- 106 -
Tog popodneva trebao sam se naći sa Majrom na Slaviji. Snjeg je još padao, mada je prorjedio, i nije bio neki dan za sastanke, ali ću ipak otići, neću da na početku počmu problemi i sumnje bez potrebe.
Ona je došla po dogovoru i reče da je mislila da neću doći zbog takvog vremena, pa joj je još draže što sam došao. Poljubimo se hladnim usnama, zagrlim je i pođemo niz Nemanjinu:
- "Otpatiti ću te do autobusa, ko zna kako će kasnije voziti po ovoj pledici."
- "To sam i ja mislila, drugi put ćemo naći više vremena." - složi se ona.
Razgovarali smo u hodu, pazeći da ne padnemo po klizavom tratoaru, a ona je stavila svoju ruku u džep moga kaputa, pa smo se igrali i milovali prstima. Poljubimo se na rastanku, ona ode u "Lastin" autobus, a ja na tramvaj četvorku. Dogovorili smo se da se sastajemo ponedjeljkom i četvrtkom te posebno u subotu kada ćemo imati više vremena, a to je ujedno i kraj prvog polugodišta.
Ta subota je bila sunčan zimski dan, pa smo krenuli u šetnju gradom, Maršala Tita ulicom, preko Terazija i kroz Knez Mihajlovu dođošmo na Kalemegdan. Staze su bile očišćene, a na nedirnutom snjegu po strani igrala je svjetlost. Sa grana platana tu i tamo treskom bi se srušio napadani snjeg, otkravljen od škrtog zimskog sunca i gurnut daškom iznenadnog lahora.
Šetača je bilo malo, po koji par mladih kao nas dvoje. Sjeli bi na klupu, koju su valjda kroz jutro očistili, pričali, smijali se i ljubili. Majra je bila vesela i opuštena.
- "Šta je tomu razlog?" - pitam je.
- "Što je dan lep, što sam s tobom i što je kraj polugođa." - oči joj sijaju.
- "Što je dan ljep to je od Boga, što je kraj polugodišta to je od škole, a što si sa mnom, e, to ne znam, reci mi ti." - šalim se.
- "Pa, drago mi je što sam s tobom, eto!" - napući usne.
- "Drago ti je kad te ljubim?" - poljubim joj usne.
- "Mmm..." - ne prekida već produžava poljubac.
Milujem joj grudi, ona se namješta.
Sumrak se počeo hvatati, dođe za tren, i mi krenušmo nazad.
- "Ja večeras putujem u Dalmaciju, nećemo se dugo viditi, hoćeš li da ti pišem?" - pitam je.
- "Obavezno, duga pisma!" - zapreti mi prstom.
Stanemo uz bor i opet se grlimo. Ona me zagrli rukom oko vrata, dojke mi bodu prsa, a ja je stežem oko struka, butine nam se dodiruju i osjećam kako njene lagano drhte. Krenem rukom prema donjem joj djelu trbuha i lagano produžim u međunožje. Njene butine joj jače zadrhtaše, ali pusti ruku da je preko pantalona miluje, jače me zagrli i strasnije ljubi. Obuze nas strast i zaboravišmo na sve oko sebe i dok je moja ruka milovala ona zanjiha bokovima, grčevito stisnu butinama moju ruku, pa kao da se posrami, naglo prkinu zagrljaj i poljubac.
- "Draga si mi Majro, moja si, zar ne?" - šapnem joj.
- "Znaš da jesam." - tiho će ona.
Poljubim joj čelo, popravim čuperak na kosi i pođemo nazad u grad do autobusa.
- "Čekam tvoje pismo, odmah piši, odmah, čuješ li!" - zapreti mi opet prstom.
- "Hoću ljubavi!" - poljubimo se i krenem na voz.
Našao sam svoje zemljake u vozu i uključio se u igru trešeta i briškule. Karta me baš nije išla, pa Stevo baci karte i reče:
- "Ne možeš svuda imati sreće, pusti Mlinara da igra, s tobom ću najebati."
Promjenim mjesta i ja zakunjam, pa čvrsto zaspem. Probudi me drmusanje po ramenu:
- "Ajde jebaču, ulazimo u Knin!" - viče Stevo.
- "Eto zašto tebe cure ne vole, nježan si ki bager." - bunim se bunovan.
