- 56 -
Popodne sam iz Pošte u Kistanjama nazvao Gojka u Split da se raspitam za brata Čilaša Mile, ostalo mi je negdje u podsvjesti saznanje iz nekog razgovora da je on automehaničar u Oklaju. Gojko to potvrdi i čak mi reče da radi i po polisama OZ-a i da mu je radionica i kuća na izlazu iz Oklaja prema Kninu. Nema mi druge, sutra moram tamo i nastojati da se ''Fićo'' što prije popravi.
Krenem oko osam sati tog jutra. Rudele, Ivoševci, Brljan most preko Krke, Čitluk, pa Oklaj. Pred dućanom u centru gradića upitah za Marka Čilaša i njegovu automehaničarsku radionicu, da ne lutam, za svaki slučaj.
-'' A tu je desno od ceste prema Kninu, nova kuća na osami.'' - rekoše mi uglas dva-tri Prominca pružajući ruku na pravac prema Kninu.
-'' Odavle, ma petsto metara.'' - doda jedan.
Začas sam bio tamo. Usred krša, uz cestu, očišćen bagerom oveći teren, a odmah uz cestu nova kuća na kat, bez istaknute firme. Samo po par ''krntija'' iza kuće moglo se zaključiti da je tu neki majstor. Uđem makdamskim kolnim putićem iza kuće na provizorno parkiralište i zasviram.
-'' O' ma, eto me...'' - začu se glas iz garaže-radionice, a s balkona, cjelom dužinom kuće, izviri ljepa crnka srednje dobi u kućnoj haljini na cvjetiće.
Izađoh iz auta i zapalih cigaretu, a prema meni, par koraka, uz široh osmjeh ispod crna brka, krenu majstor tarući ruke o stupu i plavi zamašćei radnički trliš njemačke proizvodnje.
-'' Dobro jutro meštre, Marko Čilaš?'' - osmijem se ja.
-'' Dobro jutro gospdine, jeste, taj sam, koja muka?''- osmija se i on i pruži po majstorski ruku na pozdrav, iskrenutu ovlaš da moju ne zamasti mašinskim masnoćama.
Predstavim mu se i dodah:
-'' Ličite puno na brata Milu, ma ste nešto stariji.''
-'' A, je, je, pet godina, a Vi se s njim poznajete?''- upita.
-'' Kako ne, i ja sam na željeznici u Splitu.Znam ga i kao momka i sad kao oženjenog s Katicom. Družili smo se kao momci, a sad i kao oženjeni.'' - nasmijah se - '' Ja sam tu iz Kistanja, s Vlake.''
-'' Onda se gledamo preko Krke, sve se mislim otkud se poznajemo.'' - on će.
-'' Biće smo poodavno igrali fudbal na Luci, preko ljeta, sjećaš se.'' - pomažem mu se prisjetiti.
-'' Biće, biće, dobro kažeš da je bilo davno i mi mladi, dica, a sićam se da smo se loptali tamo mi Prominci s vama, e tako, onim s Kule i s Vlake. A jeste lipo igrali, bolji ste bili od nas, ma to su bila lipa vrimena.'' - osmija se on sjetno - '' Ma ajmo u kuću, vidi mene budale, da popijemo rakiju i kavu, baš mi je drago da si naiša, lako ćemo za auto.'' - pređe on instiktivno na jedninu računajući da smo ''naši''.
Kuhinja komodna, ljepo uređena i namještena, primjećujem ''Deutsche'' oznake na aparatima i kuhinjskom namještaju.
-'' Katice, siđi doli, imamo gosta.'' - vikne kroz otvorena vrata prema stepeništu koje je vodilo na kat.
-'' Sidi di 'oćeš, sad će žena skuvati kavu.'' - nutka me pokazujući širokim okretom rukom i donosi bićerine i bocu loze na sjajnom ''rosfraj'' poslužavniku i kao da čita moje misli preduhitri moje pitanje:
-'' Radio sam u Njemačkoj, u ''Mercedesu'', otamo sam dovuka ovo namještaja i opreme, bez carine, znaš da smo mi ''gastarbajteri'' imali tu neku povlastcu.''
-'' Koliko dugo si bio tamo?'' - pitam ga.
-'' Desetak godina, pet u glavnom servisu ''Mercedesa'', a mora sam se vratiti...'' - ne dovrši jer uđe ona crnka s terase - '' Ovo je prijatelj našeg Mile i Kate, iz Splita, rodom je tu iz Kistanja.'' - predstavi me.
-'' Katica''.- reče ona tiho, nekako melanholično.
Sjednemo za stol i popišmo rakiju:
-'' Imaš dice?'' - upita on.
-'' Curicu, sad će joj četri godine, a vi?''- rekoh.
-'' A, mi imamo troje pilića, najstariji će najesen u školu, a najmlađa prohodati.'' - veselo će on, a Katica šutke posluži kavu, ode do šporeta, pa se prisjeti:
-'' Idem ja gore do dice, tribam još nešto srediti oko njih.'' - doda tiho kao izgovor.
-'' Ajde, ajde, može mo mi sami. Nek idu vani dok ne zapeče.'' - blago će joj on.
-'' Bolesna je...'' - reče mi utiho kad ona ode uz stepenice.
-'' Uh, nije ništa ozbiljno?'' - i ja ću utiho - '' Mlada je, zgodna i lipa, niko ne bi reka da je rodila troje dice.'' - dodam.
-'' Ne može gore, rak, karcinom, neće dugo, a tko bi reka kad je vidi!? - naoblači mu se lice a oči ovlažiše - ''Radi toga sam se i vratio iz Njemačke, da umre ovdi, u svojoj kući, među svojima, da lakše podnese muke, boli...'' - otra dlanom suze.
-'' Jebem te sirotinjo, i Bogu si teška!'' - rekoh zaprepašćen.
-'' Baš tako,ki dite gladan, go i bos, dok ojačaš arbajt, arbajt, a bi triba početi bar malo ''živiti'' dođu ove nevolje, i šta da čovik radi, a?'' - upita uperena pogleda prema Gore.
-'' A šta da ti kažem? Teško se od ''sirotinjske rđe'' odljepiti. Uvjek jad i čemer, briga i muka, a kad se priča o Nebu, kakve smo sreće, i tamo ćemo se isto provesti.'' - i ja se oneraspoložim.
-'' Ne moreš iz svoje kože, trgnimo još jednu pa ajmo raditi, manje razmišljam tako o muci koja me snašla.'' - nali on lozom bićerine.
Oko rada na autu se lako dogovorišmo, on će sve do petka srediti po propisima OZ-a, ja ne trebam ništa posebno plaćati već samo potpisati papire kad dođem po auto.
-'' U Kninskoj bolnici mi je ujak doktor, dr. Dušan Štrbac, brat od tetke isto, dr. Dušan Babić, i njihove žene su doktorice, javi im se pozivajući se na mene, pomoćiće koliko mogu.'' - velim mu.
-'' Hoću, bar da je ne boli...'' - prista on - '' A ti dođi u petak, bio bi i prije gotov, ali moram nju voziti na terapiju, radi toga je tako. Odveza bi te kući, ali sad moram u Knin, snađi se nekako, idi do gostione i dućana, naićiće neko da te prebaci do Kistanja, jebi ga, nažalost je da nema nikakva autobusa.''- pruži mi ruku.
-'' Nema problema, tako ću.'' - pozdravim se i krenem prema centru Oklaja opterećen nekom teškom tugom i nevjericom što tako mlada i ljepa žena broji zadnje dane ovozemaljskog života ostavljajući troje ''pilića'' i muža na muci u sebi se pitajući:
-'' Bože, naš svemogući Oče, znaš li šta radiš!?''
Ispred gostionice je stajao crni ''Mercedes'' šibenskih registracija. Uđoh u gostionicu da se raspitam za gazdu auta kad tamo Dude Malešević, sada službeni vozač generalnog direktora TVIK-a u Kninu, za stolom s nekim meni nepoznatim čovjekom.
-'' Ej, Marko, otkud ti ođe?'' - viče on dok me opazi - ''Amo se!''
( ... 16.11.2010.g.: nastavak poglavlja samo u kompjuteru do poglavlja o smrti druga Tita....)
-'' O Dude, ki naručen si, ideš u Kistanje?'' - prilazim im.
-'' Aha, sjedi čas, ne žuri ti se niđe?'' - pozdravlja se.
-'' Ma ne preši, tu sam doveza ''Fiću'' na popravku kod Čilaša, pa gledam kako ću u Kistanje.'' - velim mu sjedajući za sto.
-'' To je rješeno, i mi idemo tamo, da te upoznam, ovo je moj direktor Milaš.'' - reče - '' A direktore, ovo je moj kolega iz osnovne, najbolji đak u ono vreme i kašnje, a i čovjek koji nažalost radi dolje u Splitu na željeznici, a nama bi ođe puno koristio da je pameti.'' - raspriča se Dude.
Upoznam se s direktorom TVIK-a Knin Milašem, čovjekom kasnih srednjih godina, prilično šutljivim i odlučnim, kako sam u prvom momentu stekao dojam. A kad sazna da mi je Dušan brat malo živnu i kratki razgovor završi:
-'' To je naša nevolja, imamo školovane, stručne, sposobne i vredne mlade ljude po cjeloj državi od Jesenica do Đevđelije, a nikog ne možemo ovamo vratiti da pomognu uzdizanju ovog kraja radi lokalnog nepotizma i politike onih iz Zagreba, Splita, Šibenika i Zadra. Što god se nama namjeni oni podjele među sobom dajući nam mrvice s kojima ne možeš ništa napraviti ni na infrastrukturi ni u proizvodnji. Radim na tome da se i nama nešto obimnije da, da krenemo, ali je to Sizifov posao, uvjek se nađu neki izgovori da nema, da nam se ne da. A ja im stalno trubim da nam ne treba mnogo, da imamo stručne ljude i da nam daju samo za ''sjeme'', a mi ćemo dalje znati sami. Ma džabe, imam osjećaj da se to namjerno radi s Bukovicom, Žumberkom i Likom, Slavonijom, ma svuda gdje su Srbi većina. Vi ste ekonomista, čitate statistike, pa vam ne trebam posebno dokazivati.''
-'' Slažem se, i zvanično, po pokazateljima je tako, a i nezvanično čujem da je to ''tajni politički program'', koji se odavno provodi od ''hrvatskih kadrova'' bez obzira ko je na vlasti, nekad ekstremno kao za vreme NDH, a nekad potajno kao sada.'' - potvrđujem mu.
-'' Onda se razumijemo, ma me čudi što naše ''prodane duše'' to mirno gledaju i pitam se kakvi su to obrazi da radi svoje pozicije i statusa gutaju i guraju tu politiku!?''- ljutito će on.
-'' Janjičari gori od Turaka...'' - parafraziram Njegoša - ''... a i sljepac vidi da od Drugog rata srpski korpus malo po malo gubi svoju suverenost i ravnopravnost u SRH, a oni ćute i prave se da ne čuju i ne vide, samo da bi očuvali svoju poziciju, ko šiša narod i njegove nevolje. I prvi će oni graknuti na svakoga ko ukaže na tako stanje stvari.'' - dodam.
