- 111 -
Kad je odlazio na ferije Makar Antun iz Ludbrega dobio je od mene zadatak da se raspita o Mirjani. Opisao sam kako izgleda, u koju školu ide i šta su joj roditelji, i kako mi reče, svojski se potrudio, ali je jednostavno nije bilo. Prijatelji su mu rekli da ima neka nova djevojka, da su je viđali sa roditeljima, ali nije izlazila na uobičajena mjesta gdje mladost izlazi. Išao je i u zgradu gdje su mu rekli da stanuje, rekli su mu tamo da ima jedna nova familija, ali da su negdje otputovali preko ferija, a kada će se vratiti da ne znaju. I tako veza sa Mirjanom još nije bila uspostavljena, iako sam posalao par razglednica na Maruševac i školu u Varaždinu. Možda hoće, ne treba gubiti nadu, jer mi je Toni obećao, kako smo zvali Makara, da će na tome raditi.
Sada je trebalo raščistiti sa Ljiljanom. Napisao sam joj pravo pravcato ljubavno pismo u kojem sam joj izjavio ljubav i da tako vidim našu vezu. Kakvo prijateljstvo, kakvi bratski i sestrinski odnosi, ne želim ići kao maca oko vruće kaše, već iz temelja krenuti kako treba, jer je ostalo gubljenje vremena.
Odgovor sam dobio onakav kakav sam i očekivao. Osim ljepog ćiriličnog rukopisa u njemu ništa nije ostavilo utisak, pusto žensko fraziranje, kako razumije, kako je iznenađena, kao je to za nju suviše brzo, kao želi da budemo prijatelji i pustimo vremenu da učini svoje.
Odgovorio sam u tonu prvog pisma ne uvažavajući njeno okolišanje. Ili će biti kako ja hoću ili nema ništa, uostalom nije mi bilo puno stalo do njenog diplomatskog taktiziranja. Odgovor sada nije bio brz, pa sam odlučio još malo pričekati i raskrstiti.
Uostalom, tu je moja mala Majra. Viđali smo se dva tri puta nedjeljno, išli u bioskop, šetali ulicama i po Kalemegdanu, ljubili se, milovali i mazili. Majra je bila sve slobodnija i opuštenija, pa sam znao šta joj odgovara prilikom milovanja, šta ne voli, a na šta još nije spremna ili se nije odlučila. Dolazilo je proljeće, iz dana u dan je bilo sve više cvjeća i zelenila, a naše žudnje smo ispunjavali našom ljubavi. Iznenada bi ona tako rekla:
- "Govori mi stihove Jesenjina." - i ja joj, najbolje kako sam umio, recitiram.
Tako bi tražila čas sihove Radičevića, Zmaja, Laze Kostića, Rakića, Ćopića, Šantića, Dučića, Miljkovića, Krkleca, Maksimovićke čas nekih drugih. A ja bi joj ispunjavao želju, pa rekao:
- "Ovom trenutku i mjestu više odgovara ova pjesma." - i recitirao je unoseći lično doživljavanje.
- "Moram priznati da sam zavolela srpski, dosad mi je uvek bio teret i muka, a sada mi je radost čak i gramatika." - prizna tako jednom.
- "Šta ti to odjednom bi?" - smijem se znajući razlog.
- "Ti stihovi, ustvari tvoje recitiranje, ta igra reči i misli ." - kaže ona.
- "Tu ti je profesor kriv! Srpski treba znati predavati. Ove pjesme sam recitirao na pravom mjestu i u pravo vreme i treba stvoriti odgovarajuće duševno stanje. Ako toga nema onda je suvoparno. I teško je shvatiti poruku." - pokušavam iznjeti svoje mišljenje.
- "Imamo mi dobrog profesora. To je pjesnik Matija Bećković, mada ga nešto napadaju kao da je neki buntovnik." - priča mi ona.
- "Čuo sam za njega, nešto malo i čitao. Njega napadaju političari što otvara neka pitanja koja njima ne odgovaraju, a i kolege pjesnici, naročito stariji, što nema ni prema njima respekta. Po onome šta sam od njega pročitao biće on veliki pjesnik, ali i zaljubljenik u samog sebe." - kažem joj.
Polovinom aprila ona se razbolila od gripa, pa se nismo viđali skoro petnaestak dana, a onda smo nastavili uobičajene susrete tokom maja, dok meni nije završila nastava dvadesetog maja.
- 112 -
Sada je trebalo polagati maturu. Polagalo se iz pet predmeta, pismeno i usmeno.
