Crvena mladost (96-100)

- 96 -

Za praznik Dan Republike moj kolega i cimer Branko Milovanović me nagovorio da pođem s njim u Negoslavce kod Vukovara:

- "Ti nećeš ići kući, daleko je, a kod mene smo za čas, Vinkovci, Vukovar i eto nas. Svega oko tri sata puta, eto nas na večeru."

- "Neugodno mi je Branko biti nekome na teretu, tvoji jedva čekaju da ti dođeš, a ja sam samo gost i stvaram im obaveze." - branim se.

- Ma kakve obaveze, pa meni mama zamjera što te nisam dosada pozivao i rekla mi je da ne dolazim bez nekoga od vas izdaleka, a usput ćeš mi nešto iz nekih predmeta razjasniti. A ja sam im toliko pričao o tebi da te poznaju kao i ja." - uporan je on.

I tako mi krenemo to predprazničko popodne i stignemo oko sedam naveče u Negoslavce. Iz tog kraja je bilo dosta kolega Vinkovčana, Vukovaraca, Osječana, pa smo svi bili u vozu do Vinkovaca, izvodili ludorije kao i ostala mladost i put nam začas prođe.

Od Vukovara smo putovali autobusom i poslije pola sata ulazimo u oveće mjesto.

- "Evo nas, ovo su Negoslavci." - kaže Branko.

- "Pa ovo je pravi gradić!?" - gledam ušorene kuće i široke neasfatirane ulice.

- "Selo, ovakva su naša sela u Sremu, a i po celoj Vojvodini, Slavoniji, Baranji, ma celoj Panoniji, veća su po prostoru i broju stanovnika nego vaši dalmatinski gradovi." - nasmija se on.

Autobus stade na prostranom centru sela i Branko mi poče odmah objašnjavati šta je šta i gdje se šta nalazi:

- "Ovo ti je Dom, tu je bioskop, ples, birtija, sve na jednom mestu, ići ćemo večeras tamo da te upoznam sa društvom i curama, samo pazi da te odmah neka ne zgrabi, ovde si ti na ceni kao stranac i smatraš se dobrodošao gost u svakoj kući." - uči me on.

Roditeljska kuća mu je bila tu odmah u glavnoj ulici kod crkve. Kolna kapija u visokom ciglenom zidu, do nje manja vrata na pješačkom ulazu, a u produžetku lastavica od kuće sa dva velika prozora prema ulici. Kroz pješačka vrata ulazilo se na natkriveni trijem sa zidanim stubovima, a tu su bili ulaz u kuću i prozori od soba. U produžetku kuće bila je gospodarska zgrada sa raznim namjenama, kao i na suprotnoj strani dvorišta. Iza prvog dvorišta je bilo drugo gdje su se puštale kokoši, guske, svinje i ostala živina, koju već u selu drže, a iza toga bašča, a dalje polje do horizonta.

Pred kućom nas je dočekala omanja bucmasta ženica u moderniziranoj sremačkoj nošnji sa obaveznim krznenim điletom, majka mu Vida.

Izljubi nas obojicu i uvede u kuću gdje je sjedio čika Milovan, Brankov otac, i mlađi mu barat Ilija, koji je još išao u osnovnu školu.

Čika Milovan ustane i pozdravi se s Brankom i sa mnom, a kad se ispozdravljašmo sa malim Ilijom pozva nas da sjednemo za stol, natoči rakiju i nazdravi za srećan dolazak, a i da se ugrijemo.

- "Vani je Boga mi oštro, vi mladići to ne osećate, ali moje kosti itekako." - prozbori hrapavim promuklim glasom, čovjek srednje visine i lika kakav će Branko biti u njegovim godinama.

Majka Vida se ustrčala po kuhinji, oko šporeta najviše, pitajući nas čas ovo čas ono i ne čekajući odgovore sa pitanjima nastavljala dalje.

- "Vido, pusti momke na miru, da dođu do reči. Ima vremena, sve ćeš doznati." - opominje je čika Milovan.

