "Znam, znam, ali, jebi ga, mora se nešto napraviti da bi se zakonodavcu udovoljilo." - praktičan je on.
Sljedećih dana niko mi se nije u vezi toga obraćao, iako je Rudi o tome govorio na više mjesta, od stručnog kolegija na nivou OOUR-a do neformalnih sastanaka u "Ložioni".
Jozi Grgiću, referentu za raspodjelu, dao sam kopije tog stručnog rada i zadužio ga da napravi koncept Pravilnika za stimulaciju rada s konceptom obrazaca koji će se voditi za svakog radnika poimenično.
- "Ali sefe, tu će trebati vremena, ja to sve moram dobro prouciti. Tesko ce to biti, ali cu se potruditi." - smuvano će on, od uzbuđenja grešeći u govoru više nego obično, i pokretima pokazujući nesigurnost.
- "Samo ti prouči i konceptiraj, to ti je posao, a poslije ćemo skupa sve redigirati i napraviti konačnu verziju prijedloga." - kažem mu i ostvim ga da se "peče" na muci.
Branko Čiča, samostalni referent za plan i analizu, i Mišo Vučičević, referent za investicije i održavanje, su na brzinu preletili tekst i sve im je bilo odmah jasno:
- "Ne' š posla, samo treba sve posložiti da bude na jednom mjestu. Podaci imaju, vode se i za druge potrebe, tako da to nikome nije dodatni posao." - kaže Branko na veliko Jozino čuđenje, a Mišo se samo nasmija gledajući Jozino prenemaganje:
- "Može neko završiti stotine škola i fakulteta, opet ostaje ono što je bio, smotan i tudum."
Jozo oćuta praveći se da je prečuo.
A Mišo je, kad je u pitanju bio Jozo, rekao cjelu istinu. Kad je konačno diplomirao na ekonomiji u Osijeku poslije izdržane kazne zatvora od deset mjeseci u Venturi kod Pule zbog saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo Ante Kaliger, Jozu su na moju molbu i insistiranje primili nazad na posao za potražnog radnika u Split Predgrađu, a nešto ga kasnije premjestili, opet na mole zalaganje, za referenta za raspodjelu u ekonomsku službu Sekcije. Ali se nije iskazao, sve što bi napravio bilo je obimno i nerazumljivo svakom osim njemu, pa smo te njegove "analize" ili kako reče Branko "brljotine" morali ja i Branko sređivati prije puštanja u javnost. I pored objašnjavanja i poučavanja nije bilo koristi, on jednostavno nije znao razdvojiti suštinu od forme, podlogu od konačne verzije, pa je sve svoje analize opterećivao masom nepotrebnih, u konačnoj verziji, podataka vodeći se svojom logikom da što je kompliciranije i obimnije da je stručnije i bolje. Na Radničkom savjetu bi satima znao gnjaviti svojim izlaganjima o raspodjeli osobnih dohodaka da bi na kraju ostao sam u sali pošto bi članovi RS izašli da ne trpe gnjavažu, a sve se što je trebao reći moglo izložiti u pet minuta.
Tako mi predsjednik RS Marijan Mustapić i direktor Saraga prigovoriše:
- "Drugi put referiši ti, tko može slušati ove Jozine gluposti, ma da su kratke, ajde ajde, nego nemaju ni konca ni kraja, i bespotrebno oduzima vreme za važnije stvari. I ne zna, brate, to jednostavno reći, niko ga ne razumije, ni radnik ni akademik, ma sve je kod njega kao da izvlači iz gustirne, pa šta zahvati sićem."- reče Saraga.
- "I još se ljuti kad ga prekidaju!?" - doda Mustapić.
- "Dobro, dobro, ja ću sljedeći put, htio sam da sebi olakšam, a postigao sam obrnuto." - priznam sopstvenu grešku.
- "Tako ti i treba! Kad je došao iz zatvora nismo ga bili dužni zaposliti, a ti navalio "...daj, šta ćemo od njega, di će naći posao, ta na željeznici radio desetak godina, svakom se takva nevolja može desiti...". A poslije, kad je diplomirao na ekonomiji "... dajte ga za referenta za raspodjelu, snaći će se, ja ću ga uvesti u posao..." i evo ti sad. Znaš li da on samoincijativno dolazi kod mene i gnjavi me svojim idejama i analizama plaća, kao da ja ne znam ništa o tome. Pitam se šta je taj čovjek umislio? Ili se pravi lud ili nas smatra budalama?"- ljutnu se Saraga.
- "Takav je bio i potražni! Bože cjepidalake! On od muve pravi slona i nikom ne da da je u pravu, tobože je on školovaniji. Ma jebem ti ja to, nije za svakog škola, tutle ostaje tutle kako mu je Bog dao, i on taj prag ne može nijednom školom preći. A đavo ga da, nije on loš čovik, ma je čimavica, spetljan i dosadan, i precjenjuje se, kada mu ti fakultetski papiri pomutiše i ono malo pameti." - doda Mustapić.
- "Nisam znao da kod tebe dolazi, to je mene krio, vidi vraga!?" - kažem direktoru Saragi.