Cjela generacija je podjeljena u grupe, a ja sam bio u prvoj sa većinom kolega iz IV f razreda. Ispiti su počinjali za moju grupu petog, a završavali dvadesetdrugog juna. Diplome će se djeliti dvadesetsedmog juna.
Sa Majrom sam se dogovorio da se nađemo u zadnju subotu maja mjeseca, a onada ćemo se dogovoriti za sledeći sstanak. Poželila mi je sreću dugim i strasnim poljupcem i rekla da će me strpljivo čekati.
Kako Ljiljana nije odgovarala napisao sam joj pismo da mi pozdravi te i te prijatelje u Kragujevcu, a to su sve bili momci sa kojima se zabavljala koje mi je pobrojao kolega iz B razreda, rodom iz Kragujevca, i tako to pitanje skinuo sa svojih obaveza. Za maturske ispite sam bio pripremljen. Dok je moje kolege i cimere panika tjerala da uče dan i noć ja sam prema rasporedu ispita preletio gradivo iz sve četri godine. Dragoljub Jovanović, Pera Demić, Perasić Drago i Preradović Dušan neće ni izlaziti na ispite pošto su pali godinu, pa su bili slobodni do jeseni, ako ih život ne odvede na neke druge strane, pa su se pokunjeno i tiho oprostili i otputovali kućama. Pomagao sam i objašnjavao koliko sam stizao svojim cimerima i ostalima iz razreda i tako je vreme brzo prolazilo.
Prije zaknjučivanja ocjena za četvrtu godinu imao sam sukob s profesorom Simeunovićem iz sociologije. Htio mi je zaključiti četvorku, na šta ja nisam pristajao, jer sam bio siguran da znam više nego što piše u udžbeniku i onoga što je on izlagao na predavanjima.
- "Ja mogu postaviti pitanje koje nećeš znati, pa gde smo onda?" - preti mi on.
- "Vi ćete postavljati pitanja iz onoga što je u programu predmeta, a komisija će slušati, pa se ja ne bojim svojih odgovora." - ne dam se ja.
Pozvao me u kabinet, nije želio da idemo na komisiju:
- "Ne znam kako je došlo do ovih ocena, možda taj dan nisam bio dobre volje, znaš ja sam star i bolestan čovek, često nervozan, a znam da si ti jedan od najboljih učenika, pa ne treba oko toga praviti galamu. Evo, popraviću na odličan, ali šta ti to znači?" - pravda se on.
- "Znači mi radi upisa na fakultet, ako mi je Vukova nagrada već izmakla." - odgovorim mu.
- "Kako izmakla?" - pita on.
- "Uvedena je kasnije, moja generacija nije obuhvaćena njom." - kažem mu.
- "Pa šta misliš studirati?" - zainteresira se.
- "Vanredno ću, šta mi bude zgodno: pravo, sociologiju, ekonomiju, saobraćaj, nešto što ne traži prisustvo na vježbama na fakultetu." - rekoh.
- "Nemaš mogućnosti za redovno?" - pita on.
- "Da imam ne bi završio u ovoj školi. Ni u snu nisam sanjao da ću u njoj završiti." - objasnim mu.
- "Pih, onaj ko hoće ne može, onaj komu je fakultet u kući, ispred nosa, neće. E, to ne valja!" - obrisa stari profesor naočari.
- "Tako je to, moram sam." - složim se.
- "Dobro, nemoj mi zamjeriti, desilo se, nisam mislio na ovo što si rekao, uostalom siguran sam da znaš, ali i da ti nije bitno." - izreče on zbrda zdola i pozdravi se sa mnom.
Pismene zadatke sam rješio tačno i idealno. Imao sam toliko vremena da sam piso kaligrafskim rukopisom, pa sam opet izašao iz učionice na pola predviđenog vremena.
Na usmenim ispitima sam također blistao.
U četvrtak, dvadeset drugog juna, polagao sam zadnji ispit. Profesor Delić, videći ocjene iz ostalih predmeta, smijući se ponudi:
- "Da ne kažeš ni "a" evo trojka i gotov si!"
- "A zašto trojka, mogu i više!" - smijem se mrtav hladan.
- "Onda odgovaraj, imaš pitanja!" - krajičkom usana nasmija se profesor Slavić, kojeg smo zbog fizičkog izgleda i stila odjevanja, zvali "kriminalac", a kojem ne znam radi čega nisam nikada bio simpatičan. Odgovorio sam kratko, jasno, precizno i tačno na sva tri pitanja i profesor Delić ustane i oduševljeno reče:
- "Jesam li ti rekao da nema pameti veće od one iz Dinarskog krša. Čestitam ti zemljače i sine. Prvi si diplomirao i gledajte: sve petice! Od prvog razreda do mature. Teško će ko još ovo postići!"
