- 21 -
Tog 20. Juna 1972. godine dan je počeo kao i obično. U svoju kancelariju u "Prvoborcu" sam stigao prije Marinka, sjeo, zapalio cigaretu i počeo listati "Slobodnu Dalmaciju". Ništa posebnog nije bilo po naslovima i podnaslovima, pa potražih je li koji članak Dušan napisao, a kad ne nađoh pročitah Smojinu kolumnu, Maršićeve gradske vjesti i Popadićeve kozerije. Dok sam čitao šale iz "Pometa" u kancelariju uleti Marinko i znajući šta će pitati odmah mu kažem:
- "Nisi zakasnio, niko te nije tražio i možemo na kavu."
- "Dobro je!" - napravi on naljevokrug i odemo u bife prekoputa ulzne kapije.
- "Juče ..." - zamisli se on - "... ili prekjuče, tražio te Tonči Kljaković, jes i li se vidio s njim?" - prisjeti se on, popi vinjak na eks i zatrese glavom, otpuhnuvši žestinu:
- "Majku srpsku, dobar je ovaj "Rubin"."
Nasmijem se grohotom:
- "Stvarno je dobar, ići ću sad kod Tončija."
Bez meračenja, uz dva tri dima cigare, popijemo kavu i vratimo se u kancelariju. On uze žuti šljem i plavi radnički mantil i ode u pogon, a ja se uputim u susjednu kamenu zgradu uprave kod Tončija.
- "Poštovanje gospodo prašinari, kako ste? " - viknem s vrata vidjevši da je tu i Dome, poslovođa otpreme.
Tonči pokaza rukom na katrigu dok ne završi razgovor telefnom, a Dome sjedi pored činovnice, plauše srednjih godina, koja je u govoru zanosila na slovenski.
- "Zva sam te prekjuče, iša ti je onaj cement za kapetanova prijatelja. Dome..." - okrenu se prema četrdesetgodišnjem Solinjaninu u plavom radničkom mantilu - "... kad je utovaren onaj Milin cement?"
Dome otvori svoj tvrdoukoričeni notes i pogleda vukući prstom po brojevima i nekakvim samo njemu znanim kraticama:
- "Isti dan, nek vidi kod onih svojih na željeznici jesu li ga otpremili."
Tonči je bio u svjetloplavom prugastom odjelu, bjeloj košulji s crvenom kravatom, glatko izbrijan, uredno počešljan i potšišan.
- "Ne ideš valjda u svatove, Osiječani te pozdravljaju." - pitam ga za razlog picanjenja i kažem gdje sam ovih dana bio.
- "Položio, a?" - upita, a kad ja kimnu glavom - "A šta pitam, kad se zna."
- "Onda ima dupli razlog da časti, oho!" - pruži Dome ruku na čestitanje.
- "Ima, idemo!" - usta Tonči - "Majda, ako me ko traži upišite podatke, ja ću se vratiti za oko jedan sat."
Sjednemo u njegov "Opel" i završimo u bašti restorana na magistrali iznad Solina, gdje je navečer do duboko u noć pjevala cajka narodnjake.
- "Dobra je Dome, eno je, hladi se!" - baci on pogled na pečeno janje na ražnju prislonjeno uza zid pomoćne zgradice ispred koje je bio električni ražanj.
- "Je te pop napravia, stigli smo kad triba." - nasmija se Dome.
Dođe gazda, pozdravi se s Tončijem i Domom kao starim poznanicima, a onad Tonči naruči:
- "Najpri daj lozu, a onda donesi dva kila, lipo isici i izaberi, kapulicu i zelenu, a za zaliti donesi žutine, one Vlaške iz krša."
Ja prozebe oko srca, ..."pa to košta ki moja cjela plaća..." i u mislima zbrajam koliko imam para kod sebe.
Kao da je čitao moje misli Tonči reče:
- "Svi imamo razlog za čašćenje, Dome je dobio unuka, Mile položio ispit, a meni je Švabo potvrdio rezervaciju za ljetovanje u Pisku i za sebe i za još dvojicu do kraja sezone. Triba stići oko podne na aerodrom u Kaštelima, pa ću ga tamo prebaciti. Triba se veseliti i častiti, jel' tako kompanji?" - veseo je on.
-"Lipo, asti Isukrsta, iznajmio si u komadu do kraja sezone, odlično!" - begeniše Dome.
-"Aha, rješio se brige, a pašće lipa lova, svi su bogatuni." - veli Tonči.
- "Kuća ti je lipa i na pravom mistu, nije ona za Švapsku sirotinju." - slaže se Dome.
- "Znaš Mile, na mistu ženine stare kuće u Pisku, kod Omiša, ja sam napravija pravi mali raj. Staru kuću sam obnovio, ostala je ista, samo sam uveo vodu i struju, a u istom stilu i dogradio. Prava vila, ima ukupno oko 150 kvadrata, a uz samo more, i iza sam posadio smokve, mandarine, limune, narnče i napravio odrinu. U vrtlu blitva, kapulica, luk, špinat, kaul, kupus, svega pomalo. Razumi se, puno je i cvića, na sve strane. To sad iznajmljujem u sedmom, osmom i devetom misecu pošto 'oću, imam stalne goste, Njemce, koji rezerviraju više godina unaprid. Cina im nije bitna, kažu da se odmore bolje nego na Azurnoj obali, a mogu sve voće i povrće brati, a još im dobavljam i domaće vino, lozu, i ostalo šta traže. Meni dobro, njima lipo, pa radimo na dugu stazu. I ovaj "Opel" su mi skoro poklonili, pa TV aparat koji donesu i služe se misec dva s njim, i ostale stvari sve mi ostave. Divota." - veseo je Tonči.
Gazda je stavio bocu loze i bićerine na sto da se sami služimo.
- "A sad vam moram nešto reći, ne bi smio nikome, ali vama mogu, jer znam da nećete širiti: noćas je velika grupa ustaša stigla u Bosnu iz Austrije preko Slovenije i Hrvatske, ali su locirani i već blokirani, gotovi su mamu im jebem koljačku." - zastade on i gleda nas prodorno.
Ja i Dome zinuli od iznenađenja.
- "Pa, koliko ih je?" - priberem se prvi.
- "Dvadesetak, do zuba naoružani najmodernijim oružjem i obučeni u Australskim, Njemačkim i Austrijskim vojnim centrima." - kaže on.
- "Da nisu malo zakasnili, Savka im je otišla?" - veli Dome
- "Računaju da će se narod svrstati uz Savku i društvo i vratiti ih na scenu i krenuti na oružje s njima. No, zajebali su se gadno, ali nam mogu uništiti turizam ove sezone." - govori dobro informirani Tonči.
- "A di su locirani?" - pita Dome.
- "A di bi nego di ustašija ima najveće uporište, oko Bugojna. Ali je vojska i milicija tamo već sve blokirala, gotovi su, živi ili mrtvi. Mislim da će i novine i ostali mediji o tome večeras ili sutra javljati." - zaokruži Tonči povjerljivu informaciju.
- "Jebi ga Tonči, šta nisi reka posli janjetine, skoro da mi je unaprid prisila." - reče uozbiljeni Dome.
- "Gotovi su, kažem ti da je sve pod kontrolom." - hrabri ga Tonči.
- "A kako su neopaženo prošli pola države, nije dvadesetak ljudi pod oružjem miš pa da se sakrije u rezrvnu gumu?" - pitam ja.
- "Pravo pitanje postavlja Mile, imaju oni neku vezu ovdi, to je logično i po zdravom razumu." - složi se Dome.
- "E, pa ne znam ni ja sve detalje, ali sam dobio sve garancije da ne mogu ništa napraviti." - kolebljivo će sad i Tonči.
- "A, vidićemo kako će biti ovih dana. Daj Bože da ih odma pohvataju ili pobiju, da se to ne oduži." - zabrinuto će Dome.
Tako nam prisjede janjetina iako je gazda gostione častio, jer je Tonči često njemu dovodio parajlije koji su mu dolazile po cement.
Vratimo se pred "Prvoborca", Tonči produži na aerodrom, Dome ode na utovarnu rampu, a ja pođem u stanicu Solin.
Pokupim podatke iz Kol-4 i pogledam u Kolnom uredu narudžbenice za sljedeće dane, malo to proanaliziram i unesem potrebne podatke u svoje evidencije, kad dođe šef stanice Ćiro Vučenović, sjede za pisaću mašinu i upita me:
- "Kako stoje stvari po tvojim evidencijama?"
