Pruga (41-45)

- 41 -

Izvalim se onako obučen na krevet, bio sam daleko od sna. Cjeli taj razgovor me se dojmio tako da nije bilo izgleda da zaspem. Kao da mi je puklo neko ogledalo pred očima koje je do tada uljepšavalo drugu stranu života i ukaza mi se realni život, ogoljen i ružan, pun intriga, zavisti, podmetanja i laži.

Osjetih se star i shvatih da je poštenje najkraći put do siromaštva. A može li se protiv samog sebe i onog što je s majčinim mljekom u tebe ugrađeno?

I dosad sam pomišljao da mjenjam firmu, imao sam viši stepen stručne spreme koji u mojoj firmi nisu uvažavali, pa sam počeo pratiti oglase i natječaje, poslao nekoliko molbi tamo gdje mi je odgovaralo, ali od nikoga ne dobih odgovor.

Odgovor sam dobio nakon dugo vremena od Doma učenika srednjih škola kod "Prime" kojima je trebao šef računovodstva, da dođem na razgovor, ali kad sam se malo raspitao o plaći i poslovima koje treba raditi, nisam otišao. Direktorica je bila neka stara učiteljica, kojoj je šef računovodstva bio "Katica za sve", tajnik, računovođa, domar i nabavljač, a plaća je bila upola manja od one koju sam na željeznici imao. Ona je baš zato i tražila muškarca, preko kojeg bi lakše izlazila na kraj sa učenicima. Baba se bila zagrijala, pa je i po prezimenu zaključila da me Dušan poznaje i tražila od njega dodatne informacije o meni.

- "Znači, ti bi mjenjao firmu?" - pita me Dušan kad jedno popodne navrati u garsonjeru.

- "Bi, zašto ne! Ovdje sada ne radim na mjestu više stručne spreme, a plaća mi je puno manja od poznanika sa studija koji rade po bankama, "Brodomerkuru", "Koteksu", "Dalmacija cementu" i drugim firmama. A u izgledno vrreme, kako stvari stoje, neću na željeznici naći odgovarajuće radno mjesto." - kažem mu.

- "Sačekaj malo, pogledaću i ja, teško ćeš to rješiti preko oglasa. To se oglašava, znaš i sam, kad je već određen kandidat, da se udovolji zakonskoj formi." - obeća mi on.

Znajući da će on to istog časa zaboraviti dok izađe iz stana, ta još nije uspio za Rosu naći stalno radno mjesto pored svih svojih poznanstava i veza, pratio sam i dalje potražnju za kadrovima moje spreme i struke, ali sam bio svjestan da je to "traženje igle u plastu sjena".

Na moje veliko iznenađenje dođe on poslije par dana i upita s vrata:

- "A bili ti išao raditi u Njemačku?"

- "Kako ne, vrlo rado, znaš da poznajem njemački, ali hoće li mi dati kad nisam odslužio vojsku?" - kažem mu.

- "E, jebem mu, traže s odsluženim vojnim rokom! To Marijina IKB otvara predstavništvo u Njemačkoj, pa bi se tamo mogli ubaciti. Sve odgovara, jebem ti vojsku, vidiš problema! A ništa, gledaćemo nešto drugo. Sada će se osnivati SIZ-ovi, tamo neće biti loše raditi, strpi se." - obeća on ponovo.

Bi mi ža šta se ta prilika propušta, ali se tu ništa nije moglo, k vragu i vojni rok.

Kad sam nešto kasnije razgovarao sa Marijom o tome shvatio sam da je možda bolje što nisam tamo otišao. Većina onih koji su otišli tamo raditi bili su prokazani "Savkini kadrovi", pa im je ovaj odlazak tamo došao kao nagrada, iako se to po firmama pravdalo kao kazna, jer plaće nisu velike, a troškovi života, zna se, visoki.

- "Snaći će se oni, to su ti Hercegovci i Imoćani mada ne znaju njemački više od pet riči, donili su diplome s Radničkog s najjačeg tečaja. A tamo im je i dosta rodbine, mogu zamislit što će se nagrabit maraka i koje će tu sve mućke biti."- zaključi ona

- "Mogu zamisliti u kakvom bi društvu bio i kako bi se proveo kao komunist i Srbin pravoslavac!?" - kažem joj.

- "Ne bi ti bilo lipo, a tko zna šta je banda u stanju sve učinit, bolje je da nisi iša." - slaže se ona.

- "A šta sad raditi?" - pitam sam sebe i sam sebi odgovaram:

- "Završi fakultet, odsluži vojsku, u međuvremenu možda nešto iskrsne."

Taj prelom u mislima me malo umiri. Budan sam, gledam u plafon i tonem u neko stanje između sna i jave. Od stopala mi krenu neka olovna težina, pa preko krsta, trupa i ruku ukoči mi cjelo tjelo, ni jedan mu dio ne mogu podići, ni pokrenuti, iako se borim svim silama da to učinim. Pred očima mi puče bjelina, pa se suzi u neki daleki mali otvor prema kojem vijugaju svjetle lepršave rjeke svih mogućih boja, blaženo se lelujaći i uvirući u tom malom bjelom žišku. Sada mi pritisak na tjelo nije bio neugodan iako sam ga osjećao u punoj težini kao i prije a javi mi se želja, slatka, magično jaka, da krenem u tu svjetlu malu žiškicu i prođem kroz nju. Kako se ja tamo primičem idući za željom svjetli kružić istovremeno mi se čini na dohvat ruke, a kad mu se približim on je opet jednako daleko i mami me slatkom čežnjom da dođem i prođem kroz njega.

- "Mile, probudi se, ideš li na posa?" - začu Rosin poziv, bjelina svjetla i trake duginih boja s žiškom na kraju u koju uviraše pobjegoše u danjinu, boje se razvodniše u jutarnjem svjetlu i olovne težine nesta istovremeno u mom tjelu.

- "Da, da, idem!" - rekoh i dižem se u preši još pod dojmom polusna.

Ona izađe iz stana, a ja se umijem, sve vreme pitajući se šta je to bilo i gledajući se u ogledalu zaključim da je sve na mjestu i naoko normalno.

