- 9 -
Voz uz škripu točkova i iskrenje papuča uleti u stanicu dok je iz zvučnika treštala spikerova objava o vozu i vremenu polaska. Vagon stade sredinom ispred nje, a ona podiže koferić i dvoumi se na koja će vrata ući.
- "Idemo tamo." - prihvatim joj koferić i povedem je za ruku prema krajnjim vratima, otvorim ih, skočim uz stepenice vagona i pružim joj ruku da se i ona popne.
- "Baš Vam hvala ..." poče ona zbunjeno, a ja je prekinem:
- "Baš ti hvala Mile, imam usku suknju i čizmice s visokim petama, jedva bi se popela bez pomoći u vagon."
Ona se nasmja: - "Ja sam Ljubica."
- "Ljubica, Ljubica, kao ljubav, kao vjesnik proljeća, dokle putuješ Ljubice?" - zafrkavam se.
- "Do Bihaća, a ti?" - nasmija se opet bisernim zubima, nakarminisanim usnama i od noćne hladnoće rumenim obrazima.
- "Do Splita, idemo naći mjesta." - uzmem njen koferić i pođem napred kroz vagonski hodnik.
Taman kad sam htio proći kroz pokretna vrata u dio vagona s prvim razredom ususret mi dođe kondukter Parađina Ilija. Oči mu se sjaje kao u mačka, a osmjeh mu se razvuka od uva do uva:
- "Dobro veče šefe, tražite mjesta?"
- "Da, za mene i moju curu." - potvrdim mu i krišom namignem.
- "Nema problema, ima službeni kupe, dođite." - pozva nas prema kupeu pri kraju vagona na kojem je bila naljepnica:
- "Za službenu pratnju".
Otključa ga "četvorkom" i uslužno otvori vrata:
- "Izvolite šefe, niko vam neće smetati." - diskretno mi namignu.
- "Ilija, pošanji nam konobara, kavu i nešto žestoko." - šapnem mu dok je Ljubica skidala bundu i pokušavala okačiti je na kuku iznad naslona sjedala.
- "Poslije se zaključaj, niko neće smetati." - odgovori i on šapatom.
Okrenem se i ugledam kao iz Fidijinih ruku izvajano tjelo u uskoj suknji i bjeloj dolčeviti, nabrekloj od bujnih sisa, i svjetlosmeđim čizmicama s visokim štiklama. Smeđa kosa joj je padala na ramena ispod koje su krajičkom virile resice ušiju sa sitnim minđušama koje blještahu srebrenim zracima od dragog kamenja.
Kofer joj stavim na prtljažnik, a bundu koju je još držala u ruci okačim na kuku u ćošaku do prozora. Tjela nam se pritom dodirnuše, a nosnice mi se napuniše divnim mirisom meni nepoznatog parfema:
- "Šta je to, kako divno miriše?" - prinesem lice njenom vratu.
- "Iz Pariza, "Dior", poslala mi teta." - reče tiho promuklim glasom.
- "Ubio me grom, ako se ne zaljubih na prvi pogled!" - šapnem joj u uvo, a ruka mi zagrli njen struk i lagano je privukoh sebi.
Usne nam se spojiše kao da smo cjelu vječnost na to čekali. Na tren prekinemo, uđemo jedno drugom u zenice, a tad poljubac posta strastan i dug. Njen djevojački dah umiva mi lice, a ruke stiskaju mišice.
Prekinu nas kucanje konobara. Otvorim vrata kupea i on postavi na stolić uz prozor kavu i piće u čašama bucmasta oblika na vitkim drškama:
- "Izvolte kavu i francuski konjak, orginal je, juče smo popunili zalihe u Parizu." - pokaza vitku bocu i ostavi je uz poslužavnik.
- "Hvala kolega." - kimnem mu glavom i zaključam po njegovu izlasku vrata i navučem zavjese prema hodniku.
Ugasim žuto svjetlo, sad je kupe obasjavalao modro oko iznad vrata kupea:
- "Ovako je romantičnije, zar ne?"
- "Da, ljepše je." - potvrdi ona.
- "Za naš divni susret i poznanstvo." - nazdravim joj.
- "Za poznanstvo." - ona uzvrati i kucnu se čašom. Liznu malo iz čaše i reče:
- "Baš je pravi francuski, takav nam je teta slala."
- "Slažem se, divan je." - potvrdim.
- "Napiću se, ionako sam već ošamućena." - susteže se.
- "Nisi, zar nije ljepo što smo se sreli." - gledam je u oči.
- "Ali ja ne znam ništa o tebi, osim imena." - reče tiho.
- "Isto je i samnom, ali mi se ipak sviđaš, imam osjećaj kao da te dugo poznajem, a ja ću ti sad o sebi sve pošteno reći." - rekoh joj i ispričam joj uglavnom istinu, doduše malo otupljenih ivica.
Tad mi ona ispriča da je iz Brčkog, da putuje tati u Bihać, koji je vojno lice i tamo skoro premješten, da je završila ekonomsku školu i da se još nije odlučila da li će studirati ili raditi, jer čeka da vidi šta će biti s roditeljima, da joj mama radi u Brčkom kao službenica i trebala bi i ona preći u Bihać kod tate kad dobiju stan, i nada se da će to biti uskoro, jer su tako obećali tati kad su ga prekomandovali.
- "A zašto te ovi željezničari zovu šefe?" - upita me na kraju.
- "Pa, rekao sam ti, radim u upravi željeznice u Splitu, tako se oni obraćaju nama iz uprave." - objasnim joj.
- "I imate pravo na kupe i prvi razred?" - raspituje se.
- "Da, ovaj je za službene potrebe, tu se putnici ne puštaju, tako je skoro u svakom vozu." - kažem joj.
- "Pa, kako je prazan?" - raspituje se ona i dalje.
- "Eto, slučajno, niko danas ne putuje službeno Beograd - Split, ali se kupe mora osigurati, možda neko uđe u Kninu." - objašnjavam joj.
- "I bićemo sami do Bihaća?" - opet će ona.
- "Da, niko neće ući." - potvrdim joj sigurnim glasom i kimajući glavom, znam da o tome Ilija vodi računa.
Ona popi konjak do kraja i uze od mene ponuđenu cigaretu i lagano merači kavu.
Igram se prstima njene ruke. Nokti su joj lakirani istom nijansom crvene boje kao i nakarminisane usne. Prsti su joj vitki, a dlanovi nježni i zaključujem da nikada nije radila teže fizičke poslove.
- "Kojm sportom se baviš?" - upitam je.
- "Zašto, kako znaš da sam sportašica?" - začuđeno me pogleda.
- "Po ovom, imaš zgodno tjelo, tvrde ali ženstvene obline." - pipam je po butini.
- "Igrala sam rukomet od prvog osnovne sve do kraja srednje škole, sada više ne igram, raspala se ekipa." - objasni ona uz smješak i uze mi i stisnu prste.
Pređem na sjedište do nje, zagrlim je i privučem sebi. Ljubim joj usne i jezikom dražim nepce. Ona prebaci ruku oko moga vrata i sve strasnije odgovara. Spustila je očne kapke i dopušta da joj milujem i gnječim grudi. Sve više se stiska uz mene i kad joj uvukoh ruku ispod majce i dotakoh gole nabrekle sise skoči se i sjede mi u krilo grleći me oko vrata grčevito obema rukama, dok joj je dah bio dubok i usporen.