Vidim da nije radi toga došao, ali kažem mu:
- "Uobičajeno, oni namjerno naručuju maksimum, mi isporučujemo oko 90%, a oni od toga utovare oko 80%, pa kad se obračuna onda smo kvit što se tiče plaćanja penala. Važno je da dobijamo robu na prevoz, da nije ugovora svu bi je oteli autoprevoznici."
- "Dobro je. Dobio sam jednu strogo pov. depešu. Traži se da povećamo budnost, uvedemo stražare pod oružjem svih dvadesetčetri časa, izgleda da su se neke ustaše ubacile u Bosnu, dvadesetak njih pod oružjem. Milicija je sve blokirala prema Bosni, pojačala kontrole u vozovima, izgleda da je tamo dignuta teritorijalana obrana, vojska i milicija, češljaju teren i blokiraju puteve i teren. Zadatak im je da ih što prije uhvate ili pobiju, a nikako se ne smju probiti prema moru, a sumnja se da imaju vezu među fratrima. Jesi li ti šta čuo o ovome, jer se još sve drži u tajnosti?" - reče mi zabrinuto Ćiro.
- "Maloprije, u povjerenju, da su locirani oko Bugojna, Ruduši planini i onim šumetinama, da su dobro naoružani i obučeni i da je taj cjeli kraj blokiran od vojske i milicije." - rekoh mu ukratko.
- "Taman smo suzbili "maspokovce", a vidiš li, opet nam ne daju mira. Kome je to u interesu?" - pita se glasno šef Ćiro.
- "Šta misliš da u tome nije učestvovala CIA, Englezi, Francuzi, Njemci, Austijanci i ostali iz NATO-a? Ne budimo naivni, kod njih su bili, oni su ih naoružali, dali im pare i ubacili ih. Svak ima svoj interes, uglavnom svima smetamo. Drže li koljače iz Drugog rata kao političke disidente, napadju li nam konzule i ambasadore, a oni ih ne progone? Smeta im naš oblik socijalizma, za samoupravljanje se interesuju njihovi sindikati i čak pokreću ideju participacije u firmama, a nesvrstanost im se nikako ne sviđa, gube tržišta. Zato to čine, a o strateškm položaju Jugoslavije i da ne govorim. Zato nas ometaju na sve moguće načine. Tako ja mislim." - velim mu.
- "Jasno je meni da se "žabari" nisu odrekli Dalmacije i Istre, jasno mi je da Austrijanci Sloveniju smatraju svojom provincijom, a skupa sa Švabama svojataju cjelu Hrvatsku i Bosnu, Vojvodinu također, jasno mi je da Amerikanci i Englezi preko nas mrse račune Sovjetima, da ne spominjem Mađare, Bugare i onu šugavu Albaniju, ali mi nije jasno tko su ti dvadesetak budala koji su se latili pušaka i došli srušiti državu i umislili da to mogu? Pa da su otišli prije dvadesetak godina mogli su viditi iz štampe, preko televizije ili čuti preko radija da ovdje nije nikakvo rasulo pa da se može mutiti." - Ćiro vadi maramicu iz džepa očekujući da će mu trgnuti krv na nos da mu bude pri ruci, što mu se stalno dešavalo kad se uzruja.
- "Ćiro, to je ološ. Dva tri takva imaš u svakom selu: ne raditi ništa, dobro i mukte živiti, na snagu biti pametan i svak ih se kloni. Onda imaš uvrnutih: pročita jednu knjigu i misli da je posisa svu mudrost svjeta i možeš ga ti na sve načine činjenicama ubjeđivati, džabe ti je. Da ne nabrajam lopove, kockare, razbojnike i slične. Takvih se dočepa, recimo CIA, a niko ne može bez nje na Zapadu napraviti ništa, ljepo ih sastavi i kombinacijom, kako oni kažu "pranja mozga" i pretnji zatvorom i torturom ubjedi ih da će, ustvari ono što žele oni sami, biti bogati, moćni, slavni. Ulog je mali, uzmeš pušku, zapucaš, ubiješ kojeg vojnika ili milicionera, narod hvata kuku i motiku, jer mu je dosta strahovlade komunista i diktatora Tita, a onda dolazi da vam pomogne NATO i gotovo. Vrlo jednostavno naš narod kaže: "Što se babi htjelo to joj se i snilo." A briga njihovih mentora što će s njima biti, znaju oni da su ološ, ali postižu svoj cilj da ovdje stvore nemir." - nastojim mu iznjeti svoje viđenje njihovih razloga.
- "To je istina, u svakom selu imaš po jednu dvije budale od te vrste ljudi, jedan je snagator, drugi lopov, treći kurvar, četvrti kockar, peti pijančina, šesti mudrov i to selo trpi dok ne prekardaše i sve im je draže od motike. Pa da, nije žabu teško natjerati u vodu." - slaže se Ćiro.
- "Mene više brine koliko je onih ovdje što im trebaju poslužiti kao logistika, a sigurno je da ih ima? Sad sam siguran da je Savka imala tajnu podršku i garancije iz istih krugova koji su i ove teroriste poslali. Vidiš, kod njih su uhljebljeni ustaški zločinci iz NDH od Paveića pa naniže, brojni svećenici iz katoličke crkve, koji od svog zanimanja koriste samo mantiju, slobodno žive i agituju, organiziraju terorističke akcije, izdaju štampu, napadaju naše gastarbajtere i nikome ništa, a bogato žive ne radeći ništa. Otkud novac, to neko plaća? A sada se od istih čak podržavaju i komunisti Savkinog tipa. Možeš li to sad spojiti? Fašistički zlikovci i komunisti se podržavaju kojima je zajednički cilj razaranje Jugoslavije! Pravi se simbioza ološa svih vrsta: fašista, ustaša, kleronacionalista, mas-komunista, sa jednim ciljem: da se stvori nekakva nezavisna Hrvatska država i sruši Jugoslavija, tobože kao umjetna tvorevina nekad pod srpskom, a sada pod komunističkom diktaturom. Kome je to u interesu? Vatikanu, nije to samo katolička crkva, on je i država. Da mu nije interes on bi se odavno rješio Cecelje, Draganića i društva sv. Jeronima. Njemačkoj, nacizam je ugašen, ali državni ciljevi: prodor na toplo more i Bliski istok prema nafti su ostali. Italiji, da se dočepa onoga što je izgubila poslije Drugog rata. Englezma i Amerikncima, da blokiraju Sovjetima izlaz na Sredozemlje. A to sve pokrivaju demokratijom, ljudskim pravima i slobodom, itd., itd. Zamisli, da mi objavimo ono što je "Der Špigl" iz pera Hansa Rulmana o Titu, Jugoslaviji, partizanima, komunistima i drugom objavio, o bilo kojoj državi i njenom predsjedniku odmah bi prekinuli diplomatske odnose i ko zna šta još. Kad se čini protiv nas to se pravda demokratijom, a kad mi nešto njima onda je to kršenje međunarodnog prava." - iznosim svoje sumnje.
- "To je logično, ma odakle ti to sve znaš? Iz naših novina i TV nije, oni tako ne pišu ili govore. A sve je jasno kao dan, kurvu ti Gospu!" - lupi se on pljeskom po čelu.
- "Uzmem ponekad njemačke novine, "Der Spigel", "Bild", "Frankfurter Algemaine cajtung", to ti otvoreno pišu, a odem i u Naučnu biblioteku kad mi nešto zatreba. Eto svi "veliki i pravi" Hrvati se kunu u Antu Starčevića i Eugena Kvaternika, Hrvatsku stranku prava, a neće da kažu da oni nisu mogli očima viditi popove, klerikalce, i da su bili veliki antiklerikalci iz razloga što crkva kulturno unazađuje narod, što služi tuđinima da ugnjetavaju Hrvatsku i što zloupotrebljavaju različitost vjerske pripadnosti naroda za širenje nacionalnog razdora u jedinstvenom rodu i narodu i da su predlagali da se svi južnoslavenski narodi zovu Hrvatima radi manifestacije jedinstva, a kada su se pokazali negativni rezultati tog nastojanja Starčević je napustio to svoje stajalište i izrekao da "... naše cepanje, naša nesloga stoji samo zato, jer ih izvana uzdržavaju i ojačavaju ... mi ne verujemo da je gladnu i na studeni napr. Srbu drugačije nego napr. Hrvatu ... Zato, makar se svi proglasili za Hotentote ili nas se svako zvao posebnim imenom, samo da budemo svi slobodni i srećni..." . Isti ti Starčevići, Ante, sinovac mu David i Mile bili su protiv slavljena kulta bana Jelačića i nosioci ideje oslobođenja od Austougarske i ujedinjenje Hrvatske s ostalim južnoslavenskim zemljama u neovisnu zajedničku državu. Eugen Kvaternik je i "Rakovičku bunu" protiv Austrougarske 1871. godine podigao zajedno s krajiškim Srbima, a protiv klerikalaca i popova je bio rigidniji i od Ante Starčevića, tražeći da im se zabrani bavljenje politikom i oduzme pravo glasa.
