Crvena mladost (116-120)

- 116 -

U Bariču sam kod Steve i Ljubinke morao ostati nekoliko dana, a tada na par dana otići kod Branka u Negoslavce, pokazati mu i preći skupa sa njim gradivo za maturu u avgustu i tada otići kući na Vlaku i u Kninu se javiti na posao. Nije mi se baš žurilo, naradiću se do penzije.

Sa Batom sam išao na Savu, kupali se, pecali ribu, a naveče išli do Zabrežja gdje se okupljala omladina. Čekao sam ustvari sastanak s Majrom, a to će biti moguće tek za sedam dana kad njena mama počne opet raditi jutarnju smjenu.

I dođe taj dan. Tačno u devet sam bio na autobuskoj stanici u Umci. Majra me je čekala. Odmah me povela u pravcu Bariča, te smo kod zadnjih kuća krenuli niz livadu u šumarak prema Savi.

Sjeli smo u hladovini na travu zaklonjeni žbunjem od svakog pogleda i iznenađenja.

- "Kako mi se odužilo, nikako da vreme prođe." - odahnu ona poslije poljupca.

- "Samo radi tebe sam ostao, morao sam već da idem i javim se u poduzeću." - kažem joj.

- "Pa kad ideš?" - uozbilji se ona, kao da ne zna moje obaveze.

- "Popodne, večeras." - kažem joj tiho.

- "Bože dragi, kada ćemo se opet videti? - gleda odsutno preko drveća prema Savi.

- "Pisaću ti, sve ćeš znati. Nije ni to preko svjeta, sjednem naveče u voz i tu sam ujutro." - tješim i nju i sebe.

Zagrlim je nježno i poljubim:

- "Znaš da te volim, neka ti to bude utjeha." - milujem joj kosu.

Ležimo na travi i gledamo kroz granje nebo:

- "Voli me, voli, ljubavi moja, puno me voli, ne znam kako ću moći bez tebe." - lježe mi na grudi i ljubi me.

Otkopčavam joj bjelu bluzu i skidam joj grudnjak. Milujem joj sise i ljubim vrat. Stras nas obuze i za tren smo bili goli i sami. Nikoga nije bilo dok je pogled doseza, samo nas dvoje, trava, grmlje i nebo iznad nas.

Vodili smo ljubav ne znajući kada ćemo to opet moći, kao da je to zadnji put, trošeći zadnje atome snage naših mladih tjela.

A tada se moralo ići, a nama se nikako nije rastajalo, nije nam se dalo opraštati na dulje vreme.

Dara poče plakati, tiho, šutke.

- "Nemoj, suze nam ne trebaju. Volim te, voliš me, naći ćemo načina da budemo zajedno. Samo trebamo biti strpljivi." - brišem joj suze poljupcima.

Držeći se za ruke izađemo na cestu. Poljubimo se posljednji put i ona ode prečicom prema kući. Stade na vrh uzvišice, okrenu se i mahnu rukom, a tada nesta iza brega. Krenem na autobusku laganim korakom i vratim se u Barič. Spakovao sam stvari u zeleni kufer, pozdravio se sa Stevom i Ljubinkom, Batom, čika Acom i teta Cvetom i krenuo u Beograd. Dok je voz tutnjao preko Savskog mosta gledam u stari grad, Kalemegdan i u mislima se opraštam:

- "Doviđenja Beograde, kad budem dolazio uvjek ću se pomlađivati, u tebi ću uvjek biti mlad. Hvala ti bjeli grade za tu sreću."

Preko Vinkovaca stigao sam u Vukovar, a tada večernjim autobusom kod Branka u Negoslavce.

Branko se opustio, nije takao knjigu čekajući na mene. Počeli smo odmah raditi sutra ujutro sve do ručka, nisam mu davao da predahne. Puno toga je on propustio, kao da je bio na livadi, a ne u školi.

- "Bože dragi brzo li si zaboravio ili uopće nisi znao!?" - govorim mu ljutito.

- "Bližio se kraj, a meni se zanećalo, kao da sam proklet. Nede je karika pukla, a ja nisam uspeo povezati i eto ti vraga." - prvda se on.

- "Sad se znoji nad knjigom umjesto da juriš djevojke. To ti je kazna." - govorim mu gole činjenice.

- "Niko te ne može toliko kazniti kao što se možeš sam. Jebem li ovu ludu glavu!" - ljuti se na sebe i lupa šakom po glavi.

Drugog dana predveče, kad je malo zaladilo, pozva nas Boro da mu pomognemo dovesti bale slame, pa uskočišmo na traktor i odvezošmo se u polje.

On i Branko odvezoše tovar bala istovariti, a sestra mu Daša i ja ostadošmo u polju ispod bresta čekajući da se oni vrate po drugu turu.

Ona je završila trgovačku školu i treba početi raditi u Tovarniku. Za ljepa vremena će putovati, a poslije će naći sobu.

- "Hoćeš li mi pisati?" - upita me iznenada, pocrvenivši.

- "Pa hoću, poslaću ti razglednice." - slegnem ramenima.