Uska suknja joj je isticala obline butina i tvrde guze, ali je meni predstavljala nepremostivu prepreku u pokušaju da joj uvučem ruku među butine. Oprezno napipam botun i otkopčam ga, a zatim otvorim patent, ona se ne buni i dopušta mi da joj izvučem svileni kombinetić iz suknje i da joj milujem golu kožu na struku i leđima.
Voz zacvili, uspori i stade.
- "Novska!" - čujem kako izvikuje kondukter Ilija, a oboje zastašmo sa milovanjem. Ustajemo i gledamo kroz zamagljeni prozor, vani je magla, stanična svjetla žmirkaju otužno, a nas dvoje dolišmo konjak i šutke pijuckamo čekajući da voz krene..
Otužno zapjeva dizelka, voz trznu i polako krenu. Trzaj je gurnu prema meni, a ja je obuhvatih obema rukama oko struka. Ona me zagrli rukama oko vrata, sise joj bodu moja prsa, bestidno me poče ljubiti gurajući mi jezik u usta dok joj moja ruka kliznu niz mali tvrdi trbuščić u gaćice. Pod prstima napipavam svilene meke kovrčave dlake, prava kudjelja prekrila joj donji dio trbuha, Venerin breg i pregibe među butinama. Ona otvori butine da punom šakom uhvatim joj vlažno međunožje, a onda je stisnu butinama puštajući da je prsti miluju po dražici dajući stiscima butina ritam milovanja.
Osjetim da joj tjelo drhti i opojno miriše na spremnost za sjedinjavanje, naglo izvučem ruku između njenih butina i s obema rukama joj skalam suknju, hulahop čarape i gaćice, u magnovenju strasti i sebe razgolitim, a ona se iskusno okrenu i nasloni na zid kupea prema prozoru. Muškost joj do kraja naglo prodre u vrelo i vlažno međunožje dok ona blago i zadovoljno uzdahnu i stisnu guzu u strasnom grču. Prodirao sam silovito u taktu lupkanja točkova po spojevima šina držeći je čvrsto za bujne slabine. Ubrzo joj butine počeše usitno drhtati, guza grčiti i ona glasno uzdisati, pa prodrem do kraja i zgrabim je grčevito za nabrekle sise. U trenu svršišmo istodobno, zastašmo trenutak da se sjeme izlije do kraja u nju, a onda onako gologuzi srušišmo se na crvena plišana sjedala.
- "Ljubice, moja Ljubice." - šapnem joj i brišem orošeno čelo - "Jel'ti bilo ljepo?"
- "Aha." - ona zakima glavom tražeći moje usne da bi ih ovlaš liznula.
Spustim ruku u kosmato joj međunožje, vlažno i toplo, a usnama joj ljubim i grickam nabrekle sise. Ona se spušta leđima na sjedala tražeći najudobniji položaj. Skočih se i izvučem sjedala i ona se odmah besramno namjesti šireći noge. Uđem među oble tvrde bjele butine dok mi se muškost izgubi u toploj i vlažnoj šumi dlaka. Guza joj se pokrenu lagano, sitno, te sve brže i brže i jače. Rukama joj gnječim sise, a dahom palim vrat , a ona zabacila glavu i uvija je u ritmo prodiranja muškosti.
Kao kroz san sam čuo da prolazimo kroz Bosanski Novi, čini mi se da je voz nakratko i stao, ali mi smo bili u svom svjetu strasti da bi na to vanjsko mogli obraćati pažnju.
Prestali smo poslije ne znam koje ekstaze kad voz stade na nekom od ulaznih signala među brdima obraslim crnom šumom u gostoj noćnoj magli.
- "Skoro će Bihać!?" - trže se ona.
- "Ima još nekih pola sata." - utješim je gledajući na sat prinoseći ruku plavom svjetlu.
Još onako mokri od znoja obučemo se i ona se poče uređivati. Upalim joj svjetlo te ona namjesti frizuru, zateže gaćice i hulahopke i pomogoh joj da zakopča i namjesti suknju, a tad ona rutinski popravi šminku.
Kad se uredi pogleda me zahvalnim sjajem očiju:
- "Čekaj, imaš karmina ovdje." - obrisa mi maramicom lice kod uva, a onda liznu jezikom radi dezifekcije.
Upitah je za adresu i upisah je u mali notesić.
- "Neću ti moći odmah dgovoriti, iz Bihaća idem u Sarajevo kod tete, pogledaću tamo radi fakulteta ili neke više škole, sigurno će me zadržati više, neznam koliko, dana." - upozori me kad izdiktira adresu u Brčkom.
- "Hoćemo li se moći viđati u Vinkovcima ili Osijeku, nezgodno mi je svraćati u Brčko?" - predlažem joj.
- "Javljaćeš mi kad putuješ, pa ćemo se dogovarati. Zašto ne, drag si mi, kao da te godinama poznajem." - priljepi mi poljubac na usne.
- "Bože, kako si ljepa! Po cjeli dan ne bi izlazili iz kreveta, tako me uzbuđuješ." - klizim joj rukama od koljena preko butina i guze do struka i sisa.
- "Ljepo mi je s tobom, puno , puno ljepo." - ljubi me u usne i miluje vrat dugim prstima.
Na staklu vrata se začu tiho kuckanje, otvorim ih i Ilija se tiho javi:
- "Bihać će za pet minuta."
- "Budna je, nema problema." - veselo mu kažem.
- "Hvala, spremila sam se." - javi se i ona kao da ništa nije bilo.
Dodam joj bundu i pomognem da je obuče, a kad voz poče kočiti poljubimo se dugim poljupcem za rastanak te je dopratim do izlaznih vrata vagona, pomognem da siđe niz stepenice i dodam joj mali kofer.
- "Ćao ljubavi." - posla mi poljubac rukom.
- "Ćao." - kažem i ja na isti način.
Ona krenu ka staničnoj zgradi dok ja i Ilija gledamo kroz spušteni prozor za njom.
- "Dobra li je ženska, pravi grom!" - ote se Iliji.
Ja ošuti, voz krenu korakom i učini mi se da prema njoj dolazi mlađi muškarac u oficirskoj uniformi.
- "Ilija, vidiš li dobro, onaj mi ne liči na starijeg čovjeka?" - pitam ga.
- "Vraga starijeg, nema više od tridesetak godina, ako ima i toliko." - potvrdi on.
- "Ćaća joj sigurno nije!?" - kažem mu.
- "Ovaj sigurno nije!" - potvrdi Ilija, obojica gledamo kako se grle i ljube što ni po čemu ne liči na očinski zagrljaj.
Vratišmo se u kupe i sjedošmo.
- "Kazala je da joj tu radi ćaća kao oficir, da je skoro premješten iz Brčkog i da mu ide u posjet." - objasnim Iliji.
- "Laže, ono joj ćaća sigurno nije, a ni brat. Onako se rodbina ne ljubi. Važno je da si ti dobio svoje!" - nasmija se on.
