- 16 -
Oko deset sam nazvao Rodilište da vidim šta je novo s bebom.
-"Možete doći po nju, sve je u redu, kontrolni nalaz je dobar." - reče mi sestra preko telefona.
-"Odlično, dolazimo!" - laknu mi i skočih s katrige.
Zpvem Dušana i kažem mu da možemo po bebu.
-"Znam, sad mi je javila Marija, taman sam te htio zvati." - reče on - " Gdje da dođem?"
-"Dođi u Omišku da uzmem opremicu, pa ćemo od tamo u Rodilište." - rekoh mu.
-"Dobro, čekaj me tamo." - reče on - " Odmah dolazim."
Uz pomoć Miličinih uputa spakujem opremicu i kao kroz san slušam njene savjete i upozorenja da dodro, dobro pazim kako ću bebu držati, i da pripazim da se ne prehladi, uguši, i ko zna šta je još govorila, a meni je to prolazilo kroz uši mada sam stalno ponavljao isti odgovor:
-"Znam, tako je, hoću, ne boj se..."
Dušan se nije ni parkirao, a ja sam već bio kod bjlog "Renoa 12":
-"Idemo, sve jo ovdje šta treba." - rekoh mu, sjedoh u auto i stavih opremicu u krilo.
-"Pa, kako si Miško?" - otegnu on pitanje, dali radi pažnje na vožnju ili radi nelagodnosti koju je prouzročio dok sam bio u Vojsci, nisam obraća pažnju.
-"A vidiš, u strci, i ovdje i u firmi, svuda problemi." - odgovori nepovezano.
-"Dobro, sad je s bebom sve u redu, a šta je to u firmi?" - raspituje se on.
-"Male plaće, puno posla, nemaju para pa se dugije dobavljačima, ko god može odlazi s željeznice, a oni šta dolaze su ajme i kuku, oni koje nijedna firma neće. Luda kuća!" - odgovaram mu nepovezano misleći na Rodilište i bebu.
-"Tako je svuda, stariji zauzeli pozicije i ne puštaju, a mlađi nezadovoljni što imaju škole i struku, a ne mogu od njih naprijed i nemaju strpljenja čekati da ovi odu u penziju. Tako je i kod mene, a vidim i po drugim firmama." - veli on.
-"Ali, kod nas su plaće na minimalcu po ko zna koji put, a da su veće, bar u prosjeku privrede, nekako bi se dalo sve to podnositi." - rekoh mu.
-"Istina je to, Republika vam neda, a Općinu nije briga za vas jer ste republička firma. A ustvari od vas kradu i jedni i drugi." - kaže on.
-"I "Elektroprivreda" je Republička firma pa je tamo plaća jedne čistačice kao moja rukovodilačka, kako se to za njih ima para?" - odgovorim protupitanjem.
-"Eh, isluženi političari idu tamo za direktore i savjetnike "na odmor do mirovine" ili nekog drugog mandata, a ne pada im napamet da dođu na željeznicu jer bi morali nešto i raditi, a ne znaju ništa o tom poslovanju. Kad "Elektroprivreda" zatreba para dignu se cijene struje, pa narod hoće-neće plaća, a vi to ne možete jer bi vam teret i putnike odnijeli cestovni prevoznici, i ovo malo što prevozite. Tako je to, politika i njeni interesi su u pitanju." - veli on i parkira auto ispred Rodilišta.
Idemo uz stepenice na glavni ulaz u kamenu zgradu prekoputa "Hajdukova" Placa i javljamo se na šalter dežurnoj sestri.
-"Sad će cura, sačekajte tren." - i ode niz hodnik, a nas ostavi u maloj sobici s nekoliko poluvisokih ambulantnih kreveta.
Vrati se ubrzo s još jednom sestrom koja nosiše bebu u naručju široko se smijući:
-"Evo male šinjorine, tata!" - i stavi je na čistim lancunom presvučeni pomoćni krevet.Tad uze od mene opremicu i presvukoše obe bebu skidajući bolnički veš i oblačiše je u onu opremicu koju sam ja donio. Beba je sve to mirno podnosila gledajući velikim krupnim okama i pućeći rumene usnice.
-"Isti tata, zar ne?" - smije se sestra.
-"Samo koji?" - nasmijem se ja.
-"Ej, muški, uvjek sumnjaju!?" - keseri se jedana -"Pa Vi, vidite li ta ustašca, pa čelo, pa obraščiće!"
-"Ne sumnjam, znao bi da je moja, prepoznao bi je među hiljadama beba." - rekoh im.
-"E, bi, po čemu!?" - smiju se sestrine oči.
-"Takva je bila moja mlađa sestra, i mlađi brat, kad su bili bebe, krupne i mirne, istih mota, pamtim jer sam bio povelik kad su se oni rodili." - nasmijem se.
-"Pravo kaže čovik, tako je bilo i kod mene, puna kuća dice, od beba do momaka za ženidbu i cura za udaju." - veli druga sestra.
-"A sad pružite ovako ruke i neka šinjorina ide mami, jadnica sigurno drhteći čeka." - dodaje mi bebu sestra upakovanu u nosiljku.
-"Za sreću, obema." - pružim im nešto novca i prihvatih bebu.
-"Niste tribali, hvala tata i polako, pažljivo." - pozdraviše se sestre.
Dušan stoji sa strane i gleda, preko oka vidim kako mu se lice raznježilo, a kao da mu preko osmjeha preleti sjenka tuge, valjda što on nema još djece iako je u braku s Katjom skoro pet godina. Kad sam prihvatio bebu i krenuo prema izlazu on se nagnu i pogleda krupne oke i bucmaste obraščiće i napućene usnice i tiho nježno reče:
-"Naša je, prava Mažibraduša."- i požuri ispred mene da pridrži izlazna vrata, pa je, pazeći na svaki moj korak, polako silazio uz mene niz stepenice.
Dušan je vozio oprezno i polako izbjegavajući svaku rupu na asfaltu do Omiške ulice, a tada mi pomože da izađem s bebom iz auta.
Teta Eta i Milica su virile kroz prozor i sačekaše nas kod otvorenih vrata:
-"Amo je nosi Mile u sobu, tamo je toplije i sunce je." - pokaže teta Eta, a Milica samo što mi je ne istrgnu iz ruku.
-"O sunce moje, kako ci ti meni, sta su ti tamo ladili, kako si se patila tako mala bez mene."
A beba je žmirkala krupnim okama, pućila ustima i plela minjaturnim prstićima s "lakiranim noktićima" na širokom kauču.
-"Vidi male lopuze sto uziva, neće ti ova puno plakati."'- prekriži se teta Eta i stavi nešto novca na benkicu.