Kao u snu mi se u sjećanju javi da sam tako nešto doživio, davno, ali pogledavši na sat nisam imao vremena da se podsjećam, trebalo je požuriti na autobus da stignem na posa.

- 42 -

Više od mjesec dana na telefon me predveče zove ženski glas, nekad dan za danom, pa nekad prorjedi, i opet učesta. Poznat mi je, ali se ne mogu dosjetiti čiji je. Bodulski, splitski naglasak i izgovor, reklo bi se po boji glasa da pripada srednjovječnoj osobi koja zna kako izgledam, gdje radim, koliko godina imam i još ponešto o meni, ali neće pa neće da se predstavi:

- "Siti se, kad se sitiš doći ću i biće nam lipo." - provocira mi znatiželju.

- "Skini krpu s mikrofona, prepoznaću odmah" - kažem joj.

- "E, neću, moraš se po drugom sititi." - i pita me imam li curu, šta učim, di ću večeras, kad Rosa radi i kad sam sam u stanu, i tako svaki put, a kad prekinem vezu ona ponovo zove i nastavi priču, sve navodeći na seks.

I pored toga šta je govorila preko neke krpe na mikrofonu da zamskira glas već poslije drugog poziva sam znao ko je, ali se nisam htio odati joj, a kada sam bio posve siguran tjerao sam svoju igru.

Svaki dan bi joj otkrio jedan sitni detalj o njoj, kako izgleda i slično, a o ostalima namjerno govorio pogrešno da se ne dosjeti da sam je prepoznao, jer nisam bio siguran da li je sama ili još neko sudjeloje u toj igri.

Aluzije na seks tokom razgovora bile su obostrane, ona je znala kome govori u ubjeđenju da je ne prepoznajem, pa je bila otvorena u ponudi da će do toga doći kad joj otkrijem idntitet.

Za današnji razgovor sam se pripremio. Saznao sam da joj je muž u Zagrebu na nekoliko dana, tamo ima neku zajedničku izložbu, djeca su joj odrasla i nisu bili smetnja. Marija, Katja i Damir su otišli u Trst s kojima se ona svakodnevno čuje ili druži, a Rosa je noćas dežurna pa će produžiti popodnevnu smjenu. Duško je dežurni urednik i zaposlen je oko pisanja nekog ovećeg komentara, pa sigurno neće navraćati. Sve u svemu, slučaj je dao da smo sami i ja i ona, pa ću to pokušati iskoristiti.

Oko pet popodne zazvoni telefon, bila je ona:

- "Kako si, šta radiš?"- uobičajena fraza.

- "Ništa posebno, pripremam se za tvoju posjetu. Sam sam do sutra ujutro, diskrecija zagarantirana." - provociram je razdragano.

- "Ali još ne znaš tko sam?" - smije se i ona.

- "Opisaću kako izgledaš, važi?" - kažem joj.

- "Može, ali na kraju moraš reći ime." - drži se ona pogodbe.

- "Cipele kafene, italijanske, štikla 6-8 centimetara." - kažem joj odugovlačeći.

- "Može biti, prihvatam. Ajmo dalje." - smije se, još je bezopasno.

- "Listovi lipo oblikovani, dugi, depilirani, koljena mala, obla, butine duge, okrugle i pupaste, a?" - kažem dalje.

- "To je općenito, neka bude." - osjetim joj drhraj u glasu.

- "Guza ki jabuka, okrugla, pupasta i čvrsta, gaćice talijanske, male s likrom, čuperak tamnosmeđ i bujan." - jel' tako.

- "Jel' ti to mene svlačiš ili oblačiš?" - zafrkava me.

- "Trbuščić tvrd, bez strija, kao kod curice, iako si rodila djecu." - nabrajam dalje.

- "A koliko dice?" - prekida me.

- "Dvoje, curu i sina. Jel' tačno?" - pitam.

- "Dobro, može biti, to je uobičajeno danas." - ne odaje se, još sam po njoj daleko.

- "Grudi, četvorka, čvrste, ređipet talijanski, pazuh briješ, ramena uska i obla, ruke ženstvene i njegovane, nokti manikirani i lakirani tamnocrveno, boja višnje." - nabrajam dalje.

- "Oho, napreduješ, ali tako može izgledati na stotine žena." - kaže ona veselo, očito se zabavlja.

- "Lice okošto, duguljasto, usne sočne i pune, senzualne, zubi njegovani i blistavo bjeli, nos praviln, obrve crne i njegovane, oči smeđe i zavodnički sjajne, kosa duga, tamno smeđa, ako je Baćo nije u međuvremenu prepitura." - nabrajam.

- "Dalje, još to nije ništa." - sad osjetno zadrhta joj glas.

- "Godine, moram li reći tačno?" - smijem se.

- "Ne moraš, toleriram džentlemensku grešku." - sad se usiljeno smije.

- "Onda, trideset pet. A sada obuci smeđi kostim nabavljen u Trstu, sjedni u auto, plavi "Reno" i dođi na piće i kavu." - kažem joj.

- "To može biti bilo tko, sve je općenito, nema ništa konkretno. Hoću ime, di živim, ono što piše u legitimaciji." - ne predaje se ona.

- "Ajmo dalje, imaš mali mladež na livo od nosa i na desnoj strani vrata, tako su slatki. Ako se sada počneš spremati možeš doći za pola ure, dvadeset minuta za spremanje, a deset za vožnju. Sam sam, čekam te i sve će biti diskretno. Šta treba više" - ubjeđujem je.

- "Reci ime!" - uozbiljila se.

- "Mogu, ali neću preko telefona, možda se prisluškuje. Hoćeš li da opišem tvoj telefon i stolić na kojem stoji.?" - kažem ozbiljno.

- "Ajde, reci." - sad se i ona uozbiljila.

Opišem joj izgled i marku telefona i stolić i prostoriju u detalje:

- "Jel' tako, vidiš da sve znam."

- "Tko ti je reka?" - pita.

- "Niko, ne pravi se mutava, znaš da znam od prije, a da me ti zoveš pozna sam od trećeg poziva, zasigurno." - odam se.

- "A tek sad mi kažeš, kako si znao?" - ne vjeruje.