- "Ili joj je to momak ili muž, vrag će je znati. Dokona pojebljiva oficiruša!" - smijem se i ja.
- "Mora da je dobro zagorila kad se nije mogla strpiti. Ti si joj došao kao kec na desetku, da malo promjeni." - zafrkava me on lupkajući rukom po koljenu.
- Ima ona i za mene i za njega! Vrlo važno, ali svaka joj čast, dobra je i zgodna ženska. Čudno je to, to sam odavno primjetio, da je ovako na putu, u vozu, lako stupiti u odnose s ljudima, curama, ženama, kao da se odavno poznajete." - govorim mu.
- "To je istina, ljudi su sasvim drugačiji. Nije nego voz krenuo vadi se hrana, piće, vode se razgovori, pričaju priče, a ljudi se prvi put u životu sreli i ko zna kad će i hoće li ikada više. Tako je i s curama i ženama. Na ulici bi te otjerala ka' psinu, a ovdje u vozu kao da ste zajedno prpali po prašini, odmah se ide na djelo. Čudno je i meni to!" - kaže on.
- "Biće da utiče ovaj tješnjak, pa oročeno vreme, nema se kad taktizirati, vrag će ga znati!? Ajmo mi popiti piće, ovaj konjak, pa ćemo piti kavu." - pozivam ga.
- "Nemoj, idem pogledati karte kod ona tri četri putnika, pa ću doći s konobarom iz spavaćih, onim što je bio sinoć. Kavu i šta ćemo još?" - reče on.
- "Ovdje ima konjaka, donesite kavu, zora je, pa ćemo trošiti vreme do Splita." - nasmijem se.
- "Sad ćemo mi, dolazi "mrtvo" vreme." - ode on u obilazak.
Zapalim cigaretu i gledam kroz prozor u mrklu otužnu bosansku noć kroz koju promiču žmirkava svjetla po brdima uz prugu, sa ovih bližih kao da kaplju suze, a ona u daljini žmirkaju kao da će se svaki čas ugasiti kao dogorjela svjeća. Na um mi pade Branko Ćopić i njegova "Mala iz Bosanske Krupe" i osjetih neku duboku sjetu u duši.
- "Zašto je Ljubica lagala? Vjerojatno joj je ono momak, pa se još dvoumi? Ili je već udata, pa joj avanturica dobro dođe ili... baš ću joj pisati, da vidim šta će mi odgovoriti." - okončavam razmišljanje - "Vidićemo, šta bude, biće!"
Dođoše Ilija i konobar.
- "Evo, evo kavice, zaslužio si kolega, svaka čast! Prolazim ja pored kupea, a oni pušu, stenju, vodi se bitka, a ja bi provirio, a nigdje rupice, prislonim uvo, a ima se šta čuti, moj Ilija došlo mi je da uđem i da spasim kolegu. Je ždrebica, prava, vidio sam joj sapi, treba ono najebati, moj sinko." - ne zatvara konobar usta dok sipa kavu iz bjelog hromiranog lonca sa ugraviranim znakom JŽ- KSR.
- "Zbilja si prislonio uvo, ajde kvragu Budo!? - smije se Ilija - "Ja sam pazio da neko ne bi od željezničara ili milicionera naiša pa da bane unutra i pokvari čovjeku priliku, znaš da svi imaju "četvorke", ali nisam blizu prilazio."
- "Jesam, poslije Novske i poslije Bosanskog Novog. Deru li se deru, bez prestanka. Kolega, dobro si izdrža, svaka čast." - naliva on konjak u čaše svoj trojici.
- "A kad će ako sad neće u ovim godinama! Sad je to slatko, a poslije ti moj Budo kad dođeš u naše godine dođe ka' pašta fažol, radi reda." - Ilija se smijulji.
- "Neka, živio ti meni!" - kucnu se Budo s nama - "Nek'se zna kako deru željezničari."
- "A šta ćeš, mora se." - skromno ću ja - "Nego, reci ti meni koliki mi je ceh?"
- "Koji ceh? Firma časti, ne dolazi u obzir ni prebijena para." - veselo će Budo i ponovo nali čaše - "Imaš ti troškova, a ja ću lako ovo nadoknaditi. Ovo je piće ionako moje, šta ćeš, mora se." - odbi on.
- "Kolega Budo, ne budi smješan, kakvo čašćenje, naplati i gotovo." - protestvujem ja.
- "Rekao sam, ni prebijene pare! Ovo ćemo nas trojica slistiti do kraja, pa spavajmo do Splita, a kolega će mi dalje posluživati. Ti ćeš se revanširati kad se sretnemo dole u gradu." - pokaže on na ostalu trećinu konjaka u flaši.
Nastavi on pričati svoje dogodovštine iz spavaćih kola, na domaćim i međunarodnim linijama, kad je mlađi bio, a Bogami i sada, ali da sada bira, a nekad nije:
- "I muvu u oko, ali prođe brzo, jel' tako Ilija?" - ne zaklapa usta Budo.
Raziđošmo se kod Ličke Kaldrme, Bude ode u spavaća kola, a Ilija u kondukterski kupe. Ja se zaključam i ispružim preko sjedala. Probudio sam se kad je voz već stajao u Splitu, od nastale tišine, nedostajao mi je takt kloparanja točkova po sastavima šina i cvilenje kočionih papuča po bandažima točkova i glavama šina.
- 10 -
Rosa je još bila po zamjenama, uglavnom u Solinu, i radila nekad jutarnju, a većinom popodnevnu smjenu, i često je imala noćno dežurstvo i rad preko vikenda.
Duško nije dugo navraćao, a rado bi ga pitao šta je to sa njegovom ženidbom. I kao da je znao za stepen rasta moje znatiželje navrati to popodne.
- "Kako ste, šta radite?" - razvuče svileno umiljato, skoro zapjevuši - "Kako si Rosice?"
- "Dobro, nema ništa novo." - kaže ona.
- "Uobičajeno, ništa posebno." - kažem ja.
- "A tako, jel' vam šta treba?" - upita on umiljavajući se.
- "Šta to čujem, ženio si se?" - pitam ja ne dajući mu da odugovlači.
- "Od koga si čuo, jesam." - on će iznenađeno.
- "Rekao mi Maršić, prije par dana, pravio sam se da znam." - kažem prekorno.
- "Ma, to je bila obična formalnost, samo mi i kumovi, nije bilo nikakvih svatova, pa vam zato nisam govorio, vi već znate da živim s Katjom u Vranjicu." - pravda se i ublažuje on.
- "Nije to, radi kako hoćeš, nego me iznenadio Ilija, jedva sam se snašao, trebao si bar javiti. Ako ti treba ovaj stan mi ćemo u podstanare." - kažem mu.
- "Ma ne, vi ostajete ovdje. Mi ćemo biti u Vranjicu, skupa s Katjinom sestrom Marijom i njenim mužem Damirom, ima mjesta u kući, a tako nam je lakše radi hrane i kuvanja. Doći ćete kod nas u posjetu uskoro, nešto sad preuređujemo, javit' ću vam." - izvlači se on.
- "Znaju li ćaća i mater, i ovi drugi iz familije, Stevo, Braco?" - pitam ga.