-"Kako će se zvati, niste mi rekli?" - pita Dušan i stavi i on novce kod bebe.
-"Jasenka! Rodila se ujesen kad je najljepša boja jasenova lista tamo kod nas." - veli Milica.
-"Lijepo ime, neka, rjetko i posebno." - složi se on.
A ja i Milica smo se davno o tome dogovorili. Ako bude ćerka neka se zove Jasenka, a ako bude sin neka se zove Marko po djedu, jer bi bio prvi unuk od njegove sedmoro djece.
A Jasenka je još malo širila krupne oke, malo žmirkala, pućila usne i zaspala. Stavili smo je u njen krevetić i prešli u kuhinju da popijemo piće i kavu, ostavljajući otvorena vrata od sobe.
I tako je prvih oktobarskih dana 1976. godine krenuo porodični život moje tročlane familije, u podstanarskom sustanarstvu, u Krstuklovića kući u Omiškoj ulici br. 26, u Splitu.
- 17 -
Sad mi je na posao bilo lakše ići kad je kod kuće "sve sjelo" na svoje mjesto, neka mi se život u odnosu na momački kardinalno promjenio.
Obračun plaća je dovršen na vreme, isplate su bile izvršene i radnici su bili zadovoljni naročito što su znali da do kraja godine neće padati, i nadjući se da bi mogle biti i nešto veće. A takvo raspoloženje među radnicima je uvećalo moju popularnost što drugim rukovodiocima nije bilo baš milo, naročito Ban Jerku, šefu opće i kadrovske službe, pa je nastojao da opstruira kad god je mogao zajednički rad naših službi.
Tek za kraj mjeseca je nagovjestio sastanak komisije za prijem u radni odnos novih radnika, ali mu te namjere prekinu direktiva iz Zagreba da pod hitno treba izvršiti OOUR-izaciju ŽTP-a, a to je značilo da se trebaju mjenjati svi pravni i organizacioni akti u Sekciji od Statuta do pravilnika o HTZ i PP zaštiti, što je značilo mnoštvo sjednica raznih komisija, RS-a i Zborova radnika, kao i sindikalnih oraganizacija.
U to vreme u stručnom časpopisu "Željeznice u teoriji i praksi" izađe moj stručni rad o sistemu stimulativne raspodjele osobnih dohodaka na željeznici, pa mo epočeše zvati kolege sa svih strana ŽTP-a da im ponešto pojasnim odnosno dostavim naš Pravilnik o osobnim dohocima. Branio sam se da je to zasad samo jedna od ideja i da naš Pravilnik još nije gotov, a kad se tako nešto verificira na nivou ŽTP-a onda će postati zvanični stav i dokument.
Ali je reagirala i Uprava ŽTP-a pa me, i ne pitajući me, imenovaše u komisiju za izradu okvirnog Pravilnika o stimulativnoj raspodjeli na nivou ŽTP-a, a koji će obavezivati sve OOUR-e u sastavu RO ŽTP Zagreb da se kreću u svojim aktima u datim granicama po ovom Pravilniku. A kako to biva, čeka se čeka, pa onda odjednom ispadne hitno i sve se mora u najkraćem roku, te sam u Zagrebu, u Mihanovićevoj, gore u zagušljivom potkrovlju sastančio s komisijom tri-četri dana dok to sve do detalja nije razrađeno. Svi u komisiji smo bili svjesni da će rad po OOUR-ima biti dosta duži zbog dugotrajne procedure usvajanja po Zborovima radnika, ali i tu se često moralo lomiti preko koljena.
Tako sam počeo voditi i komisiju našeg OOUR-a za izradu Pravilnika o OD, a radnike je u svemu tome najviše interesirala startna osnova njihovog radnog mjesta odakle sve počinje i na što se sve ostalo nadograđuje. Jedan od članova te komisije bio je i Ante Žunić, inžinjer mašinstva, iz ŽAS-a, po čijim je stavovima trebalo revidirati sve iz osnova, od postanka željeznice do današnjih dana. Ti stavovi, da su bili ponuđeni Zborovima radnika bi isti tren izazvali štrajk, jer je po njima više trebalo platiti manevristu od otpravnika vozova, a otpravnika ili mašinovođu od generalnog direktora ŽTP-a.
-"Ante, ne gubimo vreme, imaš zadate parametre od 1:8 na nivou ŽTP-a, a to znači da je najniža startna osnova NKV radnika 1, a 8 puta veća za generalnog direktora. U OOUR-ima je taj raspon 1:4, i mi nemamo tu šta mudrovati, već u okviru toga odrediti startne osnove za svako radno mjesto uvažuvajući kriterije stručne spreme, školske spreme, fizičkog napora, ujmnog napora i uvjeta rada. Ni sam manevrista ti neće na takvo nešto pristati, da ima veću stratnu osnovu od direktora, ma znaju radnici ko šta radi i u kojim uvjetima radi. A te stvari rješavaju i drugi pravilnici, npr. manevrista ima beneficirani radni staž, a direktor nema, šta znači da prvi ide u penziju u mlađoj starosnoj dobi od direktora." - pokušavam ga uvesti u tokove važećih kriterija.
-"Ma jeste tako bilo do sada, ali sada su nam manevristi i slično kritični kadar, a direktori nisu, a kako ćemo ih dobiti za rad ako su tako slabo plaćeni?" - ima on svoje argumente.
-"Pa zato imaju odredbe u posebnom članu gdje se kaže kako se to pitanje rješava i kada se neki kadar smatra kritičnim, a to su izuzeci koji se radi toga i posebnim mjerama rješavaju." - objašnjavam mu.
-"Ali po ovom šta ja predlažem glatko će biti usvojen na Zborovima, vidit ćeš!" - tvrdoglavo će on.
-"Ti zaboravljaš da smo mi ovdje u komisiji struka, a ne politika, i kao stručnjaci mi moramo dati svoje predloge na bazi proračuna, a šta će političari mjenjati nije me briga. Ako ti želiš poene u politici onda si došao na pogrešno mjesto, ovdje to ne pali, ovdje u komisiji su samo objektivni matematički argumenti." - već sam na početku iznerviran njegovim nepoznavanjem materije, kako radnih mjesta tako i financija, te politički-demagoškim udvaranjem radnicima.