Zato sam uvjeren da ovi što su prodrli imaju vezu ovdje među klerom i uticajnim ljudima iz tzv. "kulturne elite", kao što su isti takvi, zvani "križari", ili ubačene ustaše odmah poslije Drugog rata imali veze sa Stepincem i njegovim krugom. Oni su se sada pritajili i čekaju šta će biti, pa ako se pokaže po njih povoljno, graknuće kroz strane, a onda osvojiti i domaće sredstva informisanja. A vjerojatno među turistima ima raspoređena logistika, zato su i blokirani od milicije i vojske prolazi prema moru. Ako se mora dočepaju i slučajno pobjegnu hvaliće ih kao hrvatske vitezove, a ujedno dokazati da se kroz Jugoslaviju može s oružjem prošetati. To će njihove gazde ljepo izreklamirati u svojim medijima." - nastavim ja ranija previđanja.
- "Pa šta ti misliš, bi li moglo biti nemira, gorih nego što smo imali prošlih godina?" - pita Ćiro zabrinuto.
- "Ma neće, ne bi valjalo da se oduži, treba to što prije likvidirati ili pohapsiti. Vreme je bitno. Niko se neće usuditi da nas napadne izvana s vojskom, to bi bio treći svjetski rat, ali nas ucjenama i pritiscima mogu zajebavati, a i ovako su nam dosta štete nanjeli. Ovih dana će zapadna štampa pisati da se vodi rat, a Jugoslavija ni od turizma neće imati ništa, neće turisti da idu tamo gdje se ratuje, ići će u Italiju i Španiju, Francusku, što dalje od nas. A dobro bi bilo da se i ova logistika ovdje obuhvati, jer je očito da se na Zapadu pravi simbioza raznorodne emigracije na jednom jedinom cilju, da se razbije Jugoslavija. Spajanje tih izvana i ovih iznutra bilo bi veliko zlo za nas, zato treba temeljito i sveobuhvatno očistiti ranu." - kažem mu.
- "Ako ti to znaš valjda to znaju i stručnjaci u vojsci, milciji i oni na vrhu države?" - Ćiro će.
- "A hoće li oni na vrhu? Njemačka štampa otvoreno piše da Dr. Branko Jelić, ustaški vođa u Njemačkoj, ima dobre veze s "...visokim političkim vođom u Hrvatskoj..." Jeli to propaganda ili ne, ne znam, a šta ako je istina, ako nije propagandna patka?" - tiho mu kažem.
- "Pa ko bi to moga biti "...visoki politički vođa u Hrvatskoj.." - pita sad Ćiro.
- "Ko je šutio dok su Savka, Tripalo, Pirker, Bjelić lajali svaki dan od "visokih političara u Hrvatskoj"?" - pitam ga ja.
- "Em ti kurvu Gospu, nije valjda?" - misli Ćiro isto što i ja.
- "Tko je potisnu Krstulovića Vicka, pa Rukavinu, pa Gošnjaka, pa sad nije dozvolio da se Žanku da pravo, a?" - neću da izgovorim ime.
- "Nema drugi ko, osim Bkarića! Da čovjek ne povjeruje, kurvu ti Gospu, pa mi toga ni jedan posto ne znamo." - izgovori Ćiro sumnju.
- "Tako oni sugerišu, a sad je li to propaganda ili žele napraviti razdor ili je stvarno tu nešto bilo, to ja sad ne mogu razlučiti. Politika je, moj Ćiro, kurva, koju niko ne jebe, ali zato ona jebe sve nas." - nasmijem se ja.
- "Bolje bi bilo da od toga ništa ne znam. Da bar nešto mogu popraviti, ajde, ajde, a ovako se osjećam kao zec u kuvinu koji čuje na sve strane lovce i lovačke pse. A jebi ga, šta je tu je, ćuti i trpi, radi svoj posa da preživiš s familijom, vidićemo šta će biti." - odmahnu on nemoćno rukom.
Nekako mi je bilo lakše što sam brigu podjelio, znajući da Ćiro neće o tome okolo razglabati. On se spremao svojim "tristaćem" odvesti kući, ali se nije volio sam voziti, bio je strašiv i loš vozač, pa me pozva da idemo skupa u grad. Dok je vozio nije imao kad o politici pričati, sav se ukočio i drhta pri svakom mimoilaženju.
- 22 -
Dušan je navratio popodne, da vidi kako smo ja i Rosa:
- "U prolazu sam, neću dugo." - kao i uvjek će - "Učiš matematiku? Kad je polažeš?" - upita kad ugleda Apsenove Repetitorije razbacane na stoliću.
- "Najesen, to mi je najteži i najobimniji predmet, a tu nema improvizacije." - kažem mu.
- "Sve ovo, te knjižurine!?" - uze jednu knjigu i lista - "Pa, kako to ide, ovo ja ništa ne razumijem, ono što sam znao odavno sam zaboravio."
- "Sve ili ništa, pa ide dobro, samo sporo." - kažem ja - "Valjda ću stići na vreme za septembarski rok."
- "Eee, dobro, kad si u tim vodama možeš li Đurinoj Maji nešto razjasniti, pala je iz matematike, pa ne može na maturu?" - otegnuto i medeno upita on.
- "Realka, ima popravni u avgustu, a nakon toga maturski?" - pročita on moje pitanje.
- "Mogu doći, viditi gdje zapinje, pa ćemo se onda dogovoriti." - pristajem, nema mi druge, znam da je to on već obećao.
- "Kad možeš doći? Da joj kažem, neka te čeka kod kuće." - utvrđuje on termin.
- "Sutra, dolazim direkto s posla u Vranjic, ima li neki autobus za tamo i kad ide?" - pitam ga.
- "Slabo, ima ujutru za radnike i oko pola tri. Malo je nezgodno." - kaže on.
- "Dobro, doći ću pješke od Solinske ceste ili prečicom preko mosta na Jadru s željezničke stanice Solin. Reci joj u jedan." - utvrdim temine.
- "Dobro, znam da imaš svojih obaveza, ali Katja me molila. Đuro se boji da neće ništa naučiti ako je šalje nekom na repeticije, a ljeto je, pa je teško i naći nekoga. Valjda joj ne treba puno toga?" - izgovara se on i umanjuje teškoću posla.
- "Sve ćemo viditi sutra, na meni je da joj objasnim, a na njoj je da vježba." - kažem mu.
- "Onda, vidimo se sutra u Vranjicu?" - odlazi on.
- "Dogovoreno, pozdravi Katju i ostale." - kažem mu.
Dan nakon dogovora, oko podne, krenem sa stanice Solin pored Mramorne i Nove stanice kolosjekom "10.kolovoz" preko gvozdenog mosta na Jadru i uputim se za Vranjic. Tim prekim putem bilo je oko tri kilometra, sunce je pržilo, ali je vjetrić s mora na momente ladika pa nisam osjeća žegu.
U Vranjicu sam bio s Rosom jednom, a jednom sam, dosta vremena poslije Dušanove ženidbe, na sat dva, pa sam slabo poznavao tamošnje žitelje, osim Katje. Vranjic je ustvari nekada bio otok, pa je nasipom i betonskim mostom odavno spojen s kopnom sa Solinske stane, a ispred njega je bila tvornica azbestnih proizvoda "Antiša Vučičić" u koju sam par puta dolazio da bi s disponentom Petronijem rješavao probleme oko utovara i istovara, jer je tvornica bila u sastavu "Dalmacije cementa".
To je tipično dalmatinsko primorsko mjestašce, zbijenih kamenih kuća počevši od mosta sa isto tako kamenom crkvom na čelu, a cesta odnosno riva je okruživala kamene kuće sa svih strana, kao nekakva kružnica iz dječijih crtarija. Između kuća su bile uske kalete na sve strane, međusobno se ukrštajući i tako omogućujući cirkulaciju pješaka. Tu i tamo na rivi su rasli primorski borovi i tamarisi, a s ljeve strane, prema Solin luci, bilo je na rivi na suvom nekoliko brodica na opravci ili farbanju, a odmah do njih u moru je bilo privezano za kamene stubove nekoliko ribarskih brodica i kajića sa bokovim obloženim starim automobilskim gumama da se od ljuljanja na vodi ne bi češali međusobno ili o kameni mul i oštećivali.