- "Ja na poslu imam pet-šest telefona, profesionalna deformacija, a nije uvjek dobra čujnost, pa se navikneš da raspoznaješ glasove i u tim uvjetima. Sve tvoje krpice na mikrofonu nisu pomogle, no htio sam biti sto posto siguran, pa sam čekao ovu priliku da budemo sami, najviše radi tvoje diskrecije. Čekam te, pričaću ti." - rekoh.

- "Dobro, dolazim." - glas joj uzdrhta.

Nisam bio siguran da će doći. Malo fali da se predomisli, želi avanturu, ali su tu i moralne kočnice, brak, djeca, strah da će je neko viditi. Šta bude nek bude, čekaću do sedam, ako ne dođe odoh na Pjacu.

Gledao sam na TV neku košarku i pijucka vunjak, ali sam i pored galame Dragana Nikitovića čuo ženske korake na skalama. Ustanem i provirim kroz špijunku, bila je ona, prikradala se kao lopov, širom otvorenih očiju. Otvorim vrata dok je bila na zaokretu stepeništa i ona pojuri gore da što prije umakne neočekivanim pogledima ili susreta kojih se cjelim putem plašila.

Zatvorim tiho vrata i okrenem ključ. Zagrlim je obema rukama oko struka, uronim joj u zenice i nježno joj spustim na usne poljubac. Ona ga prihvati tresući se od lake drhtavcice kao da joj je to prvi put. Opi me miris žene, jedva se suzdržah da je odmah razgolitim.

- "Lidija." - šapnem joj na uvo.

- Znao si, joj što sam sve rekla, sram me." - reče ona kad uđe u zamračenu sobu, koju je osvjetljavao samo TV aparat.

Sipam joj piće i kucnemo se čašama:

- "Ako ne želiš ne moraš, još nije kasno. Niko za ovo neće znati." - rekoh.

- "Obukla sam se kako si reka, jesam li stvarno onakva kako si me preko telefona opisiva?" - izbjegava ponudu.

- "Još ljepša, još poželjnija, nemam rječi da te opišem." - laskam joj.

Ustanem sa stolice, uzmem je za ruke, i ona usta predajući se. Prihvatim je za struk, a ona mi prebaci ruke oko vrata. Usne nam se spojiše, osjećam joj nebrekle sise na prsima i kako joj drhti cjelo tjelo od žudnje, a nemir njenih bokova trlja mi nabreklu muškost. Mirisala je na crvene velike ruže iz Jankovićeva đardina koji mi osta u sjećanju iz djetinjstva.

- "Bože kao da mi je prvi put." - šapnu mi dok som joj ljubio vrat.

- "I jeste prvi put, sve prošlo zaboravi na tren, ovdje smo samo ti i je i nebo iznad nas." - šapućem joj dok joj skidam jaknicu.

Izvija se ramenima i pomaže mi, a kad joj moje ruke dotakoše golu kožu ona sama poče da skida suknju i zelenkastu dolčevitu. Ostade u ređipetu i gaćicama , na štiklama..

- "O, Bože, koja ljepota, koje bogatstvo!" - uzviknem šapatom i potvrdim pogledom punim divljenja.

Sagnem se i od listova mi prsti klize prema butinama do struka glatkom zategnutom kožom zrele žene. Uzmem joj u šake oble ređipetom stisnute sise i ljubim joj dražicu među njima. Ona se prepustila milovanju, samo joj bedra zadrhte i podignuta brada zatrese.

Nježno je okrenem i otkopčam joj grudnjak, sise joj iskočiše iz košarica i nabrekle zadrhtaše na slobodi. Podignem joj kosu i ljubim joj zatiljak dok joj gnječim grudi i muškost joj igra na obloj i ztegnutoj guzi. Ona samo uzdiše duboko, skoro bolno, i prepušta se milovanju. Sa dva prsta joj povučem nadolje gaćice , a muškost mi nabrekla do bola se ugnjezdi mešu njenim butinama koje ona čvrsto stisnu.

Lagano je gurnu, ona shvati i rukama se čvrsto osloni na krevet, kosa joj se rasu po deki, sise objesiše, a pole guze rastvoriše. Muškost joj prodre u šumicu naglo i silovito, ona se zatrese u grču i strasno zaječa. Sudari tjela su bili jaki u blagom ritmu, nastojao sam teškom mukom da slatku igru što više produžim na obostrano zadovoljstvo, čekajući njen vrhunac.

A i on poče, naglo se peče izvijati i šakama gužvati deku, a da utiša vrisak zadovoljstva zagnjuri lice u jastuk. Prodrem do kraja, zgrabim joj čvrsto sise, lice joj gurnuh u kosu na zailjku i sjeme se izli u nju u snažnim mlazovima.

Onemoćali se opružišmo po krevetu mokri od hladnog znoja. Šutimo, samo nam se prsti mrse.

Okrenem lice prema njenom, oči joj se smiju od zadovoljstva.

- "Bilo ti je ljepo?" - pitam je iako znam odgovor.

- "Daa, ne pitaj, vratila sam se u mladost, bila sam zarđala u rutini."- smije se i miluje mi mišicu.

- "Nisi ti stara, šta ti pada na pamet, sada si najbolja, zrela i poželjna. Tjelo ti je kao izvajano." - milujem joj čvrste sise.

- "Nije mi težak život, mada sam se rano, mlada, vrlo mlada udala, sa osamnaest godina, odma rodila dicu, jedno, pa drugo, i ne znam što znači biti cura." - priča kao da se pravda.

- "Zašto tako rano, nagla ljubav, nisi valjda morala?" - pitam je da joj olakšam.

- "Bila sam mu model, on je stariji desetak godina od mene, ostala trudna i eto, tako je ispalo." - krtko ona objasni.

- "Valjda si ga volila, nije on loš prema tebi, bar po onome što se izvana vidi." - kažem joj.