-'' Tako je, ovdje na Krci je napravljena prva hidrocentrala, a 90% Bukovice nema struju, tu su Krka i Zrmanja, a vodovoda nema, narod ljeti krepava od žeđi, o asfaltu da ne godvorim, a šta da pričam o ostalom, stčarstvu i poljoprivredi, nekoj industriji ili turizmu, i šta je za čudo, više su incijativa i nešto realizacija sredili hrvatski kadrovi nego ovi naši srpski, šta je za Bogu plakati.'' - nastavi on u istom tonu.
-'' Moraće se omogućiti mlađim školovanim domaćim ljudima da nešto pokrenu, inače ćemo iz dana u dan još više zaostajati, ovi ''prodani'' neće to ni htjeti ni moći.'' - rekoh na ulazu u Kistanje - '' Dude, stani mi zu kod Placa, drago mi je da smo se upoznali i da slično mislimo.''
-'' Pa navrati u TVIK kad stigneš, drago mi je da i vi mlađi tako mislite.'' - pozdravi se Milaš.
Pješke sam proša onih kilometar puta do Vlake uz svirku cvrčaka i jaru s neba.
Tamo je bilo sve ka i juče, ka šta će biti i sutra.
- 57 -
Dogovorim se s Milicom da počmemo čistiti teren ''Iza avlije'' od kokare za našu buduću kućicu. Ručno ćemo malo po malo kad se nema para za bager i ostalu mašineriju koja bi to za dan-dva očistila i pripremila teren za gradnju. A i ne žuri nam se, ima vremena do penzije.
Kad zahladi popodne, po popasku, uzmem kosjer i rogulje, kosjeraču, sikiru i sikiricu i krenem tamo. Bilo je tu svega: smreke, kupine, drače, kržljavih grabenjaka i rastenjaka, po koji drenić i rašeljka, kustelić i murvać, a sve isprepleteno od tla do vrha i upetljano u hrapave litičice. Zasatnem i gledam odakle bi počeo, a čini mi se da je svejedno pa da krenem s bilo koje strane. I tako krenu uz avlijski zid, prvo kosjerom sječem kupinu i draču, izvučem posječeno roguljama i bacim na stranu da ne smeta, a onda sikirom ili sikiricom sječem ostalo, ono tvrđe i deblje. Spetljano je, pipljivo za raditi, pa se brzo zamaram i mada je vrućina popustila obilno se znojim. A mora se paziti i na zmije, za očekivati je da bi ovdje mogla biti koja šarka ili poskok.
U zaseoku izgone ovce na pritorke da ih pomuzu, pa ih kreću kroz Aničinu ulicu ka Smrekama gdje je hladnije i manje muva,a i njima je još vruće pa se zbijaju podvlačeći glavu jedna pod drugu tražeći hladovinu i braneći se od muva.
Čuvši buku prvi dotrčaše Jasenka i Veljko ''... da pomognu..'' zantiželjno pitajući:
-'' A šta radiš? Šta će tu biti? Ih, ko će to sve posjeći?'' - i šta ne još, sve ono što djeci može pasti napamet.
Strpljivo im odgovaram i stalno ih opominjem da se sklone malo podalje da mi ne smetaju i da može biti zmija, osinjaka, i ko zna još kakvih buba, ali oni dok se ne izguštiraše i dok im ne dosadi moj jednolični rad se ne odmakoše, a onda dok dlanom o dlan izgubiše se i odoše svojim poslom.
Počeše prilaziti i stariji da se raspitaju o čemu se radi, hvališe teren i savjetujući me da će sve to ispasti dobro, da radim strpljivo i polako, da je teren uz put, pa će tuda prolaziti i vodovod , a ni struja nije daleko. Jeste da je malo grbavo, da ima dosta kamenčina, ali malo po malo će se to sravniti macom,krampom i ćuskijom, pa će sve biti ravno, a ''... mure se kašnje navesti i kamion dva zemlje za baščicu, posaditi koja voćka...'', a usput bi i dodali da bi bilo i jeftinije i lakše ''... da je Mariša da mjesta u Dolu..., za koga ga čuva, ta i njemu je bolje da mu tu djeca grade nego neđe kod mora...''.
Nešto kasnije dođe i Milica da pomogne i da vidi, pa kad vidi šta je i kako je splasnu joj volja, shvativši da će trebati puno truda i rada. Utom naiđoše Milan i Mara i Milan optimistički zaključi:
-'' Ljep je to terenčić, a možeš se širiti i otraga u Guvno i Ogradine, posaditi voćnjak i vinogradić, ma biće to ljepo kad se sve sredi!''
-'' Ta Milane vidiš li ti ove kršine i litičina, ima kamena i za izvoz!?'' - čudi mu se Milica.
-'' Ih, da si vidila kakav je bio teren đe je sada muja kuća, ovo je bog bogova, bar je ravno, tekice nagnuto ka putu taman toliko da voda otiče i na zračnom je, a kamena će biti i malo, dosta će ga otići u temelje i temeljnu ploču, a ako šta i ostane otićiće u ogradne zidove. Na kraju krajeva ono što ostane će se samljeti i potrošiti u malteru za inkartavanje unutra i na fasadi. Ne boj se ti toga.'' - objasni nam Milan, on je već imao iskustva gradeći svoju kuću.
-'' A meni se čini da ga je previše, trebaće tu i minirati, ima i litičina živaca?'' - sumnjičava je Milica.
-'' Kad se ova kokara raščisti dovešće se ''Kobra'' i izbušiti đe treba, izminirati i biće ravno nako ka na Ravnici. To je gotovo za po ure, a poslije bager izravna, iskopa temelje i septičku jamu, muraće se tako, kad bi ručno vi sami. Nego Mile ne sjeci zasad ove drenke, rašeljke, i ostale samce uz rubove terena, lako ćeš ih odsjeći ako budu smetali, a možda će koji i ostati, nećeš murati saditi ništa mjesto nji, znaš i sam da sporo to raste, a ljepše je kad već na početku imaš nešto zelenila oko kuće. A rašeljke ćemo navrnuti na trešnje kad dođe vreme.'' - objašnjava i savjetuje on.
-'' U, proći će dosta Krke dok bude tako!'' - nasmija se Milica.
-'' Malo pomalo, ići će to brže i lakše nego što mislite, ta kuća se gradi cjeli život, eno i ja i sada stalno nešto oko svoje petljam.'' - nasmija se i on - '' Drago mi je da ste se odlučili za ođe graditi, skupa ćemo uživati u starosti ka komšije.''
-'' Eh, treba to dočekati!'' - doda Mara.
-'' Ide se u tom pravcu, oćeš nećeš.'' - nasmijem se i ja i napravim predah za cigaretu.
-'' Tu do tebe, ispod Zorkina okrajka, i ćićo Duca misli graditi, i drago mu je što ćete biti prve komšije. On mi je nešto priča da će dizati i kat i da će raditi po projektu, a šta ti planiraš?'' - rasptuje se Milan.
-'' Neće to biti nešto veliko, negdje oko pedeseak kvadrata stambenog prostora, a sa zadnje strane pod istom pločom bi napravio i garažu-svaštaru, a ako bi bilo potrebno tu uz avlijski zid bi sklepa neke pomoćne-gospodarske prostorie, za drva i ostalo. Neću dizati kat, nisam pristalica katova kad ima dosta terena, ta nije ovo grad, a i ne treba mi niti imam toliko para. Bile bi dvije sobe, kuhinja i dnevni boravak i kupatilo, šta će mi više. Obeća mi je jedan kolega s posla napraviti projekt, a mislim graditi s betonskim bloketama, dolje u Solinu dobre radi ''Voljak'' u sastavu ''Dalmacija cementa''. Kod njih ću nabaviti i ispune i gredice za gornju ploču, elastičnija je i ima vazdušni jastuk radi topline. A krov bi bio onaj niski od cigle, nešto onako kao talijanski. A donju ploču ću podići u visinu dva-tri stepenika, a na pročelju ću pod istom pločom napraviti veliku terasu, za ladikanje, ta u Dalmaciji smo.'' - ukratko mu objasnim.
-'' Dašta, dobro je tako, i ne treba cifrati, ništa koristi od toga, a kad je najednostavnije lakše je i graditi i održavati. I bokete su za ovo naše podneblje dobre, imaju zračni jastuk, a unutra možeš lako postaviti gips ploče, a van kakvu 'oćeš fasadu. Eno i ja sada s njima dograđujem i nema nikakve razlike od opeke što se tiče topline i izolacije.'' - složi se Milan.
Pričajući i pomalo radeći očisti se dosta terena i već sad se mogla steći slika u mislima kako će izgledati kad se cjeli raščisti:
-'' Evo vidite, šta sam reka, biće ovo ljep terenčić, kolko ođe ima, valjda na oko neđe oko 1000 kvadrata?''- procjenjuje Milan.
-'' Nešto manje, ma nije važno, mogu se širiti otraga koliko me volja, a kuću mislim postaviti na sredini tako da od puta bude udaljena bar desetak metara.'' - velim mu.
-'' I trebaš, pa ispred posadiš odrinu, do puta koju voćku i ukrasnu bio-ogradu, pitomi trn, ružmarin ili nešto slično. Biće ti to kućica u cvjeću.'' - planira Milan - '' A ovuda kolni ulaz, a tuda stazice, a između raznog cvjeća i ukrasnih grmčića. Skoro će vodovod pa s vodom neće biti problema, a treba ubrzo biti i asfalt i telefoni, pa će nam biti ljepše nego u gradu.'' - zaključi on.
U sumrak smo prestali s poslom, alat je osta na terenu da čeka sutašnji rad. Kod nas niko nije sklanja alat ili materijal s gradilišta i nikada nikome ništa nije falilo. Ako bi komu zatrebalo nešto on bi se javio i poslužio se i vratio tamo odakle ga i uzeo.
Poslije večere se dokasna pričalo pod zvjezdama ispred neke od kuća o svemu i svačemu, a djeca bi jurcala čas tamo čas amo dok ih umor ne bi svlada i noć pozvala na počinak.
- 58 -
U petak ujutro krenu sam za Oklaj po auto. Prebacio me TAM-ić Poljoprivredne zadruge ''Kistanje'' koji je slučajno naišao i išao u tom pravcu. Iskrcao sam se u centru Oklaja, a on je produžio za Drniš preko Razvođa i Trbounja da natovari pršute i pancetu iz sušare drniškog ''Mesoprometa''.
Marka sam zatekao na dvorištu kod svoga ''Fiće'', dovršavao je zadnji glanc na blatobranu.
-'' Evo mene majstore po dogovoru, vidim da si pri kraju. Dobro jutro.'' - pozdrvima ga.
-'' E, baš tako! Sad ću još jednom preći farbom, pa dok se ona osuši gotovo je. Ne vidi se ništa, ki da je nov.'' - pruži mi podlakticu na pozdrav, šaka mu je bila crna od šmirglanja.
-'' Kako kod kuće?'' - piam ga.
-'' A isto, ma bio sam u Kninu, oni tvoji doktori-rođaci su divni ljudi, triba nake svićom tražiti. Svaka im čast em znaju znanje, em ti znaju reći i najcrnje stvari na svoj način, a da te ne uhvati muka.''- uze on sprej lak i pređe još jednom tamo gdje je ispravlja lim - '' Evo, gotovo je, nek se malo prisuši na suncu da zacakli, a mi ajmo na rakiju i kavu.''
-'' Jel' se javlja Mile iz Splita?''- pitam ga.
-'' I javlja i sinoć navratio, eno ga kod ćaće u selu. Nahvali te, o Bože i on i žena mu Kata.'' - nasmija se Marko.