Kad je mama Vida saznala da Branko šepucka u školi poče ga grditi:

- "Mile je s tobom u razredu i u sobi, šta ga ne pitaš ako ti nešto nije jasno? Sigurno bi ti pomogao, ali ti misliš na devojke, a ne na knjigu."

- "Da mi on ne pomaže bilo bi duplo gore, a što se tiče devojaka on je gori od mene, ne samo da misli na njih nego ih i viđa." - buni se Branko.

- "Pa kako on može, a ti ne možeš. Istu školu učite!" - nije joj jasno njegovo pravdanje.

- "On mama uči manje od mene, on je znao koliko i naš učitelj ovde kad je došao u školu, a to je teško nadoknaditi. Eto šta znači osnovna škola." - i dalje se Branko brani.

- "Kako znaš ti moraš završiti tu školu, pa učio dan noć, sad je kasno za padanje, koliko smo se samo istrošili, a znaš da je tatina penzija mala, a tu je i Ilija, stiže i on na red." - zaključi ona kritiku.

- "Pusti Vido, ta ljudi su oni, znaju oni to i bez tebe, biće sve u redu." - umiruje je čika Milovan i nudi nas rakijom.

Mama Vida je za večeru pripremila pravu gozbu. Bistra juha, supa, pečenje, salata, kolači, vino, servirano sve po najstrožem protokolu, a čika Milovan je na moje interesovanje pričao kako je krenuo odmah u partizane, jer su bile došle ustaše i NDH, kako su ih lovili kao divljač i tjerali u logore, kako su im kuće bile spaljene ili u njih naseljavani Hrvati iz Zagorja i Hercegovine, kako je prošao Srem, Bosnu i ko zna gdje nije bio, kako je bio ranjavan i sada prima neku mizernu invalidsku penziju. Zemlja je u Zadruzi, eto imaju od nje hleba, a zeleni iz bašte. "Tako, životari se." -završi on.

Malo su se raspitivali o meni, o mojima, pa kad saznaše da nas ima sedmoro djece mama Vida reče:

- "Ja imam njih dvojicu, pa je teško, a mogu zamisliti kako je tvojoj materi. Sreća, pa dobro učite! Eto Branko, nađi mu ovde dotaricu, ima ih ovde u Negoslavcima, pa će imati i posao i kuću i imanje." - kaže ona pola u šali pola ozbiljno.

- "Ja ću ga upoznati, pa neka bira." - smije se Branko materinoj računici.

- "Smej se ti, smej. A šta bi mu falilo da se oženi bogatom devojkom." - kaže i čika Milovan.

- "Da, da, vi sada mislite da je zgodna, lepa, nije zgoreg misliti i da je dobrostojeća. Neće biti višak ako nešto ima i imovine." - ozbiljno će mama Vida.

- "Ajmo Mile loviti dotarice!" - ustane Branko od stola - "Idemo u Dom, da ga upoznam sa društvom."

- 97 -

Nismo oblačili kapute, preletimo onih stotinjak metara onako u odjelima. A tamo je već u toku bila priredba u čast Dana republike, davali su je đaci osnovne škole. Kao i svuda, malo recitala, malo partizanskih pjesama, a onda se orkestar premjesti na malu binu, stolice publika postavi uza zidove i tako se oslobodi podijum za ples. Muški odoše prema šanku, a mame i tete posjedaše na stolice, kao koke na sjedala i promatraše cure i momke kako igraju sremska kola, neprestano se naginjući jedna drugoj i nešto šapućući.

- "Šta ove babe ne idu kući, gotova je priredba?" - pitam Branka.

- "Taman posla, ta one su došle da gledaju kako se koja cura ili momak obukao, ko s kim pleše i ko koga pogledom štreca. Sutra će o tome po cjelom selu pričati. A tu su i da paze na svoje ćerke, da ne bi zastale negde u mraku s kojim momkom. A o tebi će se sutra u cjelom selu znati i već će tebe i mene večeras zvati da sutra dođemo na kolače." - smije se on objašnjavajući običaje, a tada me povede do muškog društva oko šanka i upozna sa njima. Sve su to bili domaći momci, neki su studirali u Beogradu, neki su išli u srednje škole u Vukovaru, a posebno me je upoznao sa Borom s kojim je odmah ugovorio da ćemo ga posjetiti sutradan odmah poslije doručka.