- "A jeste, sve izgleda kao tobože slučajno. Ja ga upitam za zdravlje, a on nastavi sa svojim idejama, pa se zna požaliti, onako uzgred, i na tebe, da ne obraćaš baš pažnju na probleme koje on iznosi, da popuštaš svakom radniku, da bi trebao biti stroži, što ja ozbiljno ne uzimam, ali me čudi to što te opanjkava umjesto da ti ljubi guzicu, bez tebe ne bi bilo ništa od njega, niti bi imao fakultet niti posla kod nas. E, jebem ti ljude!" - detaljiše Saraga.
- "Raste njemu repica, sve mi se čini da ćemo mi s njim imati problema. Tvrdoglav je kao magare, a od svih na ovom svjetu on cjeni samo sebe. Misli da taj papir od škole nosi i pamet. E, Boga mi nije, natovari ti njega Mile poslom, pa neće imati kad spletkariti." - savjetuje me Mustapić.
- "Dao sam mu da se bavi pravilnikom o stimulaciji, da napravi koncept, pa ovih dana neće muvati. E, baš ćemo viditi njegovu stručnost, "a" mu neći reći dok ne zgotovi." - velim im.
- "A, čitao sam ono tvoje u "Željeznicama u teoriji i praksi", dobro je. Iz Zagreba su zvali da će taj metod ugraditi u SOUR-ski pravilnik." - tobože se prisjeti Saraga.
- "Šta, za to ne znam, dajte mi to da pročitam!?" - javi se Mustapić.
- "Navrati, dat ću ti, ne bi vjerova da je to neko od željezničara napisao. Svaka čast Mili!" - pohvali Saraga da popravi "zaboravnost".
- "Otkad znam Milu smatra sam da je kod nas zaluta, on zna i može više od naših potreba. A drago mi je da je kod nas, dolaze nova vrimena,tribaju nam takvi školovani i pametni ljudi. Šta je sa tvojim stanom, u kojoj je fazi?" - doda Mustapić istim stilom.
- "Gradi se na Mertojaku, a kad će biti gotov sam Bog zna. Tamo se gradi cjelo naselje "na ledini", oko 2.ooo stanova, a nekako kilavo ide, znaš ti izvođače. Vidim da će potrajati još godinu-dvije, ako ne i više i pravo da kažem da sam se zajeba što ne upadoh na Ravne njive ka' Delija, koji se već uselio pa ni sa sudom nema problema." - velim im.
- "Pusti to, ipak je to Mertojak, uz more je, a Ravne njive su selo. A šta je sa sudom?" - kao začuđen će Marijan.
- "Zna Saraga, tuže Borzić i Jozo Grančić, i to samo mene, a Deliju i ne spominju, iako se radi skoro o istim slučajevima, to ti je bar poznato. Zašto samo mene i zašto poslije zakonskog roka nije mi poznato, iako sam ja dobio samo učešće, a Delija stan iz naše kvote. Moj stan oni ne mogu nikako dobiti jer je "Jugobanka" vlasnik, a Delijin bi nekako i mogli. Sumnjam na nečiju "igru", pretpostavljam i zašto kad se vidi ko me tuži, a skoro sam 99% siguran i ko je i zašto kolovođa." - rekoh mu.
- "Ma, šta te briga, ne mogu ti ništa nezgodno je što ti ne daju mira, ali briga te, dobit ćeš ti svoj stan! A i meni je jasno zašto i tko vuče konce, Ban, jel' tako Danko? A to se odnosi i na tebe, vidi, vidi, sad mi sinu, kurvina sina,e' neće mu proći, postarat ćemo se i mi za kontraudar." - zajapuri se Marijan dok Saraga samo šutke kima glavom.
- "Znam da mi ne mogu ništa, imam i ja dobro advokatsko zaleđe i neke veze u sudu i okolo, a za ovdje u firmi očekujem vašu podršku." - rekoh im.
- "To sigurno imaš, neće Ban i njegovi "rodjaci s Lećevice" moći ništa, a sada kada bude raspored po novoj organizaciji ŽTP-a vidjet ćemo kako ga staviti na stranu." - odlučno će Marijan.
- "Bit' će u redu, ne živciraj se radi toga, ne mogu nam ništa, ne treba gubiti živce, već hladne glave kad dođe vreme spustiti ih na pravo mjesto, a to će biti lako jer neće imati uvjeta po zahtijevima natječaja za radna mjesta na koja pucaju." - Saraga će smireno.
- "A vidićemo, držim vas za rječ, do sada smo dobro i pošteno sarađivali, nadam se da će tako biti i dalje."- velim im i pogledam na sat, trebalo je ići na sjednicu, pauza je prošla.