Čestitaše mi i ostali profesori i ja odoh i zastanem ispred škole. Gledam Dom, školu, restoran, prostrano dvorište, biste željezničara Narodnih heroja i jarbole za zastave i osjetim se nekako prazno. Gotovo je! Zar je to to!?
Prilaze mi kolege iz drugih grupa, čestitaju, raspituju se o težini pitanja i govore:
- "Blago tebi! Što bi sve dali da smo sada u tvojoj koži."
- "Ništa strašno neće ni vama biti. Neko za sat, neko za dva, neko za dan dva i gotovo je." - tješim ih.
Odem u Dom, a na portirnici pismo od Majre. Ponesem ga u sobu, bacim se na krevet i čitam. Piše kako joj je škola završila, kao se dosađuje i misli na mene i da joj javim kada ću doći kod nje kući na Umku, jer joj mama sada radi prepodne.
Odlučim da ne javljam ništa, već da odem na Umku. Sada sam slobodan pet dana do dodjele diploma, večeras će moje društvo slaviti, a sutra ću rano otići i biću sa njom cjelo prijepodne, a onda ću produžiti kod Steve i Ljubinke u Barič, javiti im da sam diplomirao, a onda ću odrediti šta ću dalje.
Cimeri su pristizali i bacali knjige, samo Branko dođe pokisao, pao je, treba ponovo polagati u avgustu iz predmeta saobraćaj. Pao je i Vlado Tomaš, pa su me molili da poslije dodjele diploma dođem u Negoslavce i ostanem par dana i da im pokažem zadatke sa diplomskog ispita, kao bi u avgustu položili. Obećao sam im, a oni će sutra kući, nemaju razloga čekati diplome, jer ih za njih neće biti.
Navečer smo izašli da prosllavimo, a onda smo na povratku u Dom donjeli nešto pića i ludovali do kasno u noć, nastojeći da ne smetamo drugim grupama koje su još polagale.
Sve je bilo jasno, četri godine su prošle, puno truda i rada je uloženo i sad je gotovo, treba ići raditi ili studirati. Ali kao da toga nismo svjesni, ne prihvaća nam se fakt da je sve prošlo i da povratka više ovdje nema, treba ići dalje, pa kako bilo da bilo.
A tada se pročula vjest da će stipendisti ŽTP-a Beograd, koji su položili odličnim, automatski dobiti stipendije za studije na saobraćajnom fakultetu, dok iz ostalih ŽTP-a to neće moći. Nisam mogao vjerovati da je tako nešto moguće, ali mi razredni reče da je stvarno tako. Škola je uputila takav predlog svim ŽTP-ima, ŽTP Beograd je prihvatio, dok su svi ostali odbili.
- "Nemaš sreće, jedino ti to mogu reći." - slegnu on ramenima - "Paradoks je to, ali je naša stvarnost."
Svu sreću, radost, olakšanje pokvari mi ta podjela po Republikama, to različito tretiranje ljudi po porjeklu, mjestu rođenja, pripadnosti Republici, dok se ovamo pričaju priče o radu, sposobnosti, trudu i rezultatima kao jedinim mjerilima za vrednovanje ljudi. Ako željeznica nije više jedinstveni sistem, onda ni država to nije, svak će vući na svoju stranu, iz dana u dan sve više, a čemu to vodi nego pucanju veza koje nas spajaju. Danas željeznica, sutra milicija, prekosutra vojska i eto šest država, a ideja jugoslavenstva ode u prošlost, za koju izginuše milijuni ljudi u Prvom i drugom svjetskom ratu. A da li će to ići mirno? Sumnjam, braća se djele pa psuju jedan drugom mater i ćaću, čupaju se, tuku se, lažu, varaju, a kako će onda biti sa velikim zajednicama kao što su republike. I sama pomisao na to mi izazva trnce u duši i javi se nada da valjda do toga neće doći, neće dati Tito, SKJ, i borci NOR-a, pa i narodi, jer bi im to ograničilo slobodu kretanja na koju su već navikli i življenje u jednoj državi.
Nada je tu, ali ako se već ovako djele učenici, zašto se ne bi i nešto drugo.
Sve te misli mutile su mi radost i izazivale ogorčenje na takvo stanje, a ono vječito pitanje kad nekoga zaobiđe sreća: "Zašto baš mene?" motalo mi se po glavi dok sam tonuo u san.