- "Ti od Ljiljane nijednu drugu ne vidiš." - krivo joj, pa mi prigovara.

- "Nemam ja s Ljiljanom ništa, a ti si Borina sestra, kako da zavodim sestru od prijatelja, ako ne mislim i nemam mogućnosti za ozbiljnu vezu? Zar nije tako?" - objašnjavam joj.

- "Možda, ali ipak se ti javi, možda ja nekad dođem u Dalmaciju i zatreba mi tvoja pomoć." - uporna je ona.

- "Za to ne brini, uvjek ću ti pomoći, pa prijatelji smo." - štisnem je za obraz.

- "A zašto si onda išao kod Ljiljane u kuću? Upoznala te i sa roditeljima. To cjelo selo zna!" - opet će ona na staru temu.

- "Pa, i kod tvoje kuće sam bio, poznajem i tvoju familiju, šta to ima veze? Pusti selo neka priča." - branim se.

- "Nije Ljiljana ona šta se želi prikazati, lukava je ona lija. Ovde u selu svetica, a malo dalje od kuće prava frajla. Tako pričaju oni koji je znaju." - poče ona ogovarati.

- "Ne znam. Malo je ogovaraš, a ja ti kažem da me za nju nije briga. Ja ću najesen studirati redovno ili vanredno uz rad, pa armija, pa tek onda ću misliti na porodicu. To mi je cilj, a što se cura tiče, nema ozbiljnih veza, samo zabava." - objašnjavam joj svoje namjere.

- "Evo adresa, javi se ponekad." - izvadi papirić sa napisanom adresom, to je već ranije pripremila.

Čitam: Erović Daša, Trgovačka radnja, Tovarnik kod Šida i spremim papirić u džep.

- "Dobra si ti djevojka Dašo, želim ti sreću u životu, a to ti zaslužuješ." - držim je za ruke i poljubim u čelo, a u duši mi kanu suza.

- "I ja tebi, prijatelju moj." - prozbori tiho i tužno.

Dođoše Boro i Branko, utovarišmo ostatak bala, popnemo se na tovar i krenemo kući. Daša je cjelim putem šutila. Pada je mrak, na zapadu se nebo crvenilo, sunce je leglo na počinak u strništa. Ispred svoje kuće stajala je Ljiljana i mahnu mi rukom da siđem s traktora.

Skočim s bala i priđem joj:

- "Zdravo, kako si, kad si došla?" -pitam je.

- "Juče, dobro sam, trebam s tobom razgovarati." - reče.

- "Kada, reci gdje, može li sada?" - pitam je.

- "Dođi sutra pre podne, biću sama, jer moji moraju raditi u polju, a ne bi želela da nam neko smeta. Nemoj Branku reći, tiče se samo mene i tebe." - brzo izgovori.

- "Doći ću oko deset na kavu." - potvrdim dogovor.

- "Dobro, nikom ne kaži, molim te." - stisnu mi šaku, pogledavši na obe strane šora.

- "Laku noć." - rekoh i odoh u mrak, a ona šmugnu u dvorište.

Kad me Branko upita šta hoće Ljilja ja mu slaga da je htjela samo da se pozdravi:

- "Valjda ćemo je viditi večeras u Domu kulture na plesu, rekla je da će doći."

I bila je u Domu, pravili smo se oboje kao da se nismo ništa dogovorili.

- 117 -

Ustali smo rano, sunce je tek granulo, pili kavu i počeli učiti. Branko je uhvatio nit i sad je trebalo samo da vježba zadatke i drži se te niti, a ja sam ga puštao da sam rješava i tako stiče sigurnost te gleda u knjige, kako bi sam mogao tačno rješavati zadatke i biti siguran u tačnost rezultata.

U pola devet izdiktirao sam mu desetak zadataka i namignuvši mu rekao da to rješava dok se ja vratim, a ako neko pita gdje sam da kaže da sam s Borom otišao u polje i da ću se brzo vratiti.

- "Nećeš mi reći gde ideš?" - znatiželjan je.

- "Kad se vratim, sad se znoji radeći zadatke." - nalijem i popijem vinjak.

- "Sumnjam, ali dobro, neću pogađati i neću te pitati." - smije se i vrti glavom kad vidje da se ja hrabrim.

Pođem od crkve ljevo i krenem šorom.Već je ugrijalo, na vidiku nigdje nikoga. Kad sam se približio Ljiljinoj kući usporim, pogledam na sve strane, pređem ulicu i uđem na malu kapiju pod trijem.

Ljiljana je sjedila u hladovini i vezla mali goblenčić, a kada začu vrata odloži vez i hitro usta idući mi dva koraka ususret:

- "Bojala sam se da se nećeš moći izvući tajno, ne bi želila da neko zna."

- "Ne zna niko, došao je Boro kao poručen, sa njim sam bio malo u kafani, on ode u polje, a Branko misli da sam još sa njim. Jesi li zadovoljna?" - referišem joj da bude sigurna.