I tada mi je bilo potpuno jasno da će mi oni dati podršku, ali do nivoa koji neće ugrožavati njihove interese i planove, a i da će me lako "žrtvovati" u kompromisu s "Banovom ekipom". Došao sam do zaključka da se ja sam trebam i moram temeljito osigurati, bar kad je stan u pitanju, a za radno mjesto u budućoj reorganizaciji bio sam siguran: dobiću ono gdje se puno i stručno radi, gdje se neće uguravati priučeni i doškolovani kadrovi, a ponajmanje oni s političkim pedigreom. Tako bar neću iritirati nikoga, a koji bi se mogli svetiti oduzimanjem već i fotmalno i stvarno dodjeljenog stana, a to bi se lako moglo dogoditi ako se o mene "sapletu" radi "uguravanja" na zaciljano radno mjesto.
Popodne sam kontaktirao advokata Pincolića Ivu, muža od Miličine kolegice iz "Jugobanke", pa smo obojica otišli kod njegovog kolege advokata Bude Anđelinovića i dogovorili se šta činiti. Obojica su me uvjeravali da ne mogu stan izgubiti, ali da moram voditi računa da se neko ne useli u njega prije mene kad bude useljiv, jer bi onda nastali dugogodišnji problemi: te sud, te deložacije, te žalbe, itd.,itd., a naročito ako je to neko iz moje firme ili naročito ova dvojica koja se tuže. Obećali su da će i oni preko svojih veza na sudu nastojati da skrate postupak, te napisaše mi koncept za raspravu i predložak sudu ovjerene pečatom advokata Anđelinovića.
Sutradan ujutro sam kroz jutro kontaktirao i pravnike iz "Jugobanke" i dogovorili smo se da i oni dođu kao zainteresirana strana na raspravu u 10 sati, te tako i bijaše.
Sudac Ante Kunjašić je bio službeno ozbiljan, ali mi dade znak sjajem u očima da će sve biti u redu. Po ko zna koji put iskaze daše Grančić i Borzić i njihovi advokati, a tad se uključi pravnica moje firme Birđa i sve to nastojaše mlako osporavati, nakon nje pravnica iz "Jugobanke" odbaci sve iz tužbi i otvoreno reče svima da je stan "Jugobančin" i da su ga oni dodjelili porodici Mažibrada po zakonskim i njihovim internim propisima, a tada ja pružih pismeni presdložak advokata Anđelinovića i rekoh da nemam ništa usmeno dodati.
Sudac pročita tekst, pogleda me i reče: " odlično! " , a tada se obrati svima:
- "Rasprava je završena, presudu ćete dobiti pismeno, a usmeno mogu reći da se tužbe odbijaju."
- "Ali suče..." - zausti jedan od tužiteljevih advokata.
- "Bio sam jasan kolege, sve će vam biti napisano, pa ćete vi moći poduzimati daljnje korake, a mogu vam već sad reći da će biti bespotrebno gubljenje vremena za svaku žalbu i forsiranje predmeta. Mislim da ste to i na samo početku znali ali to je vaša i tužiteljeva stvar. Doviđenja." - oštrim tonom će sudac Kunjašić.
I tako je bilo, za petnaestak dana stigla je presuda, tužbe su odbijene, a u obrazloženju je pisalo da sam bio nepotrebno uveden u spor tužitelja i željeznice, tim više što u tužbi navedeni stan i njegova dodjela su vlasništvo i u nadležnosti drugog neutuženog subjekta.
- "Ban je popizdio kad je ovo pročita." - povjerljivo će mi Birđa.
- "Ni ti nisi u pobijanju tužbi navodila ovako nešto, ajde, ajde, i tebi je pretio." - velim joj.
- "To sam ja znala, znala sam da će biti tako, ali sam morala kako on hoće, znaš da je čita i proučava zapisnike." - pocrveni ona.
- "I to, ali Birđa nemoj misliti da ja ne znam da su ti "draži" Jozo i Lovre, da nisi od samog početka u ovome. Draže bi mi bilo da si rekla da se bojiš za svoje radno mjesto, da se mora prije svega voditi računa o svojim interesima, da želiš izbjeći maltretiranja na poslu i tako nešto, to bi mi bilo ljudski, nego ovako: tobože me štitiš, a sve kontra mene radiš. A sjeti se zakletve koju ste davali kad si diplomirala pravo i polagala pravosudne ispite. A nećemo više o tome, neka ti je na savjesti." - rekoh joj u jednom dahu.
- "Izvini, nije baš tako..." - poče ona crvena u licu kao bulka.
- "Pst..." - stavim prst na usne - "...nećemo više o tome, sve nam je jasno." - rekoh tiho ali oštro i ustadoh od stola dajući joj do znanja da je baš stvarno tako.
Ona zbunjeno postaja tren smušeno skupi papire i zgužva ih u fasciklu, a onda hitro izjuri iz kancelarije.
- 54 -
Krajem jula išli smo na godišnji odmor, ostaćemo petnaestak dana, a gdje nego u Bukovici, Kistanjama i Mokrom Polju. Za ljetovanje negdje drugdje nema se para. U brak smo ušli "goli ka' pištolji", sada treba sve postepeno sticati, a to teško ide uz tekuće izdatke za podstanarstvo i svakodnevni život. Svaki nepredviđeni izdatak, radi bolesti ili nekog kvara po kući ili auta, iscrpi s mukom i odricanjem stečene rezerve.
