Karijera - Putovanje u osrednjost (66-70)

- 66 -

Rano ujutro sam krenuo u gustiš ''Iza avlije'' dok se Milica bavila oko Jasenke i doručka. Gledam s koje bi strane bilo najlakše početi, pa kad shvatih da je s bilo koje isto krenuh ''od sunca''. Smreka, pa drača, pa zakržljali grabići, pa kupina, pa trnić, pa glogić, poneki zaprcani rastenjak, i sve se to uplelo između sebe i među litice, pa koristim naizmjenično sikiru, kosjer i rogulje, kosjeraču i krampić, ali sporo ide. Iz smreke mi zavrat zasipaju suve iglice, drača bode žestokim bodljama, a kupina se kači sa robu i kožu na meni. Grabovina se zavukla u procjepe litica i sikirica češće pogađa kamen nego li kao kost tvrdo drvo, pa vrcaju iskre na sve strane. A iako još nije ugrijalo ja se potim ka u sred podne.
Dolazi Milica:
-'' Sporo to ide, a? Baš ćemo se namučiti!''
-'' A vidićemo, pomalo, ne žuri nam se, koliko stignemo.'' - sav oznojen i zasut smrekovim iglicama i izgreban od drače i kupine smireno ću ja.
Oko marenda počele su navraćati i komšije pitajući, onako usput, šta to radim.
-'' Planiram ođe graditi kuću.'' - kažem im.
-'' Ih, zar ti ćaća nije muga dati kumad ravnijeg, da se ne mučiš u tom kršu!?'' - čude se.
-'' Vidiš, neda, znaš njega: ''... ako dam jednom unda će tražiti i drugi...''.'' - odgovaram im.
-'' Pa nek traže, svaki bi roditelj bijo sretan da mu djeca oko njega rade kuće. Ta neće ni un vječno, ionako će se kad tad trebati djeliti.'' - vele mi.
-'' Kažem mu i ja to, ne radi se o čak ni o diobi, već da da terene za gradnju, a ostalo kad dođe vreme, a on neće ni to.'' - kažem im.
-'' Eh, Mariša, Mariša, uvjek un po svome!'' - vele oni - '' Uvjek žali za prošlim.''

-'' Baš tako! Od polja i stoke se ne može danas živiti, treba krenuti ka i drugi ljudi ukorak s vremenom, ali on to ne vidi ili neće da vidi.'' - govorim im.
-'' Uvjek je taki, zato je dosta toga i propuštio.'' - konstatuju oni i odlaze - '' A i muglo mu biti, od rođenja je držan ki suza na dlanu, sve mu dolazilo na gotovo, pa kad je mura sam unda se nije zna snaći.''
I brzo se proširi glas da Mile Marišin počinje graditi kuću, tu na Vlaci, i svi su računali da će izrasti brzo ki pečurka, ''...ta ima un para ki škalja...''.


Do kraja nedjelje Milica i ja smo malo po malo očistili cjeli plac. Sad se on pojavi u svoj veličini i ljepoti, ali i pokaza nam i drugu stranu lica: teškoće i ''troškovnik'' koje nas čekaju. Baš tamo gdje bi trebala biti kuća bilo je najviše litica, što ''živih'', što pokretnih ali je jedne i druge trebalo minirati.
-'' Reći ćemo bratu ti Jovi da ovo ''Kobrom'' izbuši i izminira, a poslije ćemo bagerom poravnati.'' - kažem Milici.
-'' Nema nam druge, to se ne može ručno svladati.'' - slaže se ona.
Objašnjavam Milici kako bi trebala kuća izgledati po Mišinom projektu i u zraku joj rukama ziđem zidove, pokazujem gdje su sobe, kupatilo i WC, dnevni boravak, kuhinja i veranda, velika da može preko ljeta biti i dnevni boravak i kuhinja, pa gdje bi trebala biti septička jama i garaža, a gdje će biti cvjeće i drveće, odrina i fontana, a što onalako razumije jer je već gledala nacrt u svim djelovima i perspektivu kuće u njemu sa sve četri strane.
-'' Neka, nama veća i ne treba od tih 50 kvadrata, a i šta će nam veća, ima i za nas i za djecu kad navrate.'' - kaže ona zadovoljna prvim napravljenim korakom ka stvaranju našeg staračkog boravišta.
Nenaviknuti odnosno odviknuti od fizičkog posla oboje smo se prilično izmorili, ali smo osjećali duševno zadovoljstvo, pa smo odlučili da se ostale dane malo odmorimo.
I tada smo otišli kod njenih u Mokro Polje. Subota je bila, popodne. Zatekošmo tamo starog Krstana ''Ćiću'' kako ''galami'' s Jovom, Miru s malim Goranom kako sprema večeru, a ''Mama'' baba Sava je tu negdje, stalno u pokretu.
Sad se Trivići još više razgalamiše, neko sa strane ko ih ne poznaje pomislio bi da se žestoko svađaju, a ja sam se već navikao, to je bio njihov uobičajeni način i ton razgovora. Sve ih je krasio zvonak i jak glas, a u kući i familiji se nije praktikovalo šaputanje.
Naravno, Jasenka jedva dočeka da prestane pozdravno cmakanje, kao i Goran,te je on odmah, kao nešto stariji, odvede svojim putem ispred kuće u livadu i ko zna već gdje, čega se uopće nismo plašili, jer je on tu okolinu već poznavao kao svoj džep.
-'' A đe ste vi bili, šta ste radili kad ste se tako izgrebali?'' - uozbilji se Jovo razgledajući na oboma ogrebotine od kokare koju smo sjekli prethodnih dana.
-'' Pušti, čistili smo teren za kuću.'' - velim mu.
-'' Oho, krenulo je, neka, nije to još ništa, biće i gori stvari, ma boliće leđa i nuge, ruke, a najviše glava. Znam ja to po sebi, iz vlastita iskustva.'' - nasmija se on.
-'' A kad je planiraš pod ploču?'' - javi se Ćićo svojim zvonkim glasom.
-'' Za desetak godina, ko zna, ima vremena do penzije.'' - nasmijem se.
-'' Najlakše ti je podići zidine i ploču, unda krov, a tek tad počinju muke, sve skupo, i majstori i materijal. Mureš li ti zamisliti pošto su prozori, vrata, sanitarije, te materijal i ugradnja vode i struje? Bolje da ti ne govorim, ali polako, jedno po jedno, napraviće se to.'' - Jovo će - ''A ti Ćićo, kad će ploča!? A đe su im pare, tek su počeli živiti,a i podstanari su. I vi stari bi se mugli uključiti, pripomući, ta i vama su vaši stariji.'' - namiguje bam Jovo.
-'' E,he, dašta, i mene obladale pare! Bogme sam i ja sam ovo gradio, uno šta mi je od ćaće ostalo nije bilo zaništa!'' - odmah se Ćićo pobuni na Jovin predlog.
-'' Đavo ga odnjo, muga bi dati bar janjca kad se bude saljevala ploča, a nemuj sad reći ni da to ne mureš.'' - podbada ga Jovo - '' Jel' tako Mamo?'' - traži podršku od matere koja uđe taj tren na avlijska vrata.
-'' Znala ga muka, ne znam ja ništa o tume, a nit' me ko zašta pita.'' - izreče ona prije pozdrava sa Milicom i samnom.
-'' A tako je, i ti si mi od pumući!?'' - odmanu Jovo rukom - '' To bi muga Ćićo,a?''
-'' Pa ne kažem da neću, kad bude, vidićemo.'' - ograđuje se Ćićo unapred.
Naveče se stigli Stevo i Danica s malom Danijelom te nasta cjelovečernja graja i nadmudrivanje. Prije toga dogovorio sam s Jovom da teren izbuši Cvjetanovom ''Kobrom'' i izminira ga, što on rado prista:
-'' Kada, jel' preša?''
-'' Ma kakvi, kad ti bude usput.'' - velim mu.
-'' Unda nema problema, tamo krajem osmog Cvjetan će biti s ''Kobrom'' dolje u Bukovici, pa ću to ja jedan dan izbušiti, a za miniranje ćemo viditi, jedan dan kad budeš tu preko vikenda. Ja ću kupiti ćikete i dići dozvolu preko Steve od SUP-a, znaju uni već da se tim bavim.'' - uglavi on dogovor.
U nedjelju, kroz jutro, Ćićo me angažira da odemo s ''Fićom'' do zadružnog dućana u Kanazire radi velike nabavke za kuću: brašna, soli,manistre, i šts ja znam šta i čega već, a meni se učini, kad se to obedi, da je to bilo više radi razgovora s ljudima iz okolnih zaselaka kako bi uz pivo razmjenili informacije. ''Rudarica''-cesta, bolje reći razrovana putina, koju su vlasti trebale odavno asfaltirati, sada je još izrovanija otkad se prevozi teškim kamiončinama boksit iz Bjevčena sela, pa čak i od Obrovca, za Knin na željezničku stanicu na utovar za Austriju ili u Lozovac na preradu u glinicu.
-'' Pa ovuda se ne može s ''Fićom''!'' - rekoh mu na odlasku.
-'' A provaj, njesam ni ja zna da je 'vako put prekopan.'' - dvoumi se i on.
-'' Probaćemo kad smo već krenuli.'' - odlučim se i nastojim izabrati što manje kamenčine, a to je već bila prava vozačka majstorija. Srećom da ''Fićo'' ima visok trap. Jedva nekako, korakom, stigošmo do Kanazira, a tada je po utovaru trebalo nazad, ma sada sa još nižim, radi tereta, trapom auta.
Ostatak dana smo do popodne proveli u ladovini uz pečeno janje i žutinu,a predveče smo Milica i ja s djecom prošetali po okolini gdje nas je upoznavala s nazivima dolova i dočića koje su koristili za bašče, pa veće i za njive.
Sutradan smo se vratili na Vlaku kod mojih i preko dana ponešto pomagali starima, a predveče otišli do Pištavaca i Gradine i uz rub kanjona Krke do Kule, sa Milanom i Marom te njihovim sinom Veljkom, Jasenkinog uzrasta. Na dječju radost zapalili bi koju staru poluosušenu smreku koja je gušila bjelogoricu. Ona bi progorila za par sekundi, ko da su joj iglice od baruta, nakon čega bi ostala ogorjela srčika, da se više ikad ne podmladi, a koju bi nakon ispiranja kišom čobani otsjekli i nosili kući za ogrev.
-'' Kako se desi da plane šuma, to mi nije jasno? Evo vidite, da namjerno palimo ne bi uspjeli zapaliti Smreke!''- veli Milan.
-'' Ovdje još ima stoke pa popase travu, a tamo naraste travurina i osuši se, te kupina se raskopitila i ostala kokara, i dovoljna je iskra da onako suvo sve plane. Još ako ima vjetra, a uvjek ga ima, sve naglo se širi. Tako bar kažu, a ja mislim da se to često radi namjerno, da se očiste tereni za gradnju ili nešto drugo. Ima i bolesnih ljudi, piromana, pa to namjerno rade, a zna se zapaliti i od dalekovoda, i oni iskre za velika vjetra i nevremena. Ima i još jedan razlog što ovdje ne gori: mi smo ovdje rođeni, znamo kako ložiti vatru u šumi, a oni iz grada nemaju to znanje i osjećaj i otme im se.'' - pokušah objasniti šta se priča i piše.
-'' Ma da, dosta ljudi se odselilo u grad, ne obrađuju se polja, ne sjeku se drva za ogrev ka nekada, postalo sve zapušteno i to ti je to. Danas se odvlače samo debla za šporete, a grančine ostavljaju. Ta znate da se to na ognjištima sve komplet ložilo.Danak urbanizaciji.'' - doda Mara Milanova.
I tako prođe godišnji odmor za čas, treba se vratiti na posao, a baba Ruža predloži da ostavimo Jasenku kod nje, da se ''... grota je da se kuva na unoj betončini u gradu...''
-'' A ako se razboli?'' - nije baš oduševljena Milica.
-'' Ma oće!? Ima tu i doktor, ambulanta je tu, nema pesto metara! Ali neće, zdravo je njuj ođe, biće samnom, igrati se s Veljkom, ne brigajte vi!'' - ubjedi nas ona.
Vraćajući se u Split razgovarali smo o novom stanu, te o potrebi da nađemo nešto veće od sadašnje sobice za podstanarstvo. Dobro nam je kod čika Pere i tetke Mare, ali je Jasenka prerasla dječji krevetić, a veći ne može stati u tu sobicu. Znači, najesen je treba upisati i u vrtić i rano ujutro voziti, opet muke, ali nema nam druge. Zato ćemo se raspitati kod Janje Japundžić, Miličine školske prijateljice, koja radi u Centru dječjih vrtića u knjigovodstvu.