-'' 'Oće on, ma da nije pretjera!? '' - nasmijem se i ja znajući šaljčinu Milu.
-'' A nije, nije. Vidi se to odma.'' - nasu on bićerine i donese za stol pred kućom, dok je Katica kuvala kavu.
-'' A sad ćemo malo i zameziti, ima pečene janjetine, sinoć mi ispekli tu dolje u gostioni.''- skinu kuhinjsku krpu s tacne na kojoj bijaše složeni komadi pečene janjetine na ražnju i mlada kapulica, a do nje u pletenoj košari domaći kruv ispod peke.
Dođe i Katica, donese kavu i sjede s nama:
-'' Hvala ti što me preporuči svojima, dadoše mi neke ljekove, ako ništa, puno mi je lakše...'' - ne dovrši računajući da shvaćam na što je mislila.
-'' Ih, kakav si ti majstor, mjesto da ja tebe častim ti ništa manje nego svoga mušteriju častiš pečenjem. Nećeš ti tako na zelenu granu.'' - šalim se.
-'' Nisam ja Švabo, znam ja naše ljude i kako s njima. A znam da ćeš ti, ne daj Bože da ti zatriba, opet kod mene doći. Ja nisam od onih meštara koji samo gledaju kako izvući pare uz što manje rada. Ta ovim ću se baviti dok mogu, cili život, a ja nisam tamo di ima puno mušterija pa te baš briga oće li doći drugi put.'' - nasmija se.
-'' A kako je bilo kod Švaba?'' - pitam ga.
-'' Nisu ni oni onakvi kako se zna pričati! Te vredni, te precizni, te arbajt nur arbajt, ali kod njih je u odnosu na nas ovdje sve sređeno. Poslije fabrike dođoh ja u njihov glavni servis na predlog nekog rukovodioca, valjda vidili da znam dobro posa, i ja tu krenu ki mutav da što više auta servisiram. Dok Švabe, a bilo ih desetak, jedan-dva po meštru, ja za rano vreme desetak auta sredim. Trći dan mi dođe jedan od njih u ime svih reći: ''Kolega, lakše malo, glaedaj nas i tako se ponašaj. Ako više auta servisiraš ne znači da ćeš dobiti veću plaću. Samo ćeš svima donjeti nevolju, povećaće nam normu, a plaća će biti ista. Ako nećeš ki mi onda nemoj od nas ostalih očekivati solidarnost, već obrnuto.'' I shvati ja odmah o čemu se radi, pa nastavih ki i oni, langsam i koliko i oni, jedan-dva auta. Treći dan me pohvališe: ''...gut, gut...'' i čisto me prihvatiše u klapu, a da nisam posluša nešto bi podmetnuli i ja bi izletio s tog posla, a posa je bio lagan i dobar i što je najbolje veće plaća nego u pogonu.'' - ispriča on.
A tad u dvorište uleti plavi ''Opel'' zagrebačkih tablivca:
-'' Pomaži majstore, žuri mi se, a ovaj đavo zajebava!'' - usplahirio se mlađi čovjek srednjih godina u bjelom ljetnom odjelu.
Marko usta polako:
-'' Ajde, ajde, neće biti tako strašno kad si sa njim moga do mene, sad ćemo mi viditi o čemu se radi.''
-'' Neće da vuče, trza, gubi gas ili ga ima previše, a šta ja znam šta mu je.'' - mlatara rukama čovjek.
-'' Otvori haubu i upali ga!'' - zapovjedi Marko.
On posluša, a Marko se nagnu nad motor, gleda li gleda, sluša li sluša, pa će mu:
-'' A ima ovdi posla, prošećite vi do centra, pa se vratite za sat, sat i po, ne more se prije.''
-'' Ajme, kad ću stići u Zagreb?'' - panično će on.
-'' S ovakvim nikako, a kad ga popravim skoro na vreme, eto tako.'' - veli mu Marko.
Čovjek ode u šetnju, a Marko se vrati za slo i nastavi mezetiti:
-'' Vidiš budale, ka da se nikom ne žuri nego samo njemu, a u auta se razumije ki magarac u kantar. Tri minuta posla, malo stupe, malo čiste krpe, dva tri šmrka zraka iz kompresora i sve u redu. Zaštopala mi se dizna, biće voza negdje po makdamu pa ušla prašina, ali će zato platiti kao za pravi popravak. Da sam mu reka da sačeka i odmah sredio šta bi mu moga naplatiti, takvi bi i za jedan dinar rekli da je puno, a ovako će se malo oladiti i malo više neznanje platiti. Taki su mi najdraže mušterije.'' - smije se on objašnjavajući mi o čemu se radi.
Tad ode do mog ''Fiće'' i pogleda, pa se vrati:
-'' Sidi još malo, ne žuri ti se ka ovom?'' - nasmija se.
-'' Ne žuri, moram te slušati.'' - velim mu.
-'' Ajmo mi još malo žutine, i ja ću posli doli u Laškovice kod ćaće, ko će stalno raditi.'' - nali nam obojici.
-'' Laškovice, eh, i vi ih ovdje u Promini imate ki i mi, ne pamtim ih baš po dobru, em daleko, em osama kad ti najmanje treba.''- nasmijem se.
-'' A baš, još godinu dvije pa će i ove naše biti puste, stari samo što nisu pali s nogu. Prebacit ću ih amo, a ono malo vunjači prodati, nema ih više ko čuvati.''- poznata mi priča.
-'' A vidim, Oklaj skoro pust, Čitluk isto tako, nije bolje ni u Razvođu, Miljevci poluprazni, o Bogatićima i Škaricama da se ne govori, a tako je i kod nas preko Krke. Ko god može ode dalje, u gradove, u svjet, nema se ovdje od čega živiti uz svu muku i trud.''- velim mu - '' A imali smo Burnum, Nečmen, Gradinu i druge za ono vreme velike naseobine uz prateća sela i zaseoke, bilo naroda i živilo se na ovoj istoj škrtoj zemlji, čini mi se bolje nego sada. A bilo bi normalno da je danas i više naseljeno i da se bolje živi uz ovu modernu tehnologiju i mogućnosti koje ona pruža.''
-'' Ma vraga se bolje živilo, možda sretnije, ali po današnjim mjerilima nikako dobro, ta bilo se gladno više nego sito, golo i boso, rađalo se puno dice s razlogom: ostaće po koje da uzdrži roditelje kad onemoćaju, jer i' je dosta i umiralo ki neječ, ma oni što bi ostali bili su zdravi i čvrsti ki drenić. A radi ratovanja koliko je stradalo sam Bog zna, ta svi smo, kako se priča istog slavenskog roda, a sada nas ima i ovakvih i onakvih po više odrednica, te po narodnosti, te po viri, te po klasi, i sam vrag zna po čemu ne još.Ta pogledaj nam imena i prezimena, nazive mjesta i polja, šuma, ograda, sve neka mišancija od slavenskog, mletačkog, švapskog, i ko zna čijeg još. Eto, ja se prezivam Čilaš, odma se pomisli na konje, ta to su oni čili, znači zdravi, jaki i zvicerasti, a drugi kažu da je postalo od turskog naziva i da znači kad je konj u pitanju da je to onaj šareni kao Šarac Kraljevića Marka, a kad su ljudi u pitanju da se misli na ''šarenu'' narav, ili prevedeno na prostije, na one koji imaju sto lica, prema potrebi, da ostvare neku korist za se, da se snalaze po onoj ''...kako vitar puše...''. I mislim da su u pravu i jedni i drugi, moralo se tako da bi se preživilo i opstalo.''- nasmija se on.
-'' Ki Aralice, a?'' - smijem se i ja - '' Priča mi jedan od njih da ih je bilo i zadrtih ustaša i partizana, pa kako kome uspjelo?'' - dodam
-'' A je, istina. A i prezime samo dosta kaže, narod zna da je izostavljeno prvo slovo i tako ga tumači: Varalica. A mogu ga tumačiti da je od varice ili varenike nastalo, ma ja mislim ki i ostali da je narod u pravu i da pravilno tumači. Taj nesretni, kako ga sad zovu književnik, je proba ki zadrti partijac, pa kad nije tako uspio onda okrenu list i posta veliki nacionalist i šovinist, sve da bi sebi diga cinu. A po kome pljuje, koga mrzi i zašto, svoje komšije preko Brljana s kojima je čas tamo čas amo preko Krke čuva ovce, dilio zlo i dobro. E, jebem ti take, ta imaju li u sebi nešto ljudko, ono iskonsko Kristovo!? A šta će ti slava i bogatstvo stečeno na tuđoj nevolji! Di je tu savist? Kako se može mirno spavati, a ne sanjati nevolju koju si drugom ni krivom ni dužnom stvorio radi svoje koristi? Ta mi Prominci od pamtivjeka idemo u Manastir neka smo katolici, vaši dolaze u Visovac, i niko se nije tome do zadnjih vremena čudio. I ko nas dili, nazovi partijci, koji propovjedaju kozmopolitizam, ravnopravnost po rasi, viri i svemu ostalom!? I tako naše budale nađu vaše budale i sve zatruju, a među sobom se dogovore o podili plina, crkli da Bog da!''- ražesti se on.
-'' U pravu si, ma mi smo krivi, ja i ti i ovakvi, što im to dozvoljavamo, što tu bagru ne skrajnimo, što im dozvoljavamo da nas truju.'' - rekoh.
-'' Ehe, e, imaju oni pare pa kupe, plate primaju izvana od onih koji nam ne žele dobro, od Vatikana do tzv. Zapada, koji imaju velike koristi od naših nevolja. Malo plate, a puno dobiju, tipična zapadnjačka računica. Gleda sam ja u Njemačkoj naše ''Velike Hrvate'', nigdi ne rade, lipo se oblače, para kol' ko oćeš, a siju li siju zlo i mržnju, a to ti je vrsta ljudi koja ne vridi ni svome ni drugome poštenu čoviku. Gazdama virno služe podvučena repića, a prema svojima propagiraju ono papagajsko ''Bog i Hrvati'', a sve začinjavaju mržnjom prema prvom svom susidu zato što nije kao on i njegovi, i sve to pokrivajući ''...svitom katoličkom virom...'' i Isusom Kristom. Ne triba biti školovan i pametan da se shvati da su to čiste gluposti, kad se zna da Isus Krist ne propovida nasilje i mržnju već ljubav, da svako, ma ko bio, ima svoje mane i vrline, da treba svakog ciniti ka i sama sebe, ta da smo svi ljudska bića.'' - nastavi se Marko.
-'' Ma pusti Marko, ne kvarimo ovaj ljepi dan, narodi su trome pameti, ali opet se očiste od takvih, plati se cjena, ali sve malo pomalo dolazi na svoje, Isus Hrist, i ne samo on, je bio u pravu, doduše na dugu stazu.'' - smirujem ga.
A tu mi pomože i vlasnik ''Opela'' koji dođe nešto prije vremena. Marko mu je sredio ''problem'' dok smo pričali i sad mu dade ključe:
-'' Probaj gazda, radi ki novi!''
Gazda ''kresnu'' i motor skoro nečujno radi pa on sav oduševljen izleti iz auta:
-'' Odlično majstore, kol' ko sam dužan?''
Marko reče cifru i ovaj plati bez rječi i ode bez pozdrava, a ja sam vidio da je iznos bio duplo veći od mog troška.
-'' Od ovakvih se živi.'' - nasmija se Marko.
Tad i ja upalih ''Fiću'', posluša i pogleda, i pozdravim se s Markom.