- "Javit' ću im, znaju da živimo zajedno." - skraćuje on - "Kako ti s ispitima?" - bježi na drugu temu.
- "Dao sam četri razlike, sad u maju i junu polažem dalje." - kažem mu.
- "Dobro, a ti Roskica, kako je tamo u Solinu? Govoio sam sa Marom strica Markete i s dr. Kurajicom, obećali su mi da će gledati da te primi Dom zdravlja, biće ti lakše da ne putuješ. Valjda će mi se uskoro javiti." - obećava joj on.
- "Dobro mi je ovdje, samo kad bi bila u stalnom radnom odnosu, ovako ne znam kad će mi reći "nema više potrebe"." - skromno će Rosa.
- "Dobro, zvat' ću ja." - sprema se on na odlazak - "Ako šta trebate javite mi u "Slobodnu". Tamo sam ja svako popodne, a sad moram ić'." - ode on odnoseći neke svoje knjige iz ormara.
- "Sigurno nikome nije javio za vjenčanje! Tako on napravi, pa pusti da vreme napravi svoje." - kažem ja Rosi - "Krivo mi je što od drugog moram za to saznati, to nam je mogao reći, baš me briga da li ću tamo biti prisutan ili ne."
- "A šta ćeš!?" - slegnu Rosa ramenima.
- "Imam utisak da se on nas stidi. Đe bi tamo mogli biti prisutni "Vlaji"!? Malograđanski umišljeni džet-set!" - istresoh ja žuč.
- "Pusti, baš te briga." - mirno će Rosa.
Poslije par dana eto opet Duška. Rosa je radila, a ja sam nešto učio iz "Historije ekonmskih teorija" od profesora dr. Rudolfa Legradića. Duško uze veliku skriptu i lista je:
- "Uh, hiljadu strana, pa jeli on lud!?"
- "Nije to teško, pričice, a profesor nije strog, tako kažu studenti." - nasmijem se.
- "Šta ćeš još polagati?" - pita me.
- "Sociologiju, isto kod njega." - pružim mu upola tanju skriptu.
- "Kada to polažeš?" - okoliša on.
- "U maju, valjda ću uspjeti spremiti." - nasmijem se.
- "Miško, bi li ti mogao dići kredit od potresa?" - pita me konačno.
- "Interesira sam se, nemam ja nekretnina, ne mogu radi toga." - kažem mu.
- "Znaš, ja bi kupio auto, diću kredit za sebe, a treba mi još i mogao bi dići i na tvoje ime, samo ti ovjeri formulare i plaćaćeš ratu, a ja ću ti kasnije vratiti. To će mi Marija srediti, ona radi u IKB, preko nje to ide. Hoćeš?" - objasni mi.
- "Dobro, daj formulare da ih ovjerim u firmi, pa ti onda sređuj ostalo." - kažem mu.
- "A hoće li ti biti velika rata?" - pita me.
- "Ma neće, to mi dođe kao štednja, koje ćeš auto kupiti?" - pitam ga.
- "Reno-12", taman će ova dva kredita cjenu podmiriti." - on će.
- "Oho, vidio sam ga, nije loš! Samo čujem da su skupi djelovi za njega, i opravke." - upozoravam ga.
- "Zato se rjetko kvari! "Stojadin" i "Fićo" su jeftiniji, ali loše su kvalitete, puno se troši na opravke, fuš izrađuju u tvornici." - iznosi on svoje razloge.
- "Kako hoćeš! Samo kažem šta govore." - odmahnem rukom.
Popunimo formulare i ja ih sutra ovjerim skupa sa mjenicom u "Obračunskoj" i javim mu da dođe i da ih uzme. Nakon desetak dana dođe popodne s autom i pita mene i Rosu hoćemo li s njim u Kistanje u subotu.
- "Ja hoću, Roso ti?" - pitam Rosu.
- "Ja sam dežurna, drugi ću put." - slegnu ona ramenima.
- 11 -
U subotu je Duško došao oko sedam ujutro i odmah smo krenuli.
- "Šta nije išla Katja?" - pitam ga.
- "Otišla je s Marijom i Ankicom Kezić u Trst, to je bilo puno ranije isplanirano." - opravda se on, a ja mu baš nisam povjerovao, vjerojatno i ne znaju da će on ići na selo, ali baš me briga, to su njegove stvari, pa oćutih.
"Reno-12", bjeli, klizio je nečujno prema Solinu. Cesta je vodila pored Dioklecijanovog akvadukta čiji su vitki stubovi i lukovi izrastali i širili krakove preko zelenih bašča i njiva punih zasada salate, karanfila, blitve, špinata i svakolikog drugog povrća. Duško je vozio vješto i iskusno.
- "Kad si položio vozački, dobro voziš?" - pitam i hvalim ga.
- "To mi je jedina korist od onolikih radnih akcija na autoputu "Bratstvo-jedinstvo". - nasmija se on.
Prođemo kroz Solin i krenemo cestom kroz Kaštelansko polje. Pravac je, a cesta dobra asfaltirana i široka:
- "Sada ćemo ga malo "izduvati"!" - kaže Dušan i pritisne papuču gasa.
"Dvanaestica" podignu prednji kraj, motor jedva čujno zaprede, a "Mišelinke" se ljepe za asfalt. Drveće i žbunje uz cestu poče pored nas letiti, a vjetar umivati haubu:
- "Evo ga, stopedeset, ki ništa! "Stojadin" bi se raspa!" - hvali se on.
- "A jesi li gledao "Austin 1300", vidio sam ih dosta po gradu, čini mi se da ga ima Nikola Zovko, tvoj omladinski kompanjon?" - pitam ga.
- "Jesam, ne sviđa mi se, ovaj je elegantniji, a kažu mi da onaj nije bolji od "stojadina". Ovaj je orginal "Francuz", poslije će ih Slovenci sklapati u Novom Mestu, ali to je velika razlika." - objašnjava mi on.
- "Nisam ih vidio puno u gradu, ti si ga kupio među prvima, sigurno, samo ga redovno održavaj, znaš ono: ulje, voda, akumulator, gume, kod dobrog majstora, biće on dobar i dugovjek. A sad je i u modi, možeš se malo i "puvati". - nasmijem se znajući za njegovu nesklonost tehnici i majstorisanju.
- "A, za to nema brige, Damir se dosta razumije u to, a ima i Đuro, Katjin barba, tim se bavi." - reče on sigurnim glasom lupivši nonšalantno rukom po volanu.
- "Tako, ode ti u "visoko društvo", a šta ti je s Zovkom, Prosom, Vučicom i ostalima iz Komiteta omladine? Srećeš li ih?" - pitam ga pred ulazom u Trogir.
- "Ma kakvo "visoko društvo", nema tu ništa od visine, a Zovko Nikola je direktor u "Jugoplastici", Proso Radosav zastupa neku sarajevsku firmu, a Vučica Mate je u "Croatia osiguranju", nešto je nagrabusio zbog "maspoka", bio se tamo puno angažira." - objasni mi.
- "Vidi vraga Mate, ko bi reka' , šta je njemu to trebalo? Prije bi to očekivao od Zovka nego od njega, a od Prose ne bi nikako." - zamislim se sjetivši se igranja briškule i trešeta u garsonjeri i u Komitetu do kasno u noć.