- 67 -

Početkom septembra smo se preselili u Vranjic. Čitali smo oglase za iznamjljivanje stanova ili soba kroz drugu polovinu jula iskoro cjeli avgust u subotnjom izdanju ''Slobodne Dalmacije'', raspitvali se kod poznanika i prijatelja i sve bješe uzalud. Slučajno nazvah Dušana drugim povodom i tako kroz razgovor dođošmo i do moje potrage za stanom i on se prisjeti:
-'' Čini mi se da u Vranjicu Lidija, jedna Marijina i Katjina rodica, traži podstanare, tako sam nešto načuo, javiću ti sutra, šta je i kako je.''- obeća.
-'' Svakako, molim te, nemoj po običaju zaboraviti!'' - opominjem ga - '' Stvarno mi je hitno!''
-'' Neću, sutra poslije deset ću ti javiti dok dođem u ''Slobodnu''.'' - obeća tvrdo.
I stvarno sutradan javi:
-'' Da, stan je slobodan, na prvom katu, iznad dućana ''Dalme'', na rivi, imate veliku sobu, poveću kuhinju i kupatilo, komotno je, a i nije skupo. Problem je autobus koji ide samo ujutro i oko dva popodne ali ti imaš auto, pa ti to neće biti problem. Lidija, gazdarica živi u Italiji tako da vam neće smetati svakodnevno. Jeste malo dalje od grada, ali bolje i to nego u gradu plaćati duplo više i za gore.- ukratko će on, onako telegrafski, a u glasu mu osjećam želju da bi mu bilo drago da dođemo tamo, bili bi komšije.
-'' Dobro, možemo li doći popodne da vidimo, hoćeš li biti tamo?'' - pitam ga.
-'' Dođite, ja neću biti prije deset naveče radi posla, ali će biti Katja i Marija, one će vas upoznati s Lidijom, pa se dogovorite.'' - veli on.
Po dolasku s posla kažem sve Milici i ona, pritisnuta dosadašnjim uzaludnim potragama, prista da odemo, doduše nevoljko radi daljine, a još više što tamo nema vrtića, pa ćemo morati Jasenku rano ujutro buditi i voziti u vrtić, a dolazi zimsko vreme, a s njim i prehlade, viroze, gripe, ma sve dječje boleštine koju djeca dobijaju jedno od drugog u vrtiću, a kako je Jasenka osjetljiva već unapred znamo da će biti dosta problema i bolovanja.
Negdje oko šest popodne stignemo u Vranjic. Meni je dosta toga tamo poznato, a Milica je tamo prvi put. Nosimo obaveznu kavu i neko piće, kako se tada uobičajilo, za Katju i njene, a po dolasku shvatamo da oni znaju da ćemo doći, znači da im je Dušan javio.
- '' Lipo vam je ovdi, malo je van grada, ali ćete imati pun komod, a Jasenka se može slobodno, ka i druga dica, koju će ona brzo upoznati, igrati svuda po mistu. Malo je auta, a svi voze polako i pažljivo, da se toga ne tribate bojati. Triba pripaziti na more, dica se znaju zaigrati na kajićima, ali se ne bojte,tamo su Šerijeva dica, njih četvero, oni će paziti na nju.'' - razvezala je Marija nagovarajući nas.
Nakon kave odlazimo do kamene zgrade na sprat udaljene od njihove kuće pedesetak metara. U prizemlju je dućan ''Dalme'' snabdjeven svakodnevnim potrepštinama za narod, na visokom prizemlju sa ljeve strane stepeništa je Šerijev stan, a s desne njegove matere, a na prvom spratu koji je cjeli Lidijin stanuje Frane s ženom kao podstanar u desnom krilu, a mi bi trebali iznajmiti stan na ljevom krilu. Zatičemo Lidiju, gazdaricu, koja je od sestre gdje privremeno boravi dok je u Vranjicu, radi nas došla da nam pokaže stan. Soba je starinska, velika s bračnim krevetom i jednim ovećim kaučem i ormarima, pod je obložen brodskim podom prebojanim svjetlosmeđom bojom, a ''gleda'' na rivu i more ka Sjevernoj Luci, a kuhinja je isto velika, nasuprot sobe i gleda na malo dvorište, a preko njega se vide kamene kuće ''malog mista''.Kupatilo je komotno, ali Lidija govori da je bojler dotrajao i da će ga trebati mjenjati što bi nam ona odbila od stanarine. Sve u svemu, stan nam odgovara, ali nas muči problem daljine od grada i prevoz Jasenke u vrtić. Ipak pristajemo,nema nam druge.Uselićemo se početkom septrembra, a stanarinu ćemo davati njenom drugom podstanaru Frani, a zna se da mi plaćamo utrošenu struju i vodu i ostalo šta općinari dodaju.
Vraćamo se poslije dogovora s Lidijom sa Karjom i Marijom kod njih.
-'' Biće vam lipo kad se naviknete, ta ni Split nije preko svita, brže odavde stignete na posa nego sa Šina ili Kamena, pa i Visoke.'' - ubjeđuje nas Marija.
Katja je uglavnom šutila ili kratkim jednosložnim rječicama potvrđivala Marijino mišljenje. Ipak, na kraju doda:
-'' Ma, biće vam ovdi lipo, tu smo da ponekad, kad zatriba, pripazimo na Jasenku. Naviknut će te se.''
A Marija, iako smo pristali, nastavi da miri Milicu, kojoj se na licu vidilo da nije oduševljena, izbaci i zadnji adut:
-'' Pa i mi stanujemo ovdje i idemo na posa u Split iako smo mogli stanovati u onom stanu di je sad Rosa, kod ''Kineskog zida'', kojeg sam tražila i dobila iz inata ili na Gripama u Partizanskoj u Damirovom trosobnom stanu u njegovoj obiteljskoj kući koji stalno stoji prazan.Ovdi nam je lipše nego se gužvati u gradu.''
Odlazimo učtivo odbijajući ostanak na večeri pravdajući se pripremama za seljenje i odlazak u Kistanje po Jasenku znajući da oni kasno večeraju, tek oko deset naveče, kad Dušan dođe s posla iz ''Slobodne'' i Damir iz druge smjene u ''Antiši Vučičiću''. Vratimo se u Paićevu, tamo smo zasad sami, jer su čika Pero i tetka Mara još par dana u Broćancu. Gledamo ono naših malo stvari i dogovorimo se da ću to ja sve s ''Fićom'' u dva-tri puta odvesti kad dođu Pero i Mara i kad dovezemo Jasenku iz Kistanja, a sutra bi nam i Janja trebala javiti u koji će vrtić Jasenka biti raspoređena, pa ćemo moći mirno otići u Kistanje na Vlaku preko vikenda i tada mirno i u roku odseliti.
Na mom poslu je bilo zatišje.Zamjenjujem direktora Kutlaču ujutro signiram poštu, uglavnom fakture, a ostalo vreme provodim čitajući stručnu literaturu, uputstva i naredbe trajnog značaja. Većina ih je još na godišnjem odmoru, kako ovdje u službi tako i u upravi RO ŽP-a i SOUR ŽTP-a, ali znam unapred da će od prvog septembra početi ''gužva'' u stilu ''...daj ovo, daj ono, hitno napravi to i to, šalji faksom...'' itd., te sve ispada hitno, hitnije od najhitnijeg.
No o tom potom, ne vredi se unapred sekirati. Već znam da me u drugoj polovini septembra čeka rebalans plana, neka vrsta diobene bilance, po novoj organizaciji ŽTP-a, a u decembru prvi godišnji rebalans plana pred izradu završnog računa. Ne brinem se radi toga, podaci su već spremni, samo čekam službeni poziv.
Već u petak popodne idemo u Kistanje na Vlaku da vidimo šta je s Jasenkom. Oboje smo nestrpljivi, ali dok ja svoj nemir sakrivam u sebi i ne pokazujem van Milica se vidljivo, što smo bliže, sve više uznemirava:
-'' Bože, šta je s njom, možda se razbolila, možda je preplakala cjelo vreme...'' - i sve tako dok mi ne prekipi:
-'' Ma ućuti, ne zovi zlo, da nešto nije u redu već bi nam javili.'' - okosim se na nju.
-'' Strah me, znaš da se lako prehladi.'' - brani se ona i ja je razumijem, sjećajući se svega što smo prošli s njom, ali nastojim biti optimističan, ne paničiti unapred.
A kad smo stigli zatičemo Jasenku u igri s Veljkom Milanovim i Branom, Ljuberinim unukom, i ona nema vremena ni da se s nama pozdravi:
-'' Eto vidiš! Nije ni mislila na nas, ima ona svoje društvo.'' - velim Milici.
-'' Pa srećo, kako si?'' - hvata je Milica.
-'' Dobro, pusti, igramo se.'' - ne obadava nas Jasenka, potamnila od sunca, rumenih obraščića i prilično zabrljanih rukica i nogu.
Izlazi pred avliju baba Ruža i smije se:
-'' Dobro joj je, jede što i mi, ne bira i ne izvoljeva, ponekad vas se sjeti, kad je ja upitam nešto o vama, uvjek su nji troje skupa, ili kod Ljubere ili kod Mare Milanove ili ođe. A jedu i tamo i amo, ma đe god dođu svi ih nude, i sve je u redu s njom, nemajte brige.''
Tek kad se dobro zanoćilo Jasenka se vratila i počela s nama maziti, pred spavanje, boreći se različitim pitanjima protiv dolazećeg sna, ali je on ubrzo nadjača i ona zaspa na Miličinim rukama, onako brljava i neokupana.
-'' Kako ću je sad okupati?'' - pita se naglas Milica.
-'' Pušti djete da spava, okupaćeš je šutra,neće joj ništa biti, nije to gradska prašina, ođe je još sve zdravo.''- tješi je baba Ruža - ''Samo joj mukrim šugamanom obriši ručice, da ne stavlja kaljave prstiće na oči i usta.''
Jasenku odnesošmo spavati, a mi smo još dugo, do kasno u noć, sjedili pod zvjezdama koje su bile tako krupne i nisko da ih se skoro moglo dohvatiti rukom.
Tako se bar činilo.