-'' Navrati na kavu kad prolaziš, milo mi je s tobom ''baciti'' koju rič, a i ja odo kod starog, tamo ćemo ja i Mile na briškulicu i balote baciti.''- srdačno će on.
-'' Hoću, ako Bog da, pripazi na Katicu.'' - velim mu.
-'' Ne diraj ranu, znaš da 'oću.'' - snuždi se on i bi mi ža što mu to rekoh.
Vozio sam lagano i preko Brljana začas stiga na Vlaku. Na autu se nije ništa primjećivalo, bio je kao novi i Milan pohvali majstora:
-'' Svaka čast, sredio je kako treba.''
- 59 -
I narednih dana nastavili smo čišćenje terena ''Iza avlije'', za lada ujutro i poslije popaska do večeri. Svaki dan se otkrivala slika terena, istovremeno ljepa i ružna strana, ljepa što je komodan i ružna što se treba puno razminirati i izbagerisati da se poravna i pripremi za gradnju.
Trećeg dana ustadoh rano kad i mater, uzoru, da za lada više napravim. Ona me pogleda i skoro šapatom, da ne probudi ostale u kući, prekori, onako majčinski:
-'' Rode, šta i ti još ne spavaš, ta na odmoru si, ka da ti nije dosta tamo posala?''
-'' A šta i ti nisi još malo odremala?''- kontriram joj blago.
-'' A blago ne čeka, čuješ li da već bleje, a pjevac je i treći put kukurika, svi traže svoje, mura im se dati. A i naspavala sam se, ne murem ja puno spavati, malo mi je dosta.''- pravda se ona.
-'' I ja tako, računam da ću za lada više napraviti, i lakše mi je, a kad zavrući mogu odspavati.'' - velim joj.
-'' Ma polako, stići ćeš, čemu preša?''- opominje ona.
-'' Taki sam, kad nešto počmem želim viditi rezultat, neko me đavo vuče da to saznam, a kakav će biti vidiće se, možda i odustanem, a računam da sam dobro napravio ako ono raščistim, pa i da ne gradim kuću.'' - rekoh joj.
-'' Eh, eh, uvjek si ćio sve znati, ma ne znati nego i napraviti, a muraš razumiti da ne mureš sve ni znati ni raditi, ta svako je za nešto obdaren, izaberi ono što ti najbolje ide, a ostalo pušti druge, biće ti lakše u životu.'' - s'vjetuje me.
-'' A šta ja znam, taki sam, eto, zape sam da ono raščistim, da vidim kako ću dalje.'' - pravdam se.
-'' Ti oćeš i želiš svuda biti dobar, najbolji, ma ne mure se tako, njesmo skrojeni da muremo biti taki, neko ođe, neko tamo, neko u ovome, neko u unome je jači ili bolji, pa moraš odabrati da od unoga šta radiš imaš i najviše koristi. Sreća je tvoja da imaš Milicu, una je više na zemlji s obe nuge od tebe, a ti znaš malo i budan sanjati, šta nije mana ma je gubljenje vremena i snage i zdravlja brez potrebe.'' - svjetuje me dok zakuvava kavu.
-'' A ka da ti njesi taka, prva ustaješ, zadnja lježeš, a uvjek smirena i istovremeno radiš na sto strana, otkud tebi ta snaga, a i u sve se razumiješ.'' - velim joj.
-'' Ne valja mi, pa te zato i s'vjetujem, da ne činiš iste greške, odaberi jedno-dvoje, a ostalo pušti drugima kolko mureš platiti ili nuvcem ili vraćanjem. Niko sam ne mure sve, ni po pameti ni po snazi.'' - ona će - '' A rekla sam nućas ćaći da greši što ti nije da da radiš u Dolu, i tebi i ostalima koji oće, ta od Dola i ostale zemlje ni dosada njesmo se mugli prehraniti, a Laškovice se skroz zapuštile, i nji bi muga prodati unima iz Krstača dok oće. Ali džabe, neće pa neće, a to je treba odavno napraviti da se toliko ne patite po svjetu skoro sami se đkolujući. Džabe ti nešto napraviti kad nije vreme, tad se uvjek gubi. Ma ga ćeraj da ti malo pomugne, ta nije toliko bolan i star da ne mure, kad mugu ja mure i un.'' - reče mi i sjede da popijemo kavu na brzinu.
-'' Kako tvoje zdravlje, ti se ne žališ ni na šta?''- pitam je raznježen.
-'' Bog ga zna, čas ovo čas uno, ko o tome vodi računa kad ima toliko posla, zaštune čas ođe čas unđe i prođe, pa nemam kad o tome misliti, zna ga Stvorac.'' - kratko će ona i dovrši kavu i krenu za poslom.
-'' Stani, ne žuri.'' - nasmijem se.
-'' E, rugala se bakra luncu, tako i ja tebe učim, a kontra radim. Po liku si na ćaću a u duši si na me, tu nema pumoći, ni tebi ni meni, pa kako nam Bog da.'' - odmahnu ona rukom i ode u pritorak musti ovce.
Bacim pogled za njom i tek sad primjetih po njenom hodu da i ona kroči u starost, sve brže i brže kako vreme ide, mada ona o tome ne govori nit se žali, ta sve obavlja u kući i oko kuće kao da je mladica.
I ja odoh na teren, treba raditi, ipak vreme brzo prolazi, ta i meni se približavaju Isusove godine.
Sjekući svaki grm ili zakržljalo stabalce sve do korjena nisam o ničem razmišljao, ''...mozak sam pustio na otavu...'', a samo kad bi me zasule suve smrekine iglice po znojnom vratu i leđima zasta bi da ih otresem i obazro se da vidim koliko sam napredovao i bio zadovoljan napretkom. Ona deblja stabla i grane sam baca na jednu, a grane i smušu na drugu gomilu računajući unapred da se odatle odnesu u avliju, ispilaju za šporet ili lože na ognjištu da se mater ne muči kasnije kad se bude više ložilo.
Negdje oko sedam čujem kako ćaća pred kućom kašljuca i lupkajući drenovom štapinom krenu niz Aničinu ulicu da smjeni mater. Malo kasnije čuju se Jasenka i Milica kako se umivaju na gusterni i vode ćakulu, a nešto kasnije dođoše obe da ''kontoliraju'' moj rad.
Naravno, Jasenka oće da pomogne, da i ona sječe i to velikom sikirom, a ja je ubjeđujem da nosi grane na hrpu što njoj brzo dosadi jer to nije ''pravi posa'' i brzo otkaza poslušnost.
-'' Ima tu još posla, baš se sve spetljalo?'' - obazire se Milica oko sebe.
-'' Za dan-dva biće gotovo, za ovu godinu će biti dosta, a kad skupimo nešto para pozvaćemo Jovu, brata ti, da to ''Kobrom'' izbuši i izminira, a kasnije naručiti bager da izravna. Dotle će mi Mišo nacrtati projekt, pa ćemo kopati temelje, septičku jamu, kanal za vodu, itd., itd....'' - odmahnem rukom .
-'' A onda blokovi, cement, armaturna žica, pjesak, cigla, prozori, vrata, o joj Bože, koliko toga ima, sve me strah da neće to biti gotovo za deset godina!'' - nastavi ona.
-'' Kako kažu: ''...kuća se radi cjeli život...'', ne nabrajaj, iće dosta para i truda, kad na sve pomislim čini mi se da je bolje da i ne počinjemo.'' - dodam.
-'' Polako ćemo, kako možemo, samo da mi uselimo u stan biće nam puno lakše.'' - smireno će Milica i kad začu da je mater došla doda:
-'' Idem joj šta pomoći, pa ću kasnije doći da i ja tu nešto radim.''
Nastavim istim tempom sve do marende. I ćaća je doćera ovce, a ja se opet vratih na posao. Još malo pa će ugrijati, a onda do predveče nema posla, ne može se u ovom gustišu raditi od vrućine.
-'' Ide to dobro, još malo pa si gotov.'' - iznenadi me ćaća, nisam ni čuo kad je došao da vidi šta sam napravio.
-'' A ide, da je ravno i čisto dosad sam mogao iskopati pola kanala za temelje.'' - prigovorim mu.
-'' Ma biće tu dobro, sravniće te kamenčine bager za tren, najviše za uru vremena, a tad iskopaj i septičku, a očisti i ovu grumilu i zid od Guvna, da ti je iza kuće ravno i zračnije, kašnje je već lakše.'' - oćuta on na prigovor i prebaci se ''...kao stari građevinac...'' na struku.
Oćutim i nastavim raditi, a on posječeno nosi na gomile:
-'' Sreću joj vrag odnjo, ova smreketina niče na sve strane, otkad dođoše šporeti i zapustiše ognjišta niko je ne sječe i ne loži pa se raskopitila i đe treba i đe ne treba. Da je korisna ne bi se 'vako množila već bi je mura paziti i maziti ki smukve i bajame.'' - doda, tek da započme neki razgovor.
Ja oćuta, nastavih sjeći istim tempom.
-'' A rode, meni je drago da ođe radiš, da njesi počo neđe na drugom mjestu, ka neki, vikendicu uz more. Ne muraš trošiti za teren, a un je tamo dosta skup. Za te pare ođe se mure kuća napraviti.''- nastavi on.
-'' Tako sam i računa. U Splitu ću imati stan, dobio sam papire, pa šta će mi kuća na moru. A zamislio sam, kad odem u penziju da stan ostavim djeci, a da ja i Milica dođemo ovamo, ljepše je i mirnije nego u gradu, a imaš sve ki u gradu, i struju, i vodu i asfalt, i telefon, valjda će se do tada i to srediti.'' - odobrovoljim se.
-'' Znam da bi bilo lakše i jeftinije u Dolu, ali ni tamo papiri nisu sređeni, pa ne bi ima koristi za kredite, a i nasta bi i nemir u familiji, Stevo odavno traži da se proda njegov dio ili da mu se isplati, a onda bi tražili i drugi, a ja znam šta to znači, svađu i nemir, a da podjelimo šta bi ja i mater, đe bi mi? A na ovom mjestu bi gradio neko drugi, neko od komšija, a tu muja avlija i Guvno. Duca se već raspitiva, a ja mu reka da mure od pravca zida Guvna pa tamo ispod Zorkina okrajka, da ćeš ti ili neki od vas ođe graditi. Znam ja koliko je muj ćaća ima šnjima problema kad je ođe doselio. Eto, vidiš ovu Draminu baščicu, to je pokojni Peja iz inata napravio kad je ti je đed zida avliju, samo da mu ne da da se širi. Taki su ti naši ljudi, neš' što je un ima koristi od ove baščice, a đedu samo smetala, ta muraš stalno paziti da ne uskoči koza, ovca ili kokoš, da ne bude svađa ili nešto gore.'' - nastavi se on - '' I kad budeš kopa temelje iskopaj ih ođe na sredini, dalje od puta i međe, ne mura ti se piždriti kroz prozore u kuću.''
-'' Dobro je što će Duca biti do mene, nas dvojica se dobro slažemo.'' - velim mu.