Kuća u kojoj su živile Katja i sestra joj Marija, i Dušan i Damir njihovi muževi, bila je odmah prekoputa crkve. Izrađena od kresanog kamena, na sprat, u prizemlju je imala kuhinju i trpezariju, te dnevni boravak, a na spratu su bile dvije spavaće sobe u koje se dolazilo masivnim drvenim stepenicama. Oko kuće je bio mali vrt u kojem je rasla velika nešpula i nekoliko grmova šipka i oveće smokva u ćošku iza kuće.
Kad sam stigao, negdje oko jedan sat, zatekao sam samog Dušana. On je, kao i svi novinari urednici, radio popodne do kasno u noć, a Katja, Marija i Damir su bili na poslu i doći će nešto poslije dva sata.
-"Stigao sam, zdravo." - viknem kroz otvorena vrata i čujem Dušana kako iz kuhinje viče:
- "Uđi, kuvam nešto."
Uđem u trpezariju s velikim masivnim stolom i Dušan se nagnu iza izbočenog zida od kuhinje:
- "Sjedni, sad ću ja, samo da procjedim manistru, kuvam makarone."
- "Otkad ti postade kuvar?" - nasmijem se znajući da nije zanao ni jaje skuvati.
- "Po kuvaru, znaš da me hvale, izgleda da mi ide od ruke." - smije se i on.
- "Stara ženska taktika, hvale te da bi ti dale volju, a poslije ti to postane redovna obaveza." - šalim se.
- "Jebeš ga, šta je da je, sad kad dođu gladni kako skuva da skuva biće im slatko." - šali se i on.
- "Jeli ta mala zna da ću doći?" - prelazim ja na posao.
- "Zna, sjedni malo, pa ćemo otići. To je odmah do naše kuće, djeli nas vrtna ograda. Inače je Đuro Katjin rođak, nisu loši ljudi." - objašnjava mi on.
Sjedne za stol preko puta mene:
- "Jesi li ručao?"
-"Jesam u "Prvoborca", nisam gladan." - kažem mu.
- "Kakva im je spiza?" - raspituje se on.
- "Nije loša, možeš da biraš, a nije ni skupo. Ipak je to "Dalmacija cement", imaju para na bacanje." - kažem mu.
- "Onda može piće i kava?" - ustaje on.
- "Može, da mi se ne prikunja popodne." - nasmijem se.
- "A kad ćeš ti učiti svoje?" - pita me dok pristavlja kavu i donesi čaše i viski.
- "Noćas, negdje od deset pa dokle mi se da. O, viski, vi živite na visokoj nozi!?" - kažem mu.
- "To su Marija i Damir bili u Trstu pa donjeli. Dođe jeftiniji nego vinjak kod nas ovdje." - objasni on.
- "Često se odavde ide u Italiju, svako malo?" - pitam ga.
- "A odavde ti skoro svi imaju preko rodbinu, neko tete, barbe, ko ih zna." - kaže on.
Odemo poslije kave kod Đure, on je taman došao s posla, dovezao i ženu usput.
- "Stigao je Mile, di je Maja?" - pita ih Dušan.
Maja se pojavljuje iz sobe snenih očiju, kratkokosa brineta, okrugla lica, bucmasta, bujnih grudi i jakih kukova. Upoznajemo se i oni me nude ručkom. Učtivo odbijam, a onda pitam Maju:
- "Može li? Donesi knjige i teku pa da vidimo kako stoje stvari, di ćemo učiti?"
Zdravka, mater joj, predlaže:
- "Najlipše će vam biti tu u hladu ispred kuće, hoćeš li tamo Majo?" - i pokazuje na stolić ispod odrine i pletene stolice.
- "Odlično, biće dobro." - kažem joj - "Vi ste slobodni, sad ćemo ja i Maja tu matematiku pročešljati. Zar ne?" - kažem njoj i Maji koja se osvježila i donosi naramak knjiga i teka.
Ona nas ostavi same.
- "Majo, reci mi gdje zapinje? Ili ovako, kolika je ocjena bila u prvom, drugom, trećem i četvrtom razredu, za maturu znam?"
- "Odličan, odličan, odličan, a u četvrtoj na polugodištu vrlo dobar, i na kraju pala." - slegnu ramenima.
- "Oho, šta se desilo u tih pola godine, ljubav?" - pitam je tiho, pretpostavljajući da su roditeljima narasle slonovske uši.
- "Kupio mi tata "Fiću", vozikala se, pa momak i tako..." - pocrveni ona.
- "Pravi momak ili zabavljanje, onako?" - ohrabrujem je da se povjeri.
- "Pravi, ozbiljna veza." - ona još više pocrveni.
- "Dobro je, ne treba da ti bude neugodno samnom, znaju li roditelji?" - pitam je detaljnije.
- "Ja im nisam još ništa rekla, možda su od nekog saznali, ovo je malo misto." - slegnu ona ramenima.
- "Dobro, ja im ništa neću reći van matematike. Gdje ti zapinje, reci mi?" - prelazim na gradivo.
- "Skoro nigdje, nego se ja ne mogu koncentrirati, a oni traže kombinirane zadatke, znači gradivo od prvog do kraja četvrtog razreda. Tu se zbunim, pa odustanem, nemam snage ni volje da se udubim." - prizna ona.
- "Moja Majo, crna Majo, šta će s tobom biti? Ti si do ušiju zaljubljena, živiš životom žene. E, pa uz takav život ljudi i žene rade, kuvaju, odgajaju djecu i vole se. Takav je život, nauči se boriti, djeliti vreme na rad i uživanje, i za tebe neće biti problema. Nađi snage da "vuka ubaciš u jamu", šteta bi bila da poslije toliko truda ostaneš bez diplome." - našalim se gledajući zadatke iz pismenog na kojima je pala.
Ona je pocrvenila, sagla glavu i piše zadatak koji joj diktiram, sličan onom iz pismenog:
- "Sada duboko udahni i rješavaj, ne zovi upomoć bez potrebe, a momak može pričekati sat dva, a?"
Dok je gledam preko brda udžbenika ona udahnu duboko dva tri puta, napravi odlučan izraz lica i krenu rješevati. I rješi! Pogledam rezultat i postupak, tačno je.
- "Eto vidiš! Samo malo umnog napora i ide. Neće biti problema, radićemo danas do pet, sutra isto tako i za par dana mi smo gotovi. Ajmo drugi." - izdiktiram joj zadatak.
Opet je brzo i tačno rješila.
Treći joj zadatak malo zakompliciram.
Na po zadatka stade:
- "Ovdje mi je zapelo. Kako dalje?"
- "Idi preko logaritama, to ti je izlaz." - uputim je.
- "A, tako je." - podsjeti se ona i uze logaritamske tablice i rješi ga - "Postalo mi je sad interesantno, može li još ovako?" - nasmješi se zadovoljno.
- "Nema problema, pokazaću ti sve gradivo, samo neka ti rade vijuge, ostavi ljubav po strani." - smijem se i ja i izdiktiram joj još teži zadatak. Intervenirao sam tamo gdje je bilo najlakše, dva puta.
- "Prelistaj i podsjeti se tih formula na kraju Logaritamskih tablica." - podsjetim je.
- "K vragu, ja na to i zaboravila, ih glupače." - zavrti kažiprstom na čelu.
- "Dobro je, sad se odmori malo." - kažem joj.
Skoknu ona u kuću, umi se, a za njom izađoše Đuro i Zdravka, nose kavu i sok:
- "Kako ide Mile?"
- "Biće u redu, ne tereba joj puno, par dana." - utješim ih - "Trebao si joj kupiti auto poslije mature."
- "A tako došlo, nisam računa da će isporuka biti na vrime, obično kasne par miseci. " - pravda se on.
- "Dobro je, biće dobro, treba samo sjesti i vježbati, da se podsjeti. Matematika se tako uči, nema tu ništa napamet nabubati,
mora se shvatiti suština." - govorim svima.
U pet sati sam joj izdiktirao desetak zadataka za vježbu do sutra i za taj dan je bilo gotovo. A tad sam pošao kod nevjeste Katje i seste joj Marije i Damira. Zvali su me da ostanem na večeri. Sjeo sam do polaska autobusa u šest, nisam ni htio ni mogao ostati na večeri, izgovorio sam se obavezama. Te njihove večere, ustvari okupljanja iste grupe ljudi, pretvarale bi se u njihovo međusobno nadmudruivanje, često i grube šale, ovisno o onome koga uhvate u đir, a onaj ko je došao sa strane i ne poznaje sve finese odnosa među njima često je prisiljen da daje podršku jednoj ili drugoj strani, većinom nasumice, u trenu, pa ako to bude pogrešno, nastrada i on.