- "Zovko ti je mulac, Hercegovac iz Lištice, neće se on naivno zaletiti, a Mate je "ili-ili", žestoke naravi, a Proso Rade je pravi, temeljit i promišljen i pošten, neće se zaljepiti za svaku pizdariju." - ocrtava im on karakter.
- "Znači, više se ne družite?" - pitam ga.
- "Sretnemo se, ponekad čujemo telefonom, to je sve, raspada se društvo kao poslije škole. Zovko se oženio, Proso isto, za Vučicu ne znam." - mota on volanom upisujući se u krivine prema Marini.
- "Kakvo je "društvo" u "Slobodnoj", viđam često Iliju Maršića, lovi vjesti za "gradsku"?" - smijem se.
- "Nije loše. Smoje je stari vuk, on tjera po svome, odavno je postao institucija, Prelas je dobar i uman, Popadić nastoji biti drugi Smoje iako ima svoj stil i trebao bi biti više svoj, Pero Samardžija tjera po poljoprivredi, a ima dosta i mladih, tek će se za njih čuti. Sve u svemu nije loše." - otvara se on.
- "Čujem da novinari puno "loču", jel' to istina?" - interesuje me.
- "Smoje je uvjek pod kontrolisanim "gasom", samo loza i dobro vino, Popadić zna nekontrolirano povući kao svaki pjesnik boem, a ostali kako kad, zavisi od zgode. Težak je to i napet posao, dinamičan, a uvjek si u zakašnjenju, pa nije čudo što novinari umiru relativno mladi, uglavnom srce." - objašnjava mi on.
Kod Marine se privremeno rastadošmo od mora, uđošmo u krš prema Podorljaku. Masline, drača, suvozidi oko malih baščica, njiva, Bog zna šta li je, a desno i ljevo od ceste makija od kupine i česmine.
- "Ovdje je gore nego kod nas!" - komentarišem krajolik.
- "Spasi ih "Jadranska magistrala", to će ih izvući, vidiš li šta dobra cesta znači? Do izgradnje ove ceste ovo je bio mrtav kraj, a sada već turisti pomalo dolaze, grade se kuće i vikendice, ljudi se okreću prema turizmu." - objašnjava mi on.
- "Samo me čudi što nisu radili pravi autoput, gore uviše prema unutrašnjosti, a onda spojeve prema mjestima uz more. To govorim kao saobraćajac, to bi po meni bila bolja i kraća veza između gradova na obali, a okolina uz more ne bi bila zagađivana od velikog saobraćaja?" - obrazlažem svoje stručno mišljenje.
- "Bilo je više varijanti, preovladala je ova, što radi vojske što radi troškova. Hrvati su izabrali što im je u tom momentu bilo korisnije. Kad se izgrade pravi autoputevi niko ovakvu cestu ne bi pravio, a za sto godina će biti i ovo i autoput, a tada će im koristiti kao lokalna cesta. Autoput je već projektovan, trebaju samo pare." - nastoji mi reći razloge za koje je on čuo.
- "Znači, ovo je pravila Savezna država, nešto takvo Savka nije spominjala?" - nasmijem se.
- "Taman posla, ona je spominjala ono što joj je trebalo i išlo u korist njenih teza, a ovakve stvari je prešućivala. Tako je to u politici." - govori on dok mjenja brzinu, vraćamo se opet k moru pred Rogoznicom.
- "Odavde rodom je bio moj direktor srednje škole Juraj Lušić, divan čovjek, pravi Dalmatinac, tu im je isposlovao željezničko odmaralištee, da se uče turizmu." - pričam dok gledam fantastičnu simbiozu mora i kopna, valova i krša, modrila mora i mrkog zelenila krša.
- "Čuo sam za njega, on je prvoborac iz ovog kraja." - potvrdi Dušan.
Zečevo, pa desni luk ceste oko zaliva ispred Primoštena, borova šuma se spušta do mora, a sada Primošten, na nekadašnjom škoju stare stisnute kamene kućice s bezbroj varijanti nadogradnje i dogradnje, a desno u šumi hoteli "Zora" i "Slava" i pješčana plaža pored borove šume. Prolazimo preko mosta i gledamo ostatke stare makdamske ceste i starog kamenog mosta.
- "Došli smo na Kistanjsku visoravan." - kažem.
- "Šta, otkud ti to?" - začuđeni pogled baci na me Dušan.
- "Tako kaže moj profesor geografije sa Ekonomskog fakulteta u Osijeku Vjekoslav Barković. Odavde pa do Masleničkog zaljeva pa kanjonom Zrmanje do Kuma i obronaka Dinare i onda na jug prema Moseću i do ovog mostića. To on zove Kistanjskom visoravni pošto one dođu u centru tako omeđenog područja. Ima smisla, zar ne?" - objasnim mu.
- "Odmotavam sliku geografske karte, da, ima smisla!" - složi se on.
- "To mi je bilo ispitno pitanje, češljao sam mu staze i bogaze po Bukovici i Promini, a on zapisivao nešto, valjda lokalne nazive." - smijem se.
- "Jeli mlađi čovjek, možda nešto piše, skriptu ili udžbenik?" - pita on.
- "Ma kakvi, šesdesetak godina, napisao je on svoju skriptu, iz nje sam učio." - kažem mu.
- "Onda je to njegova teza, nisam do sada za takav naziv čuo." - reče on.
- "On je geograf, a ne političar. On se služi naučnim činjenicama, a ne političkim potrebama. U tome je razlika, a radi politike taj naziv se i prešućuje." - tvrdim ja.
- "A, valjda?" - neodređeno će on.
Ulazimo u Šibenik i vozimo pored Šubićevca, pa skrenušmo prema Drnišu, na asfaltiranu ali derutnu cestu, usku i prepunu rupa:
- "E, sad ćemo polako." - Dušan će kao za sebe - "Sve se mislim oćemo li preko Skradina ili Drniša?"
- "Vozi kuda ima više asfalta, ne gladaj na kilometražu. Čuvaj auto, nisko je, nije ono rađeno za makdamske ceste." - pokušavam mu pomoći u nedoumici.
- "Onda ćemo na Drniš, pa Roški slap, a dalje preko Varivoda do Kistanja. Tako ćemo najkraće voziti po makdamu, jer je do Roškog slapa asfaltirano." - odluči se on.
Do Roškog slapa je išlo kako tako, asfalt je bio pun rupa, ali sada dođe kamena putina po kojoj je mogao sigurno ići samo magarac, pa je Dušan vozeći čas jednom čas drugom stranom puta nastojao izbjeći rupetine i žive litice koje je oblokala voda.
- "Dobro došli u Bukovicu, partizanski kraj, najnerazvijeniji dio Socijalističke Republike Hrvatske, pretežno naseljen srpskim stanovništvom. Možeš samo korakom, baci u prvu, a gdje bude problematično ja ću izaći pa ću ti pokazivati šta i kako voziti.." - kažem mu uz kiseli osmijak.