-'' I ja kažem, mada ste vi mladi drukčiji nego što smo mi stariji ili stari prije nas bili, a nije ni čudo, skupa ste odrasli i vidili ste svjeta. A uni su znali biti i zavidljivi i pogani, sirotinja koja se u svojoj muci borila za svaki pedalj zemlje, šume ili ovcu. Kad je đed Jandrus kupio od Jankovića Do i Gradinu, volove, kravu, koze, ovce, sta držati krmaču, kunje i s njima počo kirijati i doselio 'vamo iz Mažibrada počeli su ga smatrati bogatim, a bogme on je bio snalažljiv i svi smo radili po cjeli dan, dok su drugi plandovali, a otud i zavist, kako on tuđi da se ođe širi na ''njiovu terenu''.- raspriča se on.
-'' A otkud đedu tolike pare u ona doba?'' - raspitujem se.
-'' Od babe Anice djela iz Rudela. Tamo oni prodali njen dio nasljedstva pa ođe kupili. Nji dvije sestre, Anica i Janja, postale dotarice i podjelile napola, pošto im je brat poginu u Prvom ratu. Tad su se i posvađale i do smrti njesu govorile. Janja se udala u komšiluk u Rudelama i smatrala je da njoj pripada cjelo nasljedstvo, mada je sud drukčije presudio, svkoj popola. Radi toga se i ja bojim da ako nekome od vas nešto prepišem da će se drugi buniti i da bi to dunjelo svađu u familiju. Djelite se kašnje mene i matere kako znate, ako ste ljudi lako ćete to rješiti, ako ne murete tako odrediće sud kako je po zakonu.'' - tek sad do kraja shvatih njegove bojazni.
-'' Ma dobro je, gradiću ovdje, pa kad stignem.'' - velim mu.
-'' A i ja moram još Dušanku i Mirka izvući, ma im nešto zastalo, ni oni nisu učenici ki vi stariji, a i ne mogu biti kad su im ovake škole, neko usmjereno obrazovanje , vrag odnjo Šuvara i taj sistem, šta će zanatliji filozofija i politika. Sve neki saradnici, više ne znaš ko je orač, a ko kovač, ko čoban, a ko doktor!? Ta ni stari nisu bili ludi kad su odredili unaj način školovanja, nije sve od ovih nuvih počelo!?'' - prebaci on na drugu temu.
-'' A šta ćeš, ''...novo vrememena, novi običaji...'', a da li Mirko planira studirati kad završi?'' - pitam ga.
-'' Ko ga zna, kako mu ide škola i šta je u njoj naučio sumnjam da je zainteresovan za to. Ja računam da bi mu najbolje bilo da ostane ođe s nama, biće i ođe u Kistanjama nekog posla, pričaju da će se otvoriti neki pogon TVIK-a, pa malo u poduzeću, malo od imanja i biće mu bolje nego u gradu. Ođe bar ima kuću i nas da mu kuvamo i peremo, ostajala bi mu cječa plaća, a tamo ne bi ima dinara ni za šta kad podmiri nužno. Šta fali Milanu Ilinom, bolje mu je nego da je u Parizu.'' - planira on.
-'' Onda bi bilo najbolje da njemu sve prepišeš, mi ostali smo se nekako snašli, imamo posao, a i ostalo se sređuje, a on bi onda mogao kao stalno tu prisutan pripaziti i na vas, svake godine ste stariji i nećete moći sve ki dosad.'' - velim mu.
-'' Računam i ja tako, ali vidićemo? Ima vremena, trebamo se o tome svi dogovoriti, a ne da ispane da je to samo muja volja, i da un šutra ne bi ima problema. Tu ste vi, sve stariji, a i vaše žene, pa djeca, a drkčije se o tome misli kad si sam, mlad i ledičan, nego kad imaš svoju familiju. Muraćemo se dogovoriti o tome, i šnjim i sa ostalima.'' - veli on.
-'' Eto, imaš moju rječ, ja mu neću smetati, meni je dosta ovaj teren, a on nije tvoj već općinski, tako da s te strane nema problema. Imaj to u vidu kad razgovaraš s ostalima.'' - rekoh mu.
-'' A šta će na to Milica?'' - priupita misleći da sam se zaletio.
-'' Šta i ja, kad budem ovdje živio kako planiram biće mi previše i ovo da obrađujem. Par gredica baščice i ovdje mogu napraviti za salatu, kapulu i pomidore.'' - nasmijem se.
-'' A dobro.'' - kada mu laknu što se izgladio problem.
-'' Kako si sa zdravljem, vidim da si nešto malaksa, bezvoljan i nervozan? - krenu na drugu temu - ''I mater?''
-'' Ma đavo ga zna, stotinu sitnica smeta, a po doktoru to nije ništa ozbiljno! Muče me hemeroidi, pa creva i štumak, pa kašalj, o ovom nesretnom oku da ne govorim, nizak mi je tlak, a i reume ima. I nemam snage ki prije, lako se zamaram, valjda nešto ni kod srca ne valja? Kad dođem doktoru on lječi jedno, a truje drugo. Po njemu ne bi smijo ništa jesti od ovoga šta imam, a ono što preporučuje ne mureš nemaš ščim kupiti! Un ka da živi van svjeta, drži se knjiga i otalja posa, prepiše pilule i gotovo, a mani ništa bolje. Sve mu je lječenje u tome, ne puši, ne pij ništa, ne jedi ovo i uno, ne sikiraj se, ka da ne zna da ja muram raditi i zdrav i bolestan da bi se preživilo. Ujutro ako ne popijem jaku kavu ne mugu se pokrenuti, manta mi se radi niska tlaka, a ako ne popijem rakiju ne mugu otkočiti kosti, a šta god pojedem riga mi se i vataju me grčevi u drobu, a unda ti nesretni hemerodi stalno svrbe, krvare i bole. Oči stalno ispiram nečim, i protezu i ovo tobože zdravo, i sve skupa me to drži nervoznim. Uvjek, od jutra do šutra neki đavo smeta. A šta da ti kažem, i godine su tu, silazi se niz škale života svaki dan, a život traži od mene ki da sam mlad i zdrav. A i kod matere ti je slično, muči je ono njeno srce i sada visoki pritisak, vene na listovima i leđa i krsta. Po doktoru nijedno ne bi smjelo ništa raditi već ležatii i pomalo šetati, paziti na jelo i piće, a briga njega što muramo raditi od zore do mraka. Rado bi se rješio ovčina, ali ščim platiti porez i ostalo, kad od ove mizerne penzije nema neg' tek za so i vreću brašna, a đe je ostalo. A njesu nam neke godine, tu šesdesetak, ma smo se satrali kroz dosadašnji život, uvjek u trci da ne budemo gladni. A ne muremo očekivati bolje, godine čine svoje.'' - rezgnirano će on.
-'' A šta da ti kažem, znam da ljekarija neće vratiti mladost, tek zakrpati koju rupu na ''...starim gaćama...'', ma se ne smijete predavati, treba se naviknuti na taj ''...samar godina...'' i nastojati zaboraviti da žulja. Dob razboljeva, a vreme lječi ili kroz navikavanje ili kroz krpanje, tako mu to dođe. Ali ima tu, pored svega, i onoga starinskog običaja, naših naravi, kod Dinaraca svih narodnosti i vjera, u sintagmi: ''... nek radi, nije ti je mater rodila...'' ili ''...što više una napravi manje ću ja....''. Sjećam se dobro da ti nisi ni ranije bio poletan, uvjek te se moralo danima i mjesecima na nešto nagovarati da napraviš ili poduzmeš, a ti si uvjek odgađa da ''... nema se s čim, nema ko...'' itd. Čuvaj maju, ta vidiš li da se satra od zore do mraka, a ona ti je prva, hitna pomoć, ka i ti njoj, do drugi stignu ''...adio mala...''. Neću te ničim teretiti,pomoći ću kolko mogu, ali ne očekuj puno, vidiš u šta sam krenu, a i to nešto vam znači, biću tu češće i u blizini.'' - velim mu.
-'' Ma vodi ti brigu o sebi i svojoj familiji, i ti si na početku kad najviše treba, a krenu si od nule, pa ti je dosta puta do cilja. Valjda će svima biti bolje.'' - skraćuje daljnji razgovor, vidim da mu je došlo vreme kad ide otkunjati.
Dođe i Milica da pomaže:
-'' Oho, ide to!''
-'' Ide, ide, ma još malo ću, počelo je previše grijati i ne ide mi se u ovaj gustiš sada.''- pokazujem na zgusnuti dio kokare od spletene smreke, kupine, drače i diviloze.
Navrati i Milan da vidi kako ide posa i da napravi pauzu na svom poslu, čuo sam ga da od ranog jutra u ''Garaži'' nešto ''kuje'':
-'' O Miško, bogme ti toga dosta ''povalja''!''
-'' Taman mislim prekinuti, ugrijalo!'' - bacim sikiricu sa strane.
-'' I ja stade, dosadilo mi krpati onu krntiju.'' - veli.
-'' Čija je?'' - upitah.
-'' Nekog mulca iz Korlata, satra je po ovim našim putinama, sam nešto brlja po njoj, pa doćera meni da ja ližem njegove brljotine.'' - nasmija se - '' I šta je najgore svi oće da im auto bude ki novo, a šta ne može ni da si najbolji majstor na svjetu. Ma šta ti govorim kad ti zo znaš!''
-'' I svakom skupo, a tebi malo za uloženi trud.'' - dodam.
-'' Ma njesam im ja skup, jeftinije im je upola od onih po gradovima, ali mene nervira što svi misle da mogu sami popraviti, pa pokvare još više i onda ih eto meni: ''...spašavaj majstore...'' i ima dupli trošak. E, za to mu ja njesam kriv, dam mu spisak djelova i neka kupuje đe ga volja, a ja kad napravim garantujem mu da je to najbolje što se da uraditi. Ispane po onoj ''...dobiješ na mostu izgubiš na ćupriji...'', a znaš naše ljude, svi znaju sve i majstori su na jeziku za sve, od krpanja opanaka do svemirskog broda.'' - odmanu on rukom.
-'' Ki i ja, evo idem u gradnju, a tek nešto o tome znam.'' - nasmijem se.
-'' Lako je meni za tebe, ti već imaš u glavi šta oćeš, a to je najvažnije. Znam ja da ćeš ti angažirati prave majstore za najbitnije poslove, a i dosta sam napraviti bolje od profesionalaca. Tako je kad čovjek radi za sebe, pa i ako pogreši sam i ispravi dok ne doćera do onoga šta želi. A ti znaš već sad kako treba kuća izgledati, pa se ja ne bojim da će tako i biti.'' - pobegenava on.
-'' Ima vremena, nema para, polako ćemo, do penzije ima tridesetak godina.'' - uključi se Milica.
-'' Najbolje vam je što vi sami o tome odlučujete, da vam se ne mješaju stari, a tako i treba, vaše pare, vaša kuća i vaše potrebe. Ja više izgubim živaca s ćaćom kad želim nešto napraviti nego oko samih radova. Uvjek nađe neku zamjerku, nešto mu ne valja, pa bi on ovako ili onako, a to je nešto iz prošlog vremena, davno već otpisano kao sporo ili skupo, a najviše mi digne tlak ono njegovo: ''...a šta će ti to...?''. Šta će ti kada, šta će ti WC, šta će ti ovo, šta će ti ono, ta njesmo u gradu, itd., i dok mu objasniš prođe vremena i istopi se živaca, a na kraju kad bude gotovo prizna da sam bio u pravu i da je dobro! A ja sam naučio da trebam raditi po svome, a njegovo ronjanje puštati kroz uši i ne sekirati se.'' - nasmija se od srca.