-E, ehe, ti si mi se u pitomini rodio. Dračin kolač glavni izvozni proizvod!" - odbrusi on.
- "A u tvojoj Polači glavna privredna grana je vučarenje, da vam nije vučina ne bi ni pure imali." - bocnem ga.
- "Eto ti na, da sam zna puštio bi te da prespavaš do Splita, napravi dobro, pojedi govno." - odmanu on rukom.
- "Dobro Stevane, srećo majina, ne budi na kraj srca." - potapšem ga po leđima dok smo se gurali prema izlazu vagona.
- 107 -
Stigavši u Kistanje, na Vlaku, kao da sam došao na Južna mora. Pirkala je bura, nebo je bilo prozračno plavo, pa neka je šuma bila bez lišća i kuvin siv od bjelušike, osjećao sam se lagan kao perce. Rosa se zacurila, ove godine završava osmi razred, a ćaća i mater još ne znaju šta će sa njom. Isto kao kad sam i ja bio u tom dobu. Dušan je rjetko dolazio, sad je bio predsjednik Kotarskog komiteta omladine za Dalmaciju, iz Splita, a kad je jednom proletio tuda reka je da će se on za to postarati. Duška je završila prvo polugodište četvrtog razreda i nju te brige još nisu mučile, a Mirka još manje, jer će on tek prekogodine poći u školu. Braco im se javlja iz vojske, bio je u Gardi sanitetlija, čas iz Beograda, čas iz Vršca, a Stevo i Ljubinka su u pismima čas kumili i molili, a čas se ljutili i pretili što nijedno od roditelja ne dođe kod njih u posjet u Barič na par dana.
Saletali su me pitanjima o Stevi i Ljubinki, o Braci, kako je kod njih, kako žive i šta rade, a ja sam im govorio onoliko koliko je pisalo u pismima i nagovara ih da se odluče i odu tamo, pa će najbolje znati kad sve vide. Uostalom, ja sam imao svojih problema koje niko sem mene nije mogao razrješiti, pa sam pisao Majri dugo pismo, o sebi, o ljubavi, o samoći, o čežnji i snovima.
Sa Milanom bi prošetao ili do Kistanja ili do Brine, razgovarali bi o svemu po malo i drago mi je bilo da je zadovoljan sa zanatom automehaničara za koji će ove godine završiti školovanje.
Tako sam progura desetak dana ferija i taman kad sam se sprema da krenem za Negoslavce kako sam Branku obećao stiže pismo od Majre. Ono što se stidila reći rječima sada je napisala crno na bjelo, i ja sam bio na desetom nebu, ta ona me voli.
Idući na voz razmišljam kako je ovo zadnji put da tako bezbrižno odlazim, jer će sljedeći put biti o mom trošku, neću više biti na roditeljskim jaslama, kakve su takve su, odsada neće biti nikakve. A ja mislim studirati. Kako? Rosa treba u srednju školu, da dođe do kakvog takvog kruva, a onda za mene nema ni dinara. Nema druge, use i u svoje kljuse, studiraću vanredno, pa šta bude.
Obećavali su da će odlični učenici moći birati željezničku stanicu za radno mjesto po želji, a to znači da ja mogu u Split, Knin, Zadar, Šibenik ili Gračac. Izabraću Split radi studiranja, pa šta bude. Uostalom ima do tada još dosta vremena, ko zna šta može dotle ispasti. A sad doviđenja moja Vlako, moje Kistanje, moja Bukovico, moja sunčana Dalmacijo, vidićemo se doljeta, tad će pasti konačna odluka. Ako ti ne napreduješ neka napreduju tvoja djeca, dižući kuće drugima, radeći za drugoga, a vraćaće se tebi da se napiju tvoje vode, nadišu tvoga zraka i oporave svoje živce i dušu jednom u godini na Priobraženje, pod okriljem Svetog Aranđela.
- 108 -
U Negoslavce sam stigao prije podne. Dočekala me oštra sremska zima, suva i oštra, maglovita i bezbojna. Donjeo sam na dar dobre loze za čika Milovana, bajama i suvih smokava za teta Vidu, a Branku i Iliji ručno pletene vunene čarape, sve to što mi mater utrpa na polasku u torbu. Dok sam se malo odmorio počeo sam podučavati Branka, ne bi li odmah početkom drugog polugođa ispravio slabe ocjene. Njemu se baš nije dalo učiti, ali pod mojim pritiskom i kontrolom roditelja nije imao kud, pa je mora ugrijati katrigu.