- "Nema nam druge, polako ćemo, korakom, pazit' ću. Jebem im mater, nikad nemaju para za kilometar asfalta u Bukovici, a ništa drugo ne treba nego proći bagerom, malo ostrugati i naliti asfalt. Sve ostalo je Marmont napravio." - ljuti se on krivudajući makdamskom putinom ljevo desno tražeći pogodniji prolaz.
- "Kaže Ile Ćilitov da je bolje ovako. Kaže: "Ne daj Bože da zarati, eto ti tenka po asfaltu u avlije, ni gaće nećeš stići obući. A ovako kako je, putina, teže mu je doći!" - smijem se ja.
- "Mi stalno o ratu, kakav rat, nema više toga." - buni se Dušan.
- "Čovjek misli dugoročno. Kaže da "rat dođe ki grum iz vedra neba, jedan oblačak vidiš i misliš: " kakva kiša i grmljavina?" , a ono zapara po suvu nebu, ospe krupa i ode đavolu sve. Dok se snađeš sve ti je gotovo, a kako će ko proći zavisi od sudbine mu." - nastojim ponoviti Iline rječi.
- "Vremena su se promjenila, nema toga rata u dogledno vreme!" - uporan je Dušan.
- "Da te ko prije deset godina pita da će se desiti ovo s "maspokom" isto bi tako reka. Više ja u ništa nisam siguran!" - skeptičan sam ja.
I tako korakom vozeći auto konačno se dovezošmo pred avliju. Dušan parkira "Reno 12" ispod velikog bajama. Pogledam na sat:
- "Putujemo tri sata, do Roškog slapa došli smo za sat i kvarat, a ovih desetak bukovačkih kilometara potroši se za ostalo." - izračunam mu.
On oćuti odgovor.
- 12 -
Mala vrata na velikoj avlijskoj kapiji otvori ćaća, neobrijan nekoliko dana, s "francuzicom" na glavi, staroj jaketini preko još starije sive džemperine, u gaćama s dvije oveće četvrtaste zakrpe na koljenima, a okračale im nogavice dosežu do nešto ispod po lista, pa su pogledu izložene suknene bjele kalčine, a triketine, na kojima je koža odavno izgubila boju i elastičnost, na kojima se nekim čudom jedino sjajno metalno bjele gvozdaci i reflektiraju svjetlo ka krajičak ogledala, basrljajući po šoderu ispred kapije. Ispušti dim na nos, a cigaretu poklopio u ljevoj šaci, pa mu kroz prste kulja plavi dim, nakašlja se, pa će tobože nehajno:
- "A, to ste vi, hvala Bogu da ste se sjetili!?"
- "Zdravo ćaća, kako si?" - priđe mu Dušan i poljubiše se tri puta kako je običaj.
- "A kako, ki đavoolina, zna ga vrag sinko!" - on će prenemažući se.
Ja stojim sa strane, ka šta je i red, svjestan da je moja uloga sporedna.
- "Ajde, ajde, dobro izgledaš, neće biti tako loše." - zapjevuši umiljato Dušan i otvori prtljažnik i vadi neke kese.
- "Oba ste došla?" - ćaća me tek sad primjeti pa se pozdravišmo - "Teško tim autom po ovim putinama, razbiće se." - nastavi on kada me nema.
- "Ma neće, vozio sam polako, pazim na kamenje i rupetine." - Dušan se raznježio.
Ulazim u avliju, ista je kao i prije pet, deset , pa i više godina. Sad je suvo pa se nekako može, ali kad pane kiša napraviće se lokve i moraće se ka i dosad preskakati s kamena na kamen ako se misli ući u vatrenu kuću ili jaru ili doći do gusterne. Kruška koji je ćaća zasadio prije petnaestak godina uz sam avlijski zid se zaprcala, na njoj su tek dva tri cvjetića, i murva nasred avlije izbacila mlade svjetlozelene listiće, a murvać uz zid pritorka se osu dugim resama koje već otpadaju i prekrivaju već pola avlije.
U svinjcu iza vatrene kuće skriči prasad, a kokoši se rastrčale po avliji i traže nešto što im je majka priroda možda noćas izrodila. Na šljemenu jare mačka prilegla i lovi proljetne sunčane zrake i škilji na bajam u vrapčja gnjezda odakle se neprekidno čuje žučna svađa.
- "Đe je maja?" - upitam, iako sam znao.
- "Kod ovčina, sad će una. Ne mureš ih ostaviti ni tren, prosiplju se nesretni janjci." - prenemaže se ćaća. A onda se zakašlja, baci cigaru u šporet i kroz kašalj će isprekidano:
- "Eto ti mu .... vraže .... sreću! Nikako ....proći ... još od ... zimus."
- "Treba bi ti prestarti pušiti, bar dok si prehlađen." - sjeda Dušan na suprotnu stranu kuhinjskog stola.
- "A, zna ga vražina..., presta ne presta, uvjek isto," - zlovoljno će ćaća. - "oćete li da svarim kavu?" - okreće se po kuhinji tražeći lončić.
- "Oćete li da svarim kavu?" - okreće se po kužini tražeći kogulu, ponovi kad mi oćutašmo.
- "Neka, ja ću." - uzmem iz svjetloplave kredence lončić, nalijem vruće vode iz velike plave lončine što je zaklopljena stajala na rubu šporeta i stavim ga na kolo da prokuva.
S kuhinjskog stola sklonim tećice i lončiće što povazdan stoje i iznesem ih u vanglu ispred kuće u ostalo prljavo suđe. Krpom prebrišem sto, iz kredence izvadim ćikare s pijatićima i čistu pepeljaru pa zakuvam kavu. Ćaća se sjeti:
- "Ima tu dolje rakije, ako ćete?" - pokaza pogledom pri dnu kredence.
Uzmem tri bićerina, nađem rakiju među ostalim bocama, od ulja, kvasine i praznih, i nalijem bićerine te bocu ostavim na stolu.
- "Ne bi ja smio, pijem neku ljekariju." - snebdiva se ćaća.
- "Šta piješ, da vidim?" - upitam.
- "Eto tu, na gornjoj polici kredence." - pokaza rukom naširoko.
- "Ovo ti je za bronhitis, za iskašljavanje, po ovome možeš, neće ti smetati." - rekoh mu kad pogledah sirup za kašalj na bazi ekstrata bilja.
Sjedošmo za sto, zapališmo cigarete prethodno popivši rakiju lozu i guštamo uz kavu.
Ćaća poče nabrajati kako treba rada oko vinograda svaki dan, pa zaorati kuruze, pa bašče uskopati, a "nesretna" stoka je tu, a njega uvatila prelada, pa nikako da popušti, ne zna ni sam kako će sve to stići obaviti. Dok on i Dušan divane nalijem vruće vode u vanglu i poperem suđe, uđem u sobe i namjestim krevete, pokvasim sirkovu metlu i sve po kući počistim, a prljavu robu potopim u vidru kod gusterne. Tad njih dvojicu išćeram iz kužine, poprskam betonski pod vodom i tu isčistim, prospem lug iz šporeta na đubar i projarim vatru u šporetu.