A on je bio fizički zgodan, visok, sportski tip, dosadno komunikativan, prepotentan i jako naglašena ega, i kao takav težio je da na svakom loncu bude poklopac, pa je svakog čiji su argumenti pobijali njegove stavove smatrao kao protivnika njegovu usponu u karijeri. Ubrzo ga je većina radnika "pročitala" pa mu nije bilo jasno kako ga to kao inžinjera ne uvažavaju, ne poimući da iza njegove titule ne stoji adekvatno znanje i da se takvi mogu "prodavati" na kratku stazu. Kad nije mogao napredovati kroz struku on se bacio u politiku i tu sebi krčio put ka vrhu kroz sindikalne i partijske funkcije, za koje se malo ko otimao osim njemu sličnih.
Ostali članovi komisije su prihvatili moje sugestije pa ni on nije imao kud, ali mi je zapamtio očitanu mu lekciju, kako će se u budućnosti pokazati.
Na Zborove radnika izašli smo ubrzo sa svim pravilnicima iz ekonomske sfere, poslije utvrđivanja predloga na RS, i oni su takoreći jednoglasno usvojeni, pa ih je RS proglasio usvojenim i važećim.
Ban Jerko je pucao od muke, on nije stigao pripremiti ni jedan akt iz svoje struke i službe pravdajući se da nema dovoljno stručnih ljudi:
-"A otkad te Mile ganja da primiš one radnike?" - kaže mu Slavko Pribudić na kolegiju.
-"Ima zakonska procedura, ja tu ne mogu ništa, ai neću mimo zakona!" - cvrči on.
-"Bane, zar ti ubrajaš u zakonsku proceduru i to što ti treba tri dana da napišeš oglas i pošalješ ga po kuriru u "Slobodnu"? Daj ne pizdi, kad treba zapeti onda treba, ali treba i znati!" - dobaci mu ironično Ćiro Vučenović.
-"Svi su neznalice samo je on pametan, kao u slučaju tumačenja odluke RS za Milu. Ne znamo mi, ne zna Sud, samo zna Ban Jerko!" - podbode ga Slavko.
A na RS je Ban uputio tumačenje Suda o glasanju i izjavio:
-"Ja sam vam pročita kako Sud tumači vaše glasanje, s kojim se ja ne slažem, pa želim da se o tom izjasnite!"
-"O čemu da se izjasne!?" - pita ga Saraga.
-"O ovome tmačenju Suda!" - crveni se Ban od jeda.
-"Pa nije RS viši u odlučivanju od Suda, jesi li ti lud, ne zbunjuj ljude, oni nemaju šta više glasati kad su odluku donijeli, a Sud tumači da je ona ispravna i punosnažna, pa šta onda da glasaju!? Ti si se tu puno spetljao, to se evidentira u zapisnik kao tumačenje odluke i gotovo." - razljuti se Saraga, a prdsjednik RS Marijan Mustapić doda:
-"Mile je podnio molbu, mi smo glasali kako smo glasali, a Sud kaže da je pravosnažna, pa se nema i ne treba glasati ponovo ni o čemu. Ovo tumačenje Suda će biti priloženo i citirano u zapisniku i gotovo. A ja zaključujem da ti Bane nisi u pravu što i Sud kaže, i nemoj se skrivati iza RS perući ruke nekakvim nakaradnim procedurama."
I tako je Ban morao podvući rep, a Delija mi javi da se s njim tih dana nije moglo živiti, brecao se na sve njih u službi i da su se svi sklanjali dok bi ga vidili.
-"Radimo mi svoje, ne može on tu više ništa." - rekoh mu.
-"Ja sam to već javio "Dalmacijavinu", možda i oni nešto učestvuju, vidjet ću." - izleti se on i ugrize za jezik.
-"Zar nisi naveo da oni daju 50%, a ne možda?" - bocnem ga.
-"Pa hoće kad Donata stigne na red." - prizna da je laga.
-"Eh, Ive, Ive, neka, neka!" - spustim slušalicu.
I ja sam stupio u kontakt s "Jugobankom" i oni su ponudili da učestvuju sa 50% u cjeni stana i da daju stan iz svoje kvote koju su ugovorili s Zavodom za izgradnju Splita.
-"Tako bi bilo najbolje, željeznica će vam doznačiti akontaciju od 51% od ugovorene vrednosti stana, a vi budite nosioci nabavke stana, vjerojatno će neko kod nas tu odluku RS pokušati osporiti preko suda." - kažem im.
-"Mi ćemo načiniti ugovor i poslati ga ovih dana, vi na željeznici potpišite i doznačite novac, pa ste vi Mile mirni, neka tuže, nek se sude koliko ih volja." - reče mi gospođa Biserka Kravar u prisustvu šefa pravne službe Kapora.
Ugovor je stigao sutradan, Saraga ga je potpisao:
-"Eto, ja ispunjavam svoje obećanje i dogovor. Ti sad daj nalog za plaćanje i gotova stvar."
-"Čujem da će neki na sud radi ovoga?" - pitam ga.
-"Dobro si to izveo, da se ova odluka i poništi na sudu "Jugobanka" će ti dodjeliti stan, a sud se neće mješati u ugovornu obavezu." - veli on - "A sigurno neki hoće, Banovi pulenisigurno."
-"Radi toga je tako i napravljeno. Šta je s delijom?" - pitam ga.
-"Reći ću mu da i on tako napravi. Na taj način s jednim stanom rješavamo dvojicu vas kad i firme vaših žena žele da učestvuju 50%." - zadovoljan je on jer mu se tako lakše pravdati pred ostalima kad mu budu prigovarali.
Kopiju ugovora i nalog dam Božidaru Škari i on sav sretan:
-"Neka, neka! Baš mi je drago, neka znaju s kakvim stručnjakom imaju posla. Zajebavcaće oni još, ali ti mogu puvati u guzicu, nesposobna i umišljena bagra."
I sutradan mi donese ovjereni transfer novca na "Jugobanku" što malo kasnije potvrdi telefonom i šef pravne službe "Jugobanke" Kapor:
-"Svaka čast, nikad brža realizacija ugovora! Samo nam je problem što ZIS nema stanova, ali prvi koji budu rješit će Vaš problem!"
Konačno se sasta i komisija za prijem novih radnika u moju i pravnu službu.Uglavnom su se prijavila djeca željezničara: Neda Vranjić, Senka Matetić, Iva Ribić i Ana Miljak, a Ban za pravnicu u svojoj službi odabra Birđu Križan koja je dolazila iz neke firme u Zadru.
Sa Saragom sam razgovarao o rasporedu Joze Grgića za referenta za raspodjelu:
-"A šta će ti on!? Misliš li da je on za taj posao sposoban?"- nije bio oduševljen.
-"Završio je ekonomiju, valjda je i nekog vraga naučio, a biće pod mojom kontrolom, radiće onako kako mu ja kažem. Volio bi i ja da je neko sposobniji, rječitiji, brži, ali šta je tu je. Ovako neće konkurisati za rukovodeća radna mjesta kod reizbora, a zašto ima sve formalne uvjete." - ubjeđujem ga ja.