Pilo se pivo, vino, ali i rakija, kao ko. Popišmo piće i vratišmo se kod plesača i kad je orkestar počeo svirati šlagere Branko me pozva da "dignemo dvije cure na igru."

- "Ti ćeš Ljiljanu, a ja ovu drugu. To su moje kolegice iz osnovne škole." - kaže mi.

Došli smo do njih i njihovih matera. Branko se pozdravi sa svima, a onda predtavi mene i ples je počeo.

- "Ti si Ljiljo večeras dobila premiju, sve će ti cure zaviditi, očekujem revanš." - govori joj Branko plešući uz nas.

- "Branko, Branko, sto je vragova u tebi. Možda sam je i zaslužila!?" - pocrveni Ljiljana.

- "Pusti ga nek se šali, samo ne znam šta će ti mama reći?" - uključim se i ja u šalu.

- "Šta će reći, zvaće vas na kolače! Branko te je nahvalio kao da si ikona." - kaže Ljilja.

- "Pa, šta se tebi čini, jesam li upola onaoga što je Branko napričao?" - pitam je iako ne znam šta je to sve Branko napričao, vjerojatno same superlative.

- "Nije puno lagao, bar na prvi pogled mi se tako čini." - nasmješi se ona, rumenih obraza što od vrućine što od pogleda koji su nas boli sa svih strana.

Ljiljana mi tokom razgovora za vreme plesa ispriča da je četvrta godina Ekonomske škole u Kragujevcu, tamo je kod tete, da nema momka, da je jedinica i da joj je Branko daljnji rod, ali se drže kao da su bliski rod, baš zato što nema nikoga u bližem srodstvu od njegovih.

- "Oho, doći ću sutra na kolače, vredi se malo pomučiti kad je dotarica u pitanju." - kažem joj, okrećući na šalu.

- "Ako je samo to razlog neće biti ništa." - sad se smije ona.

- "Volio bi da to nisam saznao, a i nisam znao kad sam te zamolio za ples, vidiš da sam te ipak izabrao radi nečeg drugog." - nastavljam mudrovati.

- "A zbog čega drugog?" - direkto će ona.

- "Pa, zna se. Od svih cura ti mi se najviše sviđaš." - i ja ću direktno.

- "Ima ovde dosta lepih devojaka, čak i lepših od mene, zar ne?" - smijulji se ona lukavo gledajući ispod oka.

- "Ima raznih ljepota, meni si ti najljepša, drugome neka druga, to je stvar ukusa." - ja ću poluozbiljno.

- "Pa, opiši po čemu tako sudiš?" - uporno će ona.

- "Sudim po svim osjetilima, a najvžnije mi se čini šesto čulo." - izvrdavam se.

- "Sad mi ništa nije jasno, šesto čulo, šta je to?"- kao zbunjena je ona.

- "To ti je zbir svih pet i plus jedan, da se izrazim matematički." - objašnjavam neobjašnjivo.

- "Još mi nije jasno?" - i dalje će ona.

- "Treba to malo duže objašnjavati, van ove buke, negdje nasamo." - zacakliše mi se oči.

- "A tako!" - čini mi se da je shvatila.

Muzičari krenuše opet narodnjake pa ja i Branko ispratimo djevojke do njihovih mama.

- "Sutra se vidimo na kolačima, jel' tako Branko?" - pita ga Ljiljana.

- "Svakako, doći ćemo popodne." - potvrdi Branko.

- "I ti Mile, obećavaš?" - njena će mama.

- "Branko je šef, biću s njim." - obećah.

Više nismo plesali već se priključili momcima, a oni su tamo pričali jedan drugom gdje su bili i šta su radili, tko sa kojom curom hoda, ko se ženi, dok se pijucka crno vino, poneko pivo. Društvo je bilo sve veselije, a cure su s mamama i tetama polako odlazile kućiama.

