- 17 -
Na poslu Komercijalnog predstavnika sve se odvijalo rutinski. Kancelarija u "Prvoborcu", pa odlazak u kancelariju u stanici Solin, a onda intervencije kod odgovarajućih službi, kako bi obe ugovorne strane bile zadovoljne, i ugovor se ispunjavao kako je najbolje bilo moguće. A sada su mi pridodati i poslovni odnosi ŽTP-a s "Lukom Split" odnosno s njenim djelom "Lučki pretovar i skladišta". Tamo je bio moj poslovni kontakt-partner direktor Milan Ćakić, zemljak iz Đevrsaka.
Bio je na sto muka. Ako dođe brod, a ne dođu vagoni ili se desi obrnuto, penali su se obračunavali u korist željeznice ili brodara, a to su bile ogromne cifre, što bi pojelo svu njihovu zaradu po osnovi pretovara ili skladištenja robe. On je na to radno mjesto došao da uvede red, ali je šta malo postigao, iako je, takoreći, tu i spavao.
- "Puna mi je kapa svega, ja se trudim, radnici rade u tri smjene, a nezadovoljni su plaćama, stvarno su male, a nema se više dati, sve nam pojedoše troškovi." - žali se on.
- "Kakvi troškovi, po onome što vidim, vi pružate većinom usluge utovara brodova i vagona, istovara istih, skladištenje robe za daljnji transport, pakovanje ili dopakivanje, gola usluga, a materijal za pakovanje naplaćujete od komintenata. Voda, struja, čišćenje, to su male stavke, to uklakulirate u cjenu usluge, održavanje dizalica i vaga isto, ne vidim šta bi vam trebalo jesti zaradu." - kažem mu.
- "Znaš li ti koliki su brodski penali, koliko mi platimo kolske dangubnine ŽTP-u, to su ti čovječe astonomske cifre!" - ne slaže se on.
- "Ko naručuje brodove, ko naručuje vagone? Koliko ja znam to je stvar špeditera, a ne vaša, pa zašto ih plaćate?" - pitam ga.
- "Brod dođe i nema vagona, pa čeka, dešava se i obrnuto, a brodar ščepa nas, a ne špeditere, isto tako i ŽTP. Išli smo i na sud, uvjek izgubimo spor." - pravda se on.
- "Hoćeš li mi dati Statut "Luke" i Pravilnik o organizaciji "Luke Split", završni račun "Lučkog pretovara" za prošlu godinu, malo ću to proučiti pa ću ti nakon toga nešto moći savjetovati, samo hoću da svoje sumnje potvrdim. Meni se, na prvi pogled, čini da tu neko odozgo kroji gaće, a vi snosite posljedice. Te se stvari rješavaju na papiru, a ne lučkim dizalicama." - predložim mu.
- "Hoću, ali i sam znaš da o tome znamo samo ti i ja." - plaši se on.
- "Sve te podatke ja mogu dobiti u Privrednoj komori i Službi SDK. A uostalom, ja ti želim pomoći, a koga ti podaci interesuju i zašto bi ih ja nekom iznosio?" - otklanjam njegove bojazni i već se kajem što mu ponudih stručnu pomoć.
Odmah mi je bilo jasno i uvjerio sam se kad sam narednog dana pregledao dokumenta da je on i njegov OOUR "Lučki pretovar i skladišta" žrtva elitnog djela svoje firme, SOUR-a, i špeditera koji su sklapali ugovore s tom elitom, a ne direktno s njima. Čisto "pomorski" dio firme živio je kao bubreg u loju, s velikim plaćama u luksuznim kancelarijama, a špediteri i eksprt-import poduzeća su nalazili načina da svoje propuste pripišu "Lučkom pretovaru".
Nađemo se sutradan kod njega u kancelariji i ja mu razjasnim o čemu se radi:
- "Vidiš, zemljače i imenjače, ti po ovim ugovorima se pojavljuješ kao stranka koja naručuje vagone i brodove, a na osnovu onoga što ti telefonski jave špediteri, a to su tvoji u direkciji potpisali i normalno je da vas sud smatra odgovornim, jer se tu pojavljujete s potpisom i pečatom. Traži izmenu toga, neka špediteri vrše narudžbe i neka preuzimaju tovar i kola svojim pečatima. Drugo, uvedi evidencije prema špediterima, oni će dokazivati ko je kriv za kašnjenja, a ti možeš biti kriv samo ako imaš sve na mjestu, a nisi napravio posao u određenom roku ili kad se nešto slomi ili razbije, a također prije nego išta radiš s robom traži da ti špediteri daju carinske zapisnike, oni su dokumenti i dobro ih čuvajte. Treće, neka se u okviru "Luke Split" otvori posebni žiro račun kod SDK za vas, a poseban za "pomorce", ili da se to razdvoji podračunima, tako ti neće trpati svoje troškove na leđa. To napravi odmah, već za mjesec dana imaćeš para ki škalja. Samo pazi, plaće ne povećavaj naglo, postepeno iz mjeseca u mjesec, tako i topli obrok. Uloži i u zaštitnu opremu, a imaćeš para da obnavljaš pretovarnu tehniku: viljuškare, dizalice, znači za investicije u opremu. Evo to, sve sam ti napisao i proračunao kako bi trebalo izgledati." - na brzinu ga posavjetujem i dam mu svoje proračune.
- "Još nešto, prije nego što pročitaš, traži predaviziranje dolaska robe na istovar od željeznice. Oni to mogu i imaju, a možda ti za to i ne znaš. Mogu ti to dati po broju vagona, vrsti robe i adresi primaoca. Tako možeš organizirati unapred, a koliko znam to ti može dati i Lučka kapetanija za brodove." - dopunim se.
Gleda on moje proračune i popis mjera kao u "špansko selo", mršti se i zakreće sumnjičavo glavom:
-"Teško će ovo ići, neće pristati u direkciji, naročito oko žiro računa."
- "'oće, govori s "glavom" u četri oka i reci mu da se sprema štrajk, a onda se zna šta će biti i sa njim i s tobom, radnici sigurno neće ispasti krivi, kao i šta nisu radi vaše nesposobnosti i internih i osobnih interesa. Pristaće, malo će ti nivelirati fond zajedničke potrošnje i investicija, ali kad imaš svoj žiro račun, pare, ti postaješ onaj koji daje i tebe se pita. Nisi valjda zaboravio šta kaže Marks, kod koga je novac da je kod toga i vlast. I traži, brate dragi da ti premjeste ovdje dva pravnika i diplomirana ekonimista, oni će nad tim bdjeti i izaberi par dobrih operativaca i postavi za poslovođe, nije tvoje da lunjaš po terenu i gubiš vreme na polemike s nezadovoljnim radnicima. Sada ti se oni samo jadaju i traže pare, veće plaće, a šta im ti možeš dati osim praznih obećanja. Na to mjesto si došao kao zaslužni političar, s iskustvom izniklim dužim stažom u ovoj firmi, a i sam znaš da ti stručno rukovođenje nije jaka strana, trebalo je to na vreme učiti, ali si sposoban i možeš organizirati ekipu koja će te i na taj način štititi." - otvoreno ću mu ja.