Naveče smo izlazili do Doma, tamo se našli i zabavljali s društvom, gledali film ili plesali. Bilo je tu dosta omladine, svi školarci i studenti su se odmarali kod kuća, a jedino mjesto za zabavu je bilo ovdje, pa kako ispane.
Drugu veče je Ljiljana organizirala kod svoje kuće žurku na koju je pozvala i Branka i mene. Bilo je tu još djevojaka i mladića, jeli se kolači, pilo pivo i sokovi, plesalo uz ploče, šalilo i udvaralo.
Branko mi ranije objasni svrhu:
- "To Ljilja hoće da te vide njeni roditelji, pazi kako se ponašaš, stroge te oči gledaju."
- "Kakav sam takav sam, baš me briga šta će oni o meni misliti i reći. Nije ni ona nešto posebno da bi se toliko trudio oko nje, ako hoće, hoće, a ako neće, opet dobro." - kažem mu.
- "Zar ne shvaćaš, ona hoće, ali bi to učvrstila kao ozbiljnu vezu, neće njeni u kuću primiti svakoga za svoju jedinicu, na kraju krajeva to njihovo imanje će na nju i njega preneti." - objašnjava i dalje on.
- "Problem je u tome što se ja ne mislim skoro ženiti, treba odslužiti i vojsku, mislim i studirati, a ženidba je na redu poslije svega toga." - izlažem mu ja svoje planove.
- "Sve će to ući u računicu, ka' da će ona živiti u Negoslavcima, zašto je išla u srednju školu? Planira se zaposliti, udati i živeti u gradu, a stari će je pomagati, nemaju nikog drugog, a imovina je imovina, možeš je koristiti, možeš prodati, opet ti u svakom slučaju dobro dođe. Tako se ovde razmišlja." - iscrpno će Branko o kombinatorici koja se sprema.
- "Znači, ja bi trebao raditi nedje u blizini, ona također, skoknuti ovamo kad god treba, s vremenom početi upravljati imanjem i uvjek gutati knedle da me ona izvukla iz sirotinje. E, to neće moći, jebeš tako bogastvo." - bunim se ja.
- "A šta fali Novici, studira medicinu, oženio se Cecom i ona studira, njeni plaćaju stan u Beogradu, ništa im ne fali, čak i auto imaju, vidiš da i tako može." - izbacuje Branko zadnji argument.
- "Nismo svi isti, ja ne bi tako mogao, tu je u pitanju više interes nego ljubav, a i čini mi se da ja još nisam zreo za ženidbu," - sumnjam ja u te njegove argumente, mada sam svjestan njihove težine.
- "Slušaj, ne ubjeđujem ja tebe, samo ti kažem kako stvari stoje. Na kraju krajeva, ljubav i strast dođu, ohlade se i prođu, prije ili kasnije a veza i brak često ovise o drugim kopčama: deci, imovini, poštovanju, zajedničkom interesu. Pusti, ni stari nisu baš ludi kad o tome vode računa, prošli su i oni mladalačke ludosti, kao što ih mi sad prolazimo." - Branko će razložnim tonom.
- "Ipak ja mislim da treba biti ljubavi, ona mjenja intezitet tokom života, ali je ona žeravica koja veže dva bića, pa bila vidljiva ili u lugu zapretana. Ako nje ima sve se lakše podnosi, teškoće su manje, breme je lakše, posniji zalogaj je slađi, a ako njene vatre nema sve se pretvara u pritisak, silu, nasilje, teret, hladnoću, ukratko: nema obične svakodnevne male sreće od koje se sastoji život." - razlažem i ja svoje misli.
- "Trebalo bi da se ovo tvoje i moje nekako ujedini, to bi bila idealna kombinacija." - nasmija se on i lupi šakom o sto.
- "A kažu da idealnog nema, ali se prema njemu treba stremiti. Izgleda da će biti jednog i drugog, pa treba biti mudar ki Odisej, da bi se prošlo između te Scile i Haridbe. A šta mi razbijamo glavuo tome, ispašće kao Bog da." - sad se i ja smješim.
- "Ipak ti nastoj ostaviti dobar utisak, neka vrata ostaju otvorena, a biće šta bude." - potapša me po ramenu.