Katja je bila ljepa i zgodna, duge smeđe kose i kao breskva nježnog tena lica, mirne naravi i velikog radnog elana, vječito bi nešto radila po kući, dok joj je sestra Marija, nešto sitnija od nje, i plave kose, bila pravo čekrtalo, ironično bi komentirala i podbadala sve i svakoga. Damir, muž joj, bio je visok, krupan i miran čovjek, nije se puno obaziraio na Marijino torokanje nego bi puštao da mu to prođe kroz uši i radio po svome. Obično bi oko pet popodne stigli i Keziići, supruga Ankica, domaćica i Arsen, muž joj, slikar i profesr likovnog u srednjoj školi. Ankica je bila srednjovječna, vitka tjela i okošta u licu, zgodna tjela da bi joj mnoge mlađe pozavidile, a Arsen, crnomanjast, vitak, skoro mršav čovjek, podređen u svemu svojoj supruzi i u svemu na njenoj strani. Tu se raspravljalo o svemu i svačemu, a najviše o osobama iz splitskog džet-seta, šta je ko radio, kupio, gdje je bio, ko s kim i ko o komu. U takva uska društva neko bi mogao biti uključen, kao Dušan ženidbom, ili ako je bio u javnosti priznat kao neko i nešto, pa bi njegovo uključivanje moglo podići rejting grupe. Ostali su tolerisani po potrebi, dok im trebaš i imaju od tebe koristi tu si, a kad to prestane, bivaš odbačen.
Tako je i na širem planu, na nivou mjesta ili sela, a naročito izraženo u Vranjicu. Dok su se Solin, Split i Kaštela proširili pridošlicama i te je tamo bilo mješavine običaja i naravi, Vranjic je ostao isti pošto se fizički nije mogao širiti, okolo je bilo more, a kopno prema Solinu okupirale su tvornice "Antiša Vučičić", "Pivovara", "Mesopromet", "Građa" i mnoge druge. Tamo gdje su stigle i okućile se pridošlice mjenjao se mentalitet i njih i domorodaca, a kod Veanjičana je ostalo sve isto kao što je bilo odvajkada. Većina je njih, ostavši bez polja i mora, radila po raznim firmama od Solina do Splita, dobila tamo i stanove, ali zadržala i ove stare kamene kuće i isti zatvoreni mentalitet "mista", a ono malo furešta su ostajali furešti doživotno, a to se svakodnevno isticalo kao netolerancija i kroz bezazlenu šalu, a pogotovu kad bi se zategli odnosi. Naravno, to se odražavalo tako da su Vranjičani gospoda, pametniji, ljepši, bolji, a pridošlica sve što je tome kontra. Uglavnom nije iza toga odnosa bilo nekih zlih namjera, ali je ljudskom biću krivo što bez razloga bude na repu događaja, zadnji uvjek i po svemu, mada mu se čini da ih sve u dušu poznaje, a naročito ako je naučio i odgojen u krajevima u kojima se gost, pridošlica ili stranac poštuje više nego domaći, i na svakom koraku mu se to daje raznim gestovima do znanja.
- "Mile, hoće li biti što od Maje?" - pita me Katja.
- "Hoće, malo je zapustila, a matematika se brzo zaboravi, provježbaćemo par dana da poveže gradivo i biće u redu." - kažem joj.
- "Đava joj Đuru odnija, šta joj je kupova auto prije mature. Kad je tribala najviše učiti ona se vozikala." - svojim ciničnim glasom će Marija.
- "A lipše se vozikati, strpati u autić kojeg momčića, pa uveče negdi u grmlje nego siditi kod kuće i rišavat zadatke." - priključi se Ankica zavodnički me pogledavši ispod oka.
- "Nećeš reći da i to mala Maja zna?" - pita je Damir.
- "A na šta si ti mislija najviše u njenim godinama?" - vraški će Ankica.
- "A zna se, na đavla ženskoga." - Marija će.
- "A žensko počne i ranije, u tim godinama ono više ne mašta nego realizira svoje maštarije." - Ankica je sigurna.
- "O čemu, o komu, vi o tome. Di će mala Maja, ona je još dite." - brani je Katja.
- "Fina, mirna, mala!? Njoj je osamnaest godina, a take su gore nego one jezičarke. One malo pričaju, ali zato rade." - Ankica ne mjenja svoje mišljenje.
- "Da je po tome moja Marija bi umrla nevina." - Damir će utiho sa strane.
- "I moja Ankica." - pridruži mu se Arsen.
- "Idite đavlu, vi mi se javite." - brane se obe.
- "Čuješ li ti to Mile, šta one pričaju?" - Katja hoće da me uključi u diskusiju.
- "Ne znam ja ništa o tome, samo znam da se kaže da prigoda bere jagode." - pokušavam biti duhovit.
- "Ajme, tiše! Da nas čuje Zdravka ili Đuro dali bi nas đavlu!" - trže se Marija.
Na moju sreću bilo je vreme za autobus i ja se pozdravih i odoh svojim putem. Sa autobuske na Radničkom šetalištu spustim se kroz Dobri na Pjacu, a pošto je bilo rano ne nađoh nikoga pa se uputim na Obrov u Milicijsku menzu. Zatrkoh tu na večeri poznate iz Milicije: Đoku Rafailovića-Rafa, Milović Miladina-Medenog, Marka Babića, Genu, Đorđa Erakovića, Jovu Krajinovića, Đuru Gnjatovića i druge koje sam poznava po liku ili nadimku, pa se raspitah šta ima novo sa ustaškom bandom u Bosni.
- "Dali su nam više posla, ali nemaju šanse, locirani su i sad tamo vojska i milicija, specijalci, češljaju teren, a teritorijalci su blokirali cjeli kraj." - moglo se rezimirati iz onoga šta su škrto rekli, a još veću sigurnost je ulivala njihova ravnodušnost i miran ton kojima su prilazili problemu.
To popodne i naveče su o tome javljali radio i TV i prenosili optimističke prognoze o brzom otklanjanju pretnji terorista. Poslije večere otišao sam kući, pogledao "Dnevnik" na TV i čuo skoro manje od onoga što sam tokom dana saznao, pa ugasih aparat i uhvatih se matematike, postavljajući u mislima sebi pitanje:
- "A kako to da još nikoga nisu uhvatili ili lividirali, ili to taje ili je gore nego što se kaže!?"
- 23 -
Nekoliko narednih dana podučavao sam Maju iz matematike, a sve se svodilo na to da je ona morala rješavati zadatke i vježbati kad sam ja prisutan, dok su zadaci koje bi joj dao za vježbu ostajali netaknuti ili bi nešto ona bez veze našvrljala samo da bi mogla reći da nije znala sama dalje. Prvi dan je bio izgovor da je bolila glava, drugi da je pokušala pa joj je stao mozak, a teći dan prije nego šta je išta rekla pitam je:
- "Majo, u čemu je problem? Dok sam ja tu sve rješiš,a kasnije ništa ne vježbaš. Ove žvrljotine su pro forme, to je tek da me obmaneš. Vidim da znaš, ali da te nije baš briga kako će sve to ispasti?"
- "Ma je, tako je! Nije da ne znam, ali muči me drugi problem, zato sam sva dekoncentrisana." - pocrveni ona.
- "Ako šta mogu pomoći, slobodno reci." - kažem joj.
- "Stid me, moram nekom reći, a teško mi je to napraviti." - crvena je kao ruža.
- "Ne moraš baš meni, ali izgleda da je nešto veliko, bolje ti je sad reći nego kasnije." - posumnjam šta je muči.
- "Ne znam kako će tata i mama reagirati, triba kroz sve to proći." - malo se pribra ona kao da je na mom licu pročitala na šta sumnjam.
- "Zna li za to tvoj momak, izgleda da si trudna?" - kažem joj povjerljivim tonom.
- "Zna, s njim nema problema, ali ne znaju ni njegovi ni moji." - koma ona glavom.
- "Sto posto si sigurna?" - pitam je.
- "Jesam, bila sam kod privatnog ginekologa, ne mislim abortirati." - potvrdi ona.
- "Onda se trebate vjenčati." - sugeriram joj.
- "Ali teško mi je reći roditeljima, oni žele da studiram. Biće tu loma." - susteže se ona.
- "Ako nećeš ti sad onda će tvoj izgled nešto kasnije, zar ne? Bolje ti je da što prije saznaju. Na miru ćeš tad maturirati, vjenčati se, a poslije možeš i studirati. Tako im reci, malo će se galamiti, a to će proći, ali ćeš imati kasnije mir što ti je itekako potrebno." - pomažem joj sugestijom da stekne hrabrost i rješava problem.
- "O, Bože, šta će se sve izdešavati, ko će to izdržati." - teško joj je.