- "Vidim šta mogu napraviti, ovo ću toje malo proučiti, pa ću onda tražiti sastanke na svim nivoima." - mlako će on.
- "Ne malo, nego dobro prouči, imaćeš borbu za pare, a tu je uvjek tvrdo, a ako negdje ne nađeš pravi odgovor kontriraj pitanjem: "Ko zarađuje pare, ko se muči, solidarnost ne može biti apsolutna i uporno ostaj na tom terenu. Siguran i energičan nastup, politika potkovana strukom i radničkim zaleđem, ne daj se ubjediti u njihove "falše" i slatkorječive fraze. " - upućujem ga u taktiku.
Uočio sam da je on na "nesigurnim nogama" iako je završio Višu ekonomsku školu, a možda osjeća i da je dužan nekome što je došao na to radno mjesto, iako je to, gledajući sa strane, više bila kazna nego nagrada, ukoliko ovakvo stanje ostane nepromjenjeno.
Prošlo je možda nekih desetak dana, a Milan se ne javlja, pa ga nazovem radi obračuna između ŽTP-a i "Luke", a on me tad preduhitri:
- "Dođi odmah, taman sam vrtio tvoj broj."
Našli smo se kod njega nakon sat vremena, a on mi pruži hrpu dokumenata:
- "Baci de oko, nisam mogao dići glavu ovih desetak dana."
- "Tako sam i očekivao, ideš s maksimalnim zahtjevima, dobiješ nešto manje i dobro je za početak. Sad si pravi direktor kad imaš svoj žiro račun. Jesu li ti dali ljude, pravnike i ekonomiste?" - pitam ga.
- "Jesu, mladi su, vole svoj posao i hoće da se dokažu, pa očekujem da će se brzo uklopiti." - zadovoljan je on.
- "Hoćeš li povećati plaće radnicima?" - interesujem se.
- "Da, dvdeset posto linearno, a imenovali smo i komisiju da izradi novi pravilnik o plaćama." - kaže on ozaren.
- "Za pola godine će te dizati u nebesa, a onda traži ono što ti sad nisu dali. Stisni špeditere, ne daj da te muvaju, sve s njima napismeno." - upzoravam ga.
- "Sad te častim pićem, znaš da sam htio sve poslati k vragu." - zadovoljan je on.
- "Rukovodilac je tu da organizira, a ne da trči okolo i radi tuđi posao, glavom treba raditi, nogama ništa nećeš postići." - sad mudrujem i ja.
Iz mjeseca u mjesec Milanova firma je stajala sve bolje, a njemu kao direktoru rasla je cjena. Ali su zato špediteri vrištali od muke zbog velikih penala koje su plaćali ŽTP-u i brodarima. U izborima za članove Općinskog komiteta SK Milan je došao i do politčke funkcije i tako ojačao svoju stručnu poziciju te uskoro postao direkor "Jele" veletrgovine građevinskim materijalom. Moj kolega s Više ekonomske Vlado Jeličić koji je tamo radio kao komercijalni referent reče mi da su dobili novog direktora koji nema pojma o veletrgovini, a došao je s epitetom velikog i sposobnog stručnjka i začudi se kad se ja nasmijah i kad mu rekoh da ga pozdrvi od mene.
- "Ti ga poznaješ!?"- upita začuđeno.
- "Da, sretali smo se u "Lučkom pretovaru" - kažem mu.
- "Kakav je bio tamo, čuo sam kako pričaju da ga je preporodio?" - raspituje se Vlado.
- "Jeste, možda će i vašu firmu, ako bude imao dobra savjetnika." - kažem mu uz zagonetni osmijak.
- "A, u tom grmu leži zec. Biće bolje da na vreme tražim drugu firmu." - zamisli se on.
- "A zašto, ionako ćete se pripojiti "Brodomerkuru", a to je dobra firma." - velim mu.
- "Ti si nešto čuo, ali tamo ću biti početnik." - zabrinut je Vlado.
- "Da, govori se u Komori nešto o tome. Uvjek si negdje početnik, ali brzo ćeš ti napred, ti i Ratko u "Jeli" jedini nešto znate raditi. A Ćakić će dobiti dobru hladovinu." - savjetujem mu.
- "Znači, ti dobro poznaješ Milana Ćakića?" - opet on pita.
- "Ja njega da, ali izgleda da on ne poznaje u zadnje vreme mene, naročito sada kad ide prema "vrhu". Pitaj ga, vidićeš da će me se jedva sjećati." - smijem se.
- "A da znaš da hoću, reći ću ti kako je bilo." - sad se nasmija i on.
Nakon nekoliko dana zove me Vlado:
- "Istina je, pripajamo se "Brodomerkuru", a Ćakić je pocrvenio kad sam mu prenio pozdrave od tebe i rekao mu da smo kolege sa studija. Baš mu bilo nelagodno, samo nešto zbunjeno promrmlja."
- "Znači da mu još nije koža zadebljala, možda nije izgubljen slučaj, ako ga sad u "Brodomerkuru" ne pokvare skroz visokom platom i dobrim mjestom u hladovini." - cerekam se u telefon.
- "Biće tamo neki savjetnik, a to je kao penzija." - veli Vlado.
- "A šta bi drugo, šta je s tobom?" - pitam ga.
- "Dobro je, biću šef odjela za drvenu građu, nije loše, a nije mi ni novo, plaća mi je duplo veća nego što je bila u "Jeli". Ali, ali, reci mi šta je to bilo s Ćakićem, tamo ranije?" - ne može on sakriti znatiželju.
- "Onaj potez što je povukao u "Lučkom pretovaru" i kojim se kiti je moje perje, a nije pošteno mi ni rekao hvala. A mogao je bar to, ako ne i više, no to ti je tako u životu, onima s "visine" mi smo obični sitni mravići, a izgleda da ih ta visina i opije." - konačno mu kažem.
- "Pa da, da je ukazao na tebe ne bi on ovo postigao za sebe, ali da je pravi mogao je da kaže i za tebe na pravom mjestu." - slaže se Vlado.
- "Tako je to, iza većine "glavonja" stoje ljudi gurnuti u sjenu, koji samo zbog paramoralnih,nužnih ili kukavičkih normi u sebi tamo stoje, dok to debelokošci obilato koriste jer pojam morala drugačije konzumiraju." - kažem mu.
- "Preživićemo kolega, doći će i naše vreme." - tješi nas obojicu Vlado.
- 18 -
Gledajući koje predmete imam polagati na trećoj godini odlučio sam da odmah krenem sa Matematikom, em je obimna, em se troši puno vremena na učenje, a u pauzama koje ću uzimati da se odmorim od matematike spremaću i izlaziti na ispite manjih i lakših predmeta.
Iz matematike sam ponovio gradivo iz srednje škole, pa sam počeo novo učiti po Apsenovim repetitorijima. Napredovao sam sporo, ali su se ubrzo kockice počele slagati i vrata nauke otvarati. Tu se nije moglo kao i kod većine prirodnih nauka ništa preskakati, jer bi se lanac prekinuo, a tada se nije moglo napred.