Čujem materin glas ispred avlije, povučem još gutalj rakije da isperem prašinu i izađem ispred kuće. Ona vješa nekakvu strau jaketinu na klin u avlijskom zidu što ju je jutros zorom ponjela kad je izgonila ovce:
- "I ti si doša' rode!" - poljubimo se - "Ajme, šta ću za ručak, njesam se nadala da ćete doći."
- "Kako, šta ćeš? Ima kiselog kupusa, eto! Nije ti doša' ministar, nego mi." - nasmijem se.
- "Ne znam jel' to Dušan voli?" - snebdiva se.
- "Voli, nego šta! Nije se rodio u Parizu!" - smijem se njenoj brizi - "Dušane, jesi li za kiseli kupus?" - viknem kroz avlijska vrata, tamo ispred on i ćaća su razgledali auto.
- "Može, baš sam ga se zaželio." - vrati on odgovor.
- "Unda, dobro, šta ja znam. Ćaća ti nije nešto aran." - ona se opravdava, naučena od malena da bude svačiji sluga.
- "Daj teću da izvadim kupus." - kažem joj.
- "Evo ova, biće dosta." - pruži mi ona duboku teću sa dna kredence, još zbunjena dolaskom gostiju iz grada, pa neka su joj i tu, u vatrenoj kući, rođeni sinovi.
Odem u konobu i iz velike drvene bačve izvadim naribani kupus. Žuti se kao novo zlato, a rasol se cjedi kao gusto maslinovo ulje. Uzmem malo, među prstima, i jedem ga onako friškog, taman je kako treba, nit je prekisel nit preslan. Dotle je mater već stavila suva rebra, komad đevenice, suvog droba i komade pancete u drugu teću da ih malo iskuva i opere od čađi i stoji kod šporeta čekajući da voda proključa.
- "Daj mi neke stare gaćetine, presvući ću se i očistiti jaru i ispod konja i krave, a ti kuvaj. Poslije ćemo oprati onu prljavu robu, stavio sam je u vidru da se kiseli." - predlažem joj.
- "Ma ne muraš, ja ću to kašnje, polako." - brani se ona.
- "Daj ti meni gaćetine, a ti to svari, brzo ću to ja." - nastavim se ja.
- "Kako oćeš, samo ćeš se iskaljati, obuj unda i ove opančine." - doda mi neke stare ćaćine zakrpane gaće i pokaza na njegove opanke.
Povučem gutalj rakije iz boce, odem u jaru i metlom od osušene grkice očistim jaru i pritorak, badiljom ubacim sčišćeno u kariolu i odvezem ga na đubar. Vratim se i očistim u ograđenom djelu vatrene kuće pod kravom i Bećarom dok je mater davala prasadi i kokošima. Kad sam i to zgotovio upitam je:
- "Treba li baciti janjcima?"
- "Trebalo bi, une sitne đetelinice, tamo je ima u nugliću. Čekaj, pokazaću ti." - ide ona samnom u jaru.
Jedna trećina jare je pregrađena nekim starim daščurinama, pleterom i granjem, pa je tu stavljena ječmena i pšenična slama, a u drugom kraju sjeno i u jednom nugliću đetolina.
Nasuprot tom djelu je napravljen odjeljak za janjce. Ima ih već velikih što pomalo grickaju sitne listiće suve đetoline i još malih, tek objenjenih, što kao siročići začuđeno gledaju krupnim očima na sve strane i trzaju drhtavo na sve nepoznato. Ubacim rukohvat đetoline u krošnju, veći janjci se skupiše, a mali se stiskaju u nugliću i nepovjerljivo gledaju u me.
- "Koliko ih ima dosad?" - upitam mater i pružam prst jednom garavom janjčiću da ga liže.
- "Dvadeset, treblo bi se još desetak objeniti." - reče ona.
- "Vidi ih, ne plaše se puno." - milujem galina.
- "Razmite se uni, ki djeca." - preleti joj sjenka materinske nježnosti preko lica, a onda se trže:
- "Ma, Mile, reci mi, jel' se Dušan oženio? - snizi ona glas, skoro šapuće.
- "Reče mi da jeste, nisam ni ja zna' do prije petnaestak dana, ni Rosa." - kažem joj.
- "Nije pravio svadbu?" - pita ona.
Ispričah joj šta znam.
- "Pa treba je bar tebe i Rosu zvati, ako nije nas!" - prekrno će ona.
- "Niti mi je rekao, niti nas je zvao, saznao sam od drugoga, tamo s njom živi, eto to ti znam." - ponovim joj.
- "Ne valja mu to što se udaljava od svoji. Nema vas se rašta stiditi." - prekorno će ona.
- "Znaš ti njega, on uvjek radi po svome, a šta ja tu mogu?" - kažem joj.
- "Pa, kakva je, jel' je znaš?" - raspituje se ona.
- "Ljepa je, upozna me jednom s njom, davno prije, mirne je naravi, svjetle smeđe duge kose, ime joj je Katja, ima udatu sestru Mariju, iz Vranjica je, preziva se Lalić. Sad svi skupa žive u Vranjicu u njihovoj kući. Nisam tamo bio, ne znam kako izgleda sve to." - kažem joj šta znam.
- "Pa kad će je ovamo dovesti, sigurno će doći da vidi kako je ođe. Imaće šta da vidi!" - bojažljivo će ona.
- "Šta se toga bojiš, takvi ste kakvi ste, bolji od mnogih drugih, nemaš se čega stiditi! Kome se ne sviđa ne mora dolaziti!" - hrabrim je - "A šta misliš da su oni iz grada puno bolji, i tamo ima sirotinje i to puno gore od vas, odnosno nas."
- "Govorim onom nesretnom ćaći da uredimo bar malo avliju, ima pločetina, vreća dvije cimenta, stoku da odvojimo da nam ne ide ispred kuće i balega svuda, ali "ko će to", znaš uno njegovo. Uvjek isto, "nema se para, a velik je to posa", kad treba raditi odma ga uvati neka prelada, od jeseni do Petrovdana, ne ajta i gotovo. A sve to bi sam muga napraviti, vala Bogu ima kamena za popločati i zidove, a za malo cimenta moga bi odvojiti nešto para, nije ni to po zlato." - vajka se ona.
- "Pa, ne možeš ni ti sve, šta mu ne kažeš!?" - hrabrim je.
- "Ko će mu reći, uvjek nervozno, ljuto! Zna ga Stvorac! Kažem mu, onako polako, a on odma kaže da ne mure, pa nema druge, muram ja." - miri se ona sa sudbinom - "Na meni je stoka, polje, bašče, vinograd, kuvaj, peri, čisti, burdišem po cio dan, naveče od umora boli me cjelo tjelo, ne mugu dobro ni zaspati, ki da sam prebijena." - žali se van običaja ona.
- "Treba bi bar stoku smanjiti, a to mu nije ni veliki teret, idu za ovcama i stariji od njega." - kažem joj.
- "Kako smanjiti? Duški treba, Mirku treba, a od njegove penšije nema ni za so. Ono što dobije ode za cigare, đavo ih odnjo. I doktor mu kaže da prestane, da mu škodi, a on počme smanjivati dva dana i još više grinta po kući, pa nastavi još više purlikati nego prije. Kakva je i to zaraza?" - ne vidi ona izlaza.