Cvrčci su po bajamima udarili u krešendo, pa se instiktivno digošmo s kamenih ''sjeđa'' i krenušmo u ladovinu u avliju ispod murve gdje su Jasenka i Veljko ''pregledali'' Šarka od repa do njuške.
-'' Ma vidi šta rade, zaraziće se!'' - buni se Milica.
-'' Ajde, neće im ništa biti, čist je on, umiva se sam jezikom, a kupa rosom kad ode u kuvin za ovcama ili lovi zeca. Gleda sam ja pase, i sigurno ti mogu reći da se sami znaju lječiti, poznaju trave za svoje boli, gleda sam kako pasu ki ovce, zamisli pas jede travu, čudom sam se čudio. Đed Ćilit mi objasnio, da ne ponavljam njegovo, samo ono što na kraju zaključi: ''... ta ne kaže se zaništa za nekoga ko je zdrav da na njemu kraste zarastaju ki na pasu...''. - bezbrižno se smije Milan.
-'' Još je kod nas sve prirodno i čisto, nema onih gradskih otrovanja od smeća do dima iz fabrika ili auta, još se možeš vode iz lokvice ili kamenice u kuvinu napiti, a ranu zasuti zemljom ki šta smo kao mala djeca činili bez bojazni da će doći do trovanja rane. Naš Veljko je zdrav ki drenić, a kako i ne bi kad je stalno u pokretu i na ovom čistom zraku i na našoj pravoj prirodnoj hrani.'' - uključi se Mara Milanova koja u međuvremenu pristiže.
I tako pričašmo o svemu i svčemu do ručka, a onda izabrašmo ladovinu da malo dremnemo do popaska, ali Jasenka poremeti plan: zarumenila se i dobila fibru.
Odemo do Ambulante i doktor reče da joj se upalilo grlo, ''... biće nešto hladno pila..., a i gradsko dijete promjenilo mikroklimu..., ništa strašno, daćemo joj injekcije antibiotika i biće sve u redu...'' i ona odmah dobi prvu u Ambulanti.
-'' Kad je trebamo sutra dovesti?'' - upita Milica.
-'' Ne treba je dovoditi, doće vam kući terenska sestra ili brat Stevo kroz jutro i bocnuti malenu.''- objasni on.
Tako i bi, ujutro je medicinski brat Stevo došao oko devet na svom motoriću, dao injekciju i sačeka par minuta da vidi da nema alergijskih reakcija i ode s pozdravom:
-'' Šutra, otprilike u isto vreme. Mala neka miruje koliko se da, a ako skoči fibra preko 39 izmasirajte je rakijom, ma se nadam da neće, vidi se djelovanje jučerašnje injekcije.''- posavjetuje i upali motorić i ode dalje bockati po Bukovici.
Ja sam i dalje nastavio čistiti teren od kokare i predveče sam bio skoro gotov. Za sutra mi je osta jedan nuglić do Guvna, i po koji panjčić za izvaditi teškim krampom ili ćuskijom. Vedrina čistine i novine otkri i mane i vrline terena, na mjestima ima dosta živih litica minirati, a ostalo će srediti bager, sve skupa. Izračunali smo da će trebti oko pedesetak mina za ravnanje i devet dubinskih za septičku jamu, mnogo je ali šta je tu je.
A Milica je obuzdavala Jasenku da se pridržava terapije. Puno joj je pomagao Veljko koji je svojoj ''drugarici'' pravio društvo i strpljivo podnosio muke kao zdrav da ona što prije ozdravi i da opet krenu u šetnje od kuće do kuće i da čine šta ih volja.
A njima niko ništa nije zabranjivao, oni su mogli ući u svačiju kuću, zaviriti u sve frižidere ili kredence, priviriti u tećice i lonce, jesti šta im se sviđa i postavljati bezbrojna pitanja i dobijati odgovore. Njihov nenadni dolazak u svačiju kuću u Zaseoku značio je praznik, radost i veselje, i svi su ih želili zadržati što duže kod sebe, i Draša i Đuja, i Mire i Maćera, i Ljubera, i u Jošinoj kući, a i kod Stevice, koja bi im i srca dala samo da ih može malo gricnuti u bucmaste guze i obraščiće, malo žešće od dragosti, što se njima baš nije sviđalo, ali se trpilo kao izraz velike i neizmjerne ljubavi.
-'' Neka sam prokleta, ali kad vidim djete ja bi sve svoje dala do mrve da im samo osjetim miris, unaj dječji nevini dašak, uno sve na njima mi je slatka svetinja i da neko kaže: '' Stevka, oćeš li dati oko, nugu, ruku, srce za nji, ja bi dala bez razmišljanja, a zašto, e bogme neznam, ma me to čini srećnom. Ljute se na me šta pretjeram, jako i' ljubim, štipkam, stiskam i grlim, a to je jače od mene, kožu bi sa sebe zgulila da im ugodim, da im bude dobro, da budu sretniji od nas starih i iskvarenih. A Jasa, onako buckasta, mi slatka, ne mogu se obuzdati da je jako, prejako, ne cmoknem i gricnem, kad se u tom momentu moja duša raskvasa od sreće i ja bi tada za njenu sreću mogla odletiti na nebo, k Bogu, ne bi mi bilo ža.'' - zasuzi krupnim kapima ozarena lica.
-'' Ajde Stevka, kakva si takva si, ma znaju oni i mi kakva si, osjete oni tvoju ljubav i dušu, bune se malo na tvoje ''nježnosti'', a opet ti dođu.'' - smirujem je i zagrlim preko ramena.
-'' E,Mile, Mile, blago se majci koja te rodila, a i ona je taka ka šta si i ti, s tobom čojek mure ki s rođenim, a i više. Ne znam zašto, ma ti i dođeš ka muj, i o ženskim i drugim mukama s tobom mugu pričati, mugu biti gola pred tobom i tjelom i dušom znajući da ćeš me razumiti i svjetovati, i srećna sam šta si naša ovu našu ''kuštru'' Mokropoljku, da vam bude dobro, a i biće, nije sve u bogatstvu i parama, važno je da se pazite ki ljudi i da rađate vaku djecu, ih bucmastu i slatku, da ih baba Stevka slatko gricne.'' - obrisa obraze i nasmja se širokim osmjehom.
I kako je u preši i srdačnim osmjehom i zvonkim glasom došla tako i ode, a mi smo znali da će ona dok ''sprčka'' u kući i oko kuće opet doći da ''mazi'' djecu i baci koju ćakulicu, a kad njeni dođu onda će se do sita, za cjelu godinu, namaziti unučadi znajući da neće doći do sljedećeg ljeta.
Poslije kure injekcijama Jasenku smo vodili na kontrolu i doktor reče da je sada dobro, neka samo pripazimo da ne pije ili jede nešto hladno par dana, a onda normalno kao i ostali.
U Ambulanti su kao sestre radile i naša kuma Sovjetka Dubajić, Milovidina kćer, sada Mažibrada, Iće Ilije Crnog žena, te Dušanka Grulović, sada udata za Dulca Karanovića, i kao admnistrator Sonja Malešević, starija sestra mog školskog kolege Dude. Rjetko se viđamo, tek ovako slučajno, kad naiđem u kraj, a kad neplanirano dođe do nečeg ovakvog,čini nam se da vreme nije ni prolazilo, da smo se juče vidili, samo što nam djeca kažu po svom uzrastu da je prošlo dosta vremena.
-'' Već toliku curu imaš, čini mi se da smo juče išli u školu.'' - kaže kuma Sovjetka dok mazi Jasenku.
-'' Vreme leti, leti, ko bi onda reka da će ona Duška biti sada tako ljepa ženica.'' - šalim se.
-'' Prija joj brak, svaka čast Dulcu šta je rascvjeta.'' - šale se i one.
A one i cjela ekipa u Ambulanti imali su puno posla, pokrivali su veliku teritoriju, od Ervenika i Nunića do Đevrsaka i Ivoševaca, ali su dobrom organizacijom i velikim entuzjazmom to bez teškoća pokrivali. Imali su za pacjente sve šta treba, i laboratorij i apoteku, i terapije i previjanja, a oni iz daljega i stariji nisu trebali dolaziti u ambulantu na inekcije ili drugu terapiju, na kuću je dolazio brat Stevo na svom motoriću, a ako je bilo nešto ozbiljnije onda bi Simo Perić ili Luka ''Mačak'' ambulantnim kolima dovozili doktora i ekipu, ili prevozili bolesnike u Knin, u bolnicu.
-'' Ovi su bolje organizirani nego oni u Splitu, manje se gubi vremena, a i dolaze na kuću, koje li je samo to olakšanje za pacjente!'' - konstantira Milica upoređujući naše muke čekanja u Splitu sa ovdašnjom procedurom.
-'' Ta Kistanje imaju doktora i Ambulantu još od Austro-Ugarske, i tada se moglo doktoru i danju i nući.''- veli joj ćaća.
-'' Koja sreća, kod nas u Mokrom Polju nije tako, daleko amo, daleko u Knin, a onim putinama još dalje.'' - doda ona.
-'' Vi ste tamo sa strane od glavnog puta, mada tako ne bi trebalo biti, preko vaših sela je najkraći put iz Knina za Obrovac, ali unima prije nije trebalo, a ovi današnji neće. Kistanje su od postanka uvjek bile, ki mali gradić, centar kraja, tu je uvjek policija,žandari ili milicija bila, općina ili kotar, katastar, škola i naravno crkve, a o dućanima i gostionima da se ne priča. A tu je i Manastir od pamtivjeka, a zna se šta to znači. Ta Knin nije ima ništa osim tvrđave, Dešića trgovine i krčme i nekoliko birtija i bio je selo u odnosu na Kistanje sve dok ne prođe pruga i dođe vojska.''- objašnjava ćaća.