- 68 -

Tetki Mari i čika Peri iskreno je bilo žao što odlazimo iako su i oni bili svjesni da se tako mora.
-'' Nadam se da ste bili s nama zadovoljni, da smo postali prijatelji, nemojte nas zaboraviti, navratite kad god možete, dobro nam došli i obavezno mi dovodite moju Jasenku, srećicu tetkinu....'' - suzi trtka Mara.
-'' E, Jaso, dođi ponekad, natjetaj mamu i tatu, da zajedno slušamo na gramofonu Tozovca, Lepu i Cuneta. Hoćeš li?'' - grli je čika Pero.
-'' Naravno da ćemo navraćati, vralo rado, ta ljepo smo se slagali i divno nam je bilo, a Jasi posebno.'' - kažem im.
-'' Jasa mi je bila zadnja, neću više dicu čuvati, ostarilo se i ova me zaduva sve više muči, pa tlak, srce. Ostarilo se.'' - kaže tetka i briše krupne suze.
-'' Tako je to, ode život za čas, sedemdeseta prođe, mrtva starost je tu.'' - potvrđuje čika Pero - '' Svaki dan i nas dvoje postajemo dica.''
-'' Ide, ide, šta se tu može, tako nam je svima...'' - i ja prihvatam njihovo skretanje s teme da olakšam rastanak.
I odošmo, a njih dvoje starčadi dugo su nam mahali s prozora naše bivše sobe dok smo s ''Fićom'' izlazili s parkarilašti na ulicu.
Sad se trebalo navići na novu sredinu, na Vranjic, kako Jasenka tako i mi. Ustajanje u šest, oblačenje, pa u ''Fiću'' kojeg Milica vozi, mene ostavljaju na Brdima kod ''Tehničkog pregleda vozila'', a onda Jasenka izlazi u maleni vrtić u Tršćanskoj, preuzima je spremačica dok tete dođu u sedam sati, pa Milica produžava na Radničko u ''Jugobanku''. Obrnutim redom vraćamo se nazad.
Predveče bi ponekad navratili na kraju šetnje rivom kod Katje i Marije gdje bi se Jasenka poigrala s Marijinim Ivanom, nešto mlađim od sebe, ali se nakon nekoliko dana toga zasitila, najviše iz razloga što je Ivan bio mlađi i do zla boga razmićen, samovoljan i bez osjećaja za zajedničku igru, te smo sve rjeđe navraćali. A i nije se imalo kad, dan je okrača, treba se za sutra oprati, skuvati, ispeglati i šta ne sve još, a često bi znao i donjeti nešto s posla odraditi, naročito kad bi se pisali komentari analiza poslovanja. Tad malo gledanja TV i spavanje.
Prvih dana, kao novi, bili smo interes mnogih, a poslije se, kad smo se upoznali, bar po liku, pozdravljali u prolazu i išli svak svojim putem. Subotom ili nedjeljom kroz jutro bi ponekad navratili Katja i Duško, na kavu i piće, a s vremenom sve rjeđe i rjeđe. Tempo života je sve više otuđivao ne samo nas nego je ta otuđenost postala općenita pojava.Niko nije ima dovoljno vremena ni za sebe, kamoli za druženje s drugima.
Jasenka je brzo našla svoje društvo, tu su bila Šerijeva djeca, tri sinčića i kćerka, dvoje nešto starijih, a dvoje mlađih od nje, te Sandra Dragice i Ivana Buzova, godinu dana starija od Jasenke, a koji su stanovali kao podstanari u kaleti iza naše kuće.
Dragicu sam iz viđenja poznavao iz Labina Dalmatinskog kad je kao srednjoškolka išla s vozom u srednju trgovačku školu, a za nju se tada bio zainteresira Jozo Grgić, za ozbiljnu vezu ali je ona to glatko odbila. Sada je radila, kao i muž joj Ivan u ''Dalmi'', čas u jednoj čas u drugoj prodavnici po Splitu. Ovdje su stanovali radi jeftinijeg podstanarstva, a prevoz autobusom im je plaćala, kao i ostalim radnicima, firma. Kao Vlaji, i mi i oni, u bodulskoj sredini komotnije smo se osjećali međusobno nego li u društvu s Bodulima, koji su uvjek imali neki podcjenjivački odnos prema nama Vlajima, smatrajući sebe kulturnijim, naprednijim i boljim samo na osnovu svog mjesta rođenja, iako je stvarnost očigledno govorila drugačije.
-'' Ma pusti i', ne obadavaj i' , ni sami nisu svjesni koliko su glupi i zaostali. Evo vidiš ove Vranjičane, svi su nekom bližem ilidaljnjem rodu, pa ipak se žene i udaju međusobno.Nije ni čudo što ih ima dosta ''opaljenih'', pa šta se s takima nadmudrivati.'' - govorio bi Ivan dok bi kafanisali kod nas ili njih ponekad popodne kad bi im smena bila kroz jutro.
Nije me to brinulo, ta nismo mi imali vremena za druženje, tek ponekad bi napravili krug rivom oko cjelog mjesta, a ponekad i prema Solinu do igrališta iza fabrike salonitnih proizvaoda ''Antiša Vučičić''. A nije se imalo ni gdje izići tu u mjestu, jedan dućan i jedna gostionica, crkva i ništa više. Na rivi se nije moglo loviti na tunju radi zaganjenosti mora od Solin Luke odnosno ''Sjeverne luke'' i okolnih fabrika, a radi skupa benzina i skromnih plaća nije se moglo ići negdje dalje, u Split ili bližu okolinu. A i kud bi s malim djetetom, nije za kino, nije za kazalište, a po kućama prijateljima, koji su sličnoj situaciji nije nam se išlo mjenjati životne probleme i ''mlatiti praznu slamu''.
Šetajući rivom i kroz kalete žalili smo sudbinu ovog ''malog mista'':
-'' Šteta, ljepe kamene kuće, otočić, more, a vidi šta su napravili, svuda okolo smrad od tvornica u moru i okolini, a prašina od azbesta i smrad od pivare u zraku. Da je bilo pameti ovo je trebalo urediti kao Sv.Stefan i napraviti mali turistički raj i tada bi se više zaradilo od turizma nego od zarade svih ovih tvornica koje zagađuju cjeli kraj, i kopno i more.''- kažem Milici dok šetamo.
-'' Kad su se tvornice i luka gradile turizma nije ni bilo. Kako se moglo znati?'' - ona će.
-'' Istina, tvornice su izgradili prije Drugog rata stranci, baš ih je briga bilo za čistu okolinu, ali šta su naši te fabrike širili i luku ovdje pravili!?'' Cjeli Kaštelanski zaljev i polje je trebalo orjentirati na povrće, vinograde, cvjeće i turizam u hotelima,kućnom smeštaju i apartmanima, a fabrike je trebalo prebaciti iznad Kozjaka, u Zagoru, u krš, tamo ionako od poljoprivrede nema koristi, ništa bez vode i na onom kršu ne uspjeva.'' - pametujem ja.
-'' Eh, eh, a pare, treba za to para!?'' - pragmatična je Milica.
I stvarno je bilo tako, radilo se stihijski, na o ruk, govorilo i sanjalo o planovima, a kad bi se htjelo nešto napraviti uvjek je nedostajalo para. Umjesto strategije dugoročnog razvoja političke elite su primjenjivale taktiku kratkoročnih, najčešće pogrešnih, poteza kojima je svrha bila da sebi podignu spomenik i osiguraju što duži staž na vlasti. I nije bilo čudo što je cjeli kraj ličio na iskrpljene težačke gaće. A ta politika industrijalizacije i urabanizacije, ne samo ovdje već u cjelom svjetu, je sela ostavljala pusta, a gradove punila sirotinjom i tako je sirotinja uvjek ostajala sirotinja, samo joj se nominalno mjenjao naziv. Prve generacije seljaka-radnika su bar vikendom posjećivala rodna sela i vodila brigu o kakvoj-takvoj obradi okućnice, a po njihovoj starosti i smrti sve bi se zapuštalo i s vremenom okorovilo i zarušilo. Sela su se vraćala ''majci prirodi'' na radost ekologa i rekreativavaca, bilo lovaca, planinara, ferijalaca, izviđača i inih. Nasljednici su postajali građani, bar po mentalitetu,nije ih bilo briga za korjene, kojih su se kao svaki malograđanin stidili.