Te noći sam sanjao košmarne snove, bez početka i kraja, čas sam se snijao, čas plakao, a stalno se provlačila neka tanana zebnja kojoj se razlog nije znao.
- 113 -
Već u sedam sati ujutro krenuo sam "Lastinim" autobusom prema Umci. Jutro je bilo vedro i nasmijano, tek tamo prema Avali vidjeli su se pepeljasti oblaci. Biće vruć dan.
Oko pola osam stigao sam na Umku, učini mi se rano pa svratih u kavić i naručim vinjak i kafu, da potrošim malo vremena i stišam uzbuđenje, sagledavajući sve moguće nepredvidljive momente koji bi se mogli desiti na putu do Majrine kuće. Pisala je da je sama kroz jutro, a ako neko bude, predstaviću da nekog drugog tražim, smislio sam i ime i neku ulicu bb. Nisam važan ja, nisam želio da nju stavim u neugodan položaj ili da nas uhvate u laži, ako do nekog objašnjavanja dođe.
- "Idem, pa šta bude, biće!" - sam sebe ohrabrim i sigurnim korakom krenem prema njenoj ulici i kući.
Koračao sam sigurnim korakom kao da sam tuda stotinama puta prolazio i da mi je sve poznato i tako dođem do njene kuće. Niti sam koga sreo na putu niti me je ko vidio. Pokucam i vrata otvori Majra i stade kao ukopana od iznenađenja i šoka šta me tu vidi.
- "Sama si?" - tiho je pitam.
Ona kimnu glavom zadržavši još izraz iznenađenja na licu, nije mogla doći do rječi.
Uđem pored nje i zatvorim vrata:
- "Niko me nije vidio, smiri se." - rekoh joj.
Ona se povrati:
- "Hvala Bogu." - i zagrli me.
- "Juče sam primio tvoje pismo, juče sam diplomirao i odlučio sam da dođem i lično ti to kažem, a najviše što sam se poželio tebe." - držim je za obe ruke.
Ona je u kućnoj svjetloplavoj haljini, raščupane kose i još pospanih očiju.
- "Čestitam od srca, divan si!" - zagrli me oko vrata i pruži usne sočne kao breskve na strasni poljubac koji obostrano usljedi. Dvije tvrde jabuke bodu me u prsa, a drhtavi trbuh prenosi vibracije na moj, dok joj butine obuhvatiše moju nogu.
- "Samo mi donosiš radost i sreću." - odvoji se i donese piće i čaše i krenu da ih stavi na mali stolić kod kauča.
- "Čekaj, šta ćeš ako neko naiđe?" - upozorim je.
Zastade, a onda odluči:
- "Idemo u moju sobu. Ne očekujem nikoga, ali može neka od komšinica naići, mada sumnjam, jer su noćas do kasno bile u gradu. Ali šta je sigurno, sigurno je." - zaključa kuću i krenu u svoju sobu sa čašama i kristalnom flašom u rukama.
- "Izvini na neredu, tek sam ustala." - stavi čaše na svoj radni sto, a prekrivač zategnu na krevetu.
Sjednem na krevet, a ona do mene, naspe nam piće i pogleda me blistavim očima:
- "Čestitam još jednom i neka te sreća prati!'
Kucnnemo čašama i ispijemo piće, a ona pita:
- "Jeli bilo teško?"
- "Prilično, ali je ispalo dobro, odlično." - držim je za ruku.
- "Znam ja, pametna je ovo glavica." - obuhvati mi rukom glavu i poljubi usne.
- "Šta si planirala za jutros?" - pitam je milujući joj kovrčice po vratu.
- "Ništa! Baš sam htjela namjestiti sobu i do centra u dućan po hleb. Mama je sve juče skuvala, a ja bi čitala ili nešto vezla da mi prođe vreme i slušala muziku i mislila na tebe." - smije se mazno.
- "Nećeš morati misliti na mene, tu sam." - kažem joj.
- "Još bolje, mazićemo se." - miluje mi lice.
Zagrlim je i privučem sebi da joj osjetim toplo jedro tjelo. Ljubim joj vrat i skidam s ramena kućnu haljinu , pa joj ljubim ramena. Ispod haljine joj je prozirni svileni kombine sa sitnom čipkom koji ne sakriva okrugle bujne grudi i mrke bradavice. Odvežem joj haljinu, ona dopušta da joj spadne na krevet, podižem joj kombine i ona ostaje samo u gaćicama, a ljevom rukom instiktivno pokri sise.Uzmem joj tu ruku, lagano je odmaknem i ljubim joj bradavice. Ona se prepušta, rukama mi mrsi kosu naslanjajući bradu na tjeme.