- "Pa jesam, volila sam ga, radi njegove karijere ja sam ostala bez svoje. Nisam ni sanjala da će ispasti tako, jednostavno sam se morala prilagoditi stvarnosti, ali mi je žal za mladelačkim snovima ostala. Htjela sam studirati pravo, a šta sam sada s gimnazijom, obična domačica, a on priznati slikar. Nitko ne vidi moje zasluge, a one nisu male. Znaš, umjetnici su kao dica, imaju osjetljivu dušu, sve mora biti onako kako oni hoće, a često je tome teško udovoljiti, baš svaku sitnicu. Triba to izdržati, on sve lovorike pobere, nitko ne računa moje zasluge, žrtve, samoću, želje. Ja sam prvi gledalac i prvi kritičar, ako valja sve hvale, slava, sve zasluge pripadaju njemu, a ako ne valja za sve sam ja kriva. Ženi umetnika je teže nego robu, viruj mi." - cjedi ona žuč.

- "Jesi li se pokušala zaposliti, bilo bi ti lakše?" - pitam je.

- "Ma, šta ti je!? A šta bi radila? Imaš sve, kuću, auto, garderobu, šminku, putovanja, ne brineš o šoldima, ima ih dovoljno. Takav bi bio mi odgovor da sam tražila posao. A koliko se naslušam njihovih nadmudrivanja, filozofiranja, nagledaš umišljenih veličina, snobizma i poza. Ponekad mi dođe da povraćam od svega toga. A oni su uvik u pravu, jer nitko nije pametan, nitko nema snove, vizije i ideje, rješnja, samo oni. Kažu da su umjetnici ki dica, to je velika laž, dica su realna u svom svitu i nepokvarena, a oni su pozeri, kriju se iza dičjeg svita, nevinosti i iskrenosti da ne bi pravdali svoje postupke, skrili svoje mane i snosili odgovornost za to. Od ijadu njih možda vridi jedan nešto, ostali su umišljene veličine, Narcisi, napuvane žabe. Nek ih vrag nosi, dosadili su mi i zgadili mi se, hoću životi." - priljepi sočne usne na moje.

Privučem je na prsa:

- "Priroda je pravi umjetnik kad je izvajala ovo tjelo, ovu ljepotu, što zove sve moje nagone i ostvaruje moje snove. Čini mi se da sanjam, štipni me, jeli ovo stvarnost."

Ona leže preko mene po dužini, a ja joj rukama kliznu po krivinama oblina od ramena do hladne, kao led, okrugle i čvrste guze. Lagano se namješta nježno kao morski valić, a čuperak joj draži ukrućenu muškost. Vatra se u njoj začas rasplamsa, trgnu se naglo i zakorači me, rukom zgrabi muškost i uvede u međunožje. Gibala se lagano, uživajući u svakom pokretu, što su pokazivale grimanse na njenom licu. Istom brzinom išli smo prema vrhuncu, sve se stopi u jedan, zajednički, prasak. Lidija se opušetena razli po meni.

- "Jeli to ono što si želila?" - šapnem joj.

- "Da,daa, i ne kajem se! I on se provodi, znam ja što oni rade. Luda sam što nisam ranije, život mi začas prođe." - puše mi u vrat, šapuće i ljubi.

- "Brak, znači, ne rješava sve, uvjek ostaje nešto što fali?" - rekoh.

- "Da, to je građevina koja se stalno zajednički gradi, a kad jedna strana počne po svome onda ni drugoj ne preostaje ništa drugo, ili pati ili radi isto. Aj znam da se on sad u Zagrebu provodi, a zašto ne bi i ja!? Sve one laži šta će pričati kad se vrati iscrpljen i krepan postale su toliko prozirne, istinita će jedino biti iscrpljnost i tjela mi i duše. Ja ću se praviti da mu virujem, on isto tako, a svako za sebe će znati svoju istinu. Nekad je laž korisnija od istine. Kad bi se znala istina, ona prava ogoljena istina, ovaj svit nebi odavna postoja." - nasmješi se kiselo ona.

Sjednemo na krevet, pijemo piće i pušimo. Ustanem i skuvam kavu. Gledam je onako golu, još je u štiklama. Nasmijem se i pokažem joj pogledom. Nasmija se tad i ona:

- "Ni svjesna nisam bila da su tu! Bože, šta je strast!"

Besramno mi pruža nogu i ja joj skidam jednu, pa drugu štiklu. Oblina njenih butina, svileni šumarak i vlažno međunožje pozvaše muškost koja se u tren odazva i ukruti. Zgrabim je listove i podignem ih uvis zatežući ih ramenima. Ona se spremno namjesti i dočeka siloviti prodor muškosti u međunožje, uzdignu bradu i otvorenih usta zaječa od sudara tjela.

- "Takooo, ne štedi me..." - prostenja.

I opet krenušmo na daleki put kroz vrtloge strasti. Stvarnost nas je zatekla mlitave i iscrpljene, ljepljive od hladnog znoja.

Zora je bila, kad je oko četri sata otišla, istuširana i uređena, sa mirisom ruža kako je i došla. Dug poljubac zahvalnosti i obećanje da će se javiti ostaše iza nje.

A meni nije bilo jasno da li me je stvarno želila kao muškarca ili se svetila mužu ili je prihvatila stil džet seta u kojem se kretala. A i nije me bilo puno briga, ja sam svoje dobio, bez obaveza, a darovi sudbine se ne odbijaju. Ukoliko se javi, dobro, a ako ne, opet dobro. Ne opterećujući se tim dilemama ja čvrsto zaspa, a nakon sna činilo mi se da sam to sve odsanjao.

- 43 -

Ekonomiku unutrašnje trgovine kod profesora dr.Božidara Maramice polagao sam desetog februara u tri popodne. Samnom je isti dan i u isto vreme polagao i Jozo Grgić. Učili smo iz iste literature koju sam ja pribavio, udžbenika i teka s predavanja.

Ja položih, a on pade na ispitu. Pitanja su nam bila slična, podjednako teška, ali će Jozo zlovoljno:

- "Imao si sleće, da sam dobio tvoja pitanja i ja bi polozio, sta ćes, studentska sleća." - protepa on.

- "Ne znam, ja bi dobio istu ocjenu, tricu, i da sam dobio tvoja pitanja, meni se nisu učinila ništa teža od mojih." - veselo ću ja.

- "Onda si ti bolje pripremio ispit!" - aludira on da sam mu nešto od literature skrio.