- "Uhvati moment pa reci mami, a dalje će to ona sređivati. Ona će razblažiti Đuru, a ostali će saznati kasnije. Tako reci i momku i sve će na kraju biti dobro. Što se mene tiče ja ništa ne znam, budi sigurna." - zagarantiram joj diskreciju.
- "Da, nikome ni rječi, cili bi Vranjic sazna za tri minuta, molim te." - trgnu se ona na tu pomisao.
- "Rekao sam ti, ja za to ne znam, a ti idi preko mame, neće tu biti problema kako ti sad umišljaš." - opet joj potvrdim.
- "Šta ćemo s matematikom?" - sad će ona.
- "Kako ti hoćeš! Po meni tebi ne trebaju repeticije, samo malo obnovi gradio." - rekoh joj.
- "Sutra je subota, ako možeš dođi oko deset, a ja ću onda popodne moći izaći i dogovoriti se s momkom, a ovima ćemo reći da više ne trebam vježbati." - predloži ona.
- "Dobro je, da ne bude naglo, ja ću im reći danas da ćemo sutra biti gotovi." - podržavam joj plan.
Tako je i bilo. Istu veče je Maja rekla svoj problem materi Zdravki, a sada je ova čekala pogodan trenutak da kaže Đuri. Sutradan me Đuro i Zdravka pitaju, kad sam im rekao da nema potrebe više joj pomagati:
- "Šta misliš, hoće li pložiti?"
- "Hoće sigurno, čudi me što nije i sada. Znate, nekad naiđe prezasićenost učenjem pa mozak jednostavno blokira. Sada se odmorila, neka ponekad malo provježba samo da se podsjeti i sigurno će položiti dobrom ocjenom." - kažem uvjerljivo.
U Zdravkinm očima čitam zahvalnost, Maja gleda u zemlju, a Đuro će Maji:
- "Jesi li čula Majo šta je rekao, triba ponavljati."
A tad smo popili piće i kavu i ja sam bio gotov s podučavanjem matematike. Bila je subota, pa sam morao ostati na ručku kod Duška i Katje, Marije i Damira, a došli su Ankica i Arsen Kezić, te poznati modni splitski frizer Baćo s ženom, pa su pretresli dešavanja u splitskom džet-setu. Kad je Dušan predveče krenuo u "Slobodnu Dalmaciju" krenuo sam i ja u grad, na Pjacu.
- 24 -
Subota je, veče, Pjaca puna mladosti. Tu je i moje društvo, Gojko, Boćo, Pero Dokić, sestre Jelić osim Rade, Šime Nimac, Josipa i njeno društvo, a prolaze i kolege s Više ekonomske, Zdenko, i Ante Delić. Čak je i Jozo Grgić došao.
Mladost se raspričala, čuje se smjeh i žagor, a po koji i povik. Uz donji dio, pored "Centrala" Miljenko Smoje šparta sa svojim društvom gore-dolje i živo gestikulira.
Kroz svu tu gužvu od "Holcera" probija se Kaća Silov, kolegica sa treće godine Ekonomskog fakulteta u Osijeku, a kad me ugleda priđe:
- "Asti Gospe, di si, jedva te pronađe!?"
- "Tu sam, maloprije sam stiga." - pozdravim se.
U laganoj je jednodjelonoj haljini, ravnu smeđu kosu zategla oko lobanje i svezala u malu grudvu na potiljku, usne su joj crvene kao krv, namazala ih svjetlocrvenim karminom, oko očiju modra pitura, a trepavice izvukla rimelom.
- "Ovo je moj brat Rato." - pokaže očima na momčića od šesnaestak godina i svi se upoznašmo.
- "Učiš li matematiku?" - pređe ona odmah na stvar.
- "Učim, na funkcijama sam." - potvrdim.
- "Kad ćemo skupa početi, i ja sam tu negdje.?" - raspituje se.
- "U ponedjeljak, dogovorimo se." - pristajem.
- "Kad možeš doći kod mene u ponedjeljak?" - pita ona.
- "Recimo, oko podne, ranije ću izaći s posla." - glasno joj govorim, a računam u mislima šta imam na poslu raditi.
- "Dobro, dođi kod mene u Sutjeske, lako ćeš naći, broj znaš, prvi je sprat. Ne tribaš ništa nositi, imam sve što triba, knjige, teke, tablice i digitrončić." - detaljizira ona dogovor.
- "Dogovoreno, oko podne." - potvrdim.
- "Idem sad s bratom u kino, ćao." - pogleda ona na sat i oni odoše isti tren kroz gužvu.
- "Dobra ti je ova Mažo! Komad žene." - kaže Boćo - "Šta nas ne upozna?"
- "Ona ti je tamo komšinica, odmah iza škole joj je stan, možda ćete se sretati u samoposluzi." - rekoh mu znajući da on kod nje nema šanse.
- "Ona stanuje u blizu mene, poznam je iz viđenja." - namršti se Jagoda "Šumska", najmlađa sestra Jelić, tek svršena gimnazijalka.
- "Onda ću vam dolaziti u komšiluk, mogu li te posjetiti, doći na kavu?" - smijem se.
- "Imaš nju, pij kod nje kavu!" - odreže ona kapriciozno.
- "To je poslovni odnos, ti si moja simpatija i nemoj se osjećati ugroženom od nje."- zadirkujem je.
- "Znam ja kako će tu učenje ići, malo matematike, pa pauza i ljubakanje i tako redom, ko zna šta još." - prigovara ona.
- "Ti to iz iskustva znaš, pa sudiš po sebi?" - kontriram joj.
- "Ja sama učim, ali čula sam o njoj, priča se po zgradi da rado ide s momcima i da ih često mjenja." - oda se ona.
- "Bojiš se da će i mene smuvati? " - pitam je.
- "Iskusna je, ne bi se čudila!" - izreče svoju sumnju.
- "Utješi se, nije ona moj tip, previše je muškobanjasta, a ja volim tako ljepe i ženstvene, vrckaste, kao šta si ti." - poluozbiljno ću ja.
- "Čuvaj se Mažo, opasna je!" - opominje me Neva, a Ana potvrđuje glavom.
A ja sam odmah shvatio da one znaju o Kaći više nego ja, kao prave komšinice, i da im ne bi bilo drago da me odvuče od njih. Odmah izračunam da će to trebati iskoristiti, pažljivo i diskretno.
- "Da je ovdje Rada i ona bi se bojala za mene? Jel'se javlja?" - pitam ih da okrenem temu.
- "Javila se, kaže da joj je dosadno, vratiće se za pet dana." - reče Jagoda uime svih sestara.
Kad se mladost poče razilaziti svi krenušmo na Rivu i put Zvončaca. Jagoda me drži pod ruku i zafrkava sestre, a njih dvije uhvatile Gojka među se i ne puštaju ga. Boćo se izvuka na ime posla, one su za njega previše mlade, Jozo Grgić je otišao kući da uči, i Pero Dokić se opravdao sutrašnjim ranim ustajanjem radi posla, a Šime Nimac je otpratio Josipu i društvo.
Sjeli smo na sike ispod šetnice, Jagoda i ja, a ono troje produžiše prema kraju šetnice pune parova ili grupica mladića i cura.
- "Maturirala si, šta ćeš sad?" - upitam je.
- "Pravo ću upisati, odlučila sam." - kaže ona nehajno.
- "Nije loše, sviđa ti se?" - raspitujem se.
- "Pa... i sviđa, a tako mi je roditeljima jeftinije. Rada će sigurno u Zagreb, pa ne možemo obe, nema se love." - objasni ona.
- "Znači, Rada je odlučila?" - tražim da mi potvrdi.
- "Sigurno, piše da ne misli raditi tamo Bogu iza leđa." - potvrđuje odlično ona.
- "Imaš li momka Jagoda?" - iznenađujem je pitanjem.
- "Znaš da nemam." - uozbilji se ona.
- "A simpatiju?" - opet ja.
- "Pa, ti si!" - pocrveni ona, nastojeći da to pretvori u šalu.
Sjetim se Rade, ali ono šta sam čuo ohrabri me.
- "Dođi Šumska da te pojedem." - zagrlim je i privučem sebi.
- "Velika sam, ne možeš odjednom." - blago se otimlje ona.
Začepim joj usne poljupcem, ona se suzdržava, ali ipak rastvori usne i preda se. Ukočila se, sve joj je, izgleda, iznenada i prvo iskustvo.
- "Nemoj, naići će sestre, a i sram me ovih što prolaze." - ote se.
- "Kojih ovih?" - pokažem joj na par koji se nedaleko od nas žvali.