Začas prestanem i skinem svoju majcu i spojiše nam se gole grudi. Osjećam kako joj srce ubrzano i jako tuče. Otkrijem pokrivač i ona se ispruži po bjelom čaršafu i pokri se do pupka. Ne govoreći ništa skinem se u gaćice i uvučem do nje.
- "Ljubavi moja, ti si mi draža od svih diploma ovoga svjeta, koliko sam čekao ovaj trenutak." - šapćem joj i strasno ljubim u usta. Rukom joj milujem sise, a one hoće da puknu, svaki dodir bradavica mami joj duboki uzdah.
Ruka mi lagano klizi prema tvrdom trbuščiću i miluje joj čuperak svilenih bujnih kovrčavih dlaka, a kad krenuh još niže ona stisnu butine:
- "Nemoj, bojim se." - prošaputa mi isprekidanim vrelim dahom pržeći mi uvo.
- "Biću nježan, ništa te neće boliti." - odgovaram joj i pritiskam rukom malo niže. Pritisak butina popušta polako, a prsti napipaše toplo vlažno i nateklo međunožje. Kad povukoh prstom preko dražice obrasle kovrčavim mokrim dlačicama ona zaprede kao mačka i duboko, duboko uzdahnu.
Podignem se na koljena i skinem svoje i njene gaćice. Poluotvorenih usta i mutna tamna pogleda gleda u moju muškost i kao da htjede nešto reći, ali joj rječ zasta na usnama. Legnem na bok i okrenem je praema sebi i stavim muškost u njeno međunožje. Ona je poče stiskati butinama dok joj obema rukama gnječim okruglu glatku guzu.
Ljubimo se u usta strasno, sise su joj nabrekle a bradavice zašiljile u mojim šakama, dok mi ona sve jače butinama gnječi muškost.
- "Želim te, odmah." - prošaputa poluglasno, provuče ruku ispod mene i navlači me na prsa. Pratim je bez žurbe dok se ona namješta na leđa, butine i trbuh joj nekontrolirano drhte u sitnim trzajuma.
- "Želim te, molim te, odmah." - sad zavapi jačim šapatom, a ja gurnuh nabreklu muškost u ovlaženo i vrelo međunožje. Ona instiktivno skupi noge u koljenima i raširi ih u kukovima do kraja. Muškost uleti duboko u nju i ona je grčevito stisnu, pa pusti potmuli krik. Lagano sam uvlačio i izvlačio muškost. A ona se poče ritmički gibati, gnječeći mi jaja vlažnim jabučicama. A onda ubrza ritam i na kraju podignu guzu od kreveta kočeći tjelo nastojeći da ga cjelog zadrži u sebi, stisnu ga grčem i zaprede glasno kao mačka, isprekidano i dugo. Moja sjemena tečnost se izli u nju u istom trenu.
- "Ljubavi moja, lepo li je ovo!" - zagrli me oko vrata rukama i butinama oko kukova, gurajući mi jezik do kraja u usta i tako me drži nekoliko trenutaka, pa onda klonu. Koža joj je bila klizava od znoja kao i uvojci kode na vratu i sljepočnicama.
- "Mile, voliš li me?" - upita tiho.
- "Volim ludice, ludo te volim." - šapčem joj.
- "Nije me bolelo, osjetila sam samo malo, kao ubod igle, ništa više." - šapne zadovoljno.
- "Rekao sam ti da se ne plašiš i da ću biti nježan." - rekoh duboko uvlačeći vazduh.
- "Ovo ti je moj dar za diplomski, kako si znao da ću pristati?" - smješi se nježno.
- "Osjećajem, poznajem ti tjelo i dušu." - govorim joj milujući joj čuperak i vlažno međunožje.
Na prstima je bio crveni trag:
- "Evo ti znaka djevice."
Ona pogleda u prste i ugleda krvavi trag, ispod jastuka izvadi bjelu maramicu i obrisa međunožje. Par crvenih flekica oboji bjelinu maramice.
- "Ovo je tebi za uspomenu." - pruži mi maramicu.
- "A šta ja tebi da dam?" - pitam je.
Uze sa stolića male nožice i odsječe mi mali uvojak kose:
- "Ovo je za mene."
Doda mi čašu s pićem i kucnemo se:
- "Sretan ti dolazak među žene." - kažem.
Ona ostavi čaše na stolić i legne po meni:
- "Satraću te!" - reče i ljubi me.