- "Uđimo u kuću." - otvori vrata i pusti me da prvi uđem, a zatim zaključa vrata.

Sjednem na kauč na koji mi ona pokaza rukom, a ona iz kredence donese vinjak i dvije čaše:

- "Jesi li za kavu?"

- "Da, hoću, ako će razgovor potrajati." - odgovorih.

Ona pristavlja kavu, na stol stavlja pijatiće i šalice, a ja čekam da nešto kaže, da vidim u kojem će smjeru.

- "Hoćemo li se pomiriti nas dvoje?" - upita iznenada okrenuta leđima, baveći se zakuvavanjem kave.

- "Ja mislim da se nismo ni svadili." - rekoh smireno.

- "Tvoja pisma su bila dosta smela." - sjedne na kauč do mene.

- "I iskrena, a ti nisi na dva odgovorila, ne znam zašto?" - rekoh.

- "Nisam znala šta bi, dvoumila sam se, nisam znala šta sve znaš o meni." - ustane i uli kavu u šalice, a tada opet sjede na kauč do mene.

- "Znam dosta, ono što sam napisao dovoljno je da znaš da znam i lice i naličje." - kažem joj.

- "Pa, ko ti je to sve napričao? Jesi li pomislio da to mogu biti ogovaranja?" - buni se.

- "Oni koji su mi rekli o tvom životu u Kragujevcu nemaju razloga da te ogovaraju, htjeli su mene zaštiti kao dobri prijatelji." - rekoh joj sigurnim glasom gledajući je u oči.

- "Da li ih ja poznajem, možda ipak ogovaraju?" - znatiželjna je do krajnosti.

- "Sigurno ih ne pozanaješ, slučajno su nas vidili na željezničkoj stanici u Beogradu i rekli mi, a da ih nisam ni pitao. Otkud bi ja znao da te poznaju, to je bio puki slučaj." - objasnim joj.

- "Pa, eto, imala sam neke mladiće, ali to nije bilo ništa ozbiljno, druženje i ništa više. Imao si i ti sigurno neke devojke, to je normalno, zar ne?" - govori mi pomirljivim tonom.

- "Pretpostavljao sam, znao ustvari, da tako zgodna djevojka ima dosta udvarača, možda i mladića, ali ti si rekla da si slobodna, da nemaš nikoga, pa sam pokušao, pošto mi se sviđaš, da budemo par, kao momak i djevojka i to sam ti napisao, iskreno bez uvijanja, ostalo je do tebe." - rekoh joj u jednom dahu.

- "Pogrešila sam, uvidela sam to odmah, a nisam znala kako da ti objasnim, zato sam šutila. Ovo niko ne zna sem tebe, ni Branko?" - muči je nesigurnost.

- "Sigurno ne zna ni Branko, ja o tome nikom nisam ništa govorio niti hoću, budi u to sigurna, moja intima ostaje samo moja, obećavam ti." - umirujem je.

- "Za našu tajnu." - podiže čašu.

- "Za našu tajnu." - ponovim i kucnemo se.

- "Hoćeš li mi pisati?" - pita odmah.

- "Ti mi nećeš odgovarati, nema svrhe." - nasmijem se.

- "O, sad hoću, nemam šta više pred tobom tajiti, kad sve znaš." - uze me za ruke.

- "Dobro, poslaću ti razglednicu da imaš adresu." - pristanem.

Gledam je u oči i dižem joj ruke do svog vrata, a ona shvaća i stavlja ih na moja ramena dok je privlačim i ljubim u usne. Ona prima poljubac i pušta moj jezik u usne, a tada me čvrsto zagrli. Uvlačim joj ruku ispod haljine i milujem joj grudi i osjećam kako joj bubre i čvrsnu, a bradavice se koče.

- "Nemoj, šta ćeš misliti o meni?" - uspije reći između poljubaca kad joj krenuh rukom niz trbuh među butine.

- "Puno toga smo propustili." - šapnem joj dok je ljubim u vrat i ušne školjke.

Ona se malo opire, neuvjerljivo i mlako.

- "Hajdemo u sobu, ovdje je previše svjetla." - šapnu mi.

Stajali smo uz krevet i grlili se, počmem je polako skidati, dio po dio odjeće i spuštati je na pod pored naših nogu. Ona mi istovremeno otkopčava pantalone i one spadoše na pod. Spustim joj gaćice i muškost gurnu među butine. Njene sise me bodu kao dvije dunje, u strasti je podignem kao pero i spustim na veliki bračni krevet, podignem joj noge i gurnem muškost ispod bujnog šumarka, naglo prodirući do kraja. Ona samo jeknu otvorenih usta i zadignute glave. Spustim se prsima na njene sise i gnječim ih, a ona se uvija bokovima kao zmija u ritmu mog prodiranja. A tada me zgrabi čvrsto rukama oko leđa i zabi prste i nokte u meso, podigne guzu odvajajući se od kreveta, zubima mi zagrize rame i sve vreme promuklo krklja dok ne ispusti snažan krik u moje grudi i opusti se po krevetu dok je primala potok sjemena.