- "Neko povede pjesmu, tiho, a onda orkestar prihvati i počeše svi pjevati:

- "Oj Stevane Sinđеliću..."

Branko se izdvoji korak i nagnu prema mom uvu:

- "Izvini, ovi pjevaju stare srpske pjesme, nemoj da ti bude neugodno."

- "Zašto neugodno?" - čudim se.

- "Pa ti si Hrvat." - šapnu on.

- "Kakvi Hrvat, kao i ti ja sam Srbin po nacionalnosti!" - nasmijem se grohotom.

- "Jebo te Bog, četri godine se poznajemo, a ja celo vreme mislim da si ti Hrvat po nacionalnosti!" - sad će i on glasno.

- "Nikad me nisi pitao, niti sam ja imao povoda da kažem, eto ti." - rekoh mu.

Društvo je zastalo s pjesmom i sluša nas dvojicu, neko dobaci:

- "E, jebi ga Branko, prevede momka u drugu naciju i veru ni kriva ni dužna!"

- "To je zato što vi ne znate da u Dalmaciji ima Srba i pravoslavaca. Pitajte popa za Manastir Krku, Krupu i Dragović, za Dalmatinsku episkopiju i episkope čije je sjedište u Šibeniku. A ti si mislio da ako mi prezime ne završava na - ić, da ne mogu biti Srbin. Ima puno Hrvata sa prezimenom na - ić i Srba bez tog nastavka i ovdje kod vas u Vojvodini, akamoli u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj." - rekoh im.

- "Pa, koja je tvoja slava?" - upita Boro očito još sumnjičav.

- "Sveti Andrija Prvozvani, na 13.decembra, a kršten sam u Manastiru Svetog Aranđela, na Krci, od oca igumana Nikodima Opačića." - izbacih kao iz topa.

- "Kraljevska slava ljudi, Svetog Andriju slave Karađorđevići." - reče postariji gostioničar.

- "A znaš li da ove pesme brane komunisti?" - jedan će od njih sjajnih vodnjikavih očiju.

- "Ja sam komunist pa ne branim! Kako možeš zabraniti narod i njegove pjesme? Brani se ono što je povod pjesmi, a ne pjesma. Ako je taj povod ili radnja loša, zlonamjerna, onda se i pjesma kalja. Švabe su pjevale "Lili Marlen", čistu ljubavnu pjesmu u propagandne svrhe, da veličaju svoj nacionalizam i rasizam, a ne radi ljubavi o kojoj pjesma govori. Šta ima Stevan Sinđelić i pjesma o njemu protiv bilo koga, kad o njemu i njegovom patriotskom činu učimo u istoriji, ili "U gori raste zelen bоr" ili "Ljepa naša domovino" ili "Tamo daleko"? Po meni ništa, kao takve veličaju osjećaj za svoje, a nisu uperene protiv drugoga, pa zašto se ne bi pjevale?" - pokušavam objasniti svoje viđenje.

- "Ali milicija to brani!" - reče Boro.

- "Milicija, šta zna milicija, ko je nju ovlastio da sudi o umjetnosti?" - pitam ga.

- "Neko joj je sigurno naredio." - Boro će opet.

- "Taj je isti kao i milicija. Možeš ti pjevati i "Obraše se vinogradi" i zlo činiti, nije po meni pjesma važna koja ne priziva zlo, a zlo se čini i bez pjesme." - dosta mi je mudrovanja.

- "Da, tako je!" - reče Boro i prilično ugrušan poče:

- "Obraše se vinogradi tamo kod Topole...", prihvati orkestar i ugrijano od piva i vina društvo, a tada "Tamo daleko", pa "Igrale se delije", a onda "Majevicu" i "Po šumama i gorama" i mnoge druge do duboko u noć, dok neke ne svlada vino, nekoga san , a nekoga hrapavao grlo. Uvukli smo se tiho u perine ne paleći svjetlo, a ujutro smo ustali čili kao da smo cjelu noć spavali.