 - 69 -

Na poslu, posebno u ekonomskoj službi se ekspermentiralo. Direktor Vaso Kutlača je u dogovoru s direktorom ''Hotela za samce'' Marijanom Mustapićem odredio da se na drugi sprat, gdje je bila smještena služba, ulazi požarnim stepenicama. Razlog je, po njima, bio da se očuva nova zgrada i da se službenici odvoje od hotelskih stanara kojima je neophodan mir dok se odmaraju za naredne smjene. Požarne stepenice su bile iza desnog krila zgade, kad se gleda od pročelja i glavnog ulaza, metalno betonske konstrukcije sa stepenicima visoka gaza, kako se to inače radi u građevinarstvu, pa je bio problem, naročito starijim ženama, da ih koridste i većina njih isti čas po objevljivanju odluke ode na bolovanje.
Sretnem to jutro Mustapića u holu kad pročitah obavjest-naredbu i kad sam na drugom spratu naišao na zaključana vrata, ona gdje se dosada ulazilo:
-'' Kome pade ova glupost napamet!?'' - rekoh mu bez rutinskog pozdrava.
-'' Vaso mi predložio, a ja prihvatio, meni i mojima je tako lakše održavanje, a kako je vašima baš me briga, eno vam vašeg direktora!'' - ljutnu se on.
-'' Marijane, svaka ti čast , ali ja dosad ne doživih gluplje odluke! Ne samo glupe nego i sadističke. Ti si dobro upoznat s projektom zgrade, a iz iskustva, kao predsjednik Stambene zadruge ''Zora'', znaš zašto i kako se požarne stepenice rade. One su prvenstveno namjenjene za brz silazak radi evekuacije u slučaju požara ili nekih drugih nevolja koje bi to zahtjevale, a ne za svakodnevno korišćenje. Po njima se ''jurca'' nizbrdo u panici, otud i takva visina gaza stepenika, ali se zato teško penje, mlađi i nekako, ali stariji i žene se muče kao da se penju na Mont Everest, radi odjeće i obuće, a bogme i težine i godina. Da tako naredite, vi mudrovi, svojim ženama kod kuće poslale bi vas do sto đavola, a sumnjam da bi to tamo i pokušali.'' - ljutito ću ja.
-'' Ima sam to na umu, čak sam mu i reka, doduše u blažem tonu nego ti, ali on zap' o ka junac, da on tako ima bolju kontrolu rada i discipline u službi, pa eto mu.''- sad ublaži i pravda se Marijan.
-'' E, sad mi otvori ovaj ulaz, ja se s njima iz principa neću penjati, ličio bi sam sebi na lopova!'' - nastavim i dalje u istom tonu.
-'' Ajmo kod mene na ''kavu'', da se ''vuci ne dosjete''.'' - traži on izlaz da se nikom ne zamjeri primjenjujući nauk ''imotske škole''.
Popnemo se na prvi sprat i vidim Marijanovo ''carstvo'', kabinet od tridesetak kvadrata opremljen modernim i skupim namještajem dostojnog i predsjednika općine.
-'' Oho, ako ništa, bar ti je kancelarija direktorska, nije bolje opremljena ni direktora ''Koteksa'' ili ''Brodomerkura'', eksport-import firmi!'' - nasmijem se kiselo.
-'' Jeftinije je došlo nego njihove, tako je to kad čovjek zna svoj posa.''- i on se nasmješi.
Nudi me viskijem, a primjetih da mu je ''bife'' pun raznovrsnih pića i prilično velik i umjetnički kamufliran kao kredenca od puna drva. Stiže i kava, donese je konobar društvene prehrane.
-'' Nije ti loše, pravi si paša!'' - zafrkavam ga.
-'' Mora se tako, držim red i rad, neka se zna tko je tko i di mu je misto.'' - buni se on - '' Ako popustiš i progledaš kroz prste danas, sutra ćeš morati još više, a onda ide pomalo sve k vragu, nit te poštuju nit te slušaju.'' - objašnjava on svoj stil rukovođenja, a prešuti da je većina tu uposlenih došla po rođačkoj ili prijateljskoj liniji, formalno preko natječaja, a on je dobro znao kako se formom pokriva suština koja je nešto sasvim drugo.
Gledam ga upicanjenog u novom odjelu, bjeloj košulji i kravati jarkoh boja, pa primjećujem da mu se i ponašanje ponešto promjenilo, ali se ipak primjećuje da svemu tome nešto nedostaje. Sve je ljepo dok ne progovori, a tad se odmah primjeti da iza takve fasade stoji ''...seljak u duši...'', kako bi zna reći Tode Lešo, mada se on trsio da ponegdje umetne poneku ''knjišku frazu'' i uvjek na pogrešnom mjestu u rečenici i u pogrešnom izgovoru i primjeni stranih rječi iz Klaićeva rječnika. Čuo sam da je Marijan napredovao preko Sindikata i Partije i funkcija u samoupravnim organima gdje je rječitošću nadvisivao druge iste školske spreme ili nivoa obrazovanja, uglavnom stečenim u večernjim školama i željezničkim kursevima. A prirodni ''...imotski vlaški talent...'' za snalaženje u svim okolnostima je do maksimuma iskoristio i stigao do ovog radnog mjesta, gdje se ponaša kao ''...mali paša''. Preko Stambene zadruge ''Zora'', gdje je doživotni predsjednik, takoreći bez ulaganja vlastita dinara rješio je stambeno pitanje veoma luksuzno, a sada je zaposlio i sina u ekonomskoj službi kao finsncijskog referenta,bez dana radnog staža, ma neka su drugi, muško i žensko gunđali.
-'' Kako moj mali radi, jel' se snalazi?''- upita me da promjeni temu i da se ''malo intimizira''.
-'' Vidim da jabuka ne pada daleko od stabla, mada mislim da on lično nije zadovoljan, čini mi se da njemu više leži komercijala, trgovina ili nešto slično.'' - prihvaćam igru.
-'' Da, Dalibor tome stremi, ali sam mu reka da ovdje par godina ispeče zanat, pa kad osjeti da je spreman nek krene kud ga volja, svojim putem.'' - uozbilji se on.
-'' Hitar je, brz, samostalan, brzo će on sve skopčati, šteta što nije išao dalje od srednje ekonomske.'' - velim mu.
-'' Upisa je Višu ekonomsku, posluša me, može on to redovno završiti ako bi se minimalno potrudio, a i shvatio je da se bez škole ne može, a uči i ovako radeći, pa kad se već uči neka se ima i koristi, kartu za to, diplomu.'' - veli on - '' Ma, reci mi, Vaso je iz tvog kraja, kakav je on čovjek?''
-'' Jeste iz mog kraja, znam mu selo, ali ga poznajem slabo, tek iz Splita. Čuo sam da mu je ćaća držao krčmu u Radučiću, da su za tamošnje pojmove bili imućni, da ima šurjake na ''jakim mjestima'' ovdje u splitskoj građevini, da mu je žena Drnišanka, dvoje djece ima, sina i kćer, a i ti to sve znaš.'' - rekoh mu.
-'' A u struci, ima visoku ekonomsku?'' - raspituje se dalje.
-'' To je ona ka i Saragina, Visoka privredna škola u Zagrebu, za probrane kadrove, koja sada više ne postoji. To je iz tvojih vremena.'' - velim mu.
-'' A tako, mislio sam da ima fakultet!'' - tobože je iznenađen iako sam ubjeđen da on to odavno u tančine zna - '' A tako, zato je on tvrdoglav i drčan, što ne može strukom nastoji ostvariti galamom, disciplinom i bezobrazlukom, znam takve, a kažeš da mu je ćaća drža gostionicu?'' - opet će on.
-'' Tako sam čuo.'' - krato ponovih.
-'' Izgleda da mu i sin planira takvo nešto, kafić, šta li, otvoriti u Primoštenu, nekidan mi reče.'' - otkri mi on.
-'' Zar mu sin ne studira elektrotehniku, šta će mu kafić, ili je promašio struku ili od fakulteta nema ništa?'' - čudim se.
-'' On kaže da je sa fakultetom sve u redu, a meni se čini da je didova krv dosta zastupljena u unuku, biće mu leži gostioničarstvo.'' - nasmija se on.
-'' Treba za to imati para, nije lako u Primoštenu dobiti poslovni prostor, papire i nabaviti opremu za kafić!?'' I sam znaš da je tako i da se od plaće i potrošačkih kredita ne može skuckati para za tu investiciju.''- velim mu.
-'' Ali su mu ujaci tu pri ruci, ka građevinari na visokim položajima znaju veze i mućke, tako ti to danas ide, a jedno ljeto će mu sve te troškove pokriti, dalje mu kaplje čista dobit, i to poprilična. Primošten je šest miseci pun stranaca i to onih bogatih!'' - proračunava Marijan isplativost unvesticije.
-'' Znam da je tako, čujem da će tamo graditi i marinu za jahte, zimovnik i ostalo što uz to ide.'' - raspitujem se.
-'' Da, da, već su počeli.'' - potvrdi on.
Pogledam na sat i vidim da će za minut-dva biti sedam sati, neću da kasnim na početak radnog vremena i pozdravljam se s Marijanom.
-'' Idemo skupa, i ja ću kod Vase.'' - skoči se on s fotelje, a ja već znam da hoće da udovolji i meni i Vasi, da ja uđem na glavni ulaz, a Vasi da dokaže da se drži dogovora o ulasku službenika na požarni ulaz, a pravdaće se njemu da se razgovara samnom o predsojećem rebalansu.
Dok na dvojica ulazimo na glavni ulaz slušamo psovke onih koji se penju požarnim stepenicama iz zadihanih grla.
-'' Šta sam ti rekao, psuje i staro i mlado, ovo je stvarno glupost!'' - kažem mu.
-'' Čujem i vidim, neće ovo moći opstati.'' - slaže se on.
I direktor Kutalača sav zajapuren i crven u licu stiže uz požarne stepenice:
-'' Evo vidiš da je ovo dobro rješenje,... ni tebi ne smetamo,... a tvoji ne smetaju mojima. Nije se strašno popeti... kako se priča.'' - hvali on svoj ''genijalni potez'' uz duboko disanje i prekidima u govoru poslije svake izrečene rječi obraćajući se Marijanu kao da ja nisam tu.
-'' Vidim, vidim,...'' - ne dovrši Marijan gledajući preko ramena u Veru Žunić i Nevenku Najev kako pridržavaju jedna drugu i bore se za zrak porumenile ka pomidore u licu ne mogavši izgovoriti ni rječi.
Uđoh u svoji kancelariju napustivši njih dvojicu bez rječi i uzeh ''Slobodnu Dalmaciju'' da pročitam naslove i ne dižući glavu automatski odgovaram na pozdrave Branka, Žike, Filipa, Vinka i Ivice koji pristižu na posao.
-'' Pa šefe, ovo ovako ne može!'' - ljutito će Filip, kao najstariji, kad dođe do daha - ''K'o da smo lopovi, a ne radnici ove službe, penjati se požarnim stepenicama!''
-'' Potpišite...'' - pružim pripremljeni papir gdje sam napisao da smo svi protiv takve odluke direktora sa već stavljenim svojim potpisom na rednom broju jedan.
Filip oštrim potezima potpisa ne čitajući napisani tekst, a drugi supotpisaše za njim, na isti način.
''... a ja ću sad u osam to iznjeti na kolegiju službe i čućete odluku direktora po ovom pitanju.''
Raziđoše se znajući da sam i ja na njihovoj strani i da ću istjerati stvar do kraja u našu korist, pa i u korist svih radnika službe.
Na redovni stručni kolegij službe svi su stigli kiselih izraza lica osim Jose Grgića, rukovoditelja raspodjele, dok su Dragica Zloić, šefica knjigovodstva, i Neda Matić, šefica financija, još bile rumene u licu ka curice od uspona iako su bile najstarije među nama. Direktor Vaso je namjestio odlučnu facu praveći se da nije primjetio da mu niko nije ni rekao ''Dobro jutro''.
-'' Danas ćemo se dogovoriti...'' - poče on s visoka sjedeći na fotelji iza svog ogromnog direktorskog stola nama poredanim za niskim klupskim stolićem.
-'' Izvinjavam se, iskrsnuo je problem van struke koji se prethodno treba rješiti pod hitno, jer o njegovu rješenju ovise i svi ostali poslovi koji su pred nama.'' - upadnem u rječ i pružim mu papir s potpisima iz mojih poslova - ''Molim da se pročita naglas.''
Direktor Vaso preleti pogledom kratki tekst i nanovo se, sad od bjesa, zarumeni:
-'' Pročitaj ti!'''- vrati mi papir.
-'' Odlukom direktora ekonomske službe broj taj i taj, od tog i tog datuma...'' - preskačem brojeve - ''... za službeni ulaz je određen protupožarni ulaz na desnom krilu zgrade do kojeg se mora popeti protupožarnim stepenicama koje nisu pogodne za svakodnevno uspinjanje radnika i stranki i koje zbog visoka gaza stepenika, što predstavlja veliki problem starijim, bolesnim i invalidnim osoobama, kako zaposlnim u službi tako i strankama koje dolaze da u službi obave svoje poslove. Tražimo poništenje odluke odmah i otvaranje glavnog ulaza, jer ćemo ga, ako je potrebno na taj način, nasilno otvotiti. Potpisli su Mažibrada, Čiča, Živković, Buzov, Ćaleta i Mladineo, odnosno svi iz Poslova plana i analize. Molim kolege rukovoditelje poslova da se ovome pridruže.'' - završih dodajući nenapisanu posljednju rečenicu.
-'' To je čista pobuna...'' - uskoči optužbom direktor.
-'' Ma nemoj Vaso zajebavati, ovo je ludost, meni je srce došlo u grlo kao da sam trčala na Klis! Pa dosta mi je trke na dva autobusa i sad još ovaj uspon! Ja dogodine idem u penziju i nemam namjeru baviti se planinarenjem.'' - prekinu ga ljutito Nada Matić - ''A tako misle svi u mojim poslovima i da znaš da ćeš imati na savjesti i odgovornost ako nekom srce pukne, a imam i takvih radnica koje piju šaku ljekova da im srce radi kako treba.''
-'' I ja smatram da je to glupost direktore! Ako niko neće ja ću glavna vrata razbiti i da znaš da ti se ovuda više neću penjati! Zamantalo mi se jutros, da me nisu pridržali mlađi sad bi ležala doli na betonu, sva polomljena!'' - pridruži se Zloić Dragica.
-'' Pa sta je tu strasno!? To je dobro za zdravlje, malo fizicke aktivnosti!'' - Jozo Grgić, rukovoditelj raspodjele, s punom ozbiljnjošću brani direktora.
-'' Možda bi se tribalo dozvoliti starijima i bolesnima da koriste glavni ulaz?'' - predloži Srećko Mešin, rukovoditelj materijalnih poslova, tražeći kompromis, zlatnu sredinu.
-'' Pa, ja sam mislio tako radi našeg mira u službi, ta svima vama rukovoditeljima je tako lakše kontrolisati radnike, a primjećuje se da mnogi odlaze na kavu u restoran ka' da nemaju posla u kancelariji. Ružno je viditi tako nešto, a radnici koji dolaze radi svojih potreba u službu se bune da službenike moraju juriti po zgradi ili restoranu i te glasine šire dalje, čuo je za to i direktor RO.''- brani se Vaso.
-'' Ja sam odgovoran za svoje ljude, kad nekoga od njih nađete bez mog znanja ili dozvole van radnog mjesta u radno vreme kažnjavajte mene, a ja ću dalje njega. Za to ima stimulacija po pravilniku, disciplinska komisija itd., a ja se neću kao lopov prikradati na radno mjesto protupožarnim stepenicama, a niti moji ljudi, a vi radide kako vas volja. Ako već hoćete taj ulaz za svakodnevnu namjenu i iz razloga koje ste rekli ima se načina: projekt, pare, građevinski radovi, odnosno investicija za rekonstrukciju ulaza. Ili tako ili glavni ulaz, to su rješenja,a ne maltretiranje ljudi.'' - ostajem pri svom stavu.
-'' Tako je, ja ne mogu doći pred žene a da se to ne rješi, a ovakvo ulaženje i izlaženje u zgradu je nemoguće.'' - protivi se i Nada.
Dragica joj se pridružuje:
-'' Kolega Mile je u pravu, ili napravite normalan ulaz ili otvorite ovaj glavni, dosadašnji, a ovako se ne može. Ja ću prva sutra na bolovanje, ako tako i dalje bude. Radije i manje para nego u pedesetpetoj izgubiti, radije nečijeg hira, glavu.''
-'' Ja ću izvjestiti direktora Krvavicu, pa šta on kaže.'' - odlaže direktor Vaso rješenje.
-'' Izvjesti ga, a meni reci, da mogu reći ljudima: jeli glavni ulaz otvoren ili nije? Odluku o tome donosiš ti, briga zato Krvavicu.'' - ne želim da odem bez konkretnog odgovora.
-'' Dobro, reći ću da se i dalje koristi glavni ulaz,a konačnu odluku će donjeti direktor Krvavica.'' - izvlači se on prebacujući odgovornost dalje od sebe iako i on i mi znamo da je to '' njegovo maslo'', a i odgovornost.
-'' Tako je, nećemo se verati ka' koze! Reći ću ženama da je došlo do promjene, koristi se glavni ulaz.'' - ponavlja Dragica.
I tako Vasine ''protupožarne vježbe'' prestaše. I dalje ih se spominjalo kao sprdnju, šala bi bila preblaga rječ.
Po okončanju ove teme direktor izvjesti da je stigao dopis SOUR-a za izradu rebalansa plana po novoj organizaciji ŽTP-a i da se na put treba ići sutra naveče u Osijek, pružajući mi dopis.
Na žigu protokola je bio jučerašnji datum:
-'' Pa ovo je stiglo juče ujutro, šta si čekao s ovim do sada? Zar ne vidiš šta sve treba pripremiti i nositi sa sobom!?'' - otrovno ću ja.
-'' Ali sam ja bio odsutan, morao sam ići kad je pošta stigla te sam je signira maloprije. Ma, imate vi sve to, stari ste planeri.'' - opet se izvlači.
Juče je otišao oko osam ujutro i nije se više vraćao, a ja nisam signirao poštu pošto mi nije ništa rekao ni gdje će ni kuda će, niti da neće biti cjeli dan na radnom mjestu. Samo sam čuo da je otišao svojom ''Ladom'', a ne službenim ''Fićom'', zajedno s Marijanom Mustapićem. Po tome se dalo zaključiti da su išli dalje od Splita i po privatnim poslovima.
-'' Imaš li neke posebne instrukcije, ili ćeš i ti putovati, mislim da će tamo biti svi direktori ekonomskih službi RO bar da se zvanično upoznaju.'' - pitam ga.
-'' Neću moći, to je ionako samo zbrajanje već dogovorenih brojki, čista tehnika.'' - omalovažava on naš planerski rad.
-'' Tad se i postiže najviše ustupaka, najbolji startni položaj, a ti nećeš na put, zna li glavni direktor za ovo?'' - pitam ga dalje.
-'' Zna, rekao sam mu telefonom, a on kaže da se tome priđe spremno i ozbiljno.'' - reče on.
-'' Kolegice i kolege rukovoditelji u roku od 10 minuta po završetku ovog kolegija dobićete naloge šta mi trebate dostaviti od dokumentacije i podataka do kraja radnog vremena. Čuli ste šta je rekao glavni direktor i molim vas da tome priđete ozbiljno i znajte da od toga i naše obrade tih podataka ovisi poslovni rezultat OOUR- a i RO-a na kraju godine. Dogovoreno?'' - kažem im pred direktorom službe koji nestrpljivo čeka da odemo jer već trpa papire u torbu i zvecka ključevima od ''Lade''. Odmah mi bi jasno da ga nema do kraja radnog vremena i da mi neće reći ni kud će ni zašto će biti odsutan.
Sačekam da ostali odu, zatvorih vrata za njima i rekoh mu:
-'' Vidim da negdje žuriš i da skrivaš kud ćeš i radi čega ćeš, i nije me briga za to. Ali bi bilo fer da kažeš, ta ja te zamjenjujem, da nećeš biti tu i da znam šta mi je raditi. A nemoj mi reći da ne znaš šta ovaj rebalans znači i da je to računska pizdarija! Ovaj rebalans je diobena bilanca na RO i kako na njemu prođemo tako će nam biti sljedećih par godina, a tebe za to nije briga i nećeš na put. Znam ja da ti nisi verziran za plan i analize, a priznaćeš da se završni račun, konstatiranje činjenica, izrađuje preko mjesec dana, a planovi rade za par dana u kojima se postavljaju temelji poslovanja za naredno vreme, i da se to ne može izravnavati po težini i odgovornosti. Plan je temelj, konstrukcija i izgradnja kuće, a završni račun je inventura napravljenog, dok analiza nam kaže gdje se grešilo i šta treba drugačije raditi. Ma šta ću te ja učiti, imam nesreću da sam međugeneracija, na položajima vi malo stariji protekcionirani po ''brzom večernjom školovanju'' i političkim odabirima, a ovi malo mlađi, vaša djeca, razmaženi i raspušteni, bez radnih navika i šefovskim ambicijama bez iskustva i stručne podloge, da bi nastavili tamo gdje vi stanete na vlasti. Moje je prokletstvo što volim raditi, pa previše toleriram aroganciju i gluposti jednih i drugih, svjestan da nemam šanse ka šta je ni Don Kihot nije imao protiv vjetraenjača. A zapamti, nisam i neću dok ne uslelim u stan ništa poduzimati da te urušavam, radiću profesionalno svoj posao u svom, a bogme i u tvom interesu.''
-'' Imam nekih svojih ličnih problemčića, iša bi ja s vama...'' - pokuša se on pravdati.
-'' Rečeno je, stojim iza svake svoje rječi, a ti kako te volja, odo ja ovo odraditi, već radi tebe kasnimo jedan dan.'' - odoh ne očekujući nikakvu promjenu od njega.