To popodne radio sam na limesima i mozak mi poslije nekoliko sati jednostavno zablokira. Bacim olovku na radnu svesku, umijem se i spremim za večernji izlazak. Bilo je oko sedam sati i uputim se na Pjacu, valjda ću nekog naći tamo. Prethodno izađoh na balkon i bacim pogled prema Šolti i Braču. More se namreškalo od lagane južine, a nad Biokovom ljeno su se ljuljali debeli bjeli oblaci. Nad Šoltom se crvenilo nebo, a od Sutivana su žmirkala svjetla u prozračnoj izmaglici. Toplo je, zrak miriše na more.
Ispred "Kluba pomoraca" sretnem prvog komšiju, pomorskog kapetana Branka Matkovića i umjesto uobičajenog mimoilaženja i pozdravljanja u hodu on zastade:
- "Kako ste, mogu li Vas pozvati na piće?"
- "Kako ne, vrlo mi je drago." - iznenađen kimnem glavom.
Učtivo mi da znak da mi pruža prednost na ulazu. Sjednemo za stol do provizorne ograde od dugačkih pitara sa sobnim cvjećem i stari konobar se odmah pojavi:
- "Dobra večer gospodine kapetane, i vama mladi gospodine, čime vas mogu poslužiti?"
- "Ja predlažem viski, zar ne?" - kapetan me pogleda.
- "Slažem se." - potvrdim i u sebi se pitam šta to kapetan od mene želi.
Ulazna vrata u stanove su nam bila jedna do drugih i to su bili jedini stanovi na petom katu, ali smo slabo kontaktirali. Njegova porodica, žena i dvije kćerke, živjela je mirno i povučeno, pozdravljali bi se pri susretima i to je bilo od našeg poznanstva sve.
- "Viđamo se dugo, a slabo se poznajemo. Vidim da ste obzirni, kao da nikog u vašem stanu nema, a nadam se da ni mi ne smetamo vama. Znam vam za brata, tko je i što je, a o Vama skoro ništa:" - poče on.
- "Ništa naročito i nema se znati. Radim na željeznici, doskora kao otpravnik vlakova, a sada u komercijali. Vanredno studiram na ekonomskom fakultetu, treća sam godina i to je to. Tu u stanu smo ja i sestra, ona radi kao medicinska sestra, a brat Duško je u Vranjicu kod supruge. To bi bilo sve." - ukratko ću ja.
- "A, zato dugo gori svjetlo kod Vas, učite? Pa, kako ide?" - nasmješi se on.
- "Dobro, skoro redovno dajem ispite. Imam dosta predznanja iz struke, kao i vi pomorci, pa mi nije teško." - kažem mu.
- "Da, mi bolje poznajemo transportno pravo, računovodstvo i ekonomiku saobraćaja nego pravnici ili ekonomisti, a uz to i što šta još." - kimnu on glavom.
- "Pa da, pomorski zanat je star i dobro normiran, a željeznice su svoje norme gradile baš na tim osnovama, izuzimajući specifičnosti." - slažem se ja.
- "Da, stvarno je tako, a cestovni saobraćaj je opet nadograđen na željeznički, a avionski na sve prethodne, uvažavajući specifičnosti, naravno." - potvrđuje i on
- "Ma, ja sam Vas htio zamoliti, ima jedan moj prijatelj iz Zagreba, hitno mu treba cement koji je već odavno uplatio, a ja tamo nikoga ne poznajem, pa ako bi se Vi mogli raspitati." - s mukom izvlači rječi, vidi se da mu je neugodno i da nije na takvo što navikao.
- "Nema problema kapetane, dajte mi samo podatke: ime, datum uplate i ostalo, da znam u kojoj je tvornici. Ići će odmah, obećavam." - rekoh mu.
Izvadi on papirić, ima napisano sve što mi treba.
- "Nema problema, reći ću Vam sutra popodne kad ide." - kažem mu pošto očima preletih podatke.
- "Stvarno ćete to moći srediti? Tako mi je neugodno što Vam pravim probleme" - izvinjava se on.
- "Ma nema problema, da je zvao prije već bi ga uradio." - nasmijem se.
- "Hoćete li imati kakvih troškova?" - krenu on rukom u džep.
- "Kapetane, drago mi je da Vam mogu pomoći, nema troškova, samo pomoć prijatelja koja se sastoji u tome da nalog za utovar izvadi iz hrpe i stavi ga za određeni dan." - objasnim mu.
- "Da ga častite pićem, bar za to." - insistira on.
- "Ma ne, on će mene još počastiti." - nasmijem se.
- "Ma vidi, a kako to?" - čudno mu.
- "Zato šta mu s takvom molbom dođem dva puta godišnje, a mogao bi svaki dan, kao i drugi sa svih strana što mu dosađuju." - i dalje se smijuljim.
- "A, shvatam. Znači, gnjave Vas mnogi?" - raspituje se.
- "Ispočetka, sada više ne." - rekoh.
- "Eto, zadržavam Vas, a vjerojatno imate svoje obaveze? Izvinjavam se." - neugodno mu je.
- "Nemate zašto kapetane, pa komšije smo. Drago mi je da Vam mogu pomoći. Ne, nemam obaveza, samo ću malo prošetati s društvom, a neće mi pobjeći, znam di ću ih naći." - rekoh mu.
Ispijemo piće i krenemo:
-"Sutra popodne ću Vam reći, da javite prijatelju." - rekom mu na rastanku.
- "Puno Vam hvala." - pruži on ruku i produži kući.
Ja pređem ulicu ispred doma JNA i krenem prema Rivi. A odmah iza ćoška, kod bašte Doma JNA, ususret mi dolazi Milica držeći se za ruku s nekim crnomanjastim momkom u modrom odjelu. U tih desetak koraka do mimoilaženja mozak mi se uključio u petu brzinu, snimio stanje i analizirao situaciju. Nastavio sam lagano hodati promatrajući ih oboje. Hodali su razdvojeno, a između njihovih tjela njihao se čvor šaka. On je bio, po mojoj trenutnoj ocjeni, star trideset godina, flegmaste naravi, a odjeća, frizura i izraz face podsjećao me na američke glumce iz kriminalističkih filmova, kada su Holivudskom scenom dominirali Kegni, Bogart i družina. Lice mu je bilo umorno i sanjivo, kao da je prethodnu noć i dan, sve do rendesa, bio za kockarskim stolom.
Milica je, nasuprot njemu, blistala. Vesele i sjajne oči su joj iskrile, lako i hitro tjelo kao da je htjelo u trenu poletjeti, ali se iz učtivosti obuzdava.
Nisam uočio da nešto pričaju. Pri mimoilaženju se sretoše moj kiseo i njen suzdržani osmjeh uz tek primjetno kimanje glave na pozdrav. A kad prođoše zastanem iza debla prve palme i promrljam gledajući za njima:
- "Ajde kvragu kapetane, da me ne zadrža ne bi ovo vidio, a šta sada? Ništa, zar ne uočavaš da tu neće biti ništa, nisu oni par." - tješim se u mislima.