- "Nisam ništa posebno radio, koristili smo iste materijale, nego, reci ti meni da li čitaš novine?" - iznenada ću ja.

- "Kupujem redovno "Slobodnu" i prolistam. Zašto?" - čudi se on.

- "Čitaš li političke i privredne teme ili samo sport i ostale ćakule, crnu kroniku i "Berekin"?" - dalje ću ja.

- "Pa, pleletim sve." - i dalje se čudi.

- "E, da si pročitao veliki članak, strana i po, od četvrtka, mogao si položiti. Baš je pisalo o trgovini: "Dalma" i "Jadrantekstil", "Koteks", i o "Geneksu", "Ineksu" i "Brodomerkuru", sjećaš li se? E, o tim problemma je bilo u tvojim i mojim pitanjima." - objasnim mu.

- "A, nisam detaljno, onako preletio bez veze, sjećam se da je pisalo." - prizna on.

- "A tamo su bili svi oni podaci o maržama, o carinama, zavisnim troškovima, trebao si se udubiti, nema sve u udžbenicima." - kažem mu jetko vidivši da puca od zavisti.

- "Aaa, taako kolega, u pravu si, vidi vraga, treba, zanci i stampu pratiti!" - sinu mu kao da je otkrio Ameriku.

- "Tako je, ja sam se na to izvukao i položio, ako nisi bacio novine odvoji taj članak, može ti zatrebati." - posavjetujem ga.

Bježeći od njegove mrzovolje i zavisti odoh kod Veljka, a on ode lunjati po gradu bojeći se da bi morao društvu negdje platiti piće, a on je uvjek očekivao da ga drugi časte, te znajući da je Veljko redovni i bez para da ga trošak ne bi mimoiša. A za ovoliko vremena studiranja u Osijeku on još nije nikoga samostalno upoznao, dok je mene većina studenata, redovnih i vanrednih, poznavala, a i ja njih po viđenju, te nisam imao problema oko šalabahtera s predavanja. Kava ili piće, eto literature i bonova studentske menze koliko hoćeš.

Veljko je bio depresivan:

- "Jebem ti maglu, mrak danju, mrak noću, vlažno, sivo, smrdi na ugalj i vlagu. E, đe si moja Bukovico, Dalmacijo, moja buro, moj kršu Bukovice!?"

- "Izlazimo van, idemo na piće, šta si se ubuđa, nisi pršut da ti raste cjena, već momčina. Častim, položio sam trgovinu." - izbacujem ga iz sobe.

- "Eto te vraže, ti to ki od šale! Ajmo!" - živnu on.

Otišli smo u "Belu lađu", ručali i pili crno vino. Otpratio me do stanice, a ja mu kažem na rastanku:

- "Vidimo se za petnaestak dana, 27. februara imam Njemački i poljoprivredu. Oću da te zateknem radna, vesela i upicanjena." - lupim ga po plećima aludirajući na njegovu bradu i masnu kosu.

Kaće nije bilo. Veljko reče da je negdje otputovala, tako mu rekla zajednička gazdarica.

Nije mi bilo krivo što je tako.

Dok sam se vratio u Split uhvatio sam se učenja Njemačkog i Ekonomike poljoprivrede, naizmjenično. Ekonomiku poljoprivrede prošao sam takoreći u jednom dahu po udžbeniku prof.dr. Dragutina Rilkea, redovnog profesora Ekonomskog fakulteta u Osijeku, a koji će mi biti i na ispitu. Tema mi je bila interesantna, što zbog porjekla sa sela, pa te stvari odmalena "uđu u krv", što zbog objektivnog upoznavanja s naučnim podacima, kojima se prikazivala drugačija slika od one koju su "maspokovci" kroz svoju propagandu iskazivali tokom 1970. i 1971. godine. Udžbenik je izašao iz štampe najesn 1972.godine pa su svi podaci o poljoprivrednoj proizvodnji SFRJ bili ažurirani zaključno sa 1969.godinom. Bože, koliko je u toj propagandi "maspokovaca" bilo izrečeno laži u koje su i sada neki, kao tačne, uvjereni.

Ispit sam položio vrlo dobrim, bolje nego sam se nadao.

Jozo, koji je opet bio samnom, jedva se provukao. Bili smo odsjeli u " Rojala" i nikako mu nije išlo u glavu kako to meni lako ide. Dok on uči u hotelu do pred zoru ja sam s Veljkom i društvom bančio i išao po plesnjacima i opet na ispitima prolazio bolje od njega.

Istog dana sam pisao i pismeni iz Njemačkog jezika i dobio peticu. Prijavim se isto popodne za usmeni i tu nastaše problemi.

Stara bolest, konverzacija, ide mi sporo i traljavo. Profesorica Stela Maksić, stara šepava cura, kako sam čuo od redovnih studenata, a i sam vidio, je nervozna:

- "Vi ste kolega na pismenom prepisivali."

- "Profesorice, nisam i nemam potrebe! Zadajte mi novi pismeni, ovdje i sada, ja ću ga pred vama pisati, biće isto. "Kleine Dojče Gramatik" znam napamet na njemačkom, sve ću vam vrste rječi prevesti i upotrebiti gramatički bez greške, pisaću vam i goticom ako želite, ali slab sam i spor u konverzaciji, retorika mi je slabost." - bunim se ja odlučno.

Ulazi profesor Matić kod kojeg sam polagao Statistiku i Privrednu statistiku i pita je:

- "Wie gehts ?" / "Kako ide?"/

- "Sehr schlecht!" / " Vrlo loše!"/ - nervozno će profesorica Maksić.

- "Dobar je student, pa dobro je napisao pismeni!?" - pogleda on papire.

- "Er sprecht deutsch ser schlecht!" / "On govori njemački vrlo loše!" / - još je profesorica ljuta.

- "Šta je kolega, pismeni odličan, a razgovor loš?" - pita me profesor Matić.

- "Profesore, tako je. Kako napisa Puškin: "Postoje dvije vrste besmislica: jedna potječe od nedostatka osjećaja i misli što ih se zamjenjuje rjrčima; druga od punoće misli i osjećaja i nedostatka rječi da se one izraze." Izgleda da ja pripadam ovoj drugoj grupi." - kažem mu.