U poslovima, s referentima, se dogovorim da na put idu samnom Ćaleta i Živković, koji će odraditi i za ostale, da se svi ne patimo putovanjem.

- 70 -

Osijek nas je dočekao u jutarnjoj jesenjskoj izmaglici. Iako je bilo oko sedam sati ujutro i sunčev disk se stidljivo nazirao kroz maglenu paučinu bilo je zimski prohladno.
-'' Jebeš ovo, ništa do naše Dalmacije!'' - otpunu Žika maglu ispred očiju - '' Pa ovdje je već za zimsku robu!''
-'' Reka sam ti da poneseš nešto toplije, tako je ovdje, kontinentalna klima, znaš!'' - osijem se smrznutim usnama.
Na peronu sretnemo Miru Vučkovića, nekadašnjeg planera, s sada šefa OOUR-a ''Saobraćajna sekcija Osijek''.
-'' O,Splićani,dobro nam došli,ajmo na kavicu.'' - pozdravlja se s nama.
-'' Baš mi treba nešto toplo!'' - drhti Žika u džins košulji.
Miro nas nudi vinjakom dok stigne kava:
-'' Mora da je dole još leto, kupa li se raja?'' - započinje razgovor.
-'' A, ima i' još, sad je najljepše za to, iste su temperature zrak i voda.'' - kažem mu.
-'' Blago vama, ovde samo što nije počelo grejanje.Onda,Mile,ti si sad šef plana,kako to da nisi direktor službe!?'' - raspituje se.
-'' Ne mogu na red od isluženih i ''zaslužnih'', onih pred penziju, kadrova. Od svakud dolaze da se na moru udome pred penziju.'' - nasmijem se.
-'' Imaš pravo, znam ovde dosta Dalmatinaca koji bi išli tamo i na niža radna mesta samo da im je moguće promeniti stan.'' - složi se on.
-'' A di vam je ''Hotel''? - upita Žika plašeći se da nije dug put po ovoj ''smrzavici'' do tamo.
-'' Mile, to ti je tamo na kraju stanice, ima nekih pola kilometra, ta nije to daleko.'' - objasni on detaljno ne znajući da ja donekle poznajem Osijek.
Pogledam na sat:
-'' Miro, moramo ići, da ne viču na nas da kasnimo.'' - rekoh mu - ''Navrati naveče, da ćakulamo.''
-'' O, bratija je još sinoć stigla! Vi ste, ka' uvjek zadnji.'' - smije se on i ispraća nas do ispred stanične zgrade i vidi se, na liku mu i ponašanju, da je zadovoljan svojim sadašnjim statusom za koji se izborio u zadnjoj reorganizaciji iako u potpunosti nije ispunjavao uvjete po sistematizaciji, sa pedesetak godina životne dobi tek je apsolvent na Ekonomskom fakultetu.
Žurimo da se Žika ugrije mada imamo još pola sata do početka plenarnog sastanka. Hotel za samce je građen u isto vreme kad i splitski, ali je ovaj građen u stilu ''panonske arhitekture'', od opeke i betona, a čini mi se da je splitski ljepši i funkcionalniji.
Na recepciji nam rekoše da imaju samo dvokrevetne sobe, pa se Žika i Vinko smjestiše u jednu, a ja i ''literatura'' u drugu, odmah do njih. Oni odnesoše sve ''bagaje'' da nas smjeste, a ja se uputih u dvoranu gdje su se već okupljali direktori ekonomskih službi RO ŽP-a i šefovi odsjeka iz ''Zajedničkih službi SOUR-a''. Sve ih poznajem i redom pozdravljam, samo mi nisu poznate njihove sadašnje funkcije, neko je napredovao neki su ostali na istom, a neki, kao i ja, ''zaostali'' u reorganizaciji. Na kraju doznah da je većina mojih kolega iz saobraćajnih sekcija po staroj organizaciji sada postala direktori službi u RO, soim mene i Gojka Raškovića iz RO ŽP Knin. Tamo je sada direktor službe RO Milan Bauk iz Vuče vozova Knin, a Gojko je i dalje ostao planer za saobraćajnu službu. V.d. šefa planske službe u SOUR-u je Vlado Perišić, prijašnji glavni voditelj plana, a Vlado Višnjić je otišao, koji je to prije bio, za direktora ekonomske službe u RO ŽP Zagreb. Ostalo je ostalo uglavnom isto: Valent Galinec i dalje vodi raspodjelu, a Mila svodno knjigovodstvo SOUR-a.
Sastanak otvara v.d. šef planske službe SOUR-a Vlado Perišić prenoseći pozdrave direktora ekonomske službe SOUR ŽTP-a Čedomira Pavlovića koji radi drugih obaveza nije mogao doći, što mu je puno žao, itd.,itd., a onda je prešao na struku gdje reče da neće biti nikakvih pomjeranja postojećih stavki na više ili niže, samo će se izvršiti tehničko prilagođavanje plana prema novoj organizaciji SOUR-a i da će pravi rebalans, kada će se preispitivati planirane stavke, biti vjerojatno krajem godine, kad se sagledaju ostvareni rezultati poslovanja.
''Dežurni diskutanti'' su kritikovali taj stav tražeći da se vrše već sada korekcije jer sve RO nisu jednako startovale,itd.,itd. što je od većine glatko odbijeno, jer niko nije u ovom momentu mogao znati niti predvidjeti šta će Izvršno vjeće Republike poduzeti kod određivanja visine kompezacije za ŽTP, a pretpostavljalo se da bi ona za ovu novu organizaciju željeznice trebala biti znatno viša od dosadašnje radi povećanja broja radnika, a što je to državno tjelo odavno aminovalo, te sada treba da plati ceh. Data je pauza do 10 sati kad treba početi raditi ''tehniku''.
-'' Vlado, što ti v.d., šta čekaju da te postave kako treba?'' - pitam Perišića dok smo pili kavu na pauzi.
-'' Nemam pojma, izgleda da se Čedo premišlja, skoro smo svi v.d. u službi.'' - slegnu on ramenima - ''Valjda smatra da može bolje ekipirati službu, a načuo sam da si i ti spominjan na ovom mjestu.''
-'' Mene se ne boj, neka ostane među nama, jer ja u Splitu očekujem stan, papirnato i novčano je sređeno, samo se čeka završetak građevinskih radova i ne mislim Dalmaciju mjenjati za Zagreb, najviše radi klime.'' - rekoh mu drito.
-'' A ja sam se najviše tebe bojao, a šta i ne bi, mlad si, stručnjak si, imaš dosta iskustva, a Zagreb je ipak Zagreb, ako ništa lakše je u njemu radi školovanja djece. I ja sam radi toga u Zagreb iz Slavonskog Broda došao. Hvala ti, sad mi je puno lakše, jer ovi drugi što se spominju nisu mi konkurencija, ako se bude pošteno odlučivalo.'' - potapša me prijateljski po leđima.
-'' To ti je sigurno, držim rječ, radi istih razloga nisam se borio ni za direktorsko mjesto tamo u Splitu, sad mi je stan najpreči, za ostalo ima vremena.'' - još jednom mu potvrdih svoje namjere.
-'' Dođi večeras kod mene u sobu, imam domaćeg kulena, šunke, kobasica, sve prva klasa, a i ostaloga.'' - nemignu mi veselo.
-'' Dogovoreno, tu smo da razmjenimo ćakule.''- nasmijem se i ja.
-'' Što nije došao Vaso, pa svi direktori službi su tu!?'' - čudi se.
-'' Kaže da ima prečih poslova, a o kojima ja ama baš ništa ne znam.'' - slegnuh ramenima uz tajnovit osmjeh.
-'' A znam, neće da pokaže koliko ''zna''! Znam ja njega, uvijek se od ''vrućeg'' izvlači.'' - prisjeti se on.
U 10 sati smo u zajedničkoj dvorani slagali tabele po RO i OOUR-ima po uzorko podjeljenom od SOUR-skih službi. Žika i Vinko su to brzo obavljali pa mi nije preostalo ništa drugo nego da čitam novine i potpisujem popunjene tabele te predajem ih svodnom referentu Kleut Milanu iz RZ SOUR-a. Kako se zajednički rad predviđao tri dana nije trebalo žuriti i rekoh Žiki i Vinku da ne forsiraju.
-'' Mi ćemo to časkom slupati, a ti predavaj kad i ostali, da ne stršimo, a tako ćemo imati više slobodnog vremena.''- kaže Žika kojem se nije dalo odugovlačiti kad se nešto treba napraviti.
U 13 sati se išlo na ručak, a od 16 sati se ponovo radilo do 19 sati, a tako će biti i sljedeća dva dana, a onda razlaz, svak svojoj kući. Za ručak je bila supa, kažu slavonska, pa neki kotlić gulaš s puno paprike, kupus salata i to je bilo sve.
-'' Lošija im je hrana od naše, u ''Hotelu''.'' - kaže Žika.
I nas dvojica se slažemo. Kod nas se može birati tri jela, a ovdje šta ti daju, pa izvoli jesti ili ne, kako te volja.
Vinko i Žika će poslije ručka u grad, a ja odoh u sobu da se malo odmorim i raspremim, još ne znam ni kako soba izgleda.
Pred liftom srećem Katicu, staru poznanicu još od Lovrana, iz Vinkovaca:
-'' Zdravo kolegice svaki put si sve ljepša.'' - komplimentiram joj.
-'' Zdravo, hvala na komplimentu,čula sam da si se oženio, a da znaš, i ja sam se udala prije godinu dana.''- uz smješak zavodnički zakrenu očima.
-'' Oho, vidi se da ti prija brak, sva cvjetaš.'' - kažem joj u liftu.
-'' I ti dobro, ma šta, fino izgledaš, kao da si mlađi i opušteniji nego prije.Uvek šlank i vražiji, što izgleda, znači, da i tebi prijaju bračne obaveze.'' - gurnu me koketno ramenom.
Lift stade i mi izađošmo na istom katu, njena soba je bila druga iza moje:
-'' Vidimo se večeras na plesu?'' - reče ona.
-'' Vjerojatno, idem se malo odmoriti od puta, cjelu noć sam se drnda od Splita.'' - rekoh neodređeno.
-'' I treba, da mi večeras budeš čio.'' - oči joj zacakliše, a široki osmjeh ozari lice.