Sad mi bi ža' što nisam onda u kinu "Tesla" prihvatio "poziv" Male Mirjane, kvragu i tiho čekanje za pogodnim trenutkom kod Milice.
Čudno je to, ponekad umislimo neke svoje projekcije tuđih života, pa se iznenadimo kad nas stvarnost demantira. Tako i mene sada stvarnost lupi mokrim šugamanom:
- "Pa ona ne čeka mene, ima svoj život, normalno je da traži momka, a ko je tebi kriv što nisi ništa pokušavao, što si išao po prijateljskoj liniji?" - sam sebe prekoravam.
Znao sam da ona ima nekog "tristaća", druži se najviše s Janjom Japundžić, kolegicom iz srednje škole, koja sada radi u nekoj firmi ovdje u Splitu i da je kao domsko djete dosta slobodna u konverzaciji, a uz to i neobično ljepa.
- "A da sam pokušao, pa bio odbijen zato šta sam nešto mlađi, zato što sam goljo, a ni struka mi nije baš na cjeni?" - lete mi misli.
- "Sve je u rukama sudbine, biće kako bude, treba čekati taj trenutak i prepoznati ga i zgrabiti ga rukama, čvrsto, a dalje će biti šta će biti." - odgovaram sam sebi i trgoh se kad se skoro sudarih, onako zamišljen, s klapom iz "Slobodne": Smojom, Maršićem, Popadićem i još nekolicinom.
- "Ća je mali Vlaju? Nešto si se zamislija?" - promrmlja Smoje.
Prelazimo ulicu i idemo u "Bufet" preko puta Matejuške:
- "Nisam utrča u šesnajsterac, pogrešno procjenio let lopte, a moga je biti gol." - velim mu u alegoriji.
- "A bek, ćas on?" - on se smijulji.
- "Mrtav ladan pokupi balun i ode preko centra." - kažem mu istim tonom.
- "A ća nisi iša na njega, bar bi pomoga ekipi?" - Smoje će.
- "Ni sam ne znam šta mi bi, ukopa se ka' murva, a da jesam ostali bi bez lopte, pobjegla bi." - velim.
- "Ako misliš filozofirati ne izlaz na Plac, tamo se igra, tu se nema ća razmišljati, u igri rade instikti, onako ka' kod beštija, pa ća bude." - nastavlja Smoje svoju igru mudrovanja.
- "Nije liše ni stajati ka' murva, bar svi dolaze u njenu hladovinu." - nasmijem se.
- "Ali ona stoji pored Placa, nije igrač, sam odaberi." - uputi me on.
- "Pijte vas dvojica, Pop naručuje drugu turu." - opominje nas Maršić.
Smoje uze bićerin loze, a ja "Rubin" vinjaka i kucnemo se:
- "Hvala na pouci."
- "To si ti već naučio, sad zabetoniraj." - okelji se on.
- "O čemu vas dvojica to?" - zainteresira se Ilija Maršić.
- "Da je o trgovini i švercu to bi ti razumija, kao pravi Imoćanin s kolinom, a ovo ni onako ne bi razumija, ne vridi ti objašnjavati." - pecka ga Smoje.
- "Dobra tema: "U prolazu", moglo bi se lipo opivati." - kaže Pop kao za sebe.
- "Vidiš sinko, kako pisnik razumi! Odma zna da se radi o stvarima duše." - likuje Smoje.
Popijemo i drugu turu, pozdravim se i odem na Pjacu. Oni će na "bruetić" ili pržene srdele kod barba Šanta, naravno uz dobro vino.
Na Pjaci zateknem Gojka i sestre Nevu i Radu, začudo ostalih nije bilo.
- "Di si ti Mažo. Ove Jelićke će me pojesti?" - protestvuje Gojko.
- "Pa nije kasno, tek je osam i po. Učio sam, pa se zanio u nauku." - smijem se.
- "A ove stalno ponavljaju: "Di je Mažo? Šta je s njim?", kada im ja ništa ne značim? Čim si ih to začara?" - prigovara Gojko šaljivim tonom.
- "Di su ostali?" - gledam okolo.
- "Boćo radi, a za ostale ne znam." - slegnu Gojko ramenima.
- "Ajmo i mi ća, hoćemo li put Zvončaca?" - predložim - "Pjaca se polako prazni."
- "Idemo, večeras mi se baš nešto šeta." - reče Rada i priđe meni. Za nama krenuše i njih dvoje.
Znao sam da se Gojko večeras žrtvuje za mene. On je upiljio u neku Imoćanku iz "Elektroprivrede", ali konkretno nije još ostvario ništa, osim upoznavanja.
Veče je bila topla i mirna, jugo je sta, nebo se rumenilo iznad Šolte, a s onog djela neba iznad Biokova su kapale zvjezde. More se prelivalo kao maslinovo ulje, dok smo ja i Reda sjedili na podzitku ispod Kašteleta. Neva i Gojko su ostali daleko iza nas, a računao sam da oni neće ni zalaziti ovmo u mrak, znao je Gojko da nas treba čekati tamo na početku Zvončaca kod bazena "Jadrana".
Šutimo, kao da smo iscrpili sve teme o kojima smo putem raspravljali. Sad nas mirovanje mora i miris borovine iznad nas na padini mame na poljupce.
Okrenem se licem Radi, istovremeno ona k meni, a u očima joj čitam čežnju. Stavljam joj nježno ruku na rame, a usne nam se same nađoše. Jezici se poigraše, a duboki izdisaji daha opijaju nas i pojačavaju strast. Lagano joj pomilovah grudi, ona duboko uzdahnu i htjede prekinuti poljubac, ali popusti kad joj ne dozvilih, pa se nastavi ljubiti još strasnije i dopusti mojoj ruci da joj miluje nabrekla prsa.
Naglo se ote i uhvati me za ruku koja joj je milovala sise:
- "Nemoj Mažo, daj mi cigaretu."
Znao sam da je to njen taktički potez, pa uzmem cigarete i oboje zapalimo.
- "Imam momka, ne bi smjela." - otpuhnu ona dim.
- "To je toliko ozbiljno, gdje ti je sad?" - pitam je.
- "Išao je na diplomsku praksu, tamo u Bosnu odakle je rodom, a i ja ću za petnaestak dana tu u Zagoru, a onda ću najesen produžiti studije u Zagrebu na filologiji." - objasn ona.
- "A on ?" - pitam dalje.
- "I on će na studije u Zagreb." - doda ona.
- "Ženite se?" - pogledam je duboko u oči.
- "Ma ne, ali hodamo već godnu dana." - reče.
- "Ali i meni se sviđaš, šta ćemo s tim ?" - kažem joj.
- "Pa imam ja tri sesstre." - prebaci na šalu ona.
- "Znam, ali sam ja odabrao tebe." - rekoh mirno.
- "Uh, kad bi im to rekla, ubile bi me!" - nastavi se ona šaliti.
- "Zašto, to je do mene, a ne do tebe." - kažem joj i uzmem joj se igrati prstima.
- "Ih, rekle bi da sam ti trebala reći da imam momka, time bi njihove šanse porasle, a ja sam sebično šutila." - ne povlači ruku iz moje.