-"Dobro kažeš, nek ga vrag nosi! A on ti treba do groba zahvaljivati, primili smo ga radi tebe poslije zatvora, a nije on baš zgodana osoba, smotan je, ciničan i zavidan. Neće ti se taj nikom revanširati, čudan je to svat, ako na to računaš." - opominje me Saraga.
-"Ne računam na to, vukao sam ga na studijama, nagovorio ga da bude član SK, kad me skoro ubio u Brdašcu zataška sam, nagovorio Vas da ga primite poslije zatvora, pa neka mu bude još i ovo. Da mi ljubi ruke svaki dan teško bi se odužio, a ja to i ne očekujem, čak slutim da će prvom prilikom praviti mi smetnje, a neka mu bude, takav sam, šta mogu." - iskreno rekoh.
-"Kako hoćeš, nek ti bude, reci mu da dođe pa ćemo razgovarati." - konačno se on nevoljko složi.
I nakon par dana dođe Jozo Grgić za referenta raspodjele i smjestih ga u kancelariju kod Branka Čiče i Miše Vučičevića.
Moja ekonomska služba je sad kako-tako bila kadrovski kompletna.
- 18 -
A u kući smo se navikli na Jasenku, ustvari ona je postala centar svjeta. Sve je bilo podređeno satnici koju je nametnuo njen ritam življenja. No, taj ritam je bio jednostavan i tačan, svaka tri sata budila se i tražila hranu, a ostalo vreme je većinom spavala, mada je pomalo i šarala pogledom po sobi.
Kako joj nije bilo dovoljno dojenje ona je tražila još hrane oštro se buneći. Milica je pokušala da se drži uputa pedijatra, nekih priručnika i uputa na kutiji umjetnog mljeka, ali Jasenka nije bila s tim količinama zadovoljna i tražila je još plačući sve dok ne bi dobila odgovarajuću količinu.
Tako, prvih dana, Milica je podoji i da joj još pola bočice "Bebirona", a Jasenka, žestoko plačući, traži još. Milica je pridrži da podrigne i spusti u krevetić, ali ona plače li plače. Umješa se teta Eta:
-"Milice, ona je gladna, to joj nije dovoljno!"
-"Pa ovdje kaže pola bočice za njenu dob, možda će se smiriti." - zbunjena je Milica.
Ali Jasenka plače li plače, nema spavanja.
-"Daj joj Milice još, pa ćeš viditi da će se ona odma umiriti kad bude sita."- kaže teta Eta.
-"Previše će se debljati, a to nije dobro, kažu doktori." - brani svoj stav Milica.
-"Pusti ti doktore, ta vidiš li da je ona krupna beba, zrela se rodila, čista se rodila, a ne crvena ka odrani zečić, ka' druge bebe." - iz svog iskustva daje savjete teta Eta.
Spremimo joj još jednu dozu, istu kao i prije, i damo Jasenki. Ona začas isprazni bočicu, rutnu i odmah zaspa.
-"Eto vidiš, šta sam ti rekla, krupna i napredna beba, to šta piše je za sitniju dicu." - likuje teta Eta.
Kad bi je kupali ona se nije bunila kao ostala djeca, očito je uživala u vodi, jer se bunila kad bi je izvadili iz kadice i brisali. A tada je uživala u vježbanju na velikom krevetu. Tamo bi je stavili na dropčić, a ona se svom snagom borila da se pridigne, rukicama, nogicama i odmah počela podizati glavicu orošenu sitnom kosicom s visokim zaliscima na čelu.
-"Vidi ti lopuže male, kako je jaka, već podiže glavicu, a drugoj dici treba tri miseca da to mogu učinit!" - mazi je teta Eta.
A sada smo čekali kada će se početi smijati svojim malim krezubim ustima.
Redovno smo je vodili na kontrolu kod pedijatra, vagali, i sve je bilo kako treba, a tamo su se i sestre i ostali roditelji čudili kako je napredna u odnosu na svoju dob.
Plaće su i dalje bile male, zbog porodiljskog Miličina je bila umanjena, a moja na željeznici toliko skromna da mi je malo ko vjerovao kad bi mu rekao iznos, jer nisu mogli zamisliti da šef službe može biti plaćen kao neki knjigovođa po drugim firmama. Pola naših porodičnih primanja je išlo na plaćanje podstanarstva, a od druge polovice najveći dio je išao za Jasenkine potrebe, hranu i odjeću, koju je ona nezamislivo brzo prerastala.
Sreća je bila što je bilo lako podići potrošački kredit te smo na taj način pribavljali odjeću za nas dvoje. A u to vreme Milica izađe s idejom da trebamo nabaviti auto, bar "Fiću", jer će brzo proći porodiljski, a tada će trebati Jasenku voditi u jaslice, što će biti dodatni troškovi, pa neka do tada izađe bar pola kredita za auto.
Ali do kredita za auto nije bilo lako doći, i tu su trebale debele veze, a do samog auta još teže, a kojemu su se cjene svaki čas naviše mjenjale.
Preko Dušana i svastike mu Marije uspio sam doći do kredita za auto, nekih 3,000.000, - dinara, a za "Fiću" je trebalo dodati još oko 200.000,- dinara, ali se auto u Splitu nije mogao naći po toj cjeni, jer ih nisu htjeli prodavati čekajući skoru promjenu cjena. Zovem Kragujevac, nemaju, zovem Zagreb, Beograd,Sarajevo, niko nema. Jedva ga nađem u Novom Sadu kod "Autovojvodine", imaju još par komada i ako uplatim tokom dana mogu ga dobiti po staroj cjeni.
-"Dajte mi broj računa i ostale podatke, banka će odmah uplatiti. Molim vas, potreban mi je radi male bebe."- zamolim gospođu ugodna glasa.
-"Ali nemate neki izbor boja, samo modra i bež, da li Vam odgovara?" - upozorava me ona.
-"Boja mi nije važna, auto mi treba." - rekoh joj paničnim glasom.
-"Onda nema problema, upisaću Vas, a Vi idite uplatiti, pa nazovite sutra da Vam kažem kada trebate doći po njega." - reče ona i izdiktira mi broj žiro računa i ostale podatke potrebne za banku.
Otrčim u banku i tamo lako sredim uplatu, a sve je lako kad se ima veza, jer da je išlo po redovnoj proceduri do auta ovaj put ne bi došao bez svih papira, a dok se dobiju papiri promjeni se cjena, i tako ukrug.