- 98 -

Za ovo doba godine vreme je bilo ljepo, prohladno i vedro kao staklo. Dok bi se sunce podiglo za dva štapa moglo se ići bez kaputa, a tlo je bilo suvo, tvrdo i utabano. Idealno za skitnju koju smo ja i Branko planirali.

- "Idemo do Bore, on mi je kao brat, moram se njegovim roditeljima obavezno javiti, a posle ćemo biciklima do Petrovaca, kod Petre." - predloži on za doručkom.

Tako i bi. Borina kuća je bila nedaleko centra, desno od raskršća. Roditelji nas dočekaše u kuhinji nudeći nas rakijom, kavom i kolačima, koje mi izbjegošmo i odemo kod Bore u radionu koja je bila u dvorištu naspram stambene zgrade. Popravljao je neki od priključaka za traktor turpijajući neku rupu od šarafa nastojeći je proširiti:

- "Trebam staviti jači šaraf, ovaj fabrički je slab, stalno mi puca."

Gledam po radionici punoj raznih bušilica, brusilica, pila, ključeva, čekića i nekakvih djelova od auta, traktora i ko zna čega još po ćoškovima, za koje je samo majstor znao šta su, čemu služe i da li su ispravni.

- "Trebam to malo srediti, ali nikad ne stignem, uvek nešto iskrsne, pa tako to čeka, važno je da znam gde je šta." - pravda se kad uhvati moj pogled po radioni.

Boro je završio za mehaničara u Vukovaru prošle godine te se počeo baviti opravkom auta, traktora, kosilica i kombajna uz ostale poljoprivredne radove na svojoj zemlji, držeći i nešto prasadi, krava i živine. Sestra Dragica mu ove godine završava trgovačku, a mlađa još ide u osnovnu školu.

- "Dobro smo sinoć proslavili, a Mile?" - nasmija se kad vidi da mu šaraf za kojeg je širio rupu glatko lježe u ležište.

- "Boga mi, dobro! Jeli tako kod vas svaki put?" -pitam ih.

- "Uglavnom, za Novu godinu je još luđe, traje c elu noć, pa za Božić, a šta da ti nabrajam, sada preko zime uvek se nađe neki praznik ili svetac, pa se lumpuje." - odmanu on rukom i odnese dio kod traktora i gleda kako će odgovarati sa novim šarafom.

- "Bude li kad nereda, tuča ili slično?" - pitam ih opet.

- "Retko, ako neko pretera u rakiji, ali ga uvek neko smiri, ta skupa smo odrasli, nema potrebe za milicijom." - kaže Boro, a Branko potvrđuje.

- "Znači da Sremci nisu žestoki kako se priča?" - nasmijem se.

- "Ta da, nismo ako nas niko ne dira, ali ne damo na se, to je istina." - potvrdi Boro - "A videćeš, ti kao Brankov gost i kolega možeš u čiju god hoćeš kuću ući, svuda ćeš biti počašćen i kao vlastiti gost primljen, možeš devojku birati koju oćeš, niko ti neće zameriti, taki smo mi." - nastavi on dok zateže šarafe na montiranom djelu traktora.

- "A kad raeagujete, kad vas naljute?" - pitam ga.

- "Zna naići grupa frajera iz Vukovara ili okolnih sela, pa se ne ponašaju kako treba, provociraju, gnjave cure, razbijaju po birtiji, e to ne može! Dok si fin čini šta te volja, ali na silu ne može. Neće devojka s tobom da pleše, neće, pa šta, ne možeš je natjerati, a ako je prisiljavaš, onda ćemo je braniti, zna se, tako to ide kod nas." - zadovoljno baci Boro alat u ćošak.

- "Tako je svuda." - rekoh.