Istuširao sam se i odrema po sata. U 16 sati sam bio u sali gdje su Vinko i Žika već radili punom parom:
-'' Šefe, pa mi ćemo biti gotovi do 18 uri.'' - kaže Žika.
-'' Hoćemo mi, neće drugi. Ostavite nešto i za sutra i prekosutra. Kako vam je bilo u gradu?'' - rekoh im.
-'' Lunjli smo do centra, nije se teško snaći, baš kako si reka, sjeli tamo i popili kavu, ma ništa naročito.'' - kaže Vinko.
-'' Trebate otići do Drave, na Tvrđavu, viditi katedralu i to je to, a svakako i proći kroz park, ljep je.'' - upućujem ih.
-'' To ćemo sutra, imaćemo vremena.'' - slažu se oni.
U 17 sati smo stali s poslom, ostavili smo nešto za odraditi drugi i treći dan, pa pričamo:
-'' Koja je ona šta te stalno gleda?'' - nagnu se k meni Žika šapćući povjerljivo.
-'' Ona s naše ljeve strane?'' - pitam ga ne okrećući glavu u tom smjeru.
-'' Da, ona mlada, utegnuta, crnka ravne kose i jarkocrveno našminkanih usana.'' - nastavi utiho.
-'' To je Katica iz Vinkovaca, referentica, znamo se odavno.'' - rekoh mu.
-'' Bogami ona svaki čas baca na te pogled, bode li očima, bode!'' - on glumi da mi govori nešto o poslu mašući nekom tabelom.
-'' Smuvaj ti to, sam si u sobi.'' - šapnu ''poslovno'' Vinko.
-'' Vidićemo, pa šta bude.'' - rekoh im neodređeno - ''Ako vas je volja možete vi u grad, ja ću ostati ovdje, ako budu šta tražili daću im, mi smo dosta toga unapred zgotovili.'' - dodam.
-'' Ajmo ća Vinko, da vidimo te znamenitosti.'' - diže se Žika i oni odoše, a ja nastavih čitati novine.


A Katica je svaki čas bacala pogled u mom pravcu, pa joj jednom odvratih diskretnim smješkom, a ona koketno sklopi kapke i smješak spusti na računsku mašinu.
Nakon posla išlo se na večeru. Opet neka supa i paprikaš,a za saltu kiseli krastavci. Pojedem supu,a paprikaš pomirišem i kad osjeti žestinu ljute paprike ne usudih ga se ni probati. Ustanem i krenuh za Vladom Perišićem u njegovu sobu na slavonske specijalitete. Tamo su bili Novak Antun, stari prijatelj iz Varždina, Bauk Milan, direktor službe iz Knina, Tomić Vlado i Karapandža Mile, referent i direktor službe iz Rijeke, i Kleut Milan, svodni referent plana iz RZ SOUR-a, sve stari pajdaši.
Šalili smo se i mezili probajući svega po malo: kulen, kobasice, šunku, sireve i ostale delicije, kisele krastavce i paprike, zaljevajući sve to domaćim rizlingom. A toga je Vlado donio za cjeli bataljon:
-'' Moj stari je sad u penziji i sad se ovim bavi da ubije vreme, a meni dobro dođe. Mogu vam reći da skoro svu hranu nosim sa sela u Zagreb, platim nešto starom, a on jedva da primi koji dinar i onda opet da to unučadi, znači opet meni.'' - smije se Vlado.
Oko osam začu se muzika iz dvorane:
-'' A da, ima i ples, vi mlađi možete otancati dođe i cura iz grada, tako vele.'' - kao sjeti se Vlado.
-'' Otićićemo Milane, malo poslije, neka cure čekaju.'' - kažem Kleutu.
-'' Tako je, treba da se ove kalorije potroše.'' - smije se on - ''Samo neka čekaju, ne balja biti prvi, da znaju da nas ne mogu lako dobiti.''
Pola sata kasnije ja i Milan se spuštimo u salu, tu je ples bio u punom jeku. Vidim Katicu, pleše s Božom Dabićem. Kleut i ja sjedošmo za stol u blizini podija i čekamo, promatrajući plesače i goste za stolovima, da završi ova igra. Katica, bacajući poglede iz okreta, kao da se obradovala, a Milan Kleut se zabezeknu:
-'' Tebi ili meni, a?''
-'' Ne znam, vidićemo.'' - ne odajem mu tajnu.
-'' Bogme se utegla, i gore i dolje, i znaš da ne bi bilo loše to opipati!'' - veli on.
A Katica je bila u svjetloplavoj uskoj midi suknji i bjeloj strukiranoj bluzi, na visokim štiklama, našminkanih usana crveno kao arterijska krv, frizure a la Kleopatra i diskretnom šminkom i rimelom osjenčenih očiju, trepavica i kapaka. Igra se završila i ona sa začuđenim Božom krenu k našem stolu:
-'' Kasniš, nisi fer!'' - reče mi uz široki koketni osmjeh.
-'' Ovi iz SOUR-a uvjek nešto traže, izvini.'' - pogledom joj pokazah na Kleuta.
-'' Trebali smo ga za neki savjet, tu se malo zadržali.'' - potvrđuje pravdajući me Kleut shvativši koliko je sati.
-'' Oprošteno je, Božo mi je pravio društvo, hvala ti.'' - okrenu se Boži kome baš ne bijaše milo, ta i on se nečemu nadao,ali odglumi kavalirsku zahvalnost za dosadašnje druženje i plesove.
Sjedoše za naš stol i naručim, po dogovoru, crno vino. Propustišmo dvije igre u šali i razgovoru, a tad me Katica pogleda ispod oka i mi ustadošmo i krenušmo na podij. Svirali su lagani tango, neki sentiš, i ona se napadno priljubi uz mene. Šutimo i uživamo u dodiru udova,i jasno joj čujem udare srca, jake i ubrzane, kao da će joj iskočiti iz bujnih grudi.
-'' Opija me tvoj miris, krv u meni vri.'' - šapnem joj na uho.
-'' I mene tvoj, trebamo biti diskretni, strpi se, nek sve ostane tajna.''- čujem joj šapat kroz toplinu daha u usnoj čkoljki.
-'' Kad ti odeš ja ću sačekati pola sata, pa ću ti dva i jedan pokucati na vrata sobe. Važi?'' - odgovaram joj.
-'' Aha, ja ću otići posle dve-tri igre, izgovoriću se društvu na umor i glavobolju.'' - prošaputa ona.
Otplesali smo još dvije igre, a kad poče kolo vratišmo se za stol kod Bože i Kleuta.
-'' Uh, baš sam umorna, i glava me nešto boli.'' - Katica će kisela izraza lica s usiljenim protokolarnim smješkom.
-'' Rano ti je još, nije ni deset.'' - pokušava je Božo nagovoriti još gajeći potajnu nadu da ima neke šanse kod nje.
-'' Ovo grejanje, pa celi dan brojke, valjda od toga.'' - razumije je Kleut.
-'' Žao mi je, moram vas napustiti.'' - diže se ona od stola prenemažući se kao da je glava još više boli.
-'' Da te otpratim...'' - skoči se Božo.
-'' O, ne, ne, popiću tabletu i u krevet, preumorna sam.'' - prekinu ga odlučno ona i pokretom ruke zadrža ga na stolici i ne obazirući se na nas ode.
-'' Dobra je, majke mi!'' - ote se Kleutu dok je pogledom skida u mašti.
-'' Ima sve, vidi ta prsa, guzu, obline, a čini mi se da je živa vatra, uh!'' - čeznjivo će Božo.
-'' Čujem da se udala prošle godine, ima i bebu, muž joj je strojovođa, neki Bosanac, žive kod njenih u Vinkovcima.'' - referiše Kleut.
-''Otkud znaš?'' - pitam ga glumeći neobavještenost.
-'' Ženske! ''Radio Milena'', znaš da one sve znaju, tako sam preko njih čuo.'' - nasmija se on.
-'' Sad je najbolja, Bože dragi šta bi je rado povalio.'' - uzdahnu čeznutljivo Božo.
-'' A ko ne bi!? A šta bi da sazna tvoja ''Zagorka''?'' - smijem se.
-'' Nek sazna, pretrpio bi, ali bi se isplatilo.'' - ozbiljno će on - '' Ali nikad ne bi prizna, pa nek optužuje bez dokaza.''
Nalijem vino u čaše prethodno krišom bacajući pogled na zidni sat iza njihovih glava:
-'' Uzdravlje ''momci'', i ja odoh u krpe, slabo sam spavao u vozu noćas, bila neka stara derutna vagončina.'' - rekoh im.
-'' Ajde, kud ćeš ranije, vidi ovih bucmastih Slavonki, ulovi neku.'' - hoće Božo da me trgne iz primjetne pasivnosti lupivši me prijateljski šaketinom po plećima.
-'' Duša bi, al' tjelo ne može, a ja sam i oženjen čovjek, s djetetom, ta znaš.'' - okeljim se.
-'' ''Kontrola'' ti je hiljadu kilometara daleko, lako za to.'' - vino iz Bože izvlači drčnost.
-'' Dobro, dobro, laku vam noć.'' - ustanem i krenem iz sale prema liftu.