- "Jeli bilo ljepo?" - šapćem joj u prekidima dok joj usnama pijem znoj s lica.

- "Divno je, više nego lepo." - prebaci nogu svinutu u koljenu preko moga trbuha.

- "Hoćeš li doći kad se smjestim u Dalmaciju?" - pitam je milujući joj glatku i ovlaženu guzu.

- "To bi bilo divno! Dogovorićemo se." - mazi se.

- "Biće mi drago da te imam, na mom terenu." - govorim dok joj ližem bradavice.

- "Joj, šta sam ti napravila?" - ljubi otisak svojih zuba na mojim prsima.

- "Ništa zato, vatrena si, to je iz strasti, proći će." - pravdam je.

- "Potpuno izgubim razum na vrhuncu, jel' ti to smeta?" - ljubi mi biljeg.

- "Ne, i ja se tako više uzbudim." - priznam joj.

- "Sad ću to izlječiti poljupcima." - ćuća mi ugriženo mjesto zakoračivši preko mene.

Osjećam joj vlažan bujni čuperak na trbuhu i muškost mi skoči kao opruga. Osjeća to ona i namješta međunožje da ga prihvati u sebe. Lagano se poče podizati i spuštati da joj muškost klizi od početka do kraja, a ja joj gnječim sise i štipam bradavice. Zabacila je glavu i otvorila širom usta da joj se vide svi cakleno bjeli zubi. Uzdržavam se da ne svršim prije nje, čekam je i nastojim da budem cjel u njoj, a ona bokovima šeta li šeta desno ljevo i kvasi mi trbug vlažnim čuperkom. A tada zatvori oči, zaškriputa zubima, njihanje pređe u drhtanje, dok joj ja silovito glječim sise, i onda uz krik se ukoči i naglo opusti po meni, grčevito cjedći iz muškosti i zadnju kap sjemena.

- "Ovo je ludo, poludiću od lepote." - šapne mi isprekidanim glasom direktno u ušnu školjku.

- "Tako se ljepo slažemo, istovremeno doživljavamo vrhunac." - i ja šapćem dahćući.

Kad smo došli do daha i smirili se razgovarajući smao prstima ona se prestrašeno trgnu:

- "Skoro je podne, moramo se obući."

- "Neće valjda neko doći!?" - pitam je.

- "Nisam sigurna, bolje je da nas ne nađu ovakve." - obukošmo se poslije brzog zajedničkog tuširanja.

Vratimo se u kuhinju i popijemo piće i hladnu kavu.

- "Ovdje me moji drže kao u zatvoru, a vidio si da nisam hladna osoba." - žali se.

- " Vidićemo se večeras na plesu, ali tamo bez intimnosti, tamo nas gledaju, to ja tebe radi." - opominjem je.

- "Da, da, samo tako. Da moji znaju za ovo, ubili bi me!" - govori ona.

- "Idem sad Ljiljo, ljubavi zločesta!" - ljubim je.

- " Nisam ti više zločesta, sad smo se izmirili." - vraća mi poljubac.

I tako je moja muška lovačka sujeta bila zadovoljena, a ona je opravdala svoje ranije "grehove".

Branka sam zatekao u radnom zanosu. Podiže pogled sa saveske kad uđoh na vrata:

- "Samo tren, sve sam rješio." - pruža mi svesku čim upisa zadnju brojku.

- "Onda nam sipaj piće." - gledam i kontroliram rješene zadatke.

- "Treba ti snage, nisi valjda traktor vozio?" - smijulji se.

- "Traktor je prema ovome šala." - smijuljim se i ja zagonetno.

- "Ajde reci mi kod koje si bio, prijatelji smo, neću te odati, pući ću od znatiželje." - ne može on svladati neizvjesnost.

- "Zakuni se da to šta ti kažem nećeš nigdje i nikada spomenuti!" - uozbiljim se ja, znam da ga se neću tako lako rješiti.

- "Kunem se majkom!" -prekrsti se.

- "S Ljiljanom." - tad mu rekoh.

- "U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, nikad ne bi pogodio, mislio sam da se ta vatra obostrano ugasila." - čudi se i krsti on.

- "Bila je samo zapretana, pa smo je raspalili." - kažem mu.

- "Sami ste bili?" - opet će on.

- "Sami cjelo vreme." - otpunem dim cigarete.

- "I? Jeli bila dobra domaćica?" - škilji očima.

- "Dobra, neću ti više ništa reći." - pokažem mu ugriz ispod majce.

- "Ko bi rekao? Ali nećemo više o tome. Ostaje među nama. Bravo prijatelju." - potapša me po ramenu i nasu joj jedno piće obojici.

To veče Ljiljanu sam vidio na plesu, uspjela mi je šapnuti dok smo plesali da ovih dana neće više biti sama kod kuće, što joj je puno žao i da njeni planiraju da svi odu na nekoliko dana kod tete u Vukovar. Ostalo je na tome da ćemo se dopisivati, pa ćemo se valjda i sresti, što prije to bolje. Ispratili smo je posle plesa, Branko i ja, a on je na po puta zaostao namjerno kako bi se Ljiljana i ja mogli u njenoj kapji oprostiti kako treba.