-'' Ta cjela Bukovica je sljepo crevo, naročito od Drugog rata, po meni iz političkih motiva u kojima najveći uticaj ima ona ''...tiha hrvatsko nacionalistička i klerikalna struja...''. A evo vam argumenata: i za Rimskog carstva, i za Mletaka, i za Francuza i za Austro-Ugarske i Talijana ovom prostoru se davala velika važnost, ne bez razloga, ta ovuda idu svi putevi s mora prateći tok Krke, Zrmanje i Cetine prema sjeveru,zapadu i istoku, uz more ili kroz planinska vrata na Dinarskom spletu ili Velebitu. Tu su vam ostaci starorimskih cesta, Marmont je to usavršio, a Austo-Ugri se na to nastavili. Samo današnji politički i strukovni ''stručnjaci'' kažu da to nije tako, ta to su krajevi u kojima se narod opredjelio za našu vlast još u Drugom ratu pa će se pritrpiti dok mi ''pripitomimo'' one krajeve u kojima se masovno bilo na ''kontra strani'', i tako svi okolo dobiše struju, vodu, asfalt i pruge, a mi ostašmo na onom što nam osta od Ćesara. Trebalo je napraviti Jadransku magistralu i ''podići'' one bodulske krajeve, što radi komunikacija što radi razvoja turizma, ali pri tom nije trebalo ''zaboraviti'' veze prema bliskom zaleđu iz kojeg su se oni oduvjek snabdjevali svim i svačim, i za to nisu trebale velike pare. Ceste po Bukovici se mogu asfaltirati za dva tri mjeseca, prođe bager grebač po Marmontovim trasama, iza njega polagači asfaltne baze i eto ga. U Kistanjskom kraju napraviti tada dvije-tri tvorničice da se mladi zaposle i da ne sele u bjeli svjet i eto ti razvoja cjelog kraja. Ali, meni se čini, da to neće ''hrvatska politika'' od Starčevića do današnjih ideologa i vlastodržaca , da se ne bi jača ''remetilački faktor hrvatske opstojnosti''. Miris ''hrvatskog klero-nacionalizma'' se stalno osjeća, ma ko bio na vlasti, građanska, desna, ljeva ili bilo koja druga opcija, razlika je samo u metodama, od radilano ustaške do tihe komunističke. Podvucimo crtu danas, i vidi se da su Srbi kao kolektivitet imali veća prava u svim vidovima vlasti nego sada, za Mletaka, Francuza i ''K und K'' su bili štićeni od centrala vlasti, poslije Drugog rata su i formalno imali veća prava nego danas: Srpski klub u Saboru, suveren narodni korpus, pismo i jezik ravnopravni na cjelom teritoriju SRH, kvote u kadrovskoj politici, itd., a šta se ima danas: ćirilice i srpskog jezika imamo manje nego talijanska manjina u Istri ili mađarska u Panoniji, radi forme svuda se naši kadrovi raspoređuju kao savjetnici, pomoćnici,zamjenici i sl., nikad na čelo, a u Zagrebu nema ni jedne table s natpisom na ćirilici što je opravdano sintagmom da se ''... govori istim jezikom i piše istim pismom po volji pojedinca...''. Nažalost, poslije ''sklanjanja'' Duška Brkića i Opačića, prevlada je ''hrvatski internacionalizam'' kad je o Srbima rječ, a ovi naši kadrovi u vlasti su ''janjičari'', koji radi svojih probitaka su u stanju i ćaću prodati, briga njih za privredno zaostajanje srpskih krajeva od Sjeverne Dalmacije, Like, Banije i Korduna, Žumberka, Slavonije i Srema. Tako stvari stoje, a Savka i Mika su to ljepo i temeljito obrazložili u svojim političkim koncepcijama, i ljepo završili u bogatu penziju.''- nastavim na započetu temu.
-'' Nemuj ti to javno govoriti, koštaće te!'' - zblanu se ćaća.
-'' A šta mi vredi, prvi bi me, po oprobanom receptu, naši Srbi osudili, ovi guzičari, a kad bi se dosljedno primjenjivali zakoni onda bi i Savka i Mika,Bjelić i Pirker i njihova ekipa od vraha do dna čamili u zatvoru, bezbroj katoličkih svećenika svih fela koji politiku kleronacinalizma pokrivaju mantijom, ''za zasluge'' u Drugom ratu i ne odgovaraše i do današnjeg dana vode istu politiku umotanu u biblijske farze. Bakarić ''tihu vodu'' pušta u sve pore, a Žanko ode ''pod led''. A Tito nema vremena za te stvari, radi na nesvrstavanju, a pošteno rečeno, i godine čine svoje, zar on ka mrtvi starac ima energije i moći da to sređuje. Pored njega cure mnogi pojedinačni i klapski interesi umotani u celofan čija mu se boja sviđa. Svi smo od krvi i mesa, ni on nije vječan, Božja pravda ''... da svi moramo ići na onaj svjet...'' se i na njega odnosi.'' - dovrših svoje.
-'' Velika greška mu je što nije imenovao nasljednika, ovo kolektivno rukovodstvo je glupost, velika glupost, ta to će samo izaizvati nadmudrivanje i nestabilnost. Jesmo stvoreni ka ljudi na božji lik, ali nismo isti.'' - i ćaća okončava raspravu.
-'' Slažem se, i nije mu to jedina greška. Velika greška, možda najveća su Ustav iz 1974. i ZUR, koji ljepo izgledaju kao teorijska postavka, ali smo daleko od njihove primjene u stvarnosti. I za njih se može i treba reći kao i za komunizam kao društveno uređenje: ''... da je to krajnji cilj društvenog razvoja...'', a pragmatično treba sprovoditi održivu politiku razvoja društva kao i ostale države, ne treba izmišljati ''toplu vodu''. Pa i Marks im kaže da iz ekonomske moći izviru i ostali vidovi moći, a državna makro ekonomija se ne može voditi po beglucima i pašalucima kako se to danas radi. Treba se naći mjera između decentralizacije i centralizacije, a vaga treba biti precizna i vagar stručan. Neke stvari ni kao država ne možemo stvoriti bez stranih kredita kao što su ceste i pruge, kanali i koridori, a neke ne treba rješavati na lokalnom nivou kao što su razvod vode i struje po selima, odvoz smeća itd.,itd. A svakom je znano da prevelika decentralizacija vuče za sobom i veliku administraciju, znači veće troškove neproduktivnih ''radnika'', a prevelika centralizacija bahaćenje onih u centru, metropolizaciju centara moći i zapuštanje ''sirovinske baze'' u provinciji. A sve se to zna, ma ja mislim da se to namjerno radi i ako se i dalje ide tim putem doći će do pucanja obruča, a država će se raspasti na čemu se naveliko na Zapadu radi i potpomažu domaći klanovi koji tome teže. Ne treba zaboraviti da je Zapad na čelu s USA stvorio Hitlera, da ga je i srušio uz velike ljudske žrtve Istoka, a sada obnovio ''demokratsku i denacificiranu'' Zapadnu Njemačku s istim kadrovima svih stručnih prifila. A što nisu tako izdašno financirali obnovu Jugoslavije kao svog saveznika!?''- dodam na kraju.
-'' Biće šta bude, ajmo mi za svojim poslom.'' - ode ćaća otkunjati.
Očišćeni teren za buduću kuću ispade ljep, mada sam odmah ocjenio da ću više novaca uložiti za njegovu pripremu nego za izgradnju kuće.
A godišnji je isteka ka tren, navratili smo na dan-dva u Mokro Polje kod Miličinih i dođošmo u Split umorniji nego što smo otišli.
Budućnost košta, tako je to.
- 60 -
A na poslu ništa novo, stalno neke razrade nekih ideja o budućoj organizaciji ŽTP-a, što po odredbama ZUR-a što po tehnološkim principima. Decentralzacija i horizontalna organizacija ili centalizacija i vertikalna organizacija, a sve da se zadovolje odredbe ZUR-a i tehniloški proces. Kao da svjet od nas počinje, kao da ono otprije ništa nije valjalo, te se mora sve iznova graditi, a ne nadograđivati na dobra rješenja koja postoje i koja samo treba prilagoditi novim vremenima i tehnološkim mogućnostima.
A iza svega se vodila rovovska bitka ''za fotelje''.
A sada su masovno pristizali i ''kadrovi sa strane'', iz građanstva, naročito za ''zajedničke službe'', ''radne zajednice'' OOUR-a, RO-a i SOUR-a, dok se tavorilo s radnicima za izvršavanje osnovnog zadatka firme: prevoz robe i putnika.
Otkad postoji željeznica, radi specifičnosti poslovanja, kadrovi su se odgajali ''odozdo'' i s vremenom i iskustvom napredovali prema ''gore''. Primali su se mladi i idealno zdravi momci ili cure i počinjali na najednostavnijim ali najtežim i najopasnijim poslovima manevriste, transportnog radnika, pružnog radnika i slično, da bi postepeno kroz interno doškolovavanje napredovali za skretničare, vođu manevre, konduktere, vozovođe i dr., a da bi se najbolji školovali za mašinovođe, otpravnike, pružne poslovođe i sl., a od ovih najbolji za šefove stanica, dispačere, nadzornike i sl., a od ovih dalje za razne referente, inspektore, kontrolore, revizore i tako do samog vrha u vertikalnoj rukovodećoj hijerarhiji.
A sada se taj princip urušio, mladi nisu pristizali radi slabih plaća, a stari ubrzano odlazili u penziju. A dođe i ZUR kao umjetni đubar za bujanje birokracije, dok nasta suša u proizvodnji: nema radnika za osnovnu djelatnost poduzeća, a administracije i previše koja kao svaki parazit sama sebi izmišljaše posao.
Tako u računovodstvo i knjigovodstvo ZOP-a dođoše dvije diplomirane ekonomistice: Ivana Jelaska, iz poznate sšlitske familije Jelaska i Smiljana Mihalec, iz Vidoševića familije, u Vuču Ana Lagator, ekonomista, kod mene u Saobraćaj nekoliko curica u knjigovodstvo i računovodstvo, itd. tako da se skoro svaki dan sretao neko novi po kancelarijama. I odmah se vidilo, na prvi pogled, ko je od njih vezan porjeklom za željeznicu, a kome je to ''tera inkognita''.
U OOUR za tehnički pregled, njegu i održavanje kola ili skraćeno ''Kola'' za rokovodioca ekonomske službe je došao mlađi čovjek, diplomirani ekonomista, Ivica Mladineo iz Tvornice feronikla Dugi Rat. Tamo je radio kao referent, a stanovao je u svojoj kući u Stobreću, porjeklom iz Podšpilja na Visu, bio oženjen i imao djete, sve u svemu, mojih godina i nešto manje radnog staža. Ekonomiju je diplomirao na novootvorenom Ekonomskom fakultetu u Splitu, nekoliko godina poslije mene, a igrao je i nogomet kao prvotimac u ''Primorcu'' iz Stobreća.
Na stručnom kolegiju Čvora zamolio me direktor OOUR-a Kola pogonski mašinski inžinjer Mladen Giljanović da njegovog novog šefa ekonomije uputim u posao pošto on kao ''stranac'' nema pojma o željezničkom poslovanju:
-'' Em Bodul, em radio tamo u dobroj firmi za dobru plaću, a ovdje doša da šefuje za manje pare, a kao takav nema pojma da li se točak na željeznici vrti oko osovine ili skupa s točkom...'' - nasmija se on.
-'' Pa zar niste mogli naći nekog ko pozna tehniloški proces na željeznici, a i čudno mi je to da on ''skače s konja na magarca'' bar kad je u pitanju plaća, a o stanu i drugim privilegijama ne govorim!?'' - pitam ga poluozbiljno.
-'' A znaš kako to ide, na natječaju je imao najbolje kvalifikacije, pa preporuke sa svih strana, mada sam i nešto načuo, onako nezvanično, da je tamo mutio ili pokušao mutiti, i eto, šta je tu je, valjda će se znati uklopiti.''- uozbilji se Mladen.
- ''A neka dođe, pomoćiću mu koliko mogu, a dao sam ti i Zoru, ona sve zna šta treba. Šteta šta ona nema na papiru spremu koja se traži, mada iz iskustva zna sve tamo odraditi.''- velim mu.
Ivica je došao kod mene u kancelariju nakon pola sata od tog razgovora i pozvao se na razgovor s Mladenom. Nakon formalnog upoznavanja uputio sam ga na literaturu, pravilnike, način rada, dao mu informacije s kim može kontaktirati u Zagrebu i po pitanjima struke i procedure i činilo mi se da brzo ''veže konce'' jer je stalno unjkavim glasom potvrdno odobravao uz istovremeno stenografsko šaranje po nekom blokčiću.
-'' E, pa zasad toliko, ako šta zatreba tu sam, nismo daleko, a Zora ti toga dosta zna, poslušni je ili je zaduži da odradi, a vidćeš da neće biti problema, želježničari su ti posebna sorta, vole pomagati mlađima i novima u poslu, to je tradicija.'' - kažem mu pri kraju razgovora.