- "Pokušaj!" - igramo se.
Uzbudili smo se za čas:
- "Čekaj, sad ćemo ovako." - namještam je da klekne na laktove i koljena. Obla bjela guza joj se zategnu, a čuperak iskoči među nogama. Muškost joj silovito gurnem do kraja, ona jeknu i cjelo tjelo joj se zatrese. Držim je za bokove i silovito prodirem dok joj se guza i cjelo tjelo trese od udara, saginjem se niz njena leđa i obema šakama obuhvaćam joj sise i dahćem u njen potiljak.
- "Sada ti pokreni bokove." - šapnem joj i držim muškost duboko u njoj. Ona trese bokovima stiskajući ga ubrzanim grčenjem cjelog tjela.
- "Jooj, ovo je dobro, slatko, lepo." - dahće ona.
A tada se ja pokrenem opet silovito prodirući u nju, ona se savi u leđima da što dublje prodirem. Zatrese se cjelim tjelom, pusti lagani krik pun zadovoljstva. Tad je okrenem i podignem joj noge obuhvatajući ih rukama i vukući ih prema njenim ramenima. Osjećam da sam duboko u njoj dok ona šeta guzom ljevo desno, gore dolje, a trbuh joj se grči i poče ponovo titrati dok joj iz grla izlaze promukli krici. Stisnu mi muškost i ja prosu sjeme u nju.
Nesta nam snage i mlitavo se opustišmo jedno preko drugog izmješanih udova.
- "Bilo mi je lepo, neopisivo lepo." - šapće mi u uvo kad je došla do daha i mazi se kao mačka.
- "Biće još ljepše,samo trebamo voditi računa da ne ostaneš trudna." - kažem joj.
- "Pa ja učim za medicinsku sestru, znam kad su mi plodni dani, ne boj se toga." - odagnava mi strah.
- "Jesi li zamišljala da će biti ovako?" - pitam je dok nam se snaga vraća u tjela.
- "Još je lepše, a ti si zato zaslužan, pratiš moje tjelo, nisi sebičan." - igra se prstima sa mojim usnama.
- "Jeli ti žao što si izgubila nevinost?" - pitam je.
- "Ne, sve moje kolegice su je izgubile odavno, a ja sam čekala da je izgubim sa nekim koga volim i dočekala sam. Neopisivo mi je lepo s tobom." - sada mi slobodno miluje muškost.
Majra se potpuno oslobodila, nema više onog srama i ustručavanja, gola hoda ispred mene i igra se mojom muškosti kao da smo to radili godinama.
- "Koliko je sati?" - sjetih se pitati, javi se oprez.
- "Imamo još vremena, tek je jedanaest, skupa ćemo u centar, ali kasnije. Jesi li gladan?" - odgovori i pita.
- "Ma kakvi, kad te vidim tako golu ne pada mi hrana na pamet, odmah se uzbuđujem." - nasmijem se - "Odmah se diže."
- "Lako ću ja njega spustiti, neće tražiti pored mene na drugom mjestu." - smije se i ona prihvaćajući šalu.
Popili smo opet piće, popili i kavu, popušili po cigaretu i opet se počeli maziti. Ustao sam i zagrlio je. Ona mi se objesila oko vrata pripijajući se uz moje tjelo. Muškost ju je bockala u trbuščić, a ona je uze i stavi među butine i poče je stiskati. Rukama joj milujem i pritežem guzu, a kada me poče privlačiti krevetu okrenem je i pokažem joj da se nasloni rukama na zid. Ona odmah shvati i malo isturi guzu i raširi noge. Muškost joj uđe odozdo i ona poče igrati guzom. Stiskam joj grudi i prodirem silovito. Noge joj poslije par minuta zadrhtaše, a ja je jako stisnu oko slabina i prodrem do kraja.
- "Svršavam." - kroz promukli krik reče.
- "I jaaa." - kriknu u njen zatiljak.
Spustišmo se na krevet i odmaramo se boreći se za vazduh, mirujemo isprepletenih udova kao zakovani za postelju.
- "Dosta je za danas." - kažem joj i odem u kupatilo, istuširam se i vratim u sobu da se obučem, a ona se mota oko mene i otežava mi oblačenje, smješi se vragolasto i pipa po svim djelovima tjela.
Dok se ona kupala ja sam se obukao, a tada pomagao njoj da se obuče od glave do pete,tako da se to oblačenje prilično oteglo.
Bilo je već podne i ona pogleda kroz prozor, pa kad se uvjeri da nema nikoga dade mi znak da izađem i prema dogovoru odem niz put i sačekam je pušeći cigaretu.