- 118 -

Nedjelja je, poduka je gotova, Branko je vidno napredovao i ja mu više nisam potreban. Sjedimo ispred njegove kuće, nas dvojica i Novica medicinar.

- "Evo Cice, vidi je što se upicanila?" - kaže Novica gledajući niz šor.

Ide tratoarom plavuša, vitka, na štiklama, u laganoj ljetnoj haljini na cvjetiće i plavoj bluzi velikog dekoltea, a bradavice na saisama joj ispupčile tkaninu. Kako hoda zanosno njiše kukovima te joj faldirana veštica leluja u ritmu koraka.

- "Mile, slobodan si popodne, evo ti šanse, raspuštenica je, a ona je na suprotnu stranu sela od one." - namignu mi Branko misleći na Ljiljanu o čemu Novica nje ništa znao.

- "A vi? Što meni dajete prednost?" - pitam ih.

- "Ja sam oženjen, a Branko je domaći, nema šanse." - govori Novica i zagonetno se smijulji.

Cica stiže do nas smješeći se žarko crveno našminkanim usnama ispod kojih se cakle ljepi bjeli zubi:

- "Odmarate momci?" - kaže umjesto pozdrava.

- "Tako nekako, da te upoznamo." - kaže Branko pokazujući na ene.

Upoznamo se, a ona kaže:

- "Vidjela sam te na slici, Ilija mi pokazivao u autobusu." - kaže ona - "Hoćeš li samnom, idemo na kavu kod moje prijateljice."

- "Idemo, nemam šta drugo raditi, a tako ljepo društvo i poziv se ne mogu odbiti." - laskam joj.

Uze me pod ruku i mi pođošmo niz šor nekih dvista metara. Dođemo kod njene prijateljice, crnke zlatnih godina, razvedene s djetetom od šest godina, radnice u "Borovu", gdje je radila i Cica.

- "Cico, gde mi nađe ovo zlato?" - pipka mi kosu crnka Evica gledajući da nije možda ofarbana.

- "E nećeš, ne nađo ja zlato tebi nego sebi, nećeš mi ga preoteti, danas sam nešto nemirna." - privlači me Cica uz sebe da joj osjetim obline.

- "Dobro, dobro, vidim ja koliko je sati, izvol'te piće i kafu." - servira nam čaše i vrelu kafu na stolić.

Ljetno popodne smo proveli šaleći se čas na račun jedne čas na račun druge, a svako malo vraćali na temu ljubavi, muškaraca, žena i seksa. Gatajući u kafu Evica mi proreče burni i slatki događaj, koji samo što se nije desio, možda već večeras.

Evica gleda i u Cicinu šalicu, prevrće je i okreće, odužilo se, a kad ova više ne izdrža:

- "Vidiš valjda nešto Evo, gukni već jednom nek je i laž!" - reče jasno i glasno:

- "Blago tebi Cico, noćas će se tvoja vatra ugasiti! Vidim te, evo ovde, ležiš na ledini, a noge ti dodiruju zvezde." - naginje prema njoj šalicu i pokazuje joj figuru prstom.

- "Eh, jesi mi neka prijateljica, ljubomorna si ko kuja!" - tobože viče na nju Cica.

U sumrak smo popili još jedno piće,oprostili se od Evice i prolazom između kuća krenuli kroz polje u pravcu Petrovačke ulice i Cicine kuće. Prebacio sam ruku preko Cicinih ramena, a ona me ljevom rukom zagrlila oko struka, pa tako šetamo tvrdim poljskim putem tarući se bokovima. Cica mi priča kako se bila udala, ali u braku nije ostala ni godinu dana, njen se muž nastavio ponašati kao da je još momak, izlazio u kafane i kod drugih žena, a nju zatvorio u kuću i zagorčavao joj život.

- "A ja sam želela decu i porodicu zašta on nije bio zreo. Eno ga i danas, luta od žene do žene i od kafane do kafane, za takve nije brak." - ispriča mi ona svoju nevolju mada je o tome nisam ništa pitao.

Udaljili smo se od sela idući dijagonalnom stazicom kroz polje. Iz sela žmirkaju osvjetljeni prozori, a u daljini se ravnica uskom, jedva primjetnom svjetlom trakom, spaja sa nebom punim grozdova bljedih treptavih zvjezda. Tišina para uši, tek po koji put iz sela se začuje lavež pospanih pasa, a iz polja preplašeni krik ptice.

Zašutišmo i stadošmo, bez rjrči se zagrlimo i strasno ljubimo. Oboje znamo zašto smo ovdje došli i bez uzdržavanja i lažnog stida milujemo jedno drugo. Cica je u tome pravi umjetnik, usne su joj podatne i sočne, a milovanja baš kako i gdje treba. Uvukla mi ruku u gaće i miluje muškost, dok se strasno ljubimo u usta i po vratu, po grudima, milujemo po guzi i leđima. Ona diktira tempo, vidi se da ima iskustva i zna šta hoće.