- "Ne bi, siguran sam. Dali ti to nešto govori?" - pitam je.
- "Da, jasno mi je, nije mi to mrsko čuti. Znaš biti zabavan i simpatičan si mi, ali stvari sada tako stoje." - ona će.
- "Sad smo tu, ljepo nam je krenulo, a noćas ćemo razmišljati, važi?" - predložim joj stalno joj milujući prste.
- "Ne odustaješ lako?" - zacakle joj oči.
- "Borim se do kraja svim sredstvima." - kažem joj i stvim joj ruku na moje rame, privučem je i pljubim, ona se tobože opire, ali se predaje milovanju.
Ohrabrim se i uvučem joj ruku ispod bluze, a tamo je oble i nabrekle sise pridržavao mekani mali grudnjak. Žacnu se kad joj taknuh nabrekle krupne bradavice i gurnu mi u hipu jezik do dna usta.
Instiktivno ustanemo i ja je obuhvatih oko struka, a ona me jakim stiskom obgrli oko vrata. Uhvatim je za guzu, tvrdu i okruglu, ispod prstiju sam osjećao rub gaćica, pa je stisnuh čvrsto uz svoje tjelo. Nabrekla mi muškost joj je bola donji dio trbuha i ona se načas izgubi u strasti, a tada se ponovo naglo trže:
- "Moramo ići, Neva me čeka, tko zna šta će pomisliti?" - uhvati me za ruku, zakorači i povuče. Bez opiranja je zagrlim oko struka, a ona svoju ruku zakači za moj pas. Dok su nam se u hodu bokovi sudarali išli smo lagano kamenom stazom nazad prema gradu, nakratko poslije svakih nekoliko metara djeleći kratke poljupce.
- "Hoćemi li se sutra viditi?" - pitam je.
- "Ne znam, vidiću" - reče neodređeno.
- "Pa kada ću ja to znati, trebaš mi sad reći." - rekoh joj i poljubih je u kraj bujnih usana.
- "Dobro, može li oko pet, tada se vraćam s predavanja." - predloži.
- "Može, kod Sv. Frane, odgovara li?" - sad predložim ja.
- "Tako je, u pet kod Sv. Frane, na autobusnoj. Nemoj ništa reći Nevi, a i ponašaj se tako kao da ništa između nas nije bilo." - opomenu me.
- "Svakako, ne brini se, to je naša tajna." - potvrdim joj.
Prije izlaska na svjetlo dugim i strasnim poljupcem potvrdimo dogovor, a tada se malo razdvojim i šetamo kao i prije, jedno pored drugog na blagoj distanci.
Gojko i Neva ustadoše s klupe. Nevenka će, smijući se:
- "Di ste vi, niste valjda išli do Instituta?"
- "Hoćeš reći da ti je bilo s Gojkom dosadno?" - odgovorih joj s pitanjem uz širok osmjeh.
- "A tako, to mi je hvala." - kao ljutnu se Gojko.
- "Brinem se za sestru, nije mi bilo dosadno, oprosti." - povuče se Nevenka.
- "Nisam ja vuk da jedem mlade cure." - branim se - "Pitaj Radu, čemu briga."
Čavrljajući putem otpratimo ih do autobusa, jer su one stanovale negdje tamo oko Braće Santinija, a nas dvojica sjednemo u baštu "Zdravljaka".
- "Jesam li zaslužio piće?" - Gojko će.
- "Dva, a možda i više, vidićemo." - smješim se zagonetno.
- "Važno da je dobro krenulo." - složi se Gojko.
Prošla je ponoć kad smo se rastali, on je stanovao tu kod Ribarnice, a ja se vratih na Obalu JNA.
Kad sam naišao na mjesto kod Doma JNA gdje sam nekidan sreo Milicu s momkom nešto me žecnu u duši, ali se istovremeno javi i nada da od toga njenog neće biti ništa, ona je moja sudbina.
Skuvam kavu i uhvatim se limesa. Prof. dr. ing. Boris Apsen bi mogao biti zadovoljan s naučenim, a tada odložih olovku kad dođoh do poglavlja "Funkcije" i isti tren zaspah.
- 19 -
Rosa je radila to popodne. Ručali smo zajedno pošto sam se ranije vratio s posla. Sastanak u "Dalmacija cementu" u Prvoboraca neboderu počeo je u deset sati i završio oko podne pa nije bilo potrebe da se vraćam u Solin za sat vremena i opet vraćam nazad u Split, tim više što za danas nism imao više šta raditi. Kad je Rosa otišla sredio sam malo stan, složio knjige osim onih iz kojih sam učio, a tada sam informativno prelistao dio Repetitrija o funkcijama, dok mi je kroz glavu stalno strujilo pitanje da li će Rada doći na rendes.
- "Ako dođe, to je pola posla. Druga polovina je da je nagovorim da dođe u stan, a onda sam na konju." - razmišljam i kujem taktičke planove. Ne mogu se koncentrirati na nauku pa odložim knjige i izvalim se na krevet pokušavajući otkunjati, ali neće nikako san na oči.
Istuširam se polako, izbrijem se, pa uključim vešmašinu i skuvam kavu i uključim TV da gledam školski program, a vreme pored svega kao da stoji. Obučem se i izađem na Rivu, šetkam tamo-amo i na kraju sjednem u baštu "Dubrovnika" odakle sam mogao viditi autobusnu kod Sv. Frane. Naručim kavu i vinjak i listam maločas kupljeni "NIN", jer ga ovaj put Dušan zaboravio donjeti, što je redovno činio.
Rivom učestalije počeše prolaziti ljudi i žene, momci i djevojke, završila je popodevna sijesta. Ustanem mnut do pet i laganim korakom krenem ka mjestu sastanka. Na po puta primjetim da Rada dolazi iza "Belvija" od Prve stanice milicje.
- "Evo me, točna sam, zar ne?" - reče ona dok je Sv. Frane to potvrđivao zvonjavom sata.
Dam joj znak da me uzme pod ruku, ovlaš se cmoknemo, i ona to učini i krenušmo put Zvončaca.
- "Jesi li umorna, valjda su to zadnja predavanja?" - pitam je tek tako da počne neki razgovor.
- "Ma to su više pripreme za skorašnju diplomsku praksu, malo je
i zabavno." - nasmija se ona nekako umjetno i usiljeno.
Vidim da je napeta, rumenije joj je lice nego obično.
- "Ti si s posla?" - pita me.
- "Da, ostao sam malo duže, doduše učio sam, a ne radio, tempirao sam tako da dođem s posla na sastanak s tobom." - slažem joj.
- "Ručao si?" - pita da održi konverzaciju.
- "Tamo u tvornici, nije im loša hrana." - opet slažem i drago mi što ne pita gdje ćemo i šta sam planirao.
- "Di si kupio to odjelo, lipo je? Dobro ti soji:" - održava ona razgovor.
- "Šivao sam, dođe me isto, a platim jedan mjesec štof, a drugi krojača, šivanje, tako mi je zgodnije." - objasnim joj.