- "Tamo u Splitu ima ljudi s kojima moraš konverzirati na njemačkom, dolazi dosta njihovih turista, vježbaj, pa dođi na sledeći rok." - ne odstupa nimalo profesorica od svog kriterija.

- "Gut, aufwiedersehen!" - uzmem indeks i izađem na hol, zastanem, pa odlučno krenem kod profesora Vladimira Petrovića u kabinet. On je istovremeno ispitivao usmeni, sačekam da dvojica kolega završe i uđem:

- "Šta niste išli kod profesorice?" - pita on.

- "Vidio sam je, nešto je mrzovoljna, nervozna." - osmijem se usiljeno.

- "Imate odličnu ocjenu iz pismenog, nema razloga da se na Vas ljuti, ali dobro, odgovarajte kad ste tu." - pristane on i počne ispitivati.

Odgovarao sam u svom stilu, sporo ali gramatički čisto.

- "Dosta je, dobro, trica." - upiše on ocjenu na prijavnicu i u indeks.

U hodniku ispred kabineta opet sretnem profesora Matića, dosjetio se gdje sam bio:

- "Pametno, to sam Vam i ja htjeo preporučiti, baba je danas posebno loše volje." - smije se i stavlja prst na usta - "A vi ste se već snašli, biće od Vas dobar ekonomista."

Kad sam nešto poslije u bifeu uz piće, časteći zbog položenog ispita, pričao Veljku, Jozi i društvu šta je i kako je bilo, Veljko se zaceni od smija, a Jozo pozeleni od zavisti:

- "Vidi, vidi vraga, ko bi se jos to usudio!?"

- "Nema te zemlja, dva, ustvari tri ispita u jednom danu, četri, pet i trica! Velika je to stvar, bogami!" - sasu Veljko vinjak na eks i lupi šaketinom o šank:

- "Daj još jednu turu, ja častim, nek se vidi kakvi smo mi Bukovčani, Dalmatinci!"

Jozo je opet mukte proša, iako je položio Ekonomiku poljoprivrede nije mu ni palo napamet da bi i on treba častiti jednom turom.

- 44 -

Gordana je pisala predivna pisma iz Virovitice, što je godilo mojoj pjesničkoj duši, pa sam joj odgovarao dugačkim lirskum traktatima o životu, nadi, ljudima, ljubavi, snovima i ko zna sve o čemu, šta bi mi bila trenutna inspiracija. Nadali smo se susretu u Osijeku kada nam obaveze dozvole, bojeći se da će vreme i razdaljina biti jači od naših ljepo sročenih rečenica u pismima. Djevojka u bjelom iz voza Osijek - Vinkovci, koja se ljubila nježno i strasno na peronu vinkovačke stanice, misli je prenosila isto tako ljepim rukopisom i nježnim rečenicama. Čitajući te divne rečenice u kasne noćne sate čuo sam umilne zvuke Eratine harfe i padao u blaženstvo sna znajući da će romantika vječno živiti.

Nekidan sam idući s posla kod Pravnog fakulteta sreo Jagodu "Šumsku". Bila je u ovećem mješovitom društvu studenata koji su se slatko zabavljali čekajući predavanja.

Izdvoji se na čas:

- "Zdravo, otkud ti?"

- "Idem s posla. Šta je s tobom, nema te na Pjaci, ne javljaš se?" - pitam je.

- "Vidiš, počele studije, a mama mi se razbolila, bila je misec i po u bolnici, te nas to sve pripalo. Sada je dobro, ali je još na kućnom lječenju. Možda će u invalidsku kad se završi terapija." - izgovori ona u dahu.

- "Pa, to je nešto ozbiljno?" - saosjećam.

- "Operirali joj maternicu i znaš već, kažu da će biti dobro, ali triba proći prilično tešku i neugodnu kemoterapiju." - objasni mi.

- "Ne mora uvjek biti najgore, medicina je napredovala, a što mi se nisi bar telefonom javila?" - prekorim je.

- "Zbog ovoga mi je vrime izletilo, a i ona ludača iz susidstva me skoro fizički napala." - reče mi.

- "Ma koja, Kaća? Ona što je samnom učila matematiku?" - zinem od čuda..

- "Da, rekla je da si s njom! Jeli istina?" - pocrveni ona.

- "Nije, kučka lažnjiva! Hrjela bi ona, ali ja tvoju vlas kose ne bi mjenjao za nju cjelu. Ako si joj povjerovala nisi u pravu! Nisam takav, znaš i sama." - odlučno joj kažem.

- "Znala sam da je zlobna, čudna je to obitelj, tako misle svi u susidstvu, ali na onaj strah za mamu dodala je sumnju prema tebi. I tada sam razmišljala o sebi i onom što hoću i uvidila da ne trebamo produžiti dalje, hoću da završim fakultet, ti isto. Ne ljutiš se ?" - uozbiljila se ona.

- "Ne, razumijem te! "Plesali smo jedno ljeto.", bilo pa prošlo, bilo nam je ljepo, nema ljutnje, neka ostanu ljepe uspomene. Slažeš se?" - gledam je u zjenice.

- "Da, neka tako bude." - usporenu kimnu glavom.

- "Vjeruj u ono kakvog me znaš, sve ostalo su laži. Bio sam spreman da djelim život s tobom, sa moje strane sve je bilo iskreno. Nisam želio iskoristiti tvoju trenutnu slabost, i sama znaš da si ti to htjela. Doviđenja ljubavi, ostaćeš mi najljepša uspomena dok sam živ."- pružim joj ruku.

- "Doviđenja, ne ljuti se na mene." - vlažne joj oči.

- "Kako bi se mogao ljutiti na tebe!?"- lagano joj stisnuh prste, poljubih u obraz, i odoh ne osvrćući se, plašio sam se njenih suza, neka tiho i iznenadno ode kako je i došla u moj život. Usput progutah grop u grlu.