Sutradan se javim "Autovojvodini" i pitam ih jesu da li su dobili uplatu.
-"Jeste, stigla je, možete doći odmah." - ista gospođa mi veselo reče.
-"Mogao bi u petak, iz Splita bi krenuo naveče vozom, pa bi tamo stigao do podne." - molim je.
-"Nema problema, auto Vas čeka, sigurno je, nećete uzalud putovati." - ohrabri me ona - "Kakvo je vreme u Splitu?"
-"Dobro je, toplo, sunčano i vedro." - kažem joj.
-"Blago Vama, ovde je još hladno i maglovito." - žali se ona - " Donesite nam malo tog lepog vremena."
-"Hvala, hoću." - dovršimo razgovor.
Sad je trebalo naći vozača koji će ići samnom u Novi Sad po auto. Ja nisam imao položen vozački ispit, nešto radi toga što nisam imao kao samac namjeru kupovati auto i šta je za to trebao, za moja primanja, pozamašan novac, a koji sam ja trošio na studije, a i radi toga što sam smatrao da ću to poslije, pa se oteglo do ovih dana. Milica je imala vozačku dozvolu još od sedamdesetih godina, ali je ona morala biti s bebom.
Ali tu je bio Mišo Vučičević. On je odmah rado pristao, samo da nam ja sredim jedan slobodan dan. Javio sam se direktoru i tu nije bilo problema.
Odgovaralo mi je što Mišo ide, jer je on bio odavno vozač, a kao omladinac se takmičio kao član AMD-a u brzinskim utrkama jačih motora, pa je vožnja s njim bila odmor, a još više radi toga što se on dobro, ma odlično, razmio u sve motore, aute, do detalja, mnogo bolje od priznatih automehaničara i autoelektričara. A i njemu je odgovaralo da se malo makne od kuće i da posjeti šurjaka Marina koji je bio "plavac" u Somborskoj kasrni.
I tako mi u četvrtak naveče krenušmo na put vozom za Beograd, gdje stigošmo rano ujutro, pa presjedošmo na voz za Novi Sad i tamo stigošmo oko 10 sati. Od četri-pet "Fića-750" odabrali smo poslije Mišinog pregleda jednog bež boje, sredili papire, doplatili razliku i mogli smo nazad za Split.
- 19 -
Za Sombor smo krenuli preko Srbobrana, Vrbasa, Kule i Crvenke. Mišo je vozio polako ne prelazeći preko 60 km/s govoreći mi da tako moram voziti dok ne pređe 1000 km, radi razrade motora, a do tada će se pokazati jeli s autom sve u redu, a ako nešto ne bude moraće ga popraviti u garantnom roku. Kako on nikada nije bio u ovim ravničarskim krajevima sve mu je bilo interesantno, a ja sam mu rado pojašnjavao i odgovarao na sva njegova pitanja.
U Sombor smo stigli kasno popodne, raspitali se za kasarne i na prijavnici tražili Marina:
-"Nek' ga puste do ponoći, iz Splita smo došli."- kažem dežurnom desetaru.
-"E, to je daleko, hoće, daće mu dežurni oficir dozvolu." - rastrča se "kaplar".
Marin je dotrčao, poskakujući veselo, kao pas pušten s lanca, kopčajući opasač u hodu:
-"As ti Gospe, pitam se: otkud sad netko iz Splita, u ovaj dan i ova doba dana?" - grli Mišu dok ja čekam sa strane.
-"Zdravo Mile, i Vi?" - mene sigurno nije ni sanjao kao posjetioca.
-"Ajd' biži, idemo odavde, ne podnosim ove ograde i žice!" - požuruje ga Mišo - "Amo je auto."
-"Otkud "Fićo"? A di ti "Škoda"?" - čudi se Marin i još veselo poskakuje.
-"To je Milino, bili po njega u Novom Sadu, pa odlučili da navratimo kod tebe." - objasni mu Mišo - " Di bi ja s onom krntijom od "Škode" na ovakav put, bi se dovde raspala! Dićemo, znaš li dobar restoran, ni mi nismo ništa od jutros jeli?"
-"Ima jedan lipi, vozi pravo, pa desno. Pokazat ću vam." - Marin ga upućuje.
Smjestili smo se u tipični Bački restoran, sve je po starinski: stilski namještaj, prigušena svjetla i debeljuškasti brzi i tihi kelneri.Naravno, i tihi ljeni zvuci tamburaica.
Dogovorili smo se da naručimo mješano meso na žaru, mješanu salatu i naravno, kao Dalmatinci, vino, crno vino i običnu vodu. Mišo se začudio kad je vidio količinu hrane na velikom "rosfraj" pladnju koju je servirao konobar:
-"As ti miša, ovo bi doli kod nas bilo deset porcija i do pet puta skuplje. Pa tko ovo more izist!?"
- " Polako, ovdi se ne žuri, oni sve polako." - smije mu se Marin već ponešto upoznat sa ovdašnjim mentalitetom.
I nismo žurili, polako smo, u više navrata, pojeli skoro sve, a vina smo još dodali. Na kraju smo popili kavu i krenuli nazad do kasarne:
-"Uh, kako bi i ja rado s vama!" - uzdahnu Marin.
-"Brzo će proći, ne kukaj!" - kažem mu da ga utješim - " Skoro pola si odslužio, druga polovina je lakša kad prođe obuka."
-"Adio, pozdrvaite sve u Splitu!" - viče on dok uđe kroz kapiju.
-"Idemo mi sad, kuda je najkraći put?" - pita me Mišo.
-"Sombor, Bogojevo, Borovo, Vinkovci, Županja Tuzla, Sarajevo, Mostar, Kardeljevo, Makarska i Split." - kažem mu cjelu rutu - " Ima od Tuzle do Sarajeva uzbrdica, dićemo se na preko 1000 metara nadmorske visine, a od Sarajeva prema moru idemo niz pad, ali je bliže nego da idemo na Zagreb ili drugim putem kroz Hrvatsku."
-"A kakva je cesta kroz Bosnu, i otkud ti to znaš?" - pita me on.
-"To im je glavni pravac, na karti je označen kao magistralna cesta, asfalt, a noć je pa neće biti gužve. To sam učio u srednjoj školi iz saobraćajne geografije, bilo je dosta detaljno učenje željezničke i cestovne mreže." - objasnim mu.
-"Odlično, a "Fićo" će se taman razraditi do Splita, pa kod kuće odma možeš normalno voziti." - izračuna on.
-"Ako "Fićo" ne zakaže!?" - osmjehnem se.