Ljiljana je bila prava domaćica, bilo je svega i svačega, a ona se trudila da izgleda i ponaša se ozbiljnije nego što to pristaje njenim godinama. Na početku je mama nahvalila, da je to Ljiljana sve sama spremila, a otac je s nama popio piće, pa su se starci povukli u svoj atar, prepuštajući mladosti da se zabavlja bez neposredne kontrole.
Otišli smo u pristojno vreme, oko deset sati naveče, a ispratila nas je Ljiljana i njena mama do kapije na dvorištu, dok smo se s ocem pozdravili u kući.
- "Nemojte zamjeriti ako nešto nije bilo po volji." - reče Ljiljanina majka.
- "Sve je bilo kako treba, i više od toga, predivno." - hvalim ja Ljiljanu.
- "Sad znaš gde je naša kuća, možeš ti sam i bez Branka navratiti, kao u svoju kuću." - Ljiljana će.
- "Pa navratite prije odlaska." - kaže joj mama.
- "Hoćemo, valjda ćemo zajedno putovati, radi dogovora." - kaže im Branko.
- "Obavezno, jer meni škola počinje nešto kasnije. Sutra dođite na kavu, kroz jutro, pa ćemo se o tome dogovoriti." - zamoli Ljiljana.
- "Dogovoreno." - rekoh u odlasku.
Požurišmo prema centru i Domu, počela je hladnoća štipati za lice, a Branko će:
- "Bogami, položio si ispit, hteo ti ili ne. Mater si joj oduševio, a ona ti u kući vodi glavnu reč."
- "Neka vrata ostanu otvorena, tako si rekao i ja sam te poslušao, pa i bolje je tako, zar ne?" - nasmijem se.
- "Nije ono za mene spremano, nego za tebe, da zagrizeš udicu. Ja sam tu domaći, znaju sve o meni kao i ja o njima, pa me ne treba pecati, i neki smo i rod, mada deseto koleno." - smije se on šeretski.
- "E moj provodadžijo, vidićemo šta će biti." - odmahnem rukom.
Sutradan smo navratili na kavu i Ljiljana mi reče da će petog februara putovati i da je sačekam na beogradskoj željezničkoj stanici, naveče, gdje će mjenjati voz za Kragujevac. Dok me je Branko čekao na dvorištu ona iskoristi momenat kada mi je pridržavala kaput da me poljubi u obraz "onako bratski", a ja joj vratim na usne da joj kažem da o bratstvu nema govora. Učini mi se da je iza zavjese koja je pokrivala ostakljena kuhinjska vrata stajala njena mama.
- 109 -
Kad smo se vratili u Beograd u Centar u Čelarevoj 14. učinilo mi se da nismo nigdje ni odlazili, tako su ferije brzo prošle. U školi nije bilo uobičajenog uhodavanja i privikavanja, odmah su krenula predavanja, vježbe i ispiti. Branko je uspio popraviti slabe ocjene u prva dva dana i sad je krenuo malo ozbiljnije učiti ne bi li taj status održao.
Na dogovoreni sastanak Majra nije došla, što sam pripisao nesporazumu, pa sam čekao neka se javi, i nisam dugo čekao, došlo je pismo s izvinjenjem i novim terminom. A ja sam prema dogovoru sa Ljiljanom otišao na željezničku stanicu da je vidim na proputovanju za Batočinu.
Imali smo na raspolaganju oko sat vremena, pa smo sjeli u već postavavljenu garnituru voza i pričali malo o školi, planovima poslije škole i neizvjesnosti koja nas čeka. I ona je bila spremna za studiranje, ali još nije čvrsto odlučila. Obećali su joj zaposlenje odmah poslije škole, pa ako bude ispalo ono što želi raditi, počeće raditi i vanredno studirati, a ako joj ne bude od toga ništa onda će studirati redovno ovdje u Beogradu.
O svojim planovima nisam joj puno toga rekao, već toliko da ću konačne odluke donjeti tokom ljeta. Mnogo je nepoznanica da bih sad rješavao tu jednadžbu.
Nastojala je ostaviti utisak zrele djevojke koja zna šta hoće i da su je mladalačke mušice prošle, stalno naglašavajući materijalnu stranu cjele te njene kombinatorike, vješto izbjegavajući da govori o osjećajima, o ljubavi i snovima, kao da su to sporedne stvari u životu.