Spustim se niz Bihaćku, pa pored "Prime" i Kazališta na Marmontovu i Rivu ispod "Belvija" a kad sam stigao kod Doma JNA sretoh Gojka, lagano se vraćao od Zvončaca u društvu crnokose ljepe djevojke. Pozdravimo se očima, nisam ga htio ometati, iako sam pretpostavljao da mu je to ona djevojka iz Zadra, s kojom je bio još iz srednjoškolskih dana u vezi. Ako bude htio reći će sam, neću se raspitivati.

Tog dana uveče klapa se počela razilaziti kad je Gojko stigao na Pjacu. Bio je u istoj robi u kojoj sam ga danas sreo, nešto uznemiren, iako je svom snagom volje pokušavao to prikriti. Skupa smo krnuli Zadarskom ulicom, u istom smjeru smo stanivali, kad on ispred "Jugoplastikine" robne kuće ne skrenu desno prema "Peškariji" već produži:

- "Jel' ti se žuri, ajmo tu na piće?"

- "Ne, ajmo." - osjećam da ima nešto reći i uđemo u mali bife sa dva tri stolića ljevo od volta kina "Balkan".

- "Danas sam odlučio!" - reče on kad ode šankerica da donese piće.

- "A šta to? Prema tvom izgledu i ponašanju mora da je bila teška odluka." - kažem mu.

- "Šta, zar se primjeti!?" - najprije će on.

- "Ne znam za druge, ja primjećujem. Bljed si i uznemiren, šta je da je, kako si odlučio odlučio si, svršena je stvar." - rekoh umirujuće.

- "Vidio si me danas, ono je bila Bosa, ona cura iz Gošića, a sada radi u Zadru, s kojom sam odavno u vezi. Danas smo se ispričali i mirno, poslije toliko godina, razišli. Nije do nje bilo, do mene je, trebao sam je osloboditi ranije, to mi je sad krivo." - poče on priču, otpi piće, pa nastavi:

- "Ona je htjela znati na čemu je. Ja sam završio vojsku, radim, ona radi, trebali bi se uzeti. Tako ona misli! A meni se još neda, podstanar sam, plaća i sam znaš kakva je, a problem je što je ona tamo u Zadru, a ja ovdje u Splitu, trebali bi odlučiti da li ja u Zadar ili ona u Split, premještaj je teško dobiti meni, a njoj pogotovu. Sto problema."

- "Cura je u pravu, tebi je dvadesetšesta, ona je nešto mlađa, nema se šta čekati, vreme prolazi. Kakvi su tvoji izgledi, jesi li se interesira za premještaj na zadarsku prugu, njoj je teže, govorio si da radi u "Bagatu"?" - pitam ga.

- "Dalo bi se srediti da ja pređem tamo na rad, a onda bi trebali biti podstanari u Zadru. Nema šanse da stanujemo kod mojih u Gošiću, nema telefona, daleko pruga, loš put. A i ne ide mi se na selo, jedva sam dočekao da pobjegnem iz njega." - navodi on razloge .

- "Bio bi bliže kući, znam da bi stari navalili da dolaziš i radiš oko vinograda i polja, a što se tiče podstanarstva na isto ti dođe. Više bi podnosio tereta, ali bi i imao neke koristi. Ovdje je u pitanju, bar se meni čini, druga stvar, veza s Bosom se s vremenom ohladila. Sad bi pitanje bilo: ili je podgrijati ili raskinuti, pa svako svojim putem. Kažeš da si donio odluku, kakva je da je tvoja je, ti ćeš ispaštati njene posljedice, ali je fer prema njoj." - nastojim sagledati njegove razloge i mogućnosti.

- "Da, to se ohladilo, a ja ne planiram da se opet poseljačim. Kad bi bar bilo asfalta i vode, ajde, ajde, a ovako samo radiš i slomiš se, a nikakve koristi. Uskoro ću završiti i ovu Višu elektrotehničku, vjerojatno ću biti šef dionice, pa će i plaća biti nešto veća. Vidio si Maju, ozbiljna je cura, Hrvatica je, Imoćanka iz Grabovca, iz ortodoksno komunističke partizanske porodice, pa ću tu računati na ozbiljno. Tako stvari stoje, pa sam tako i odlučio, pa šta bude." - laknu mu na kraju priče.

- "Danas možeš sve najbolje isplanirati, a da za par dana ispadne naopako ili da ne planiraš ništa, pa da ispadne bolje nego što si u snovima želio. Život je kao lutrija, većina izgubi ulog,samo rjetki dobiju premiju. A mi svi želimo da budemo ti sretnici sa premijom i grešimo, izgleda da se sreća sastoji od malih stvari, trebalo bi to mjerilo u nama namjestiti na mikrojedinice da bi imali duševni mir, ostvarenje želja pridonosi i duševnom i fizičkom zdravlju. Svi mi stremimo prema zvjezdama, a možda bi bolje bilo, kao pašče lajati na njih. Vrag ga zna, kako to postići!?" - filozofiram da smirim obojicu svjestan da Gojko nema više dilema, odluka je pala i on je nizašta neće mjenjati ma šta ja rekao i sugerirao.

- "Izgleda da je tako, bolje je biti bez kurca nego bez sreće! A sreća, kurva, rjetko dolazi sirotinji ususret." - potvrđuje jetko Gojko.

- "Znači, sa Majom je to ozbiljno?" - pitam ga.

- "Izgleda, sve ide u tom smjeru. Ona je iz Grabovca, kako reče, to je odmah tu kod Šestanovca. Tamo joj živi ćaća Jure, radio je u trgovini, sad je u penziji, mlađi brat Ivan je u Dubrovniku kod strica, tamo radi kao automehaničar. Mater joj je u Domu, nepokretna je odavno, paralizu je zaradila dok su oni bili još mali, pa je Maja odrasla u Petrovaradinu kod strica i strine, tamo je završila srednju upravnu i sad radi u "Elektroprivredi". Ćaća i stričevi su bili prvoborci, predratni komunisti, ali su im pripisali informbirovske greške, pa su zglaisali, jedva se izvukli da ne odu na Goli Otok. Tako je bilo i sa mojim ćaćom Božom, pa razumijemo se, znamo oboje šta to znači. Ona je u Partiji, žestoki komunista i Jugoslavenka, pa ni ste strane nema problema, ona sranja, vjera i nacija. Ukratko, tako stoje stvari." - upozna me on sa nekim detaljima malo živnuvši.