Milovanjem me dovela do usijanja, muškost mi nabrekla do bola i ja ne izdržah, svršim joj u ruku i svoje gaćice.

- "Jebi ga, nisam mogao izdržati." - kažem joj postiđen.

- "Nema veze, prvi mačići se u vodu bacaju." - kao da nije iznenađena.

- "Sad treba malo čekati." - rekoh.

- "Znam, imamo celu noć, naša je. Nije to ništa strašno, ne trebaš se osećati kriv." - umiruje me ona i dalje miluje.

Povede me rukom u travu, par metara od puta. Sjednemo i ona me sada lagano, nježno ljubi po grudima, otkopčavajući mi istovremeno majcu, dugme po dugme. Malo ljubi, malo liže, malo gricka, a tada mi skinu majcu, a zatim i svoju. Zabjeliše se dvije bujne nabrekle sise sa zašiljenim tamnim bradavicama i mi legošmo u travu. Prihvatam je na grudi i milujem joj leđa i rukoma klizim niz pršljenove do okrugle i glatko tvrede guze. Ona se, ne prekidajući mi ljubiti prsa i vrat, namješta da joj otkopčam suknju i ja je skinuh skupa sa gaćicama. Od bjeline njenog tjela noć se razdani, a moja muškost hoće da iskoči iz gaća. Ona se pridiže i skunu mi pantalone i gaćice, a onda me zakorači i uvede muškost u živu vatru međunožja. Njihala se lagano gore dolje pržeći mi međunožjem mošnje, a guzom hladila bedra. Šake mi nisu bile dovoljne da joj gnječim sise, nabrekle i skliske ispadale su, a ja sam ih nanovo hvatao kačeći se međuprstima za bradavice. A kad ona poče ubrzavati odignem se bokovima od zemlje i držim muškost do kraja u ljoj.

- "To, to!" - šapnu, a onda se spojeni prevrnemo, podignem joj noge skoro je savijajući u klupko i silovito prodirem do kraja. Miris iz međunoja napaja mi nozdrve, a pri svakom sudaru tjela čuje se šljapkanje, kao kad se gaca po lokvici.

Julija zavrće glavom ljevo desno, zabacuje je, široko otvara usta, a zatim naglo škljocne i škripa zubima dok joj se cjelo tjelo zgrči u jedan jedini grč, glasno kriknu i istovremeno i meni poteče u mlazovima potok sjemena u nju.

- "Ostani tako, baš mi je tako lepo." - šapnu mi ljubeći me iza uva i dlanom razmazujući znoj na leđima.

Ljubim joj meke usne, bradu i vrat, nježno i polako, prevlačeći svoje usne preko njih.

- "Vidiš da je bilo dobro. A ti se uplašio jednog prevremenog svršavanja. Kako i nećeš svršiti kad si celi dan bio nadražen, primjetila sam ja to, pa sam to namerno izvela, jer se ja sporo zagrejem, a ti bi završio za tren i eto moje muke. Ovako je bolje, zar ne?" - šapatom mi daje lekcije i gricka mi zubima prsa.

- "Šta mi to radiš, biću sav modar." - blago je prekoravam.

- "Dok god imaš ove modrice sigurna sam da ćeš se sećati mene, bar toliko vremena." - nasmija se.

- "Valjda hoću duže, vjerojatno cjeli život." - tješim je.

- "Možda hoćeš, možda nećeš, ko zna šta nas sve čeka u životu. Javi mi se ponekad razglednicom da znam šta je s tobom, možda nas sudbina opet negde spoji." - realno će ona.

- "Sad smo tu, ne mislimo na sutra. Sutra je novi dan." - skrećem sa ozbiljnih tema.

- "Tako je, od tebe ću uzeti noćas sve što mogu, neće ti biti mrsko davati." - zagnjuri mi lice u podbradak.

Vodili smo ljubav, tu u sremskoj ravnici, na livadi pored Negoslavaca, ve dok nam zora rosom ne umi naga tjela i dok zvjezde ne pobjegoše pobljedele od stida, besramno u svim mogućim pozama, znajući da će to ostati kao ljepa muzika u našim dušama i tajna u našim sjećanjima i nebu iznad i zemlji ispod nas.

- "Položio si prijemni, sad možeš na fakultet. Nemoj zaboraviti da sam ti ja bila mentor." - zadirkuje Cica.

- "Neću sigurno, dosta sam na ovom prijemnom naučio i uspio položiti. Hvala profesorice." - poljubim je opraštajući se ispred njene kapije.

Uvukao sam se u sobu tiho i na prstima, Branko je spavao tvrdim jutarnjim snom, a dok sam bio negdje između jave i sna začujem teta Vidu i čika Milovana kako zvone kantama na dvorištu hraneći i pojeći svinje, guske i kokoši.

Ustao sam pred ručak, Branko me probudio i donio vrelu kafu, nije mogao više čekati da sazna novosti, i kad mi ugleda modrice i otiske zuba po prsima ne upita ništa, već sam reče,mudro kimajući glavom:

- "Opa bato, tu se vodila bitka na život i smrt."