Pred polazak sam je poljubio u usne, kao djevojku, ali ona je pokazala tek toliko topline kako bi sutra mogla reći da je to bila trenutna slabost.
Čekajući na peronu da voz krene razgovarali smo te zadnje sekunde preko prozora vagona, a kad voz krenu mahnem joj rukom i uputim se na tramvaj. Tu sretnem kolegu iz B odjeljenja, koji me odmah upita otkud znam onu djevojku koju sam pratio na na voz i ja mu rekoh da mi je poznanica i da je na proputovanju. On mi ispriča, bez zle namjere, da je on poznaje iz Kragujevca, hodala je sa njegovim prijateljem, pa sa ovim, pa sa onim, i da važi za malo slobodniju djevojku u tom gradiću. Sve ono, što je nastojala ona u susretima sa mnom prikriti kao zmija noge, iziđe u tri sekunde na svjetlo dana. Slušao sam ga pažljivo i čak poticao da sve u detalje priča i tako se potvrdiše moje slutnje da je ono njeno izigravanje nevinašca predamnom bila samo vješta gluma iskusne djevojke, kojoj su mnoge stvari bile poznate, a htjela je na mene ostaviti drugi dojam, dojam neiskusne i ozbiljne udavače.
Kolega mi obeća da će me još detaljnije obavjestiti, radi muške solidarnosti, kada bude išao kući i raspita se o njoj kod prijatelja, a to će biti skoro.
- "E moja Ljiljana, igraćemo se žmurke, a?" - pomislim u sebi i stvorim odluku.
- 110 -
Subota je bila dan kad sam trebao viditi Majru prvi put poslije praznika. Nismo se vidili skoro mjesec dana. Sastali smo se ispred bioskopa "Beograd" i krenuli put Kalemegdana.
- "Viči na mene, ja sam kriva! Zapravo na mojoj je strani krivnja, iako je možda opravdano što nisam mogla doći. Ispalo je da mi je mama imala slobodne dane, a ona ne zna za nas i eto, nisam mogla naći razlog da opravdam put u Beograd kad nema nastave. Oprosti mi molim te." - pravda se ona gledajući me plašljivo kao srna kad smo ušli u park.
- "Ne, neću vikati, nezgodno je kad tako ispadne, ali moramo na to računati, desi se van naše volje. Važno je da si sada tu." - kažem joj.
Stade, zagrli me i poljubi:
- "Hvala ti, već sam se spremila da ćeš mi prigovarati, jer znam da sam kriva."
- "Dobro je, ludice, opraštam ti." - ljubim je dok sjedimo na klupi i sunčamo se na škrtom suncu - "Kako si provela praznike? Pričaj mi." - razgovaram je.
- "Pisala sam ti. Puno mi se odužili, jedva sam čekala da počne škola i da viđam tebe." - smiju joj se oči.
- "Istina je ono što pišeš, zašto to ne kažeš sada, ponovi to sto puta, nikad mi nije dosta?" - gledam je u oči.
- "Pa, ti to znaš, ti to osjećaš, ti to vidiš. Zaljubila sam se i volim te, volim tvoje plave oči i ove iskrice u njima, volim tvoj glas, volim tvoju blagost, ne muči me, stidim se." - spusti pogled i sakri lice na mojim grudima.
- "Znaš da te volim i ne stidim se toga, pa se ni ti ne trebaš stiditi. To je naša uzajamna ljubav i ne vidim u tome ništa loše." - podižem joj lice milujući joj bradu.
- "Kad sam sama toliko toga ti isplaniram reći, a sad jednostavno ne mogu naći prave reči, ispadne sve nekako nedorečeno i škrto." - gleda me u oči.
- "Eto, već je bolje. Ne želim nikakav strah, stid ili laž između nas. Želim samo ljubav i povjerelje, želim da ti upoznam i dušu i tjelo, kao da je moje vlastito, da u svakom momentu zanam šta osjećaš, misliš i želiš od mene." - milujem joj kosu na zatiljku.
- "Ja i ne mislim više svojom glavom, kako kad si ti stalno tamo." - oslobodi se malo.
- "Ljubavi moja mala, ne želim ti biti baš takav teret, želim da budeš svoja i da me voliš kao i ja tebe." - ljubim joj nos oči i usne. Ona se opušta i mazi, grčevito mi stiskajući ruke.
Otpratio sam je na autobus smirenu i sretnu.
Nema komentara:
Objavi komentar