- "Kako stoje stvari sa stanom? Za tebe znam, a kod nje, oni su dobri po tome." - interesiram se.

- "Pa, izgleda da ne bi dugo čekali, godinu, dvije, u tom roku oni rješavaju. A to je za naše prilike odlično." - raspoloži se.

- "Vidim da si debelo zatreskan, kada ste planirali vjenčanje?" - nasmijem se.

- "Nismo još o tome govorili, znaće se uskoro, nećemo baš žuriti." - nesigurno će on.

- "Dođe vreme, treba tražiti luku. Starimo, a "bato", kako kaže Boćo." - srdačno se nasmijem.

- "Neće ni on još dugo, Bračanka, izgleda, zna igrati igru. Tako mi se čini, iako on neće da prizna." - nasmija se i on, večeras prvi put, i boja tena mu se vratila.

- "Ostaću bez društva, moraću i ja naći nešto stalno." - šalim se.

- "Kad ti misliš?" - pita on.

- "Imam još godinu dana studija i još godinu dana vojske, neću prije. A ko zna, neću reći ništa, možda ispadne i ranije. Zasad tako stvari stoje." - ponovim mu ono što je on već znao.

- "Ti si mlad, može ti se!" - smije se on.

- "Puno, godinu sam mlađi od tebe! Vidiću kao to ide vama, pa možda se i meni dopane." - sad se zafrkavamo.

I tako tu veče shvati da je stigla momačka jesen, treba se skrasiti da se ima čime grijati zimi, a za to je najbolje mlado žensko tjelo.

- 45 -

Još sam radio u Solinu s rješenjem za prometnika, čas ovo čas ono, jer šef Ćiro nije dozvoljavao da dežuram kao prometnik iako su mu mnogi prigovarali i odozgo i odozdo.

Ispade tako da stanični blagajnik Petar Efendić treba iskoristiti godišnji odmor od prošle godine, pa me upita mogu li ga ja zamjeniti, jer je zna da će teško dobiti sa strane zamjenu, a i nije volio da mu neko zabrlja u blagajni, kako to zamjene znaju činiti.

- "Nema problema, samo da jedan dan radimo zajedno, da vidim gdje ti šta stoji i da se prisjetim propisa i obrazaca." - kaćem mu.

- "Ništa zato, možeš i tri dana i više, važno je da 'oćeš, reći ću šefu Ćiri da sam našao zamjenu." - laknu njemu.

Upoznavao sam se jedan dan, Pero je mogao ići. I on se uvjerio da neće biti problema kada je vidio kako pod njegovim nadzorom samostalno radim.

- "Pa vas su u Beogradu stvarno svim poslovima na željeznici naučili. Nijedan iz zagrebačke škole ne zna dobro računovodstvo i blagajničko poslovanje." - čudi se Pero.

- "Stvarno jesu, vidiš i sam. Odlična je to škola, šteta što odavde više ne šalju stipendiste tamo." - kažem mu.

Robne blagajnice bile su Zlata Papak i gospođa Josipa Temšić. I one su bile iznenađene kako to da ja tako dobro znam blagajničke poslove, tim više što je u Solinu bilo dosta posla sa međunarodnim pošiljkama, bariranim čekovima i s obračunskim priznanicama tamo gdje su postojali direktni ugovori o masovnom prevozu s firmama.

- "Ovo je jednostavno kad se zna, sve je do u sitnicu propisano, samo treba znati primjeniti propise. A to smo učili, sve moguće slučajeve koji se mogu desiti u transportu." - objasnim im.

Tako sam ja njima pomagao u slučajevima gdje bi se dvoumile koji tarifni stav ili tarifu treba primjeniti. Ispočetka su bile sumnjičave, pa bi zvale kolege ili kolegice s robnih blagajni iz Split Predgrađa, a kada bi dobile istovjetne odgovore onda su odustale i primale moje upute s punim povjernjem.

Nakon desetak dana dođe revizor iz Kontrole prihoda i dva dana je kontrolirao blagajne, pa nas pohvali u izvještaju, a kad sazna da sam ja tu tek desetak dana na zamjeni i gdje sam školu završio preloži mi:

- "Vas bi rado primili u Kontrolu prihoda u Zagrebu, fali im takvih stručnjaka, a poznato je svima da su najbolji iz Beogradskog tehnikuma."

Objasnim mu da sam na vanrednim studijama ekonomije i da sam tim okupiran, a on tada reče:

- "Pa tada, kad završite fakultet možete tamo odmah postati šef nekog od odjela. Tamo treba diplomiranih ekonomista koji poznaju željezničko računovodstvo i željezničko poslovanje. Oni iz građanstva o tome pojma nemaju."

- "Možda, vidiću kako će stvari stajati tada ovdje u Splitu." - rekoh neodređeno.

- "Zagreb ipak nudi više mogućnosti, sve direkcije i Uprave su tamo. Razmislite Vi dobro o tome." - preporuči on.

Kad je s godišnjeg došao Petar sve mu je bilo ažurirano, ispravljene tarife i pravilnici gdje je došlo do promjene propisa po TTV i TS, što je on bio u zaostatku, a kada je vidio zapisnik revizora KP sijao je od zadovoljstva. I kad vidi da su mu rješeni i svi zapisnici K-320 o izvanrednim događajima i štetama u transportu i iugubljenim pošiljkama, gdje je on bio u velikom zaostatku, jer mu baš nije bilo draga potražna služba, pruži ruku:

- "Svaka ti čast, častim te pićem, pij koliko želiš!"

I stvarno je održao obećanje. Poslije isplate plaća koju je vršila stanična blagajna Peri je ostao priličan iznos bakšiša, pa mu nije bilo teško častiti.

Poslije su zafrkavali Petra po stanici:

- "Ih, ti i stanična blagajna, napravio si bauk od nje, a Mile samo što nije spavao od dosade!"

A on njima:

- "Pusti ga na svoje radno mjesto. Ustanoviće se da tamo ne treba ni po čovjeka. Šta ćeš, školovana mladost, mi smo zreli za penzije."