-'' A da, to sam odma primjetio, jednostavni ljudi, prostodušni i pretjerano uslužni, a ne kao što je bilo tamo di sam radio, sve napuhana gospoština mada su manje obrazovani u svkom smislu od vas ovdi.''- prunjka on.
-'' A šta tebi bi da s veće plaće dolaziš ovdje na manju, dosta manju, tamo si radio u firmi koja predobro radi, izvozi sve, djeli dobre plaće, a iz fonda zajedničke potrošnje podmiruje promptno sve potrebe za stanovanje radnika, društvena prehrana je bolja nego u ''Lavu'', a to ti je i bliže Stobreću nego ovdje?'' - direktan sam.
-'' Istina, ma ja tamo ne mogu napredovati, uvjek je neko ispred mene, rade ka svuda rođačke i klanovske veze, a ja radeći ovdi sam u gradu i mogu kontaktirati brže i jednostavnije s ljudima, osobno, a na ovom mistu sam sebe takoreći kontroliram i nikom ne polažem račune. Auto imam, kuću imam, otac mi pomoga da izgradim, a tamo sam bio u slipom crivu, i uvik nekom polaga račune. To mi je bija razlog da dođem 'vamo, neka je manja plaća, ali mi je veća sloboda i manji umor, mogu se više posvetiti ''Primorcu'' i svojim obiteljskim stvarima.'' - zaglađuje masnu kosu i jedva ga pola razumih kad ubrzano unjkajući razjasni svoje razloge.
-'' Neka, vrata su ti kod mene uvjek otvorena, pomoćiću koliko i kako mogu uvjek kad ti zatreba, a i sam vidiš da je to u osnovi sve isto, a specifičnosti su logične i lako razumljive.'' - velim mu.
-'' Lipo, hvala, vidimo se.'' - prounjka on i ode užurbano.
A u mislima, taknuta iz podsvjesti, mi se nametnu neka slutnja: ovaj čovjek je vjetropir, gleda svuda i na svakom mjestu i u svako vreme samo u svoju korist, i neće prezati ''...da gazi preko mrtvih...'' da ostvari svoje prohtjeve i ambicije. Jedan od onih ''ljigavaca'', i po fizičkom izgledu i po duševnom kroju, koji svoju stručnu i intelektualnu moć i energiju tome podređuju ne osvrćući se na ''žrtve'' koje na tom svom putu prouzrukuju drugima.
Bacim pogled kroz prozor i to što ugledah još više potvrdi moju slutnju: živahno je razgovarao s Bućanom Ivom i Vinkom Ćaletom kao da se godinama poznaju, a znao sam da je tu tek tri dana. Ili se poznaju od ranije ili su se prpoznali po ''njuhu'', i bi mi jasno da je to kadar ''hrvatskog proljeća''.
Nakon nekoliko dana srete me pregledač Joško Pribudić i kao uvjek slatkorječiv obavjsti me:
-'' E moj šefe, šta li me sve sada ne primamo na feratu!? Imaju škole, fakultete i diplome, a o željeznici i poslu na njoj nemaju pojma. Onaj moj šef ekonomije je pravi mulac, ne zna šta je papučica a šta bandaž, šta je poluspojka ili prektetnik, a kako će onda znati kad i koliko triba truda za otklkoniti te kvarove. Idemo mi nizbrdo šefe, jadna ferata.''
-'' Ajde meštre, ne kukaj, naučiće oni, treba im dati šansu.'' - nasmijem se - ''Vidim da se brzo sprijateljuje na sve strane.''
-'' Oće đavla, oni gledaju samo kako da se ovajde na našoj muci, briga nji za nas, došli na gotovo i troše li i troše ono što smo mi stvorili. Eto, ti si šef, valjaš tolike pare a nemaš reprezentaciju, a moj šef je tu tek par dana i već je ima i sve redom časti, kupuje ''podršku'' i ''veze i vezice''. Novi ljudi, novi običaji, ma neka ih samo neka troše svoje a ne naše, neka nešto ostave i budućima ka šta smo i mi radili.''- požali se Joško - '' I da znaš, on nije ni član SK, a dobio to šefovsko misto.''
-'' Pa šta, nisi ni ti, ali dobro radiš svoj posao, znamo se odavno i nikad nismo dolazili u sukob, ti si kao pravi profesionalac radio svoje, a ja svoje i dobro je štimalo, zar ne?''- velim mu.
- '' A jeste, lako je s tobom raditi kad kao ''glavni'' u timu znaš šta triba, pa razoružaš znanjem svačije jogunjenje. I nemoj tako, bio sam ja član SK, izbacivali me i nanovo primali, ma nisam ja za to, ja se boemišem, ženio sam se zvanično i nezvanično par puta, zezam se s životom, a da sam k'o brat Slavko moga sam biti odavno neki šefić i primati veću plaću. Ma znam da to nije za mene, nemam motiv i debelu kožu da naređujem ljudima, da ih obmanjujem i lažem, da im budem primjer i vođa kad volim, ma živim, kao slobodnjak i samostalac, ne pitajući nikog za njegovo lično što ne dozvoljavam ni njima da se upliću u moje. A tebe od prvog trena cjenim, nikad se nisi raspitivao ni kod mene ni okolo kako i zašto ja tako živim, cjenio si me onakvog kakav sam, a i ja te radi toga poštujem, ta ti si jedini od šefova koji ovako razgovara sa svima, od onog najnižeg do najvišeg u firmi. A ovaj moj šef ekonomije već zauz'o pozu, na sve ispod sebe gleda s visoka, a podvlači rep i ulizuje se višima. E, jebem ti take ljude, nema tu ljudine, one koje ljudi cjene.'' - raspriča se on.
-'' Ajmo mi na piće u ''Bobisa'' kad nemam reprezentacije da te počastim ovdje.'' - nasmijem se.
-'' Ajmo, da ostavim ovdi čekić i rukavice, ali ja plaćam, dosta mi je da mi činiš čast što se sa mnom otvoreno družiš, ta ti si ipak šef a ja trlišar, a primaš me ka sebi ravnog, k'o čovjeka.'' - doda na moju ponudu.
-'' Ajmo, lako za to, ti piće ja kavu ili obrnuto, može tako?'' - smijem se.
-'' Eto, a drugi bi jedva čekali da se omuktaše. To ti je ljudski ali nije za tebe dobro, nemoj se previše ''ljubiti'' s nižima, ponekad im i odreži k'o drugi šefovi, vrag su ti ljudi, nekda te takvog cjene a nekda previše traže i kad ne dobiju okrenu se.'' - savjetuje me on.
Za šankom ispijemo žestinu i pijuckamo kavu šuteći, a onda se Joško osmjeli:
-'' Nisam ti mislio reći jer znam da ne voliš niti se baviš ogovaranjem, ali sam sračunao da ćeš ubrzo saznati od druguh, onih koji se ulizuju i u svoju korist ponešto o nekom dodaju. Ovaj Ivica Mladineo ti je rodom iz Podšpilja na Visu, ćaća mu je bio istaknuti HSS-ovac prije rata tamo u selu, a kao takav kooptiran u one lokalne vlasti poslije rata i znaš već, malo se okoristio muzući dvije koze, od vlasti i crkve, i njemu ovdi u Stobreću napravio kuću i preko veza ga zaposlio u Dugi Rat, tamo di su dobre plaće. Kol' lko znam on je tamo nešto zabrlja, pa se sklonio ovdi kod nas, a kako je doša i sam možeš pretpostaviti, gurali ga ''pravi'' ljudi od crkve do ovih Savkinih komunista koji prođoše lišo posli ''kritika''. Pazi se, bit će on fin dok mu tribaš, ali će istovremeno jedva čekati da ti sa savojom klapom istomišljenika podmetne klip kad mu se ukaže prilika. I znaj, on je od one vrste ''novih kadrova'' koji ne prezaju od ''niskih udaraca'' da bi ostavrili za sebe korist, a na šta mi stariji, drukčije odgojeni, nismo skrojeni. On ti nije ni komunista, ni vjernik, ni stručnjak, ni moralan čovjek, on je skorojević koji želi pare i vlast što brže i s što manje truda, i sve je po njemu dozvoljeno i normalno da to ostvari, i koristiće sve ''alate'' bilo koje vjere ili ideologije da to ostvari, onako po potrebi kako u datom trenu ocjeni. Ja toliko, a ti znaš da ne lažem, da ti želim dobro, ta prijatelji smo još iz Solina, zar ne?'' - dovrši on.
-'' Hvala Joško, nisam to sve zna ali sam nekako i sam došao do takvog zaključka.'' - stavim mu ruku na rame.
-'' Eh, umalo da zaboravim, evo ti ovaj upaljač, pravi njemački, naša u garnituri, nekom ispa, a dobar je.''- pruži mi rosfraj upaljč na plin.
-'' Ne treba, lip je, ma ga drži za sebe.''- otklanjam poklon.
-'' A šta će mi, ja sam nepušač, a imam ih ja još, svašta putnici zaborave.'' - gurnu mi ga u džep jakete.
Odemo nazad u kancelariju, on uze svoj čekić i rukavivce i prikriči:
-'' Povedi računa, sve mi je to ispričala moja ženska, ona je rodom otamo.'' - nasmija se vragolasto i ode.
Povedi računa o ovom, pa o onom, ma o svemu, a bilo je toga puno, i tako mi letiše dani ne kap po kap, već curkom. Da sam radio dan noć ne bi stizao pa se morala praviti selekcija po prioritetima, pa i pored nje i prenošenja ovlasti i odgovornosti na podređene nisam stizao ono što sam najviše želio, da se koliko toliko bavim naučnim radom u struci.
Ekipa koju sam imao u službi bila je dobro organizirana i svi su poslovi obavljani na vreme. Svi problemi koji bi se javljali bili su ''viša sila'' od nedostatka novca koji nije redovno pristzao od SOUR-a do raznih ''statistika'' koje su uvjek u zadnji čas kao prioritetni zadaci stizali od umnožene birokracije iz raznih SIZ-ova, SDK ili raznih statističkih zavoda od Općine, Republike, Saveznih i međunarodnih željezničkih organizacija. A one su najviše ljutile i mene i ekipu, jer su svi oni mogli te podatke dobiti iz zvaničnih željezničkih statistika koje je redovno izrađivao ERC ŽTP-a Zagreb i istovjetni CIP JŽ u Beogradu. Svi smo znali da je to dupli posao, ali protiv takve logike birokracije se nije moglo, imali su zakonsko pokriće i gotova stvar.
I u moju službu došlo je nekoliko curica, uglvnom iz željezničarskih porodica, i dva tri momka, koji se brzo uklopiše u sistem rada i mogao sam s te strane biti zadovoljan, sve je funkcioniralo kao najprecizniji švicarski sat.
I kod kuće, u podstanarstvu kod čika Pere i tetke Mare bilo je kako treba, živili smo kao jedna familija, a centar nje je bila Jasenka koja je svima nama bila ''mali šef'' čiji se zadaci s radošću ispunjavaju.
Ali se u tom zatišju, negdje u podsvjesti, rađala neka sumnja, nekako neodređena, da tako neće vječno biti i da treba računati po onoj Ciganskoj ''... plači kad je lepo, a veseli se kad je ružno vreme, jedno dolazi poslle drugog..'', kako mi odavno u Kopilici parafrazira izreku jedan kapo Ciganske čergeTopić, porjeklom negdje s Travničkog područja.
I ubrzo se pokaza da je tako.
( Nastavk iz rukopisa)
Nema komentara:
Objavi komentar