U centar smo došli ruku pod ruku.
- "Znaš, sad me malo boli pika." - šapnu mi blistavih očiju.
- "Šta je radila nije ni čudo, proći će do sutra, ako ne, lječićemo je na isti način, klin se klinom izbija." - kažem joj vragolasto.
Majrine oči su se smijale tajnovito kad sam spomenuo sutra, jer smo se dogovorili da dođem kod nje u isto vreme.
- "Stiže autobus, poljubimo se "rođački" da neko nešto ne posumnja i ja produžim za Braič, jedva čekajući da dođe sutrašnji dan.
- 114 -
Ljubinka i Stevo, čika Aca, teta Cveta i Bato su mi čestitali na diplomi, pili smo u ime toga dok sam im ja pričao u detalje kako je bilo na ispitima.
- "Mamicu ti tvoju, vidiš li Milu, a ti mangupe na popravni!" - ljuti se čika Aca na Batu.
- "Pa šta, popraviću, neću izgubiti godinu." - brani se Bato.
Poslije ručka išao sam s Batom na Zabrežje, da vidimo ko ima na plaži i da nam prođe vreme. Tamo smo našli njegovo društvo i zafrkavali se sjedeći pored vode u ladovini i pili pivo. Vratili smo se kasno, zaspao sam gledajući televiziju. Sutra je trebalo ići po diplomu, svečanost počinje u deset sati.
Kao i juče dan je bio ljep i topao, a autobus, za divno čudo, poluprazan. Izađem na Umci i krenem istim putem kao i juče kod Majre. Čekala me je kod poluotvorenih vrata i odmah ih za mnom zaključala. Otišli smo u njenu sobu, sada je bila uredna i namještena.
Oči joj se nasmijaše, kad je napravljenom gestom upitah šta je sad to?
- "Sinoć sam rano zaspala, a jutros ustala kad i mama. Ona se čudi i pita šta je sa mnom, kad još ne spavam." - priča mi.
- "Pa šta si joj rekla ?" - upitam.
- "Da je to verovatno zato što sam navikla celu godinu ustajati u to vreme kad sam išla u školu." - smije se.
- "Dobar izgovor, lopovice mala." - hvalim je.
Ona je u svjetloplavoj majci uz tjelo i platnenom bjelom šorcu. Kosu je uredno počešljala, a lice i usne jedva primjetno našminkala. Gledam je u grudi gdje se na majci ističu ispupčenja od bradavica, pa ih nježno dotičem prstima. Ona mi uzima prste i širi mi ruke, a tada ih stavlja na svoje bokove i svojima grli oko vrata. Ljubimo se nježno, lagano i sjedamo na krevet.
- "Promenila sam čaršafe i oprala ih. Bili su malo krvavi, da mama ne vidi i pita otkud to." - objašnjava mi kad uvidi da sam primjetio promjenu.
Skinuli smo se do gaćica, ona otvori prekrivač i uvučemo se u krevet. Mazeći se sve više padamo u strast, sise joj nabubrile kao dinje, a svako dodir bradavica izmamljuje joj uzdah. Bez žurbe joj sa guze skidam gaćice i milujem toplo i već vlažno međunožje, a ona mi butinama stiska i popušta šaku u ritmu milovanja dražice. Odjednom se naglo skoči i skinu mi gaćice, zakorači me i rukom uvede muškost u međunožje, polako, centimetar po centimetar, sve do kraja i tad se poče gibati gore dolje. Gnječim joj sise i stiskam slabine naizmjenično. Zabacija je glavu, zatvorila oči i igra sve brže i brže, a onda se skameni, promuklo kriknu i slomljena pade na moje grudi. Pratio sam njen ritam i svršio sam istovremeno.
Ljubim joj oznojeni vrat i masiram glatka leđa dok mi ona dahom hladi ramena.
- "Volim te, volim te, volim te..." - šapuće.
- "Volim te, volim te, volim te..." - ja joj odgovaram.
- "Kada ćeš otići ?" - nenadno me upita.
- "Sedmog jula, ako se šta ne izmjeni." - kažem joj.
- "Kako ću ja bez tebe?" - tiho će.
- "I ti ćeš meni nedostajati, puno!" - kažem joj.
- "Hoćeš li studirati u Beogradu ?" - pita ona dalje.
- "Ne znam, možda, volio bi." - rekoh istinu.
- "Kada ćeš znati?" - pita ona ponovo.