Ukrcamo se u "Fiću" poslije doručka i krenemo preko Solina, Klisa, Muća i Drniša, te Brljana za Kistanje. Usput ćemo skrenuti i zastati nu Broćancu da iskrcamo tetku Maru, pa ćemo odamah dalje. Čika Pero nas zaustavlja "... ta ima vreimena do noći, idite popodne, po ručku..." , ali mi ne odustajemo od plana, bolje nam je sad putovati dok nije ugrijalo, da stignemo na cilj do ručka, najviše radi Jasenke, kojoj bi se skoro uvjek smučilo od vožnje, pa bi povraćala i kenjkala cjelim putem.
Sve je bilo u redu do Drniša. "Fićo" je "preo ki vreteno", a Jasenka je bila vesela. U Drnišu zastoj, kopa se po sredini ulice, vodovod prave, šta li, milicija regulira saobraćaj puštajući čas jedan čas drugi smjer, a vozi se po iskopinama korakom. Tu, kad smo bili korak-dva ispred saobraćajnog milicionera, iz sporedne uličice izleti plavi "Opel" i udari u nas u vozačka vrata. Stadoh iznenađen, u trenu, pokušak izaći, ali se vrata od udara zablokirala. Milica i Jasenka se ukočile u nevjerici, a milicioner zasta u po pokreta.
- "Uh, jebem ti....,vidi budale, ...šta mu bi, jel' ćorav!?" - trgog se pokušavajući otvoriti vrata, ali ne ide.
Milica se trže i otvori suvozačka vrata i hitro uze Jasenku kojoj se počeše kriviti usta spremna na plač:
- "Vidi budale, moga nas ubiti!" - tad planu i ona.
Izvukoh se za njom na suvozačka vrata i za korak-dva sam kod milicionera:
- "Vidite, šta mu bi!?" - prvo mi pade na pamet.
- "E, jebem ti budalu! Dajte dokumenta, sad ćemo to časkom srediti!" - zavika on ka "Opelu" čiji vozač sjedi u autu mrtav hladan, a i žena mu i dvoje djece na zadnjem sjedalu.
- "U šta gledaš čovječe! Izlazi i daj dozvole!"- izdera se milicioner na njega.
- "Pa, ja nisam kriv imao sam prednost!" - planu vozač izlazeći iz "Opela", krupan čovjek četrdesetih godina.
- "A po čemu, ko ti je dao!? Čemu ja služim pekući se ovdje cjeli dan!?" - ponizi ton za oktavu milicioner - " Ne seri, daj papire i parkiraj tamo auto." - pokaza mu rukom na početak uličice.
On se vrati u auto i vozeći unazad stade na određeno mjesto, izađe i nanovo poče:
- "Nisam ga vidio, skrećem desnoi imam prednost..."
- "Nemaš ti ništa!" - prekinu ga milicioner - " Tko ti da vozački jebem ga, nije ti ovo Beograd da vodiš polemiku! Pogledaj znak, pa ovaj drugi "radovi", pa mene što regulira promet, a? I imaš prednost, a, da, da, kazna za prometni prekršaj, jedan, dva, tri, a onda daj polisu osiguranja da pravim zapisnik, ličnu kartu, vozačku i saobtraćajnu, i pomozi čovjeku da gurne "Fiću" odavde do onog tamo majstora, vidiš li da mu je blokiran točak, a i vrata su zaglavljena. E, kako neko zna biti silen i kad je kriv očigledno kriv?" - glasno će milicioner dok pregleda i uspoređuje dokumente.
Tek tad primjetih da je "Opel" beogradskih registracija i pretrnuh od pomisli na troškove za opravak "Fiće" i čekanje na nadoknadu od OZ-a.
Priskočiše dva čovjeka te nas četvoro sklonišmo "Fiću" ispred bravarske radionice u toj sporednoj uličici, a majstor pregleda štetu i doda mi oveću čeličnu polugu:
- "Ispravi s ovim blatobran da moreš voziti, a ja ću ti odglaviti vrata, jebem ti maler."
- "Hvala meštre, baš maler, krenu na godišnji i ljepo mi poče!" - kažem prosjedom šezdesetogodišnjaku u plavom trlišu.
- "A di ćeš?" - upita dok petlja oko kvake.
- "U Kistanje, od tamo sam." - velim mu ispravljajući udubljeni dupli lim blatobrana.
- "O, nije daleko, ali ovo čoviku zagorča život i kad nije kriv. A to se ne nedoknađuje niti more, jebem ti budale, uvik one bolje prolaze." - gunđa on ubacujući dljeta između dovratka i vrata i cima s njima.
U istom trenu uspješmo obojica, ja odblokira točak, a on otvori vrata:
- "Dobro je, ovo kod kuće sam polako malo ispravi, podmaži, a to oko blatobrana ćeš morati kod autolimara."- posavjetova me on.
- "A znam, samo da doguram do kuće."- rekoh bezvoljno - "Hvala Vam, šta sam dužan?"