Uđošmo u kuću i posjedašmo za stol. Majka mu donese rakiju, kavu i kolače. Popišmo rakiju za zadravlje i pijemo kafu i pušimo:

- "Vidiš Mile, Branko ti to sigurno nije rekao, u mojim žilama teče i švapska krv. Pradjed i prababa su došli u Negoslavce iz Švapske i ovde ih narod lepo primio. Bavili se kovačijom i poljem, djed se oženio Srpkinjom iako je bio katolik, a otac se oženio opet Srpkinjom, pa svojom voljom postao pravoslavac i partizan. Prve dve godine rata kao Švabo štitio ovde narod od ustaša, bio čak i nekakav nemački službenik, a kad više nije mogao podneti uz pomoć drugova prebacio se u partizansku jedinicu, a tada hitlerovci mu spališe kuću i svo imanje. Možeš zamisliti kako mu je bilo, ali mi jednom reče da je više volio svoje drugove s kojima je odrastao nego celu Nemačku, pa kud će nego sa njima. I evo ga sada u godinama, kako drugima tako i njemu, ne traži nikakve posebne zasluge već ore zemlju, drži svinje i živinu, a meni omogućio da se bavim mehanikom. Ako je čovek prvo čovek nego ostalo šta se nadograđuje, nacionalnost, vera, zvanje itd., onda mu svagde ima mesta, ali to uvek nije lako." - povuče on duboki dim i otpuhnu ga ustranu.

- "Ne, nije mi Branko ništa govorio. Stvarno ti ocu nije bilo lako, pljuvan sa više strana, a bio je u pravu kao čovjek, kao ljudsko biće, trebalo je to izdržati." - potvrđujem mu i u mislima pokušavam dokučiti kroz koje nevolje je taj čovek u to doba prolazio i u kojim dilemama je bio.

- "Malo on o tome priča, skoro ništa, ali mu je zdravlje otišlo. Ta mani, bilo, ne ponovilo se." Kaže kad ga ponekad upitam." - doda Boro.

- "Oćemo li u Petrovce, ostavite te priče." - uskoči Branko.

- "Idite vi, ja moram neka drva srediti. Uzmite moj bicikl, ako vam treba." - veli Boro.

Vozili smo džobastom putinom prema Petrovcima, sreća da je bilo suvo. S obe strane puta polje sve do ruba horizonta. Negdje se crne uzorane njive, negdje su strništa, a negdje kupice kukuruzovine, tek tu i tamo uz među po koje bagremovo stablo izđikalo usred male šikare. Na strništima na stotine vrana traži hranu, a jata golubova čas su na njivama, a čas na iznenadan neprirodni šum uzleću i zaplove iznad njiva prema plavom nebu.

- "Srem,Srem, divan je..." - pjevuši Branko svojim hrapavim glasom i tjera bicikl uporedo sa mnom izbjegavajući džombe.

- "Zna li, Sremče, Petra da ćeš doći?" - pitam ga.

- "Pisao sam joj da ću navratiti, ako bude kod kuće, bude, ako ne, ništa. Znaš, ona je Slovakinja, ovo je njihovo selo." - reče on.

- "Pa šta, šta ima veze?" - pitam.

- "Oni drže do svojih običaja, složni su, vredni su i мiroljubivi. Malo teže prihvataju druge, ali ide, ako si uporan i imaš dobre namjere. Nećemo u kuću ulaziti, samo ćemo na kapiji malo divaniti." - obavjesti me o svom planu.

Pred selom je bio krst i mala kapelica sa kipićem raspetog Isusa Hrista okićenog uvelim cvjećem. A kuće ušorene, urednih fasada i svježe ofarbanih kapija. Iz dimnjaka plavičasti dim kao strela stremi nebu, a golubovi lete s krova na krov i guguću li guguću. Branko stade pored kuće ofarbane u žuto i pokuca na prozor.

Na prozoru se isti čas pojavi djevojka svjetložute kose kao ječmena slama i veselo se nasmješi. Ja sam stajao uz kraj kolovoza i od njih me djelila duboka voša i travnjak na kojem su bili ogoljeli grmovi ruža i nekog drugog cvjeća, a između njih velika stabla lipa golih grana. Zapalim cigaretu i gledam okolo. Kuće, nalik jedna na drugu, kapije isto tako, na sred sela crkva sa visokim gotičkim tornjem okružena velikim krošnjama platana i žutim niskim zidom sa ogradom od kovanog gvožđa. Na ulici nigdje nikoga, ni čovjeka, ni žene, ni živine, ni pasa, kao da tu nema života, da je to selo bez stanovnika.