Na spratu pogledam na sve strane i kad se uvjerih da nema nigdje nikoga pokucah dva puta pa jedan ne Katičina vrata. Ona otvori isti čas obučena kao i sali:
-'' Sedi gde hoćeš.'' - osvrnu se pogledom od kreveta prema polufoteljama uz mali stolić.
-'' Dali ti se odužilo čekati?'' - pitam je tek da nešto kažem.
-'' Pa i nije, raspremala sam, znaš, one ženske sitnice.'' - i ona podržava ovaj usiljeni razgovor skrivajući dileme koje je muče.
Sjednem na krevet i naslonim se leđima na zid, a ona sjedne do mene ostavši poduprta rukama o posteljinu. Vidim kako joj se grudni koš širi od duboka disanja, siguran sam da je muči isti problem ka i mene.
-'' Katice, šta je, boli li te glava ili si u dilemi?'' - konkretan sam.
-'' Ne boli me glava, ne, nešto razmišljam, bojim se..., putio si me da razgovaram sama sa sobom, želim jedno, a koči me drugo..., o Bože, ne znam čemu bi udovoljila, želji ili moralnim stegama...'' - okrene se meni ozbiljna lica ne dovršivši misao.
Uzmem je za ruku i privlačim sebi. Ona se blago, u blagim trzajima opire, ali se ipak nasloni leđima na zid ka i ja, a glavom na moje rame:
-'''... bojim se, šta ću mužu reći ako dozna, Osijek nije daleko od Vinkovaca, vesti stižu čudnim putevima, a i kako ću se nositi sa sopstvenom savješću posle... '' - opet ne dovrši rečenicu.
-'' Do prije pola sata bila si odlučna, ako ne želiš neću ti zamjeriti, mada to silno želim, ja ću...'' - počeh i ja priču da se i u mojim mislima iste dileme javljaju.
-'' Znaš da te želim, želim te još od Lovrana, Crikvenice, a vidi koliko je vremena prošlo od tada, nadala sam se da će me proći, a kad te jutros vidih shvatih da te želim još više. Ne muči me razumjevanjem, ''prisili me'' da bar imam neko ''opravdanje'' da nisam mogla izbjeći....'' - zagrli me obema rukama naglo se okrenuvši ''en fac'', a ja joj prkinu rečenicu strasnim poljupcem.
Ljubljenje posta sve strasnije i ona se sve čvršće stiskaše uz mene grudima, pa cjelim tjelom. Ruke mi instinktivno joj izvukoše košulju iz suknje i kliznuše uz leđa po goloj koži do grudnjaka i otkopčaše ga, a tada čvrsto zgrabiše nabrekle joj okrugle sise s krupnim zašiljenim bradavicama.
-'' Mmmhmmm....'' - pusti ona kroz raširene nosnice zvuke zadovoljstva dok je usnama sisala moj jezik i skoro izbezumljena uvuče mi ruke ispod košulje u prsa.
Otkopčam joj botun na suknji i povučem patent:
-'' Čekaj...'' - otrgnu se iz zagrljaja i ustade hitro ka srna, zbaci štikle trzajem nogu i pomuči se da skala tjesnu suknju niz butine, a one oslobođenje stege sinuše bjelinom i bujnošću na prigušenom hotelskom svjetlu. Male bjele gaćice jedva su zadržavale okruglu tvrdu guzu, dok su dva čuperka nestašno žmirkala uz rub gaćica u međunožju. Gledajući je kidao sam odjeću sa sebe ne vodeći računa hoće li šta pući i bacao je na pod pored kreveta na istu hrpu gdje i ona.
Krupne i tvrde sise su joj, s mrkom i krupnim bradavicama, stajale kao na kipu ''Milonske Venere'', da joj nije ni treba ređipet, a trbuščić joj je bio mišićav i zategnut kao da nije rađala. Kad ostašmo u gaćicama priđoh joj i dodir tjela kao da proizvede stujni šok, dok su joj se oči sijale kao reflektori i zenice bile raširene i mutne, a sve mi se čini da su takve bile i moje, jer sam imao osjećaj da mi je prevučena preko zenica neka mrena i da vidim mjesto stvarnih oblika samo njihove sjene.
-'' Samo ti i ja, u ova četri zida, bez razuma, bez savjesti, dajemo se instinktima, sili jačoj od našeg razuma i volje...'' - šapućem joj promuklo dok klizimo na krevet.
Ona šuti i ljubi mi vrat dok mi ruka klizi joj niz leđa, hvata rub gaćica i spušta ih niz guzu,a ona se gipko izvija i olakšava naizmjenično podižući noge da spadnu na pod. U povratku šaka mi se vraća s unutrašnje strane lista , klizi lagano uz glatku svilenu kožu butina i zaustavlja se u bujnoj šumi kovrčavih dlaka međunožja. Ona duboko uzdahnu, ovlaš raširi butine i dopusti da joj cjelom šakom obuhvatim šumovito međunožje. A tada joj cjelo tjelo zadrhta sitnim trzajima i strelovito uvuče ruku u moje gaćice i prstima snažno zgrabi moju nabreklu muškost. Jezik joj zapuši moja usta, a dah iz raširenih nosnica vrelinom mi prži lice. Ne žurim, ljubim joj čas vrat, čas grickam usnama bradavice, a prstima milujem butine, gnječim guzu i čupkam dlake međunožja. Ona se grči i stiska uz mene kao da hoće da uđe u moje tjelo:
-'' Gorim... crknuću...molim te...daj mi ga...''- opruži se po krevetu vukući me svom snagom na sebe.
I muškost prodre silovito, ona jeknu i zabaci glavu široko otvorenih usta, a prsti joj zagrebaše po mojim plećima.Sačekah tren, a svi njeni mišići se napeše, butine i međunožje stegnu, a guza usitno zaigra. Prodirem silovito i osjećam kako mi se mošnice odbijaju o njene skliske jabučice guze, dok ona hvata ritam i svaki put pri povlačenju međunožjem mi stiska muškost da joj ne pobjegne, suzdržavajući ječanjem glasne krikove. Kad osjetih da joj grčenje krenu iz zategnutog trbuščića i kad mi istovremeno butinama kao gvozdenim menđulama obuhvati slabine, guzu odignu od krevete da međunožjem zadrži muškost do kraja, ugurah joj jezik u usta do grla i isti tren slatkim trzajima iz mošnica izli se u nju sjemena tečnost u mlazovima. Međunožje joj se stiskaše u sitnim trzajima i ona potmulo kriknu kroz nos i širom otvorena usta.
U slatkoj omamljenosti tako ukočeni i spojeni ostašmo nekoliko trenutaka, a tada nam se tjela opustiše i proliše po krevetu izmješanih udova.
U polutamnoj hotelskoj sobi sad su se samo čuli ubrzani i jaki otkucaji naših srca i utopljenička borba za vazduh dvoje od pete do glave oznojenih bića.Potraja to nekoliko trenutaka, a tada, ne mogavši govoriti još ništa, dadoh joj, kao leptir laki, poljubac u uho. Ona ne reče ništa, ne mogavši ništa više, osim sretnog smješka očima i usnama. Nakon nekoliko minuta ona se pomjeri i pribi uz mene prebacivši ruku preko mojih grudi:
-'' Bože, jedva ostah živa, bila sam van ovog svjeta, na sedmom nebu.'' - prošaputa i poljubi me u rame - ''Koju to vatru imaš u šakama, svršila sam dok si me dotaka, a kad si uša u me izgubila sam pamet, ovo mi se do sada nije događalo.''
-'' Čini mi se da je ovo sve san, ljep, divan san.''- potvrđujem njene impresije i oćutah na njeno pitanje.