-"Neće, nema šta zakazati, a sve što bi se pokvarilo mogu na licu mjesta popraviti. Za njega ti treba dva ključa, krcavida i kombinirke, a to imamo. A po ovome šta čujem, kotor i trap, ide ko satić. Biće on dobar, imaš sreće." - veli on.
Noć je, oskudna žmirkava svjetlost kroz naselja, na cesti skoro da nema drugih auta, pa vozimo bez zastoja stalno se držeći maksimalne brzine oko 60 km/sat. Od Vinkovaca do Županje pravac, pa Mišo povuče ručni gas i odmara desnu nogu. Pitam ga:
-"Ti nisi iša u Vojsku, što?"
-"Nesposoban!" - nasmija se on.
-"TI nesposoban, ne zafrkavaj, jak si ki konj, sportaš, karatista, motorista!? A mene ka starca uzeli,a gledao sam tamo i gorih." - velim mu.
-"Imao sam vezu, psihički razlozi, ne podnosim kolektivni život u zatvorenom i ograđenom prostoru." - smije se on.
-"A tako, pa kako ti je onda bilo u Turopolju, u zatvoru?" - pitam ga.
-"Zajebano! Odma me sprašilo na njive. Krumpir, paprike, kupus i drugo povrće smo uzgajali. Tek kad im se nešto pokvarilo u zgradi, a niko nije zna popraviti, ja se ponudio i to sredio i otada me tu stalno držali. Utom je istekla i kazna." - priča on.
-"Jeli još iko kažnjen za taj "Bakar"?" - pitam ga.
-"Ma kakvi, svi se izvukli, sve tatini sinovi, pa se sve slomilo na meni i zato me sudija "odra" za sve njih. Neka, to me nečem naučilo, da se prijatelji, oni pravi, pokažu kad si u nevolji, a ostalo je sve gluma ili mu tribaš. A tu klapu znam od ditinjstva i šta misliš da su mi se bar javili dok sam bija u zatvoru ili posli da su upitali kako mi je bilo, onako ljudski? Ti si mi se jedini javljao, a ne možeš ni zamisliti koliko su mi značila tvoja pisma. Sama pisma, pa kad te pozovu i kažu da imaš poštu, a posebno one rječi što si mi pisa. Nikad ti to neću zaboraviti dok sam živ, a ni moji. To se ne može platiti, odužiti, a nedaj Bože da se obrnuto desi što ni u snu ne bi poželio, pa da se isto revanširam." - otvori se on, o tome prvi put pričamo od mog dolaska iz Vojske.
-"Pusti Mišo, ne opterećuj se s tim! Kakvo oduživanje, kakvo plaćanje, kakvo revanširanje!? Nisi ti prvi kome sam slično napravio, to je u meni, takav sam, i pomaganje nekom u nevolji čini me sretnim, to je bez računice, bez kontraobaveze. A da nešto očekujem uzvrat onda je sve što dajem uzaludno, nema svrhe! Sam taj čin davanja čini me ispunjenim, a da tako ne postupim sam bi se sebi gadio. Eto, i Jozi sam pomagao otkad se znamo, i na studijima u Splitu, i u Osijeku sam mu prijavljivao ispite i slao pozive da ga puste iz zatvora par dana radi ispita, snabdjevao ga literaturom, pa nagovorio ove šefove da ga prime u radni odnos i sad za referenta. I ne očekujem ništa od njega, a kakav će biti ubuduće to sam vrag zna!?Otkad je diplomirao čini mi se da se puno promjenio, postao prepotentan, stidi se "radničke klase", vidim ja to." - rekoh mu.
-"Jozo Grgić, koliko ga ja znam, da ima sto fakulteta je mizerija i kao čovjek i kao "stručnjak". Ja se samo pitam kako je on moga završiti fakultet? Kad gledam i slušam tebe i njega, a završili ste isti fakultet, to je nebo i zemlja. On je izgleda nabuba i dobio ocjenu, a to što je učio on ne zna primjeniti niti će ikad znati. A kao čovjek? Pa njemu nešto fali, sve je kod njega s nedostatkom, od govora do pokreta, nekako mehaničkih, a tvrdoglav je kao mazga i ja mislim da mu je to obrambena taktika, zapizdi u nečemu i triba mu dosta vrimena da skopča o čemu se radi i na taj način kupuje vrime, pa se onda još javila i ta prepotencija. A ja sam siguran da ga niko ne cjeni laskavo kao što on cjeni sam sebe, pa ispada još više smišan nego da se pokrije ušima i ćuti." - analizira on - "A vidit ćeš, danas-sutra on će se okrenuti protiv tebe, samo nek nađe neki drugi oslonac koji će mu ponuditi nešto više od ovoga sada. A sada on to traži na sve strane, potajno, pa se ne bi čudio da te otkucava "onima gore", svku sitnicu, ne bi li im se dodvorio. Daj Bože da nisam u pravu, ali ja ne bi računa na njgovu lojalnost i zahvalnost."
-"Ljudi se mjenjaju, a to i ja na Jozi primjećujem, vidim neku zavist, ljubomoru, šta li, a siguran sam da ne bi nikad dovde dogura da mene nije bilo.Izgubio sam ja dosta vremena da mu najjednostavnije stvari objasnim, ali mu moram priznati da je kao mazga uporan." - kažem mu.
-"On računa ovako: " Mile je od mene mlađi, ima manje radnog staža od mene, a imamo istu stručnu spremu, pa kad bude neki natječaj ja ću imati prednost". Nije Jozi važno što je to tako samo na papiru, pa će sutra, onako zaljubljen u sebe, reći da može biti bolji od tebe na nekom, pa i ovom tvom sadašnjem radnom mjestu. A vidim i da se s Banom lipo slaže, našla krpa zakrpu." - opominje me Mišo.
-"A jebi ga, tako ti to dođe, vidićemo." - kažem neodređeno.
-"Vodi o tome računa, odužit će ti se ka i meni moji "prijatelji", meni zatvor, a oni slobodni za "iskreno svjedočenje". - pljunu Mišo kroz prozor - "Pogledaj di smo, visoko negdje u planini, jesu li ono svitla od kuće ili nekog mista?"
-"Čini mi se da je jedno svjetlo, biće kuća neka. Kad smo ono prošli Tuzlu?" - pitam ga.
-"Išli smo zaobilaznicom, ima sat vrimena." - veli Mišo.
-"Onda je to neka "kasaba" dolje u kotlini, kad se počmemo spuštati brzo će Sarajevo." - pokušavam se orjentirati - " Kad naiđeš na neku birtiju stani da popijemo kavu."
-"Hoću, pa ćemo pitati di smo" - složi se on.