Nasmija se i sad se opusti i prihvati poljubac. Jezici nam se dodirnuše, a ona me bojažljivo zagrli oko vrata bojeći se nasloniti sise na moja prsa. Privučem je jače, prsa nam se dodirnuše, a njen vreli dah iz nosnica, što mirišaše na jagode sa sunčane strane grma, na rubu proplanka, pomilova mi lice. Čuo sam joj srce, tuče kao kod uhvaćene košute.
Trgnem se. Preko njene glave primjetim kako prilaze Gojko, Nevenka i Ana:
- "Dolaze! Popravi kosu malo."
- "Nemoj im reći, ništa." - opomenu me hitro.
- "Samo se ti priberi, ništa neće znati." - stiskam joj šaku.
- "Ustanem i pomažem njoj da se popnemo do staze.
- "Jeli slatka ta šumska jagoda?" - kroz smjeh pita Neva.
- "Ne znam. Ljepo miriše, znam da je šumska, ali sam zaboravio da to zovu i divlja. Neda da je probam." - šalim se i ja.
- "Ma jeli to moguće? Po cjeli dan te spominje, te Mažo ovo, te Mažo ono, a sad ne koristi priliku." - sumnjičava je Ana.
- "Pa, naučila je da mali poljubac nije ništa strašno, ali se boji i otimlje." - ljutim se tobože.
- "To je bravica di se vrata otvaraju za ostalo. Zapamti to Jagoda, nemoj da te privari." - smije se Ana.
- "Lipo je učiš, bolje joj reci da ide u švore." - protestujem.
- "Ništa ti ja ne virujem, moraće Jagoda reći večeras koju "Zdravomariju"." - pilji mi u oči Neva.
- "Dobro je što meni ne vjeruješ, vjeruj sestri." - kažem joj.
- "Njoj još manje, žensko je to." - tjera svoju Neva - "Ćud je ženska..."
- "...Stotinu će promjeniti vjera, da ostvari šta joj srce žudi." - uključi se Gojko Njegoševim stihovima, potpaljujući vatru i ukazujući na apsurd konflikta. Nije on znao za Nevino telefoniranje i očekivanja, a ona se boji da joj je sada Jagoda na putu.
- "Ajde Neve, ne pretjeruj, sad bi se ti još za malo posvađala." - umiruje je Ana.
- "A ja zdrava i cila, sad mi je ža šta se nisam mazila." - okrenu se koketno Šumska oko sopstvene osi.
- "Ti mala ne provociraj!" - ukori je Ana.
Raspoloženje je opalo na usiljene šale i kratke rečenice do autobusa, a kad one odeoše Gojko će:
- "Još će se i potući radi tebe, vrag zna i tebe i njih, šta ne odabereš jednu i mirna Bosna."
- "A kad su mi sve drage, svaka na svoj način. " - nasmijem se - "Neka se dogovore, šta ja tu mogu?" -
- "Osveta ženska može biti strašna, čuvaj se ti." - mirnim glasom me upozorava Gojko.
- "Zasad nemaju razloga da se svete, možda me koja uhvati na ljevu nogu, e, onda sam gotov." - priznam ja bojazan ne spominjući avanturu s Radom.
- 25 -
Oko deset prijepodne te subote zazvoni telefon. Prije pet minuta došao sam iz dućana, kupio kruh i mljeko i još neke sitnice koje je Rosa sinoć ispisala na papiriću.
- "Halo?" - javim se, nisam očekivao nikoga da me zove.
- "Ja sam, Neve, šta radiš?" - pita ona.
- "Ništa posebno, pijem kavu, spremam se za malo učiti." - rekoh čekajući kud će razgovor krenuti.
- "O, lipo, mogu li ti činiti društvo, baš mi se pije kava?" - predloži ona.
- "Možeš, odakle zoveš?" - pitam je.
- "Sa željezničke stanice, pratila sam nekog na vlak, reći ću ti kad dođem." - zagonetna je ona.
- "Dobro, požuri, ohladiće se kava." - nasmijem se.
Pogledam po stanu, sve je bilo preuba sređeno. Jutros sam usisa pod, okupao se i sredio kupatilo, pa sam iša u dućan da nabavim spizu. Telefonski poziv me prekinuo u namjeri da vježbam zadatke iz matematike.
Oko petnaestak minuta je prošlo do oglašavanja zvonca na vratima, toliko je trebalo Nevi da stigne sa željezničke stanice.
- "Uđi, slobodno, sam sam." - pustim je da prođe pored mene i ja zaključam vrata stana.
Bila je u bjelom, ljetnim rebama i svjetlo polavoj majci, sandalama na polutake iz kojih su se crvenili lakirani nokti.
- "Sjedni, donosim kavu. Jesi li za neko piće?" - pokažem joj rukom na polufotelju.
- "Može, baš sam napeta, da se opustim." - prizna sama ono što joj se vidilo na licu i refleksnim usiljenim kretnjama.
Dok sam servirao vinjak i kavu ona je listala Repetitorij:
- "Ovo učiš?"
- "Aha, sve te knjižurine su za jedan ispit." - objasnim joj.
- "Blago tebi kad ti se da, ja to više ne bi mogla, jedva sam dočekala da dovršim srednju ekonomsku i da počmem raditi." - odloži ona knjigu na rub stolića.
- "Ja volim čitati, pa sam spojio ugodno i korisno, tako nekako." - pokušam joj objasniti.
Ispijemo piće na iskap roneći jedno drugom u zjenice. Čekam da krene s pričom, a da joj olalšam pitam je:
- "Otkud ti u nedjeljno jutro na ferati?"
- "Pratila sam Radu, otputovala je u Zagreb." - podsjeti me ona.
- "Što je tako naglo išla, kad se vratila iz Zagore?" - nije mi jasna Nadina preša.
- "Sinoć, kad smo mi izašle. Spakovala se i sa ovim vlakom u devet i petnaest, brzim,ode." - škto ona objašnjava.
- "Zar nije rano za studiranje, sada su ferije?" - tjeram je da bude detaljnija.
- "Našla je neki posao preko ljeta, čuvaće neke starce, tamo će i stanovati dok bude studirala. To je rodbina od neke nastavnice di je sada radila, ona joj je to sredila. Ispalo joj je odlično, mukte će stanovati i hraniti se, a imaće i za džeparac. Stari su vitalni, ona će im počistiti, ispeglati i otići do dućana, neće joj biti teško, pa nije htjela ispustiti priiku, a i roditeljima je tako lakše." - ispriča ona do kraja.
- "A šta joj je s momkom, hoće li i on biti tamo?" - pokušavam i to doznati.
- "Nije mi o tome ništa rekla. Kaže da se dopisuju i da će i on studirati, ali detaljnije ne znam." - slegnu ramenima.
- "Izgleda da joj se ne sviđa nastavnički poziv, naročito na selu. Zato se ona odlučila da postane profesor.I bolje joj je." - pretpostavljam Radine razloge.
- "I meni se čini, rekla je da se ne želi zakopati na selu odakle ionako svi bježe u grad." - potvrdi ona.
- "Jeli ti malo žao?" - upitah je.
- "Pa, prvi put se neko odvaja od kuće. Ima telefon, pisaće, nije to preko svita." - slegnu ona ramenima a sjenka tuge joj preleti preko očiju.
Nasta tajac, nalijem još jedno piće. Neva otpi i ohrabri se:
- "Izvini za ono sinoć, ne znam šta mi bi, Jagoda je odrasla cura kao i ja, može raditi šta je volja."
- "Nije ništa radila šta si ti pomislila, pričali smo o studiranju, kao to ide, jeli teško. Valjda znaš da ona misli upisati pravo najesen." - pravdam Jagodu i lažem ki pas.
- "Treba studirati, odlična je učenica, šteta bi bila da to zanemari, bića momaka." – isprekidano izmuca ona svoju bojazan.
- "Ma, ona samo flertuje, igra se, ali zna ona svoj cilj, neće ona zapustiti studije. A ti, ti si lovac za brak, cura za udaju, zar ne?" - prebacijem na šalu.
- "Ne žuri se meni, neću se zaletiti po svaku cjenu, triba se malo i provesti. Poslije dolaze druge brige." - otvori se ona.
- "A Ana, šta ona čeka, vreme joj je?" - nasmijem se.
- "Ima nekog Solinjanina, dvoumi se, čas bi, čas ne bi, nije neki lipotan, ali sve u svemu nije loš momak. A sve mi se čini da će ona iskoristiti ovu priliku."- nasmija se Nevenka - "A ti, nisi ni ti mlad kao što misliš?"
- "Tek su mi dvadesetčetri, neću dok ne diplomiram i odslužim vojsku. Koja bi me toliko čekala? Triba se malo i provesti, kako ti kažeš!" - uzmem je za ruku, ona zadrhta i pogleda me kao uhvaćena srna.