Stižemo do moje zgrade:
- "Pozivam te na kavu, a za naveče ćemo se dogovoriti."
- "Sam si, hoćeš biti dobar?" - dvoumi se i još više pocrveni.
- "Aha, zar me se bojiš?'- mirno ću ja,
- "Neugodno mi je, da me neko vidi." - polako krenu.
- "Dođu sestrine kolegice, dolazile su i moje s Više ekonomske, nisam ih pojeo, niti im je bilo neugodno. I stalno smo mjenjali knjige, skripte, učili zajedno, nema ti biti šta neugodno. A stanare skoro i da ne poznam, niti oni mene, svako vodi svoju brigu i svoj život." - pričam joj dok idemo uz stepenice na peti kat ne dajući joj vremena da se predomisli na po puta.
Kad smo ušli u stan ona posta druga osoba, valjda je u sebi razrješila dilemu, čini se povoljno po mene. Dok sam joj pomagao skinuti laganu ljetnu jaknu ona se okrenu k meni, zagrli me i strasno poljubi.
- "Polako mala, udavit ćeš me." - branim se stavljajući jaknicu preko naslona stolice, a zatim je prihvatim za struk i privučem sebi. Ona me tad jače stegnu zagrljajem oko vrata, nabrekle joj sise probodoše moja prsa, a donji dio trbuha čvrsto pritisnu na moju ukrućenu muškost. Otkopčam joj odmah suknju na kopči otraga i ona skliznu na pod. Okrugla guza i bujni bokovi mi klize pod dlanovima dok mi ona skida kravatu i kida dugmiće na košulji. Jedno drugo skidamo brzo i šeprtljavo od uzbuđenja, ona mi okreće leđa da joj otkopčam grudnjak i prsti mi pođoše za njim i obuhvatiše dvije krupne i tvrde sise krupnih tamnih bradavica. Krevet zaškripa kad se naša tjela srušiše na nj, a ona podiže guzu da joj u jednom trzaju skinem minjaturne gaćice. Ruka mi u povratku završi u njenom međunožju, vrelom, vlažnom i kosmatom.
Iskusno me dočeka među vlažna bedra, blago skupi noge u koljenima i primi muškost uz duboki uzdah. Skupljala je guzu u grčevima, obgrlila me rukama oko leđa i stisla tako jako da joj se sise spljoštiše dok nam se tjela ljuljaše u istom ritmu istovremeno trljajući se silovito jedno od drugo. Lica su nam se dodirivala obrazima, a njen dah je pržio moje, a moj njeno uho i vrat.
A onda ona pomahnita od strasti, kukovi joj zarešetaše u svim smerovima, trbuh joj se grčio i ona poče glasno izražavati svoje zadovoljstvo. Butinama mi stisnu slabine, a guza joj zadrhta ka' vibator.
Uz glasne nekontrolirane uzvike oboje svršišmo.
Podigoh lice s njenog ramena, dočekaše me dva plava sjajna safira u očima i red bjelih bisera na poluotvorenim usnama:
- "Ostani tako da guštam."
Poljubim joj rascvjetalu ružu usana:
- "Hvala ti, bio sam maločas na Proksimi Centauru, sedmom nebu."
Gutamo jedno drugom dah, ronimo u zjenice:
- "Kako je tamo, kako naša Zemlja izgleda?"
- "Plavo, osvjetljena Suncem, okruglih i jedrih brda, prozračno zelenih šuma i dubohih kratera ili mora, koja te mame tajanstvenom nedokučivom ljepotom, jačom od straha za sopstveno biće." - pjevam gluposti u prozi.
- "Ti opisuješ žene, mene?" - poljubi me mlako u obraz.
- "I Zemlja je žena, Majka, ona nas rađa, odgaja i nestajemo u njenom zagrljaju, sve je njeno, moja je samo Nada." - razbacujem misli.
- "Ova Rada, jeli ona ta "Nada"? " - razlučije ih ona praktično ženski.
- "Obe ste sada moje, ljepo je imati dvije , i Radu i Nadu." - ne lučim ih.
- "Blago tebi, ja sam skoro bez i one jedne." - preleti joj sjena preko očiju.
- "Poslije ćemo o tome, sad ću skuvati kavu." - predložim joj.
- "Prija će mi." - vrati joj se sunce u oči.
Onako gol skočim u kuhinju, operem ruke i pristavim kavu, na tacnu stavih čaše i ćikare i vratim se u sobu. Ona se na krevetu namjestila kao "Gola Maja" i prati pogledom šta radim.
Zastanem i pogledam je:
- "Da sam slikar, u, kakav bi to akt bio!"
- "Dali sam ti srvarno lipa?" - ne miče se.
- "I više od toga, lipa i poželjna." - iskren sam.
- "Mi žene smo prema sebi previše kritične, ja mislim da nisam lipa, imam velike šake, debele prste, možda i jake kosti." - pokazuje uz govor prste i kukove.
- "Ljudsko tjelo je neproporcionalno, i baš ga to čini ljepim, daje svakom svoju osobnost, a još kad se tome doda intelekt, razum, duša, onda se to još više ističe. Svak je za se ljep." - otrčim u kuhinju gdje mi pokipi voda.
Vraćam se noseći lončić i sipam kavu:
- "Bog nas je stvorio prema svome liku, a opet smo različiti među sobom. Tako je i kod životinja i kod biljaka. Zamisli da svi imamo jednake tjelene proporcije i duh, to bi bilo tako monotono, jednolično i neinteresantno. Niko ne bi znao ko mu je brat, prijatelj, žena, sestra, slučajni prolaznik bi ti ušao u kuću, a ne bi znala ko je." - pružam joj ruku i pomažem da sjedne za stolić.
- "O, di ti ode, uvjek nađeš nešto interesantno za razgovor, najobičnije svakodnevne sitnice pretvoriš u filzofsku raspravu." - munu me ovlaš laktom u rebra.
- "Trudim se, nije uvjek tako, nekad danima šutim, rječi mi zapinju i idu van misaonog toka. Sad sam sretan i sve mi je lako, ide mi od ruke."- otklonim joj svjetlosmeđu valovitu dugu kosu s uva i poljubim je iza ušne školjke.
- "Sretan si zato što si spavao sa mnom, samo radi toga ?" - pogleda me fiksiranim pogledom.
- "I radi toga, najviše, a zar ti nisi ?" - pomilujem je po ramenu.
- "Jesam, itekako, baš sam se bila upalila, ma me muči šta dalje? Prva strast je prošla, znatiželja je zadovoljena, ali šta dalje, dvoumim se." - iskreno prizna svoju muku.
- "Već te prošla!? Znaš Rado, ja nikada ne spavam s curom s kojom se sutra ne bi mogao oženiti. Tako je izgleda i s tobom. Draga si mi i kao čovjek i kao žena, kao neko s kim mogu raditi, djeliti svakodnevni život i voditi ljubav, ne sam jedan put nego stalno, bez zasićenja. Nadam se da to što te muči nije zbog mene?" - otvorim se.