- "I da sam poginuo ne bi mi bilo žao." - kažem mu protežući se.

On dohvati bocu rakije i ispra mi ugrize, a ja zgrabim tu bocu i povučem dobar gutalj:

- "Treba mi malo snage, da stari ne primjete."

- "Pa, kad si došao, nisam čuo, čekao sam dugo, dugo i zaspao?" - pita Branko.

- "Minut dva prije nego su ti starci ustali." - rekoh.

- "Dobro je, reći ćemo da smo se skupa vratili oko ponoći." - nasmija se on.

Tako smo i rekli za ručkom. Teta Vida nas pogleda ispod očiju:

- "Laživi lopovi!"

- "Šuti Vido, kad kažu tako, tako neka i bude." - smije se brk čika Milovanu.

Sutradan sam putovao u Kistanje, na moju Vlaku. Oprostio sam se od teta Vide i čika Milovana i malog Ilije u kući, a Branko me pratio do autobusa. Tamo je bio Novica medicinar i pođe nam ususret:

- "Ideš Mile?"

- "Moram, treba raditi." - kažem.

- "O, gledaj!" - pokaza on očima preko naših ramena.

Okrenemo se napola i vidimo Cicu obučenu po gradski kako dolazi na autobus. Suknjica uz tjelo i bluza ističu joj obline, a visoke štikle još više ističu njen zavodnički elegantni hod.

- "Šta si joj radio da si zaslužio ovakav ispraćaj!?" - pita Novica.

- "A ništa, šta bi." - kažem mu.

Ona prilazi, ljubi me, a njima kratko: - "Ćao!"

Branko će:

- "Oho, ako smijem pitati, putuješ?"

- "Da, do Vukovara." - kaže ona držeći me pod ruku.

- "Dobar moj kolega, jel' da?" - provocira je Branko.

- "Tako, mlad i drčan, biće dobar!" - smješi se ona.

- " Da je takav ne bi ga ti pratila, mora da te je puno zadužio?" - šali se Branko.

- "To su naše stvari, ne trebaju nam sudije." - nasmija se ona.

Uđošmo u autobus i začas se izgubišmo u ravnici. Iza nas se dizao veliki oblak bjele prašine što zakloni vidik na Negoslavce.

Sa Cicom sam se oprostio na željezničkoj stanici. Poljubi me strasno stiskajući cjelo tjelo uz mene.

Dok je voz jurio ravnicom prema Vinkovcima još sam na usnama osjećao slatkast okus žarko crvenog karmina s njenih usana.

- 119 -

Polovinom jula stigoh kući. Sve je bilo onako kako sam ostavio. Jedina novina je bila da su djeca u osnovnoj školi završila jedan razred više. O struji i vodi se govorilo kao i ranije, biće uskoro, ali nikako da se to "uskoro" uobliči u nešto opipljivo.

Rosa je podnjela molbe za upis u nekoliko škola, a najviše je izgleda da će u Split u Medicinsku školu, Milica Ilina će u Medicinsku školu, ali u Šibenik. Ćaća je računao na Dušana, da će on srediti oko Doma i Škole, pa se nije puno sekira. Ako šta krene kako ne treba tu je uvjek Gimnazija u Kninu, u nju je išlo dosta učenika iz Kistanjskog kraja, pa su neki tražili da se u Kistanjama otvori odjeljenje Gimnazije, kako se toliko učenika ne bi patilo u putu, što pješačeći što vozom. Govorkalo se o tome, ali oni koji su trebali nisu ništa poduzimali, pa je sve ostalo na pričama.

- "Ti se nešto zadrža, kada se trebaš javiti željeznici?" - upita ćaća popodne kad sam usta iz kreveta.

- "Javiću se ovih dana, nije hitno, do penzije me čeka četrdeset godina." - kažem mu.

- "Pa, kako je u školi bilo?" - pita dalje on.

- "Dobro, evo vidi." - dodam mu diplomu i svjedočanstva od svih godišta.

Gleda on, čita detaljno i polako, pa će:

- "Sve petice, uvjek odličan, Boga mi dobro."

- "Tako je, sad trebam viditi gdje će me rasporediti na poslu." - kažem.

- "Gdje ćeš tražiti?" - on će.

- "Neku veću stanicu, Split, Knin, Šibenik." - ja ću odlučno.

- "A što nebi Kistanje, ne bi ima trošak za stan i hranu, to ti je pred kućom." - on će.

- "Ja planiram studirati vanredno, da i dobijem Kistanje, šta će biti teško, jer su tu rasporedili starije radike, ne bi mogao na ispite ići iz Kistanja do Zagreba, Splita ili Beograda, teško bi bilo i gubi se puno vremena, a i trošak je velik za noćivanje dok ispiti traju." - kažem mu.

- "Ja sam nešto razmišlja. Kako bi bilo da se ti upišeš na medicinu, ja bi se za pare nekako snalazio, a možda bi muga dobiti i neku stipendiju od Općine." - iznese on svoj predlog.