Ona oćuta, odluta negdje mislima. Izraz lica joj se uozbilji, a kao biser krupna suza joj kliznu niz obraz u jastuk.
-'' Čemu.... sad to?'' - podigoh se na laktove.
-'' A šta sada, kako ću Ivanu na oči?'' - zajeca.
-'' Ivanu, mužu?'' - pitam.
-'' Da, njemu. Nije ovo zaslužio, dobar mi je, onakav kakav je.'' - šapuće na rubovima jecaja.
-'' I mene to muči, ali iz ove kože se ne može. Preboliću ovu nevjernost nekako, platiću neku cjenu, a tješi me to što nismo jedini, od pamtivjeka se to događa i kod ljudi i kod životinja...'' - počeh tražiti neko opravdanje za oboje.
-'' Lako je vama muškima, vi ne možete ostati trudni, a mi žene-jadnice uvek izvlačimo deblji kraj.'' - skoro da izgovori s mržnjom.
-'' Možda i jeste tako ali za ovo noćas nemoj mene kriviti, ti si sve počela, a da nisam pristao ispao bi jadan i sebi i tebi,zar ne?''- branim se.
-'' Pa... i bi! Ne bi te samo zamrzila, ili gore, sažaljevala bi te, ma gore, prezrala bi te!'' - podboči se na laktove - '' A zar sam ja takva da se mogu odbiti!?'' - podiže se na koljena i pređe rukom preko oblih guza i čvrstih grudi prkosno ih isprsivši.
Moja muškost joj pokaza odgovor, a ona me zakorači i spusti se međunožjem na nju i poče silovito igrati gore-dolje. Čvrsto je prihvatih za struk, a kad vidih da joj se lice poče grčiti i usta širom otvarati zgrabih je čvrsto za sise. Ona ubrza ritam i malo zatim kriknu duboko i promuklo, te razli tjelo po meni.
-'' Osjetila sam žar u sebi, svršio si?'' - upita nakon tri duboka uzdaha.
-'' Da, da , do zadnje kapi.'' - rekoh joj promuklo boreći se za dah.
Ostašmo nekoliko trenutaka da dođemo sebi dok je u sobi odjekivalo naše duboko disanje, a vani pisak neke dizelke-manevarke prema Miholjcu.
-'' Proklete mi mater, da nisam na nju povukla već na oca, ovo mi se ne bi dešavalo.'' - poče ona.
-'' Po čemu na nju, i ona je tako zgodna?'' - pitam.
-'' Ne samo zgodva već i vruće krvi, pojebljiva, a otac je miran,tih i kao svi muškarci naivan, ma ona poštena dobričina koja svakom veruje.Njega je ona mogla lako ubeđivati u vernost, ta onako podatna kad god je hteo ili ona trebala nešto zabašuriti vukla ga je u krevet, ali ja sam 101% sigurna da ga je varala kad i gde je stigla, ma dok bi joj se zgoda ukazala. Prokleta ustaška krv...'' - zaneseno i ogorčeno će ona, ali je prekidoh:
-'' Šta imaju s tim usaše?''
-'' Dosta njenih rođaka je bilo u ustašama, a i rođeni brat joj, moj ujak je to bio, eno ga sad negde u Austrliji. Znaš ti Hrvate, kad im je gusto onda su im Srbi dobri, a dok vide priliku da ušićare nešto samo za sebe onda zaboravljaju Srpska dobročinstva, ma i drugih kroz historiju. Tako i ona, Hrvatica iz ustaške obitelji udade se za Srbina da može na miru živeti, i to dobro živeti, a da to nije učinila ostala bi negde u onoj Ličkoj vukojebini s nekim škartiranim jadnikom i bila gladna pure. A dok je osetila sigurnost i zaštitu krenula je svojim putem, zajašila jadnog mi oca i vrti ga oko malog prsta. E, jadni li smo mi Srbi, tko stigne vuče nas za nos, znamo to, a opet dopuštamo, ma ili smo blesavi ili predobri, a to je isto, kako kaže poslovica.'' - dovrši ona kiselo se nasmijavši.
-'' A otac, i on je Ličanin? Muž?'' - pitam.
-'' Da, da, jeste, i on je tamo od Metka. Zanjela ga njena lepota, pa na sve ostalo zaboravio.A sad mu je kasno, nametnula mu se, zarobila ga, a on nikada neće imati snage da joj se odupre, da je podredi ili opameti.Zato joj ja nedam pardona, mene se boji, jer zna da mene ne može lagati, da je čitam do dna duše. A ova grižnja što me sad obuzima, to sam valjda nasledila od oca, a pojebljivost od nje, i sad sam u rascepu, razum mi govori jedno, a krv, taj otrov u meni, to ne sluša, čini drugo. Muž mi je iz Bosne, dobričina ispod Save, mješanac kao i ja, sličan ocu. O Bože, kako ću na kraj s tim?'' - zavapi ona.
-'' Manje-više, svi smo u istoj stupici. I meni razum kaže da budem vjeran ženi, a ipak sam ovo napravio s tobom. Valjda ono iskonsko lovačko u meni, svojstveno muškom polu, osvojiti, uloviti, dokazati se sebi i drugima pomuti pamet, a poslije razum traži opravdanje, smišlja laž kako od lošeg napraviti dobro. Vrag ga zna, nismo jedini! I druge takve muke muče, valjda?'' - filozofiram.
-'' Eh, muškarci, vi mislite i pravite se da ste glavni, da vi osvajate, lovite, posjedujete, a to tako naoko i izgleda, ali je to vaša velika zabluda, utopija! Žene sve to čine, one vuku konce, i njihova je uvek zadnja!'' - ona se nasmija.
-''A ništa, i sebe ću ubjediti da mi se ovo nije dogodilo. Valjda ću uspjeti.'' - odmahnem rukom.
-'' Tako, tako treba! Ništa se nije među nama dogodilo, ni u podsvesti ni u svesti nemoj da ti padne na pamet da o ovome njoj pričaš, ni trezan ni pijan, ono o čemu se ne zna i ne postoji.Tako je u životu.'' - podržava me ona.
-''A ti, hoćeš li reći Ivanu?'' - pitam je.
-'' Bože sačuvaj!? Rekoh, kad se za nešto ne zna ono ni ne postoji! A ako netko od ovih mojih nešto zucne, rekla-kazala, dovoljno je naivan da privati da je to zavist i ljubomora što ima ovako zgodnu ženu koju oni ne mogu ni sanjati.'' - okelji se ona.
-'' Vražica si ti, ne kaže se zaništa da je otrovno na izgled najljepše!'' - nasmijem se i ja.
-'' Puno si mi ti bolji, i za takve se kaže ''... da iz mire tri đavla vire...''- pridruži se osmjehom.
Bacih pogled na sat, do ustajanja je bilo još nešto više od dva sata, nije vreme za spavanje, nije za ustajanje.
-'' Skuvaću kavu, popićemo piće, istuširati se i ići na posao, šta kažeš?'' - predloži čitajući mi misli.
-'' Izgleda da je tako najbolje, spavaćemo popodne poslije ručka, ako sad zaspemo ni topovi nas neće probuditi.''- složih se.
Onako gola skoči se lako kao srna i iz ormara izvadi minjaturni espres-rešo, plastične čašice, kavu, cukar i vinjak:
-'' Sipaj nam piće, ja ću začas skuvati kavu.Hoćeš jesti, imam kulena,šunke, kiselih krastavaca?
-'' Ne, neću, nisam gladan. Kako se ti osjećaš, kao Srpkinja ili Hrvatica?'' - pitam je.
-'' Kao Srpkinja, iako me je mater i u katolike upisala, potajno od oca. A on, kao ''ludi'' Srbin i pravoslavac ne drži puno do toga, on ti drži do Partije, Tita i Jugoslavije, o srpstvu i ne govori, a kamoli da slavu slavi, ta on je ateista. A mamica, uvek za katoličke blagdane nešto svečano spremi, iako kaže da do toga ne drži. A to ti je bakalar za katolički Badnjak, sirnica za katolički Uskrs, a za pravoslavne najobičniji obroci, čak možda i gori od onih svakodnevnih. To očevo poštenje me opredelilo da se osećam kao Srpkinja, a i njegova rodbina, deda i baka, svi su mi draži od onih s mamine strane. Valjda tako treba biti i po nasljednom pravu, po muškoj lozi se nasljeđuje. A najviše me na takvu odluku naterala baba s materine strane, kad me nagovarala odmalena da budem katolkinja, da potajno učim katoličke molitve, da tako radi sav pametan svet, a da su pravoslavci zaostali, zastarjeli, i slične priče. Iz inata njoj naučila sam pravoslavni očenaš i još neke molitvice, a jednom sam joj izrecitirala ''Svetog Savu'', da joj se ''pohvalim'', a ona samo što me nije proklela, stara ustašica. Išla sam prema poštenijem, ljudskijem, širokogrudnijem okruženju, prema iskonskom učenju Isusa Hrista i svojim praroditeljskim korenima. Pa, i većina Hrvata postade od Srba, onih lošijih Srba...'' - priča li priča ona dok zakuvava kavu i prekinu tek kad je servira na stolić i sjedne mi u krilo.
-'' Katice....'' - stadoh se grčevito smijati.
-'' Šta je, šta se smiješ...?'' - i ona se zasmija neznajući čemu.
-'' ... pričam sa Srpkinjom, a jebem Hrvaticu....'' - uspjeh nekako izgovoriti.
-'' ... ha, e baš je tako,... i jebi Hrvaticu, kurvu, da pamti kako Srbin dere...'' - ona se zagrcnu od smjeha.
-'' Šalim se, ne gledaj to kao probleme nego kao prednost, ti si poprimila od svojih roditelja i jedno i drugo, stoga duplo vrediš ako poštuješ jedno i drugo, onako uravnoteženo, jer protežiranje jednog na račun drugog vodi te u sukobe sa samom sobom i s okruženjem, a kad imaš i od jednih i drugih ti si u prednosti, ti si kvalitet više u odnosu i na jednu ili drugu stranu. Te razlike koje te muče, ako se malo dublje zakopa se negiraju saznanjem da smo svi Slaveni, pa još više, da smo ljudski rod. Dokazano je i okom vidljivo da su i ljudi u mješanim sredinama fizički najljepši, a i da u njima brže cvjeta i nauka i kultura, privredna aktivnost itd. Tako na to gledaj, nije sve crno kako izgleda na prvi pogled, ni tamo ni 'amo.'' - sugeriram joj.
-'' Ali moram dati otpor, kao ovakva, agresivnosti, uticaju, nagovaranju koji mi se želi nametnu s bilo koje strane. Eto, po ocu i njegovoj familiji mogu biti ono što hoću, a po majci i njenima trebam biti katolkinja i Hrvatica. Otud mi i ime, mama dala tata prihvatio, njoj bilo stalo a njemu svejedno. I znam dosta slučajeva, otac Srbin pravoslavac, majka katolkinja Hrvatica, a deca Hrvati i katolici, ali i tata Hrvat katolik i mama Srpkinja pravoslavka, pa opet deca Hrvati katolici. I ne možeš ubediti Hrvate katolike da to ne može biti tako ni po običaju ni po naslednom pravu od pamtiveka, a Srbima pravoslavcima je svejedno, oni skoro da na to ne obraćaju pažnju!'' - zajapuri se ona.
-'' Uvjek mali želi da se prikaže veći, a veći može sebi dozvoliti da mu se ponešto i oduzme, neće tu sitnicu ni osjetiti. Obični zakon računice, deset posto malom, na malu bazu, apsolutno ne daje jednako kao velikom na njegovu veću bazu i tako nikada ne može stići velikoga. I zato mali se bore drugim metodama i sredstvima da se bar izjednače s velikima. To je i u odnosima Srba i Hrvata slučaj, otuda hrvatska ''prčevitost'', a srpska ''popustljivost'',ta Sizifovska nastojanja protiv prirodnog zakona da ''...mala rjeka u veću uvire...''. I mogli bi o tome danima i noćima. A sad ti meni reci nešto drugo, šta te to, kako si rekla, privlačilo meni?''- skrećem s teške teme.
-'' A šta ja znam, sve po malo, izgled, ponašanje, autoritet, govor, miris, ono šta pogodi u šesto čulo, na prvi pogled,jednostavno ne mogu objasniti, a sad vidim da se nisam prevarila. Valjda se poklopila moja ženska mašta ''...o princu...'' s tvjim likom i eto, sad mi je još žalije što te ne mogu za sebe imati, jer bolje je nego što sam zamišljala, ali šta se tu može, život je takav. Da si i onda u Lovranu ili Crikvenici samo prstom me takao imao bi me kao i noćas.'' - privi se uza me.
-'' Nisam mogao iz više razloga, studije, vojska, nespremnost na dužu vezu ili brak, a bila si i ''ukočena'', nekako prepotentno nedostupna, tjerala si od sebe.'' - kažem joj.
-'' Možda, ali si slabo ''pročita'', ja bi se pri svakom susretu s tobom kočila kao miš pred zmijom, tako je izgledalo tebi, a u meni je prejaka čežnja sve blokirala pa sam sve pogrešno činila. Eh, da sam današnje pameti i iskustva, tko zna kako bi završili,a?'' - tugaljivo prošaputa.
-'' Eh ko zna...'' - ne dovrših i poljubih je nježno.


Ćuteći popišmo piće i kavu uz cigarete, pa još jedno piće, a tad se Katica poče agilnije maziti:
-'' Nemamo vremena....'' uspjeh izgovoriti između njenih poljubaca.
-'' Pod tušem, tuširaćemo se i....'' - zaguši me poljupcem i povuče u kupatilo.
Pustila je toplu vodu i šamponom mi prvo opra muškost nježno je milujući dok se ne ukruti ka kost, a tada našamponira međunožje i zamagljena pogleda i promikla glasa zapovjedi:
-'' Otraga me, jako...'' - i duboko huknu kad joj muškost rascjepi silovitim prodorom međunožje. Da ne klizi zgrabih je čvrsto za sise, a ona se s obe ruke grčevito drži za sjajnu metalnu šipku tuša:
-'' To, to, takooo,....jako...'' - ječi ona dok joj guza poskakuje od sudara tjela.
O oboje pustišmo krik, promukao i otegnut kao krkljanje, pa klonušmo na emajlirani pod tuš-kabine, dok nas je voda ravnomjerno ispirala sve vreme povratka u stvarnost.
-'' Večeras?'' - prošaputa ona kroz mlaz vode.
-'' Ako budem živ...'' - usiljeno se osmjehnuh.
-'' Sve ću ja, dobar si mi, zaslužio si.'''- zgrabi mi šugaman iz ruke i obrisa me od glave do pete, pa tada sebe. Uze fen i osuši mi kosu i pomaže da se obučem:
-'' A sad pićence, pa idi, ne poznajemo se do večeras.'' - pruži mi plastičnu čašu i kucnu je sa svojom. Poljubi me tad strasno nakon ispijenog pića i ponovi:
-'' Večeras, večeras...'' - dok ja provirujem na hodnik i kad se uvjerih da nikoga nema žurno se stvorih kod lifta.
U radne prostorije stigao sam prvi, pa se vratih šanku i naručih duplu gorku kavu, da se primjeti da sam tek sad počeo radni dan:
-'' Glavobolja?'' - pita šankista.
-'' Da, malo, radi niskog tlaka.'' - rekoh nabirući čelo.
U tom počeše stizati i ostali. Vinko i Žika nisu ništa pitali, samo Žika dobaci:
-'' Sinoć sam Perišiću reka da si s nekim rođakom ili prijateljem iša u grad, bio doša po tebe i reaspitiva se za te.''
-'' Hvala stari.'' - lupnuh ga ovlaš po ramenu.


Žika i Vinko su obavljali svoj dio posla prema jučer dogovorenoj taktici, a ja sam ostao na zajedničkim sastancima na svom stavu da nema nikakvih odstupanja od već dogovorenog načina i metoda rada što je do očaja dovodilo Stjepana Štefuljaka iz zagrbačkih OOUR-a i RO, pa su neki drugi htjeli i popustiti, ali je moj veto bio nepomjerljiv.
-'' Svaka ti čast, bojao sam se da ćeš popustiti kao neki, pa eto meni vražjeg posla.'' - veli mi Perišić na ručku.
-'' Ne boj se Vlado, ovdje smo da napravimo šta nam je zadatak, a u decembru budi dobar prema meni, ''...sve se vraća sve se plaća...'' - nasmijem se.
-'' Neću zaboraviti, budi siguran, radi svega što si za me učinio.'' - potapša me zahvalno po plećima.
Cjelo popodne sam prespavao do sastanka, a večer i noć je začas prošla u Katičinoj sobi.
-'' Ako sam ostala trudna, ne brini, moja briga.'' - reče ona u zoru.
-'' Zar nisi sigurna, ili u jedno ili u drugo?'' - pitam je uozbiljen.
-'' Mislim da neću ostati, ali nikad se ne zna, kad je bilo ovako strasno i lepo. Ali to je moja briga, ti ništa ne brini!'' - energično će ona.
-'' Ipak bi želio znati.'' - velim joj.
-'' Znaćeš! Pa šta da ostanem?'' - prebacuje na šalu - '' Da se rodi jedan mali Srbin, crn na majku, plavook na oca, žestoke krvi na majku, a smiren i pametan na oca, dobra kombinacija! I zove se Milan.''
-'' Ne šali se, ozbiljan sam.'' - vratih se u stvarnost.
-'' Ne šalim se, valjda nisam, javiću ti za par dana.'' - obeća ona - ''A sad se moramo rastati, popodne se odlazi.''
-'' Da, sada se rastajemo, obavezno mi javi.'' - zagrlim je. Ona se sva unese u poljubac, dug i strasan, grčevito pripijajući tjelo uz moje.
-'' Zbogom...'' - suze joj počeše curkom teći dok me gura kroz vrata u ranu zoru, da je ne gledam kako plače, a ja sam čekajući lift u tišini hodnika slušao kako ona grčevito jeca.
Te jecaje sam slušao i u vozu ležeći na ležaju spavaćih kola širom otvorenih očiju, koje nije moglo prigušiti ni Žikino i Vinkovo hrkanje.