- "Trebam se javiti firmi u Kninu, imam sa njima ugovor, pa vidjeti uvjete upisa na fakultete, sagledati mogućnosti roditelja, raspitati se o stipendijama, ima puno toga u malo vremena." - nabrajam joj.
- "O, što bi bilo lepo da studiraš ovde, bori se kako znaš!" - hrabri me svojom željom.
- "Hoću, iskoristiću i najmanju šansu." - obećavam joj.
Ona odskakuta onako gola i donese nam piće. A tada se uvuče kod mene u krevet, kucnemo se i pijemo ga podbočeni jastucima.
- "Moram ići po diplomu, zakasniću!" - kažem joj.
- "Samo još malo, o kako sam sretna ovako pripijena uz tebe." - moli me i počilje se maziti.
Opet smo vodili ljubav, polako, dugo, do iznemoglosti. Oboje smo bili mokri od znoja i ostajali kao topljenici bez daha. A kad smo se povratili na brzinu se skupa istuširamo i obrišemo jedno drugo.
Bilo je krajnje vreme, morao sam ići
- "Sedmog te čekam na autobuskoj u Umci u devet sati. Obavezno moraš doći!" - još jednom me opominje.
- "Sigurno ću doći!" - ljubim je.
- 115 -
Požurim, bolje reći trčim, na autobus, a kad stigoh tamo, njega nema pa nema. Neko od putnika reče da je tamo na krivini prema Bariču neka saobraćajna nesreća, pa da autobus ne može proći dok milicija ne obavi svoj posao. I dođe tek poslije sat vremena pun bjesnih putnika što su svi kasnili tamo gdje su krenuli. Kasnio sam i ja, ali se nisam puno sekira. Uzeću diplomu, spakovati stvari u Domu i vratiti se u Barič kod Steve, tako smo se dogovorili juče.
Kad sam stigao u Centar on je bio kao pust. Portir mi reče da su svi u amfiteatru gdje se djele diplome. Nisam tamo htio naknadno ulaziti, slušati frazirane govore i pohvale, šta ja imam od toga.
Najbolji učenik generacije nema stipendije, a oni iz ŽTP-a Beograd imaju. Dosta mi je ispraznih pohvala bez materijalne podrške. Ne mogu gledati nepravdu i aplaudirati joj.
Stajao sam u svojoj učionici i gledao kroz prozor panoramu Palilule prema Dunav stanici, Dunavu i Ovči i prisjećao se onog dana kad sam ovdje došao. Kao da je to bilo juče, a evo sad prolaze zadnji trenuci, za sat vremena ću zauvjek otići. Bilo mi je žao, neka tiha sjeta uvuče mi se u dušu, a misli mi lete po Beogradu. Malo po malo uvukao mi se u dušu, srastao sa provedenom mladošću i sad treba krenuti dalje u neizvjesnost, a sve ovo ostaviti, i Beograd i mladost. Duboko uzdahnem i sjednem u svoju klupu, položim glavu u šake i šapućem:
- "Zbogom Beograde, zbogom mladosti, nikada i nigdje neće biti kao što je ovdje bilo."
A bilo mi je devetnaest godina, jedan mjesec i šesnaest dana.
Trgla me buka u hodnicima, ustanem i odem kod prozora, a drugari počeše ulaziti u učionicu.
- "Gdje si ti, šta nisi došao na vreme?" - pita me Stevo Milivojević.
- "Kasnio autobus, pa nisam htio naknadno ulaziti u amfiteater, bili ste već svi ušli i cermonija počela." - kažem mu.
- "Najbolji si učenik generacije, a kažu da po ocjenama nosiš rekord mnogih generacija i da će ga teško ko uskoro stići." - priča mi Stevo.
- "Zato sam dobio stipendiju!? Jebeš prazne rječi!" - kažem mu ljutito.
- "E, da, to je nepravda!" - potvrdi Stevo.
Došao je i razredni profesor Zović, uručio mi je diplomu i kao nagradu knjigu Dobrice Ćosića "Deobe" i čestitao u ime škole.
Obrati se svima, rekao je kako mu je bilo drago što nam je bio razredni starešina, kako je naš razred najbolji u generaciji i da je dao najboljeg učenika. Želi nam da budemo takvi i na budućim radnim mjestima i puno sreće u životu, a kad dođemo u Beograd da navratimo u Centar, uvjek ćemo biti rado viđeni.
Aplauz i razlaz. I to je to.
U Domu sam spakovao ono malo stvari, pozdravio se s cimerima i ostalim društvom i u masi koja je odlazila napustio Centar. Nisam se imao hrabrosti osvrnuti.
Nema komentara:
Objavi komentar