- "Ma ništa, samo vozi, moreš slobodno po ovome sto godina." - odmahnu on rukom i ode u radionicu.
Krenuh za njim i gurnem mu u džep trliša novčanicu:
- "Bar za pivo." - rekoh.
- "Ma ostavi, ne triba, moraš čoviku pomoći, ka da si ti to tija." - htjede vratiti novac ali ja se izmako i uputih milicionaru.
- "Evo zapisnika, sve sam upisa, auto odvezi majstoru, platiće ti "Dunav", osiguranje iz Beograda. A, jesi vidio govna, "...da on nije kriv...", e, šta mi takvi idu na jetra!" - pruži mi zapisnik i dozvole gledajući ka Beograđaninu koji stajaše dva-tri metra dalje od nas - "A šta kaže metar Ante, more li "Fićo" dalje?"
- "Može, lima je u pitanju, treba ići kod autolimara." - kažem mu - " Blatobran i vrata, nešto smo ispravili da se može voziti."
- "A kad kaže meštar Ante Živković onda je to tako. Pravi je čovik i meštar, ta stara momčina." - informira me milicioner.
Beograđanin se dosađuje, kao da se to njega ne tiče, a žena mu stalno nešto brontula razmahujući rukama i daje mote djeci da ne izlaze iz "Opela". Gleda ih milicioner i utiho mi će:
- "Vidi je šta mu prži čorbu, nesmi ni a reći joj, a ovamo se puše ki da je u najmanju ruku " princ od Monaka", a mi zaostala provincijska stoka. Ma ne volim ih, te Beograđane, pušu se da su najpametniji, najlipši, najsposobniji na svitu, a svi mi ostali niko i ništa. Ma bar da imaju šlifa, ajde, ajde, nego su ki punjeni tukci, osim lipa perja ništa."
- "Znam, znam, bio sam tamo u srednjoj školi, ma ne čude me oni iz Centra, koji su umišljeni malograđani ili "ostatak ostataka", jer su pravi ka i iz ostalih gradova van u inozemstvu, već oni s onih pustih brda "štalskih imena" koji do centra putuju duže nego oni iz Zagreba, a prave se prinčevi, dok im roditelji došli iz nedođija još drže i svinje, zečeve, perad i sade kapulu uz kućice sljepljene od svega i svačega, većinom s otpada." - nasmijem se od muke.
- "E, to si dobro reka, taki su i Purgeri, i Hudići, a da o našim "gastaarbajterima" ne govorim. Ljuštura, samo ljuštura, vanjski glanc, a srčika trula ili nikakva. Tribaće iljada godina da se to nekako izravna. Ti si iz Kistanja, ja odavde iz Drniša, pa znamo šta su prava gospoda bila, imali đardine, palače, dicu školovali po Beču, Berlinu i Parizu, a sa narodom bili ka ravni, i nisu se uzdizali ki ovi novopečeni građani. A šta ćeš, sritan ti put." - nasmija se i on i ode regulirati promet.
Sjedošmo u "Fiću", a milicioner nam da prednost i krenušmo prema Oklaju i Brljanu, dok Beograđanin osta ne rekavši ni rječ izvinjenja, a žena mu poslije "lekcije" demonstrativno ode u auto i s treskom zalupi vrata.
- "Koje govno, upropasti nam godišnji." - reče Milica kad smo izlbili iznad Trbounja.
- "Sreća da je tamo bio milicioner, onaj bi, kako cjenim, pravio probleme. A sad ću viditi s Milanom, možda će on ovo moći srediti, problem je da li on ima račun za uplatu od OZ-a?." - glasno razmišljam.
- "Ih, i dok se popravi taman će proći godišnji!" - zabrinuto će Milica.
- "Šta je tu je, dobro je da nije gore! A kakav kurvin sin je, a, samo "...da je on u pravu...", ma koje govno od čovjeka."- naglas komentarišem - " Ako ima BG registraciju umišlja da je iznad svakoga, takvi su oni."
Tako se grizući stigošmo u Kistanje, na Vlaku, sreća bijaše da ovaj put Jasenki nije bila muka i da nije povraćala.
- 55 -
Kod kuće, na Vlaci, ništa novo. Mater u stalnoj trci za poslom, ćaća grinta oko ovčina, Duški se studije ekonomije otegle, a Mirko bi treba za godinu dana završiti konačno, mada redovno, srednju školu u Benkovcu za bravara-alatničara. I opet nas dočeka već poznato: "...a đe ste više, odavno vas nema...", kao da mi u Splitu nemamo svojih obaveza na poslu i da možemo "doletiti" kad nas je volja, a o troškovima da se ne govori.
Zbog štete na autu nisam bio dobre volje, a naročito što sam znao da će se opravka odužiti i potrajati, a o troškovima da se ne govori. Dok OZ ne refundira treba čekati, a oni nikada ne pokriju sve, a mi nismo bili pri parama, dok od ćaće nije trebalo ni pokušati tražiti, bar da premostimo termine plaćanja i refundacije, unapred sam znao da će zakrenuti ljutito glavom i reći:
- "A ko će mi ih dati? Uno šta dobijem za janjce ode na porez i dugove, ne osta mi ni za cigare, a Mirko i Duška stalno traže za nešto, ne mure ih se nateći da sam banka!"