- "Ajmo kompanjo." - pozva me Branko.

- "Ajmo, jesi li obavio šta si htjeo?" - pitam ga kad smo poodmakli . - "Ta da, nema tu ništa ozbiljno, samo simpatija." - kaže on.

- "Pa gdje su ti ljudi, nigdje nikog živog?" - raspitujem se.

- "Neko u polju, neko u dvorištu, neko u kući, neko u štalama kod stoke, nema ti ovde ni usred ljeta naroda na šoru. Tako je to ovde!" - objasni mi.

- "Kod nas gdje god kreneš uvjek nekog sretneš, tamo su ljudi više van kuće nego u njoj, a ovdje izgleda obrnuto." - pričam mu ja o razlikama.

- "Ovde je tako, radi se u dvorištu, na njivi, u kući, naveče se izađe u gostionu ili Dom i tako teku dani. Ljeti je nešto bolje, ali ne puno, jer se više radi, skoro po cjeli dan, pa i noću." - objašnjava mi Branko.

Popodne smo otišli kod Ljiljane na kolače, posjedili malo i dogovorili se da sutra skupa putujemo, a tada otišli u Dom. Sada je treštao, umjesto orkestra, radio sa police, a mi vodili duge muške razgovore, čas isprazne, čas dubokoumne, ali smo se rano vratili kući. Branku sam nešto pojasnio iz nekih predmeta, pa smo ranije legli, treba sutra rano putovati.

Vraćali smo se u Beograd na isti način, samo obrnutim redom. Ja i Ljiljana smo se dogovorili da ćemo se dopisivati, onako prijateljski. A uveče, kad sa skupilo cjelo društvo u sobi, ovaj izlet u Negoslavce činio mi se kao san, a ne maloprijašnja stvarnost.

- 99 -

Idući jednog dana preko Slavije susreo sam medicinsku sestru Veru, pripravnicu sa Interne "A" klinike. Bilo je oko tri sata popodne i išla je iz pravca Autokomande.

Prepoznala me je kad sam bio na tri četri koraka od nje. Nasmija se i zastane:

- "O, koga to vidim!? Kako si?" - pomjerimo se u stranu.

- "Dobro je, sve je u redu, a ti?" - odgovorim i pitam dok se pozdravljamo.

- "Radim tamo, na Internoj "A". Baš si mi oko zaposlenja doneo sreću. Što se nisi javio?" - pita me.

- "Istog dana kad sam otpušten iz bolnice otputovao sam u Dalmaciju, a onda na klimatsko lječenje u Hrvatsko zagorje. Tvoja adresa mi ostala kod kuće, a poslije mi se bilo nezgodno javljati, poslije toliko vremena. Kriv sam na svoju štetu, izvini." - slegnem ramenima.

- "I na moju, bila sam se zagrijala za tebe, ali sve prođe s vremenom." - kaže mi.

- "Važno je da nisi patila, nisi imala zašto. Tako je ispalo." - i dalje smušen slježem ramenima.

- "Možda je i bolje. Za Novu godinu idem mami u Francusku, verovatno se neću ni vraćati, planiram tamo raditi." - govori o svojim planovima.

- "Ja ove godine završavam školovanje u Beogradu, pa ću u Dalmaciju, na posao. Beograd će, izgleda, morati bez nas." - otužno se nasmješim.

- "Da, izgleda da je tako. Pa, sretno!" - pruži ruku.

- "I tebi puno sreće u Francuskoj." - prihvatim joj ruku.

Ona me duboko pogleda u oči i hitro poljubi u usne:

- "Zbogom." - prošaputa i naglo ode.

Gledam za njom kako odlazi vitkim nogama, lako kao srna i skreće ljevo u Maršala Tita ulicu.