- "Ne, nije! Rekla sam ti da imam momka, da je otišao na diplomsku praksu, ali je među nama izbila neka kriza. Sada vidim da su joj povod bile neke sitne gluposti koje su se mogle lako prevladati, možda i bi da se nije desio taj rastanak radi njegovih obaveza. Ne znam kako je on to sve shvatio, to me sad muči." - otkrije svoju muku.
- "Znači da ga voliš, da li ste planirali nešto za budućnost?" - pitam je.
- "Možda se podrazumjevalo, nismo konkretno zajednički ništa planirali, uostalom vreme će reći svoje. A ti bi, znači, mogao u brak sa mnom, jel' me to ti prosiš?" - nasmija se ona.
- "Ne prosim te, ali bi mogao za tri četri godine, ako ostane ovakvo stanje. Jesi li spremna toliko čekati?" - bacam i ja na šalu.
- "A da sad ostanem trudna, šta bi onda?" - uozbilji se ona.
- "Vjenčali bi se prije nego što bi ti narastao trbuh, a životne planove bi promjenili. Bi li ti pristala na takvo što?" - kažem joj ozbiljno.
- "Bi, zašto ne. Nikad ne bi htjela abortirati, grozim se toga, a šta bi nam falilo?" - nasmješi se ona.
- "Ajde, idemo praviti bebu, pa kud puklo da puklo." - zagrlim je i poljubim joj usne.
- "Pazi, neka bude lipa." - prostenja ona dok joj muškost prodre do kraja.
Dalje se nije govorilo, oboje smo stenjali, uzdisali, borili se za zrak i znojili kao da smo u kotlovnici usred avgusta.
Brzo je došlo deset sati, istuširali smo se, obukli i ispratio sam je na autobus.
- "Neću ostati trudna, ali mi je drago da si takav." - reče dok smo stajali na stanici.
- "Hoćemo li se sutra viditi?" - pitam je praveći se da sam prečuo njene rječi, iako mi je tad pao kamen sa srca, i otkonile izmjenu životnog plana.
- "Ne mogu, do kasno imam vježbe, tad neke obaveze kod kuće, ustvari spremam se za odlazak na diplomsku praksu." - odgovori ona.
- "Kad putuješ?" -upitah.
- "Za tri dana, idem negdje na selo u Zagoru, ne znam još gdje, tek ću sutra znati." - objasni mi.
- "A ja prekosutra idem na ispite u Osijek, znači da se nećemo dosta dugo viditi?" - kažem joj.
- "Javiću se kad dođem, želim ti sreću na ispitu." - poljubi me.
- "A ja tebi čestitam diplomski." - odgovorim dugim poljupcem.
Autobus dođe, a kad krenu Rada mi kroz zadnje staklo mahnu rukom i nesta u ljetnoj noći. Krenuo sam u stan tek kad su se iz vidokruga izgubila crvena svjetla na štoku autobus.
- 20 -
U Osijek sam stigao 15. januara da se rješim polaganjem već naučene historije ekonomskih teorija. Po silasku s voza odmah se javim u poslovnicu KSR-a Miri, Smilji i Faiku, popijemo zajedno kavu, izmjenimo novitade, a tada krenem na fakultet i tamo nađem Veljka i društvo. Jozo Grgić je bio samnom, pa je i za njega trebalo osigurati red za izvlačenje pitanja. Njegovo društvo mi je sužavalo manevarski prostor, a nisam imao snage ni načina da ga odbacim, izbjegnem i rješim ga se. On je bio tih i dobar momak, ali je prvenstveno vodio računa o sebi, nastojeći da uvjek drugi krči put pred njim, ne izlažući se troškovima, gledajući da što jeftinije ili najbolje da besplatno prođe, iako je dobro znao da ništa besplatno ne dolazi. Ja nabavim predavanja, skripte, častim studente, a on šuti, gleda naivno, prati tobože nezainteresirano, pa kad se sve sredi onda se javi da bi to mogli zajednički koristiti ne spominjući učešće u troškovima.
Dok sam ja živio "redovnim" životom, radio, izlazio u društvo, družio se s curama, učio i polagao ispite on je sve slobodno vreme posvećivao učenju i opet zaostajao zamnom. Često bi primjetio nakon ispita kod njega i dozu ljubomore, a i on sam jednom prizna:
- "Nije mi jasno zašto si ti dobio bolju ocjenu, čini mi se da sam ja bolje znao."
- "A šta ja znam, pitaj profesora." - kažem mu.
- "Ti s njima više razgovaraš nego odgovaraš, a ja im odgovorim tačno po udžbeniku i opet me lošije ocjene." - žali se on.
- "Bez ljutnje, koliko ja mogu primjetiti, ti si tamo gdje znaš preopširan, a tamo gdje ti zapinje zbunjen, oskudan, pa djeluje da nemaš pojma. A i veliki si tremaroš, kao da ti se o glavi radi. Studiraj čovječe, nema bubanja, ovo ti nije srednja škola, pa ako i padneš na ispitu nije smak svjeta, položićeš drugi, treći put." - nastojim mu pomoći preazeći preko njegove zavisti.
- "Rado bi ja to, ali ne ide to lako, teško se snalazim i sporo reagujem." - prizna on.
- "To sam sa sobom moraš razrješiti." - kažem mu.
Tog puta smo obojica položila, ja lako i brzo, a on spetljano i teško, jedva jedvice. Kad smo poslije ispita popili piće u kafiću u komšiluku fakulteta ja platim, a Veljko me pozva:
- "Mile, idemo sad kod mog rođaka, poslaće nešto po tebi za Dalmaciju, neka dokumenta, boji ih se slati pštom."
- "Onda Jozo, vidimo se na vozu večeras, ne znam koliko ću se tamo kod starog zadržati." - kažem mu.
- "Dobro, vidimo se na vlaku." - ponovi on i smuvano se vrti oko sebe očito nezadovoljan što i on nije pozvan, ali ne zna kako bi reagira.
Kad smo se nas dvojica odmakli desetak metara Veljko će mi:
- "Šta ga vučeš sa sobom, samo ti smeta, ne možeš mu ti stalno biti vodič."
- "Vrag ga vuče, sam se prikrpi ki krpuša, radimo u istoj firmi, iz Vrpolja kninskog je, nemam snage reći mu: "Idi svojim putem." - kažem mu.
- "Ma jeba ti to, zar misliš da bi on tako za tebe radio? Bi kurac, rekao bi mu ja: "'Iš" i gotovo, bilo mu milo ili drago. Gledam ga maloprije u bifeu, umjesto da on plati piće svima, on čeka da ti platiš, a mi mu na račun tebe osigurali redosljed na ispitu. Onaj momak što je odusta da bi on upa tražiće od mene protu-uslugu, a ovaj junac ni da kaže hvala. Jebeš gubu, rješi ga se na vreme, a vidićeš, sutra će ti se u firmi kurčiti i misliš da će ti davati prednost!? Ma kakvi, još će ti podmetati klipove!" - ljuti se na me Veljko.
- "Neće valjda, valjda ima nešto ljudsko u sebi, iz istog smo kraja." - razblažujem ga.