A ipak ga upitah nešto kasnije, da mi bude čista savjest da sam pokušao rješiti problem u kući, ali dobih baš takav, unapredpoznati, odgovor.
- "Dobro, dobro, uvjek je kod tebe tako. Neka, snaći ću se ki i dosad!" - odbrusih mu i odoh do Milana.
Milan je u hladu kustelića ispred garaže-radione nešto kucka oko nekog "Stojadina":
- "E Miško, kako si, kad stiže?" - baci neku cjevčinu u nuglić među ostali otpad - " K vragu i ovaj krš, ko će ovo skrpati?" - pokaza licem na oronulu autinu.
- "Maloprije, nas troje, ma imam problem, udari me u Drnišu jedan, ošteti "Fiću"." - i ostalo mu ispričah.
- "Ajmo viditi, pa ću ti reći." - odmah predloži.
Usput, onih pedesetak koraka, pričam mu da imam potrebne papire, da je milicioner odmah napravio zapisnik i da s te strane neće biti problema.
- "Ništa strašno, ma pipljavo! Tu je dupli lim, treba variti i peglati, slično je i oko vrata, pa sve onda ofarbati. Dan-dva posla ako se čovjek zauzme, ma sitnica, ali pipljavo, a ne mure se za to Bog zna šta naplatiti. Ja bi ti to napravio dok si ođe, ali ja nisam registriran, ne mogu naplatiti od OZ-a, a šteta bi bilo da to iz džepa plaćaš kad imaš sve te papire." - snebdiva se on, vidim da je uhvatio "majstorski" mot.
- "A ima li ko ođe da ima registriranu radnju?" - piatm ga.
- "Još je jedan automehaničar u Bezbradicama, a čini mi se da i on radi na divlje, a i nije ti neki majstor, sve što zabrlja ja ispravljam." - slegnu on ramenima - " Nego, čuo sam da ima jedan u Oklaju i da je dobar majstor. Skokni do njega, pa mu reci da on naplati s polise i tebi da pare, a ja ću napraviti posa za te pare ako mu se ne baš ne radi ili nema vremena, jedino ti tako mogu pomoći." - objasni mi gdje je ta radionica.
- "Skočiću sutra ujutro, pa ćemo viditi." - rekoh mu grizući se u sebi što se stvari kompliciraju.
Prekinu nas Milica, pozdravi se s Milanom, a meni dobaci:
- "Treba skoknuti do dućana."
Milan ode kući, a ona doda kad dođošmo kući:
- "Ovdje ništa nema, sve prazno, i frižider, kredenca, ma nit' mesa nit ostaloga, kupi sve ovo, k vragu i selo i njihova sirotinja, i ono što mogu neće bar bi povrća mogli imati kad je voda tu." - ljuta je i ona.
Mater oćuti, a onda, kad podjari vatru u šporetu doda:
- "Zna ih Stvorac, ćaća ti se stalno prenemaže, grinta, a Mirko je više van kuće nego ođe. I vi ste išli u škole i pomagali, a od njega i Duške nikakve koristi, a ja ne mugu stići sve sama, nit imam snage i zdravlja ki nekada, i ovo šta stignem puno je za mene." - pravda se ona mada smo to svi znali.
- "A đe ode ćaća?" - upitah.
- "A đe, zna se, u lezinu! Tako svaki dan: ja u zoru išćeram ovce, i kravu i kunja, a on kad se naspava dođe k meni u Smreke, a ja unda trči kući, spremaj jelo, čisti i peri od kuće do jaretine i pojate i svinjca, izvezi đubar, a njega ti eto odma zamnom s ovcama, pa i' ja onda pomuzi, daj njemu i djeci, ako ustanu dotle iz kreveta, marendu, pa unda vari ručak, i tako mi je svaki dan. A un marenda, pa u krevet do ručka, a Duška i Mirko uvjek se neđe odmaknu, i sve pane na mene. A kad neko od vas dođe unda je još gori, prenemaže se više, uvjek ga nešto boli, a stalno nervozno i ljuto ki paprika, i to njegovo vječito izležavanje!? A koliko stvari treba popraviti, napraviti, skluniti i uvjek kad spomenem to čuje se uno njegovo "...kašnje ću..." i tako se sve pomalo zapušta..." - žali se mater meni i Milici dok je ja ne prekinu:
- "Idem u dućan, kašnje ćemo o tome." - vidim da ističe vreme.
A trebalo je donjeti svega i svačega, od soli i manistre do mesa i začina, sapuna i veš praška.
- "Idi kod Vunara, kod njega ti je najeftinije, i dobro bi bilo da dovezeš vreću brašna, ćaća će ti kašnje dati nuvce." - doda mater, a ja sam već znao da će on to smetnuti s uma i prećutati, a i to da mater kod sebe nema, ki ni dosad, ni jednog jedinog dinara.