- "Pa, oćeš li da ja s njim govorim, da ti se malo olakša?" - pitam je.
- "Nemuj, ma šta vredi, neće un nego kako un oće, razmićeno je to odmalena, ko će to pod straost promjeniti? Eto, kažem nekume, bude mi lakše, a ti ne govori mu ništa." - ne da ona ni da pokušam s ćaćom razgovarati unapred znajući da od toga nema koristi.
- "Dobro, idem ono robu oprati, gledaj ti ručak." - krenušmo iz jare.
- "Nemuj se ti mučiti, ja ću to pošlje ručka, nije preša." - brani ona.
- "Gotovo ti je, ja sam to naumio, ako nemaš ništa raditi ti lezi malo." - nasmijem se.
- "Lezi, zaspi! Ne bi da mi ih šiješ! Imam krpati, peglati, ne bi sve obavila za sedam dana šta sve čeka." - nađe ona sebi posla tarući šudarićem umorno otegle oči.
Uzmem sić i nalijem još vode u vidru, dolijem vruće vode s šporeta i začas s "šodom" isperem na perilji ono malo robetine, režentam je i ocjedim i razgrnem na žicu u Guvnu.
Dušan i ćaća se motaju oko auta.
- "Jesi li vidio ulje i vodu?" - pitam Dušana.
- "Slabo ti ja to znam." - kaže on.
- "Imaš upustvo pa čitaj, to mora svaki vozač znati." - kažem mu.
- "Ne mora, ako ima para, one sve sređuju." - nasmija se Milan prilazeći.
- "O, meštere! On će to sad pogledati." - pozdravlja se Dušan.
- "Dajde mi ključe." - pruži ruku Milan.
Otvori haubu, pogleda šipku za ulje, vodu u hladnjaku i prelivnom loncu, lupi nogom po gumama, zaljulja auto i oslušnu gibnjeve, a zatim ga upali u "leru", pogleda i oslušnu motor, nagnu se i pogleda dim iz auspuha, a onda kleče na koljena i poglerda ispod:
- "Sve je u redu, samo ti nije baš za ove naše putine, ovo auto je za asfalt, nizak je pa pazi kako ovim putinama voziš, lako naleti kamenčina odozdo pa razbije nešto i eto ti vraga." - savjetuje Milan.
Utom dođoše Duška i Mirko iz škole. Duda se počela curiti i oblačiti po gradski, ide u Gimnaziju u Knin, a Mirko se isklipa, pošao je u peti razred.
- "Kako je u školi?" - pitam ih.
- "Tako, tako." - slegnuše oboje ramenima.
- "Ko će ih znati, nit šta uče, nit šta od njih u školi traže.
Domaći skoro da nemaju. Čudim se kako uopće prolaze. Vi stariji ste se satrali učeći napamet, pa od pisanja domaćih radova, a uni bace knjige s torbom i do šutra ih ne diraju. Kakva li je to sad škola?" - objanjava ćaća.
- "Novi sistem školstva, ide se na razumjevanje, a ne na bubanje." - kaže Duška.
- "Kako ušlo, tako još prije izašlo, eto šta je to vaše novo školstvo. Ne mure čovjek ništa bez muke, pa ni školu završiti, a vi govorite šta oćete." - ne slaže se s njom ćaća.
- "Ajte vi ručati, kad smo svi tu, ima posla popodne kol' ko oćeš." - zove mater.
I krenušmo za sto, iz kužine se širio miris kiselog kupusa i suvog mesa.
- "Ja svarila i puru, ko oće?" - reče mater.
- "To najbolje ide uz kupus." - složi se Dušan.
Mirko i Duška se pogledaše ispod oka.
Predveče krenem u Gradinu po Bećara i Zekulju. U Aničinoj ulici kupina ozelenila, odmetle se i sitne zelene jagode, na tešnji uza zid Dola čiste se od runjavih čaški krupni zeleni plodovi, a mladi svjetlozeleni grabovi list mek je ko salata. Jedino rastići još nisu bacili smeđe prošlogodišnje listove dok im se smeđi runjavi pupovi oće da raspuknu.
- "Tek kad iz grada dođeš na selo vidiš koliko je odmaklo proljeće." - mislim se u sebi dok udišem mirise od na stotine vrsta cvjetova što su se osuli po prelogu u Dolu i na Njivicama.
Smreke se išarale svim nijansama zelene boje. Na tamnozelenu podlogu smreke kao da je neko pinjelom nacrtao tu i tamo svjetlozelene trakice grabovih grančica, žute pjege rascvjetalih drenića, bjele kite jasenića i rđavosmeđe pjege rastića što se s njima bore za prevlast u kokari.
Kad dođoh do Pištavaca iz Brine me još intezivnije zapuhnuše mirisi proljeća. Krka se smijala zelenkastim vedrim osmjehom, Bunjevačka brina prošarala se svim mogućim spektrom boja sa slikarske palete nasuprot našoj koja se zeleni kao tamna čoja od zelenike, a Luke se sjere svjetlozeleno od mlade trave. Donja brina dostojanstveno se suri od još gole rastovine, a usred sve te ljepote ka nebu šiklja bjeli zvonik u crvenom kvadratu od krovova Sveto-Aranđelskog manastira. Gluvu tišinu tek ponekad razbije pljesak pastrve u Krci ili svađa kosova u gnjezdima.
Sjedim, ne mrdam nijednom žuntom i gledam. Osjećam kako mi se tjelo puni energijom, a duša blaženim mirom, pa mi se učini da sam lagan kao tica i da kao Ikar mogu poletiti između rubova Brine, visoko nad Krkom, ne plašeći se da će mi Sunce na zalasku stopiti vosak na krilima.
A onda se prolomi ono milozvučno "Dan, dan, dan, don,...." od manastirskih zvona, popuni kanjon jekom sa četri Brine i jenjavajući utopi se u smiraju dana.
Prekrstim se triput i šapnem:
- "Amin, Sveti Aranđele."
Bećar i Zekulja su čekali kod struge. Odgradim je i oni polako gazeći prko kamenja izađu iz Gradine, krava produži znanim joj putem kući, a Bećar sačeka da zagradim strugu. Pomilujem ga po bjeloj pjegi na čelu, on tiho zarza i krenu zamnom. Kod Škvančeve Krčevine priđe zidiću i zatopta kopitom, kao da htjede reći "dođi", nasmijem se i pomazim ga po grivi i ušima:
- "Ajde, nema pure i kruva, neće biti ni jahanja, izgleda da su nas obojicu prošli "ludi dani mladosti" ".
Sjetio se on kako smo ga tu kao djeca privodili zidiću i mitili purom ili komadom kruva da bi mogli uzjašiti:
- "Prošlo je to moj Bećare, ti se oslobodio nas, a sada na nama život jaše, tebi sloboda, nama jahač." - kažem mu i povučem ga za grivu. On kao da shvati i mirno krenu zamnom.
Kod kuće su ćaća, Dušan i Ile slušali dnevnik na radiju i pili vino. Pomognem materi oko ovaca pa se i mi pridružimo njima. Vani je tiha prizemna bura od Dinare prala predio od dana da sutra opet bude nov za novi početak.
Nema komentara:
Objavi komentar