Vučem je prema sebi, ona se susteže. Ustanem i nagnem se, ona zabaci glavu i dopusti da je ljubim, kao da je jedva čekala moj "grublji" potez.
- "Molim te, spusti škure, previše je svjetla." - reče rapavim glasom.
Spustih škure, nasta polumrak. Ona ustane s polufotelje i krene prema meni:
- "Ovako je bolje, romantičnije je." - lice joj crveno od uzbuđenja.
Zagrlimo se silovito, usne nam se spojiše i ruka mi napipa zrele jabuke u njenim njedrima. Izvučem joj majcu iz hlača i strgam je preko glave. Oble sise joj zatreskaše od naglih pokreta, a ja ih smirih poljupcima. Ona skida moju majcu i stisnu se uz goli torzo. Poljupci su bili dugi i strasni dok su nam ruke letile po goloj koži cjelih tjela.
Rukam joj pređoh preko oble i hlačama utegnute guze i tada joj nađoh dugme na pasu i otkopčam ga i otvorih joj patent do dna. Ona kao da to nije osjetila, objesila mi se oko vrata i dopušta da joj milujem gustu kovrčavu šumicu i vlažno vruće međunožje. Milujući se neprestano skinemo se do gola i šutke, ošamućeni od strasti, spustimo se na krevet.
- "Trebaš li zaštitu?" - šapnem joj zadnjom mrvicom razuma.
- "Ne, možemo slobodno, do kraja." - dobih ošamućeni odgovor uz duboki uzdah.
Uđem među njene butine i prodrem silovito duboko, ona jauknu od strasti, zabaci glavu i isturi sise uhvativši se grčevito za uzglavlje kreveta.A tada podiže noge uvis i ja ih obuhvatih rukama i pridržavajući ih ramenima nastavih silovito prodirati u nju. Zatvorenih očiju i širom otvorenih usta ona je ječala pri svakom prodoru spolovila, a onda naglim trzajem oslobodi noge, podiže guzu opirući se njima o krevet, ukoči se u grču cjelog tjela, i čas zatim ono se zatrese od usitnjenih trzaja. Istovremeno je ispuštala neartikulisane isprekidane zvuke, koji su čas ličili na prigušene krike, a čas na jecaje. Dok joj se tjelo treslo osjetih kako mi sjeme jurnu kroz muškost i izli se u mlazovima u nju.
Uvojci plavih kovrdža kod uva su joj bili mokri od znoja. Dok sam joj ljubio vrat ona mi je šakom brisala orošeno čelo.
- "Jeli bilo ljepo?" - izvalim glupost.
- "Dugo sam ovo čekala." - usporeno kimnu gavom.
Ležimo polubočno, okrenuti licem u lice, ronimo jedno drugom u zenice i opijamo se dahom, dok ruke ljeno klize i međusobno nam miluju tjela. Njena noga je prebačena preko mojih butina, a njene sise su na mojim prsima, i moja muškost se odmara na njenom svilenom čuperku.
- "Samnom, čekala?" - gricnem joj donju crvenu usnu.
- "Ti to nisi primjetio, a i telefonom sam te zvala, sjećaš se?" - prekori me ona.
- "Oprosti, sav sam rastrgan, posao, studije, ima i nekih porodičnih obaveza, ono malo vremena što izađem na Pjacu je jedino opuštanje, a poslije učim po cjelu noć. A prvao da ti kažem, mislio sam da ti tražiš ozbiljniju vezu, ja zato nisam ništa ni pokušavao jer nisam spreman za nju" - pravdam se.
- "To je pošteno od tebe, ali je moja želja bila jača od stida, nemoj mi zamjeriti što sam te željela imati i ne kajem se." - poljubi me gurajući mi jezik u usta i istovremeno milovati prstima muškost.
- "A sad ću te se nauživati!" - gurnu me da legnem na leđa, a svoje meko, oblo i klizavo tjelo ispruži po meni. Ljubeći me polako po vratu, prsima i pupku namjesti se, zakoračivši me butinama i sprovede muškost u međunožje i poče lagano njihati guzom po mojim slabinama uzimajući koliko i kako joj treba. Držao sam je rukama oko struka, odazvala se i tražila da je što jače stegnem, dok su joj nabrekle sise igrale kao dva okrugla dječja balončića na vjetru. Glavu je zabacila, valoviti uvojci kose su joj padali i uvijali se znojem ovlaženi preko ramena dok joj se vrat caklio od pota.
Od čuperka, preko pupka, prema pleksusu, ispod kože joj se počeše grčiti mišići, guzom me pritisnu svom snagom, a ja joj šakama zgrabih sise i stisnu ih da se ne raspuknu, muškost mi prodre do kraja i ona otvorenih usta zaurla dok se sjeme izlivalo u nju.
Onemoćala klonu kao posječena jasika po meni.
Šutili smo, bez ijedne kretnje, dok nam se znoj ne ohladi i ispari. Tad ona otvori zelene oči:
- "Baš mi je divno, skoro sam zaspala."
- "I meni, iskusna si ili talentovana?" - šapnem joj u kosu.
- "Ne smeta ti to?" - podiže glavu s jastuka.
- "Ne, zašto?" - uronom joj u zenice.
- "Pa šta sam vodila ljubav i s drugima?" - poljbi me ovlaš u bradu.
- "Ne, čak mi i odgovara, nema početničkog stida i straha." - rekoh.
- "Hoćeš reći, imaš izgovor da se ova naša veza ne bi pretvorila u nešto ozbiljnije?" - uozbilji se ona.
- "Nemam se šta izgovarati, oboje znamo na čemu smo. Jednostavno, desilo se, uživajmo u mladosti." - otklaljam dugoročne planove i obaveze.
- "Svjesna sam toga, nećemo ništa jedno drugom obećavati." - poljubi me u vrat.
- "Hoćemo li se istuširati, ljepljivi smo?" - predložim joj.
Ona ustade, popi piće, pruži moju čašu meni i povuče me za ruku:
- "Skupa ćemo, opraću ti leđa." - namignu.
Napunili smo kadu, pomješali udove i jedno drugo besramno prali po svim djelovima tjela. A tada tušem i mlakom vodom isperemo pjenu. Uzmem šugaman i brišem je od glave prema dolje dok se ona uvija pod mojim rukama namještajući tjelo da to sve pređe u milovanje.
- "A sad ja tebe!" - popi kapljicu vode s mojih prsa.
Dok je brisanjem stigla do muškosti koja je već bila nabrekla ona me pogleda mutnim pogledom. Okrenem je i ona se nasloni na zid kod bojlera i ovlaš raširi noge. Zgrabim joj sise i prodirem u nju. A od sudara tjela sva se ona trese i dahće čvrsto se šakama ljepeći za zid. Uz promukli krik oboje svršišmo i tada se obamrli opet vratišmo u kadu. Ovaj put smo se istuširali hladnom vodom, drhćući obrisali i navukli donji veš.
- "Sad idem, skoro je jedan sat." - krenu prema svojoj torbici.
- "Hoćeš li večeras izlaziti?" - pitam je reda radi.
- "Neću, moram malo odbolovati." - sjetno se osmija.
- "Nije ti sada valjda žao?" - više mi govori njeno lice nego rječi.
- "Ovo s tobom, ne, nije, to mi dođe onako." - reče ona neodređeno.
- "Pa, šta ćeš raditi?" - pitam je.
- "Spremati se za posao i slušati evergrine." - kaže tiho.
- "Dobro, vjerojatno neću ni ja, učiću." - solidarišem se s njenom sjetom.
- "Nemoj me pratiti, sama ću na autobus." - reče kad mi pročita namjeru.
- "Dobro, kako hoćeš." - ljubimo se ispred vrata, za rastanak.
Otključam vrata stana i stisnem kvaku, ona mi uhvati ruku i okrene se prema meni:
- "Znam da si spavao s Radom, rekla mi je." - otvori vrata i ode ostavivši me zaprepaštenog tim saznanjem.
Dok sam tako stajao ukočen pred zatvorenim vratima čuo se klepet potpetica na skalinama, sve tiše i tiše, dok potpuno ne utihnuše pred zgradom. Trgnem se i izletim na balkon, ona je hitro zamicala prema Domu JNA ne čekajući autobus na toj stanici, a pognutu glava i maramiica u ruci mi je govorila da je suzila.
Nisam mogao shvatiti radi čega, sebe ili mene, ili sudbine, a shvatio sam da se hrabo upustila u "bitku" koja je unapred izgubljena. Razum joj je govorio jedno, a "kemija" drugo, pa je trebalo provjeriti šta je jače.
Nema komentara:
Objavi komentar