Vratio sam se brzo, a šta je ti osamstotina metara do Raskršća, i istovario iz "Fiće" sve naručeno. Ćaća je još spavao u svojoj sobi, Mirko i Duška u svojoj slušali radio i čitali neke knjižurine, a Milica i mater varile ručak. Jasenka im je "pomagala", a kas se ja smjesti u hlad ispod murve da oštrim sikire, kosjere i noževe dođoše ona i Šarko da mi prave društvo. Šarku se sviđalo što ga ona mazi pa je trpio i jače čupanje ušiju, nogu i repa, pregled zuba, a njoj što joj je on to dopuštao.
- "Ma vidi šta radi!? Mile šta joj to daš,brzo peri ruke mala!"- viče na me i na nju Milica.
- "Neće joj ništa biti, kako smo mi svi živi, čist je on." - ne brine se baba Ruža.
- "Eto vidiš, neće ništa biti što ga dilam, kaže baba Luža." - mudruje Jasenka ne znajući još izgovoriti "r".
-"Nije Luža nego Ruža, igraj se i vježbaj to "r"."- kažem joj, a ona se trudi samo da bi joj se dozvolila igra sa Šarkom:
- "Liba libi glize lep...., avio vozi "l,l,l...".
Dođe vreme ručku. Milica opere Jasenku, a ja sklonih naoštreni alat. Ćaća se kašljucajući izvuče iz sobe i svi ručašmo u hladovini ispod murve gdje smo iznjeli sto iz kuhinje, radi vrućine i komocije.
Kad mater i Milica skloniše suđe i skuvaše kavu pitam ćaću:
- "Šta se sve zapustilo, na jari se taj raženi krov raspada, kar u Guvnu gnjije, plug ti tamo rđa, a o ostalom da ne govorimo?"
- "Eh, šta? Nema se para, to je osnovno! Kunj ostario, a i nikoviše ne ore s kunjima i plugom, Svi plate traktor i kombajn, brže je i jeftinije. Niko više i ne drži kunje, nema suveznika, a i ja ću Bećara prodati, star je, mada mi ga ža." - on kiselo i nehajno.
- "Pa rastavite kar i plug, branu, pa sklonite u vatrenu kuću, tamo na tavanić nad kašunom, dim će ga impregnirati i zaštititi, ko zna kad može i zašto zatrebati." - velim mu.
- "Reka sam Mirku, a on uvjek "...saće,saće..." i tako osta. I ta njegova škola?" - prebaci on svoj nemar na Mirka.
- "Sve je to trulo i propalo, nema od toga ništa!" - lakonski će Mirko.
- "Evo ti te "nuve mladosti"! Za nji ništa otprije niti valja niti treba, a sami nisu u stanju nešto novo stvoriti." - brecnu se ćaća.
- "A dobro, kako vas volja! Treba,po meni čuvati ono što se ima, pa makar završilo nekada u muzej. A krov na jari možete pošiti ražinom, kad se nema para za ciglu. Kad se bude moglo lako ga je skloniti i napraviti novi. Nego, gdje ćeš mi dati teren, počeo bi graditi kuću, valjda ću je do penzije zgotoviti?" - iznenadim ga predlogom, a o čemu smo ja i Milica razmišljali.
- "Eh, kuću!? A teren, a đe?" - oteže on.
- "Tamo gdje je uknjiženo u katastar, u zemljišnik, da mogu dizati kredite moram imati svoje vlasništvo."- velim mu.
- "Ih, pa ono šta imamo sumnjam da je evidentirano tamo u katastru, ja znam samo za "Malu baščicu", tu u ulici."- veli on.
- "Pa prepiši mi nju, iako tu ne bi gradio, malo je i nezgodno, ali je čist upis. A meni bi najlakše i najeftinije bilo tu u Dolu, na početku "Kod orasa". Tu je put i voda, ravno je i ne bi se puno trošilo na temelje." - predložim mu.
- "Ma kakvi Do, pa tamo se ore, a i šta bi drugi rekli? Ma neću vas ja djeliti, eto ti tu "Iza avlije", ispod Guvna, od našeg avlijskog zida do Zorkona okrajka. I Duca se već raspitiva za taj teren, a ja sam mu reka da može od našeg Guvna pa tamo prema Ravnici, ispod Zorkinog okrajka." - on će sad energičnije.
- "Za to te ne trebam ni pitati, to je državni teren, ali su tu litice i kokara, da se teren pripremi treba novaca i rada više nego što bi trebalo za samu kuću." - bunim se.
- "A šta ja tu mugu!? Dam tebi, unda će i svi ostali, braća i sestre ti, tražiti svoje i eto ti nemira u familiji! Stevo odabno kuka i traži da mu nekako nuvčano pumugnem, da ne mure na kraj, ako nikako drukčije ne mugu da prodam njegov dio. Znam da je svakome od vas tjesno, ali i meni je, trebam još Mirka i Dušanku izvesti na put, a ja od imanja živim, ta od penzije mogu kupiti samo soli i duvana, ma ki da je nemam. Eto, tako je to, a i godine su pristigle, ne muremo ni ja i ni mater ti ki prije." - kiselo će on.