A kad smo stigli do kafane nismo trebali pitati, bila je periferija Sarajeva. Unutra nekoluko šofera kamiona u kožnjacima, oteglih očiju i mrkoh pogleda, a konobar brz ka' spuž pita pogledom.
-"Kafu i konjak." - rekoh mu.
-"O'ma." - odgega on polako.
Idođe poslije pola sata noseći mesingane poslužavnike, džezvice od istog materijala pocrnjelog od vatre, ćikare bez repića, po dvije kocke šećera i ratluka na pijatiću, te konjak i vodu.
-"I'zvolte." - reče pospano.
-"Šta je ovo, ki da smo u Stambolu!?" - nasmješi se Mišo kad konobar odmače.
-"I ne žuri, pićemo je najmanje po ure, tako to ovdje ide. Merači!" - nasmija se njegovu šuđenju.
Gleda on kako ja "ližem kavu" po bosanskom cermonijalu pa me oponaša:
-"I ovo nisam zna, svašta."
-"Nije ti ovo espreso, ovdje vreme sporije teče." - smijem mu se.
-"Ma jebem ti ja ovo, ja bi izgubija živce u ovoj sporosti." - popi on kafu do kraja i zapali drugu cigaretu.
-"Ovo ti je "tamni vilajet", kako reče Andrić, na površini sve sporo, maglovito i neprozirno, a donji tok matice puno brže teče, ma se ne vidi. Sve ovdje ide "fino naoko", zamisli kako samo ljepo zvuči "svileni gajtan",pa "nabijanje na kolac bez krvi", i nigdje više finoće a većih muka." - smijem se Mišinu izrazu lica.
-"Fuj, ajmo ća odavde!" - usta on kad ja ugasih cigaretu i odošmo do šanka da platim, praćeni prezrivim pogledima ostalih gostiju. A sjedili smo više od po sata.
Zora nas stigla kod Konjica, a sunce pred Mostarom. Gledamo bistru i šesnu Neretvu i odma nam je lakše disati:
-"Ništa do našeg kamena i zraka?" - velim mu.
-"I mora, ne bi moga bez mora živiti." - doda Mišo.
Vozimo ćuteći, a da razbijem umor i sebi i njemu pitam ga:
-"A šta ti se čini Branko?"
-"Branko je mulac, malo se puše, te on najbolji u ovom, najbolji u onom, a sve nepopečeno mu, i malo je sirovina, ali se sve to može tolerirati jer se zna i povući kad mu dokažeš suprotno. Od onog šta kaže odbiješ desetak posto i dobiješ ono pravo. I što je najvažnije nije iskvaren, možeš se u svemu na njega osloniti, ali je malo lin na poslu,biće ima nekih svojih drugih ambicija i ne bi se čudio da ode negdje raditi ako mu se ukaže prilika. Nije on zadovoljan što mora cilo vrime siditi, više on voli neki pokret i mudrovanje bez onih matematičkih kalkulacija." - nasmija se Mišo.
-"Slažem se, zna neke stvari "napuvati" u svoju korist, ali to nije strašno kad je i on toga svjestan. Eto, zaleti mu se." - pridružujem se njegovoj ocjeni.
-"A konačno, evo mora!" - odahnu Mišo.
-"Jesi li umoran, hoćeš li stati, nigdje nam se ne žuri?" - sugeriram mu.
-"Ma kakvi, kao da sam spavao cilu noć, a "Fićo" je pravi, prede ki maca, svaka mu čast." - veli mi - "Još stotinjak kilometara pa ćemo ga malo brže potjerati, taman negdje posli Makarske."
Tako je i bilo. "Fićo" odnosno "Zastava 750" je položio i brzinski test. U Split smo stigli oko deset sati i parkirali ga u Omiškoj 26.
- 20 -
Boja auta se Milici nijer naročito dopala, to je i prigovorila, ali se morala pomiriti i s takvom kad je čula naša objašnjenja, ta ili tamnomodra.
Popili smo piće i kavu, pa je Mišo iša kući, nikako nije htio ostati na ručku, a i ja sam iša na spavanje. Popodne su došli Maja i Gojko s malom Tamarom. Maja je, po običaju, našla neku zamjerku, a Gojko mi je da' Priručnik za održavanje Z-750, zgodnu knjigicu za sve radnje oko održavanja, popravke i opisa kvarova na autu, pošto više njemu nije trebala otkako je nabavio Fiat-1300, a rješio se onog starog "Fiće".
-"Pruči, možeš skoro sve sam popraviti, samo nabavi još nešto alata. Evo vidiš, nji brine boja, izgled, komfor, a ne ovo drugo, naročito kako će se otplaćivati kredit koji se oduži ka gladna godina. Što ti je žensko!?"- protumači on ženske diskusije.
O motorima mi je dosta toga bilo poznato iz srednje škole, te nije bilo teško upoznati specifičnosti "Fiće":
-"Brnzin regular 96 oktana, kontriola i promjena ulja, svjećice, akumulator, voda, to su glavne stvari na koje treba obratiti pažnju, skoro svakodnevno, a ostalo po potrebi."- kažem mu.
-"Baš tako, sreća šta na njemu samo dvije vrste matica i šarafa, pa ti ne treba puno alata, a za ostalo se ide mehaničaru ili kupuje alat. Tu ti piše kako i kad se dopunjava i mjenja, ma to žeš nedjeljom kad si slobodan, tu na ulici, malo se zabavljaš i skloniš od kvocanja žene i djece." - podučava Gojko.
-"Sad moram u auto školu, teorija, testovi, vožnja, pa polaganje, sve će to trajati skoro godinu dana, a o troškovima da ne govorim." - rekoh šta me muči.
-"Zajebavaju, zgrću pare, sve bi se to moglo u vr glave za mjesec dana naučiti. A šta ćeš, mora se! A i dobro je, briga te kad Milica vozi." - zafrkava se Gojko.
Jasenka je sve manje spavala, ali je bila mirna. Najede se iz svoje bočice, okupa se, i "pliva" po velikom krevetu, pa na spavanje. Redovno smo je nosili na kontrolu i sve je bilo u redu, mada je bila krupnija od djece svoje dobi. Sve poslove po kući, oko djeteta, od čišćenja, kuvanja, pranja, peglanja i druge radiili smo zajednički ja i Milica, ne djeleći te obaveze na muške i ženske poslove.
A beba kako raste sve više traži pažnje, ma ništa nije teško oko nje raditi, na trud i teškoće se zaboravi dok se vide njene oči, rukice, prstići, ma sve, što ispuni dušu blaženstvom ljubavi i nemjerljivom srećom.