- "Odakle je da je, al' je tip guba koja samo misli na sebe, a kod drugih prosi na sentimentalnost, a kad se stavi u poziciju da zapovjeda, drugima pije krv. Takvi znaju sve o tome šta ih pripada, a šta bi oni trebali omogućiti drugome da isto ostvari ki i oni, prave zapreke i stavljaju te u položaj da ih moliš, kumiš, tobože ti čine usluge. To je tip mizerije od čovjeka, od svoje buve pravi slona, a od tvog slona pravi buvu. Tjeraj to od sebe, on ti se priljepio zato što od tebe ima koristi, a sutra kad je ne bude trebao neće te ni poznavati." - ne slaže se Veljko sa mnom.
- "Nastojim ga izbjeći, valjda će nas ispiti razdvojiti, nekako mi ga žao." - pomirljivo ću ja.
- "Kako 'oćeš, ali mi nemoj dolaziti i za njegove potrebe. Neka se snalazi sam." - odmanu Veljko rukom - "I zapamti ovo šta sam ti reka, desiće ti se to od njega kad tad."
- "Dobro, nek ga vrag nosi, neću te više s njim opterećivati." - obećam Veljku.
Došli smo u njegovu podstanarsku sobu, ostavio sm torbu u njegov ormar iz koje sam prethodno izvadio bocu prošeka i nisku suvih smokava za njegovu gazdaricu.
- "Gdje su cimerke?" - pokažem pogledom prema pregradnim vratima.
- "Zar ne znaš?" - začudi se on.
- "Šta to?" - sad se ja čudim.
- "Neda i Dragica ti nisu više ovdje, mislio sam da ti je Dragica pisala. Neda se udala, a Dragica je postala šefica dućana u Dardi, pa su obe otišle, sada su neke nove." - objasni on ukratko.
- "Nije mi pisala, dogvorili smo se da ćemo se viditi za mjesec dana. Nema veze, možda je i bolje tako." - odmahnem rukom.
- "Dašta je nego bolje, ajmo kod stare." - pozva me on.
Stara gazdarica je bila oduševljena pažnjom. Skuvala je kavu i nudila nas rakijom. Sav ovaj socijalizam nije mogao izbrisati njen građanski odgoj iz djetinjstva i "bečko-peštanski manir".
- "Hvla gospon, hvala, vidi kako se vidi toplo dalmatinsko sunce u njemu. Ma, Veljko, ugledaj se na gospon Milu, drži do sebe, nemoj se ugledati na ove kosonje i bradonje." - kori Veljka zbog razbarušene kose i brade.
U toku kafenisanja uđe u stan djevojka, krupna, ravne smeđe kose zategnute oko glave i vezane na zatiljku u malu grudvu.
- "Dođi Kaća, ovo je tvoj Splićanin. Vidi, doneo mi prošek, kako sam se obradovala." - zove je stara gospođa da nas upozna.
- "Hm, Splićanin, bolje reći da živi u Splitu." - kaže Kaća poslije formalnog upoznavanja.
- "Ja sam Vlaj ka' i ti, nisu ni Silovi splitski kolinovići." - vratim joj istom mjerom.
- "Solinjani su, a istina je da su i oni za splićane Vlaji, nešto manji od tebe, ali ipak Vlaji." - jetko se nasmija ona.
- "Hm, Solinjani, nisam baš siguran, takvo prezime ima negdje kod Livna, među pravoslavcima, možda su se od tamo doselili." - kažem joj pomirljivo.
- "Možda, tko to zna. Stari je radio u Ložioni, a mama je Solinka, prava blitvarica." - sad se ona srdačno nasmija.
- "O čemu vi to deco, ja ništa ne razumem." - čudi se gazdarica našem nadmudrivanju.
- "Ništa teta, to su naša lokalna mudrovanja, nema tu zla, takav temparament je za nas normalan." - utješi je Kaća.
- "A ja mislila da se vi svađate. E, vi južnjaci!" - vrti ona glavom.
- "Spremaš matematiku, reče mi Veljko?" - upia Kaća.
- "Da, planiram izaći na ispit na jesen, a usput očistiti još neku od ekonomika." - potvrdim.
- "Ja se vraćam u Split početkom srpnja, mogli bi ponekad zajedno učiti, nisam baš jaka u matematici." - predloži ona.
- "Koju srednju si završila?" - pitam je.
- "Ekonomsku, što?" - odgovori ona.
- "Ajme majko! Dobro, prikupi zadatke s pismenih ispita, predavanja i vježbe imaš, pa ćemo se dogovoriti doli kad dođeš." - pristanem.
- "Di ću te naći, imam svu literaturu, a prikupiću što više ispitnih zadataka." - laknu joj i ispi rakiju na eks kao muškarac navika na to.
- "Naveče na Pjaci, znaš već, tamo sam skoro svaku veče." - rekoh joj.
Oprostimo se od gazdarice i Kaće i odemo na ručak u "Belu lađu".
- "Ti ne znaš Kaću od prije?" - pita me Veljko.
- "Ne, ona je došla ovdje, kako reče, na prvu godinu studija." - podsjetim ga.
- "Lapača, muškarača, oduzeće ti dosta vremena." - opominje me.
- "Nije moj tip kao žena, em je krupna, em je, dobro si rekao, muškobanjasta, to kod žena ne volim. A što se tiče učenja vidiću koliko zna, pa se prema tome ravnati. Sigurno je da joj neću objašnjavati srednjoškolsko gradivo, ako misli raditi višu matematiku to mora imati u malom prstu." - izložim svoj plan.
- "Nas dvoje se ne podnosimo baš iz tih razloga koje si naveo. Rekao sam joj, ako je žena onda neka se tako i ponaša, a ne da glumi i oponaša muškarca. A njoj je svaka druga rječ "kurac, jebi, pizda, muda", a kad to čujem iz ženskih usta ja se sav naježim." - objasni mi on.
- "A koristi li to ona "u praksi"?" - smijem mu se.
- "Ima nekog momka, ludaša, ali čini mi se da koristi svaku priliku kao prava radodajka." - nasmije se i Veljko.
- "Nisi se ti mašio?" - prekinem ga.
- "Ni lud, ni pijan, a i nebi moga, nebi mi se diga na nju." - gadljivu facu pravi - "Uostalom, vidićeš kakva je, drug je i tako, ali je lapača, zgadi ti jebačinu."
- "A vidiću, takav je i moj prvi utisak i to je dobro, za vreme učenja neću misliti na seks, pa ćemo brže napredovati." - smijem se.
- "Pazi da ti ne zgadi i kod drugih cura. Na nju ti se sigurno neće dizati, što je više upoznaš to sve manje." - kikoće se Veljko.
Jozo se zabrinuo šta je samnom, voz samo šta nije krenuo kad sam došao, već je bio u vagonu i zvjernja s prozora i počeo panično mahati rukom da ga primjetim.
- "Vidi one budale! Ajd' ćao, do jeseni." - lupi me Veljko ručerdom po ramenima umjesto standardnog pozdrava.
Voz je krenuo po mom ulasku isti tren, dok sam se smještao kod Joze već je bio Tenjski Antunovac.
Nema komentara:
Objavi komentar