- "Dobro, dobro, ni dosad nisam ima od tebe neke koristi, pa me ovako tvoje mišljenje ne čudi. Tebe je odavno pregazilo vreme, a zar i tebi ne bi bilo bolje da sam ja češće tu, da tu gradim i dolazim? Ma ti se bojiš da ću biti na teret, a šta je najgore ti želiš da očuvaš svoj mir, taj neki svoj metafizički način životarenja, a pravio toliko dječurlije kada posjeduješ pola Vojvodine! Zbilja se pitam na šta si mislio i kako si zamišlja budućnost te silne djece!? Da ne dođe Tito i komunisti šta bi s nama bilo? Kad bi se sve što imaš imanja podjelilo na sedam djelova ne bi s tim miko moga preživiti. A ako pošteno gledamo ti si dobro proša kroz život, za djetinjstva i mladosti maza, tu su ti bili roditelji i sestre, držali te ki suzu na dlanu, a poslije se mi djeca satrašmo obrađujući polje i čuvajući stoku dok smo progledali s onom mučenicom materom. Znam šta ćeš odgovoriti, da se ne slažeš s s rečenim, ali prije nego išta kažeš uporedi se, recimo s Jolom, Mirom i takvima, nemaju ni zemlje ni stoke koliko tebi jedincu tvoj ćaća ostavi. Ma radiću sam, neću ti više ništa o ovome spominjati."- odmahnem rukom i krenem pred avlijuj i zapalim cigaretu duboko otpuhnuvši dim.
Čujem kako se on zakašlja, opsova duvan "...kvragu i duvan i kašalj...", a zatim zatralja par koraka i dođe pred avliju za mnom. Tu se opet nakašlja, oćuti, pa će tiho:
- "Svaki od nas je skrojen po Bogu, ma na svoj način, u nečemu si u pravu u nečem njesi. Ja znam da sam od sebe da sve da vas podignem onako kako sam umio i muga. Uno šta sam propuštio ne mugu danas ispraviti, a šta je tako ispalo kako je, nije bilo samo do mene, treba sagledati i okolnosti i vreme kad se to događalo. Meni je do ćaćine, đeda ti, smrti bilo dobro, mada se to nije muglo mjeriti s trgovcima u Kistanjama, a kad on naglo umre pred rat i dođe rat sve to bogastvo se iskopni. Rat, odnosno uni koji su sada na vlasti, izjedoše sve ovce i koze, žito i meso, a sada im ne pada na pamet da to priznaju, čak i osporavaju da sam im pumaga i nući i danju sve te godine.Među sobom podjeliše boračke pemzije i funkcije i položaje, a da metka ne ispališe nijedan od nji za rata. Oni prvi i pravi borci ostaviše kosti po cjeloj državi od Vardara do Triglava, a ovi " špiljari" i "terenci" sada drže vlast. A da su oni prvi živi niko za ove ne bi zna! Tad, poslije rata, dođoše sušne i gladne godine, zadruge i otkup, pa nestade i sjemena za posijati i priploda za odgojiti. Mladi se razbježaše po gradovima u fabrike, a njesi ni smio nekog zvati da ti za nadnicu radi niti si ga muga s čim platiti ki ni raniti. Težak je sirotinjski krug, vrtiš se u njemu,a niđe izlaza! Sreća je muja da ste svi dobro učili i da vam je država omogućila da se kako tako školujete, a za to Titu dižem kapu, inače bi bilo svašta i od mene i od vas. A sada je stigla starost, propušteno se ne mure nadoknaditi." - izreče on u jednom dahu ne promjećujući da mu cigareta dogori sve dok mu ne oprlji prste.
- "Ajde, ajde ćaća, nisi ti još toliko star, nije ti još ni šezdeseta." - smirih se ja.
- "Samo šta nije, a daj Bože da vidiš kako to izgleda! Nisi samo u tjelu onemuća, nemućan si i u duši, ali džabe je to tebi u tim godinama sad objašnjavatim, shvatićeš kad dođeš u te godine. Što si stariji sve više ličiš na svoje pretke i duhom i tjelom, ma koliko se opira tume, a doživićeš i ti ovo što i ja od svoje djece, jer će i una iz svoje vremenske i dobne pameti tebi držati lekcije." - mirno će on istim tonom ne skidajući pogled s vrha Promine.
- "Dobro, dobro ćaća! Sam sam do sada, sam ću i od sada, gradiću tu "Iza avlije", šta košta da košta, siguran sam da te ova "pomoć" ništa ne bi koštala niti bi ti izazvala "pobunu" u familiji, ali neka ti bude,nemaj straha, neću dirati u tvoj "starački" mir. Smatraj da smo to rješili, ti po svome, ja ću po svome, pa šta nam Bog da." - odlučno zaključih.
- "Pomalo, svake godine pomalo, ići će to." - pokušava me svjetovati.
- "Dobro, dobro, nećemo više o tome." - okrenem se i odoh u kuću.
Nema komentara:
Objavi komentar