Gledajući to malo ljudsko biće na sve ostalo se zaboravi od navale nježnosti i voljenja, one plemenite ljubavi koja se od pamtivjeka prenosi s koljena na koljeno, od praroditelja do ko zna kojeg pokoljenja u budućnosti. I sve napisane knjige, i sve ispričane priče i sve ispjevane pjesme od starih do današnjeg dana ne mogu opisati ni definisati u potpunosti to stanje duše, a mislim da ni zadugo neće. I padaju mi na pamet sintetizirana saznanja pojednostavljeno razjašnjena u mojim mislima: u tom malom biću su životi svih davno izumrlih predaka i sva sjećanja iz prošlosti na putu duboko u budućnost. Svako biće je malena karika ili mostić preko kojeg se prenose prošli u budući život, a opet je istovremeno svjet za sebe u jednom trenu u vremenski nemjerljivom kozmoszu, da se može samo reći:život je čudo, život je most u konstantnim promjenama na kojima počiva čitav sistem poznatog nam svjeta od mikro do makro dimenzija. I sada kad mislimo da nešto o tome svemu znamo ustuknemo kao kolektivni um pred mnoštvom pitanja bez odgovora, pa krenuli mi iz bilo koje sfere neuke pojedinačno i da te odgovore nekako sintetiziramo u jednu cjelinu opet dođemo do onog čuvenog Sokratovog:"...znam da ništa ne znam...". A možda je Tvorac tako i skrojio, da nikad ne dođemo do konačnog odgovora i odredio da je bolje tako i za nas i za njega smatrajući da nam je dovoljno ono što nam je on odredio i koliko je dao. Kad bi ljudski rod došao do KONAČNOG ODGOVORA postao bi BOG, a na jednom mjestu u isto vreme ne mogu stajati dvije iste veličine, to se odavno zna.
Dvaput sedmično popodne bi išao u auto-školu, učio propise, zakone i saobraćajne znakove, a testove je trebalo polagati tek poslije dva mjeseca predavanja. Meni je to bilo zamorno, jer sam listajući dobijenu literaturu sve naučio bez nekog naročitog truda za dva-tri dana, tako i prvu pomoć, koju sam do sada učio i polagao bar dva-tri puta: iz predvojničke u srednjoj i višoj školi, pa u Vojsci i nekakvim kursevima u poduzeću. Ali se to ovdje nije računalo, moralo se platiti i polagati, ne samo mi nemedicinarai nego i medicinsko osoblje koje se tim poslom svakodnevno bavi. Ali šta je tu je, takav je propis i mora se, ako radi ničeg drugog onda radi plaćanja.
Tih dana bavio sam se mišlju postdiplomski magistarski studij na Ekonomskom fakultetu u Splitu, kojeg su otvorili prije godinu-dvije dana, ali kad sam vidio cifru koju bi trebalo platiti izgubio sam volju, trebala je skoro cjela polugodišnja plaća. Uzgred sam spomenuo na kolegiju da li bi to mogla platiti firma, ali su se napravili kao da su to prečuli, a tako me informiraše i iz ŽTP-a u Zagrebu, mada sam znao da su nekima te troškove iz Zagreba snosili. Tako to ostavih za bolje finacijska vremena, a nastojah da pišem radove iz struke u "Željeznicama u teoriji i praksi". A i nisam sada imao puno vremena za to, na poslu sam imao i previše toga obavljati da sam često morao doći i popodne raditi, a i kod kuće je bilo dosta obaveza oko djeteta i uvjek nekakvih popravki.
U tu tešku finacijsku klimu stigla je još jedna obaveza. Sestra Dušanka je došla u Split studirati ekonomiju poslije završene gimnazije u Kninu, a po običaju ćaća je poslao amo uz obećanje da će on to financirati, samo šta se njegova računica nikad nije slagala sa stvarnošću, pa je uvjek upola bila manja od potreba:
-"Ih, za sobicu toliko, pa njesi u hotelu!?"
-"Nema ćaća jeftinije, take su cjene!" - ljuti se Duška.
-"A šta ne bi neđe vidile da vas više stanuje, pa djelite?" - on će.
-"I stanuju nas dvije u toj sobici, ne mureš se okreniti, pa toliko košta!" - pojašnjava Duška da je i na to mislila.
-"A ranite se u nekoj menzi, radničkoj, tamo je valjda jeftinije?" - sugerira on.
-"Hranimo se u studentskoj, ta je najeftinija, ali toliko se plaća." - opet će Duška.
-"Odnjo đavo i državu, kažu da je školovanje mukte, a vidi, pa to je pljačkanje!" - paprišti se on.
A svima nama je bilo jasna njegova računica, daće nešto, a ostalo će Dušan, Mile i Rosa, oni su tamo, računajući da mi ne znamo šta ćemo od para.
I kad zapuva prva bura eto ti Duške kod nas, neugodno joj je, ali mora:
-"Morala bi kupiti neki kaput ili slično, nemam ništa obući po ovoj zimi."
Zna ona koliko je sati kad su novci u pitanju i kod nas, ali je tu najslobodnija.
-"Mariša se opet izvlači, stari trik!" - velim joj.
-"Znaš ga, on misli da mi i ne treba kaput, "...kada neđe muraš van izlaziti..."." - muka joj je.
Na Dušana nije računala, a ni mi. On se nikako ne javlja, zadnji put smo ga vidili kad se Jasenka došla iz rodilišta, a Rosa i sama kuburi s parama, više od pola plaće medicinske sestre ode joj na podstanarstvo, a sa ostatkom jedva da se može prehraniti, a i pomogla je već Duški dok je došla gola ki pištolj dajući joj nešto svoje robice i kupivši joj neke sitnice. Računamo ja i Milica i nema nam druge nego kupiti joj kaput na kredit, pa šta bude biće. Tako je i bilo, ali nama se stegnu kajiš za još jednu rupicu. A kako i ne bi, jedna plaća za stan, od druge hrana, krediti i sve ostalo za život.
Van u grad nisam ni izlazio, a i nije mi se izlazilo. Teško da bi koga od bivše klape sreo, svi su se uglavnom poženili ili poudale, a slučajni susreti bi se svodili na to:
-"A di si, kako si?"
-"Tu, oženio se, žena i dica."
-"Di radiš?"
-"Tamo di i prije, ništa nova."
-"Pa javi se, i ja sam na starom poslu."
-"Hoću, kad stignem."
-"Zdravo."
-"Adio."
I tako su prolazili dani, posao, djete, televizija, ponekad neka knjiga i sutradan isto. A bila je jesen, kasna jesen, čas gnjili jugo, čas kliška bura.
Nema komentara:
Objavi komentar