- "Kako stvari stoje ja bi za prijemni na medicini morao polagati latinski, kemiju, biologiju, fiziku i šta ja znam šta još, što ja nisam učio ili nisam imao gradivo po gimnazijskom programu. 


Drugo, Rosa treba neku srednju školu završiti, to je prešnije, ja bar imam posao, a čuješ da neki do njega poslije reforme teško dolaze." - glasno razmišljam.

- "Ne brini se ti, ja ću se preko glave prevrnuti, ali ću za tvoje studije pare naći, pogrešio sam prije četri godine što te ne uputi u gimnaziju, pa nebi sad želio pogrešiti." - otvoreno priznaje on.

- "Prije četri godine je bilo jedno, sad je drugo, ono se ne može vratiti, a ja ću se sad sam snaći. Studiraću pravo, ekonomiju ili saobraćaj i završiti nešto od toga, zato će mi služiti plaća, pa nemoj od mene neku pomoć očekivati, a ti se postaraj za Rosu. Tako stvari stoje." - rješim ja problem.

- "A, dobro, kako oćeš." - pomiri se i on sa mojom odlukom.

Sutradan ustajem, bilo je oko osam sati, i osjetim miris pečene janjetine. Izađem pred avliju i vidim da se iz Guvna dimi, ćaća okreće janje na ražnju. I mater sjedi kod njega na grumili.

- "Šta to slavite, koliko znam nije nikakav ni svjetovni ni crkveni praznik." - preskačem strugu na Guvnu.

- "Ajde povuci!" - pruža mi ćaća bocu lozovače.

Prekrstim se i pitam:

- "Da nazdravim, komu, čemu?"

- "Sebi, nama svima, kome oćeš." - smijulji se mater.

- "Ovo sam janješce čuva za tvoju diplomu. Zaslužio si ga, svaka čast na uspjehu i ocjenama, teško je take svjedodžbe dobiti." - malo ugrušan očepi ćaća.

- "Svi ste dobro učili, ali ti si posebno zaslužio, najmanje smo muke s tobom imali i oko škole i oko ostaloga." - mater će.

- "To mi je bio jedini izlaz da pobjegnem od mutike, pa kad sam već tamo onda neka bude kako treba i kako najviše mogu." - sjedoh do njih na grumilu.

Mater me pomilova po kosi:

- "Nije ti više kosa nako crvenkasta, ni pjega više nemaš. 


Odrastošte, a njesam vas se ni izdovoljila niti se svama poigrala. Šta ti je život, prođe ki tren."

- "A šta ćeš, tako je to, ajmo, gotovo je ovo, stara!" - reče ćaća i podiže ražanj s vatre.

Prvi put sam tad čuo da ćaća tako zove mater.

- 120 -

Sjedimo ja i Milan tu veče na Pištavcima. Ispod nas zeleni se Brina, Krka srebri na odsjaju zalazećeg sunca, a lahor na njenoj površini se igra ševarom i sjenama vrhova vrba. Posred te ljepote crvene se krovovi Manastira i bjeli vitki zvonik crkve. Od tišine večernjeg smiraja zaglumile uši.

- "Vidi šta se ljepo crvene krovovi Manastira, ki da su novu ciglu stavili." - Milan će.

- "Nisu, to je od odsjaja sunca." - velim ja.

- "I nema ljepše boje od crvene." - opet će Milan.

- "Tako je od pamtivjeka. Sve što je ljepo crveno je. Crvenom se diviš i bojiš ga se. Sa crvenim se rađaš i umireš. To je boja krvi, boja života, i boja smrti. I kad se rađa i kad zalazi i sunce je crveno, kao i svako živo biće. Najljepše cvjeće je crveno, voće također. U nošnjama svih naroda na vascjeloj kugli zemaljskoj od pamtivjeka najzastupljenija je crvena boja. Ljudsko biće pocrveni od uzbuđenja, srama, stida ili napora. I cura postaje žena sa crvenim znacima.

Crvena je boja, boja mladosti.

Crvena je boja, boja ljubavi.

Crvena je boja, narodna boja.

Crvena je boja, boja mesa.

Crvena je boja, boja ratova.

Crvena je boja, boja vatre.

Crvena je boja, boja ludosti.

Crvena je boja, boja vina.

Sve što je ljepo, crveno je!" - filozofiram ja dok zalazeće sunce izliva rumenilo po nebu i zemlji Bukovice.

A tada se javiše zvona, zvona Svetog Aranđela, duboka i medena, odgovori odjek od Bunjevačke brine, pa Donje brine, pa Čučevske brine, pa od Brzice i svi se spojiše u veličanstveni harmonij ljepote, zvuka i večeri.

Kad utihnu posljednji odjek ustašmo s litice i po navici lagano pored Manastirske njivice krenušmo kućama.

- "E, treba početi raditi, a kolega?" - veli Milan.

- "Ode naša crvena mladost, treba raditi!" - potvrdim ja.

...Kraj Četvrte knjige...