- "Zbogom Vera." - rekoh u sebi i skrenem u Nemanjinu - "Takav je život, spaja i razdvaja." - čini mi se da u mislima ponavljam nečiju misao.

- 100 -

Sa Elenom sam se viđao u dane kad popodne ne bi radila. Šetali bi gradom, išli u bioskop, a nikako nismo mogli, kao prvi put, zbog gazdarice u njenu sobicu. Gazdarica, kao za inat, nikako da ode kod rodbine na selo, da se bar jedno popodne raskomotimo. 


Ljubljenje i miovanja po parkovima, bioskopu i u haustorima su nas dovodila do usijanja, ali smo morali trpjeti i čekati da nam se ukaže prilika, a to će biti kad gazdarica ode. U Dom je nisam smio dovoditi, među toliko mladića bilo bi joj neugodno, a ja je nisam htio s njima upoznavati, niti je ona to htjela. Jedno drugom bili smo dovoljni.

Oboje smo bili presretni kad Elena reče da gazdarica konačno ide na selo za vikend, tamo slave njeni Svetog Nikolu.

Sačekao sam je ispred "Kasine" da završi smjenu, a potom se šetnjom uputišmo u ulicu Strahinjića Bana. Usput smo u maloj trgovini kupili vino i nešto hrane, da se nađe ako nam se ne bude izlazilo, što je ovisilo o vremenu koje je tih dana bilo prevrtljivo od sunčanog do snježnog neba.

Njena mala soba je mirisala na lavandu i mladu djevojačku put.

Sjednem na kraj kreveta, a ona upali radio i uz evergrine Lole Novaković lagano se njišući u ritmu muzike poče presvlačiti u kućnu svilenu hanjinu. Gledam joj nabrekle grudi, mali tvrdi trbuh, kao jabuka okruglu guzu i vitke noge kao u srne. Ispod crnih obrva garave oči joj se izazovno smješe. Prihvati moju ispruženu ruku i ne vežući haljinu sjede mi u krilo, obuhvati mi glavu sitnim rukama i žudno me poljubi dok joj čupkam nježno mali čuperak svilenih crnih dlačica što su se probile ispod ruba bjelih minjaturnih gaćica.

- "Čekaj, imamo cjeli vikend samo za nas. Kakva sam ja domaćica, doneću piće i kavu." - izmigolji se kao lasica iz mog krila i izgubi se u kuhinji i isti tren donese bocu mastike, bićerine i kavu.

- "Mastiku su mi poslali iz Makedonije, domaća prava, vidi kako se žuti." - govori dok naliva tečnost u čašice.

- "Fina je, nisam je dosada pio." - kažem kad sam probao mastiku.

- "Sve je makedonsko fino, zar ne?" - koketno se protegnu.

- "Jeste, izgleda da sam dobio najljepše," - zagrlim je ljevom rukom preko ramena - "djevojku, ljubav i mastiku. Ni ostalo što dođe ne može biti loše."

- "Tako je ljubavi." - poljubi me u vrat.

Zavuče mi ruku pod košulju i miluje mi grudi. Privučem je jače sebi i počmemo se strasno ljubiti i milovati, trgajući sa sebe odjeću. Pijani od strasti, ljubavi i mastike nastojali smo ugasiti oganj koji se rasplamso u nama po parkovima, bioskopima i haustorima beogradskim.

Okupani znojem, koji se isparavao od vrelih tjela, ležali smo izmješanih udova i borili se za vazduh kao ribe na suvom.

- "Ljubavi, ljubavi moja," - prošaputa ona došavši do daha - "što će biti sa nama?"

- "Što ti je sad, Elena, otkud takav uzdah, tuga i beznađe?" - pridiгnem se na laktove pogledavši je duboko u zenice. Tamo duboko se vidjela beznadna tuga, ali se ona trže i brzo reče, kao da hoće da ispravi nehotičnu grešku:

- "To je onako, pitam se dali ćemo se uvek ovako voleti?"

- "Zašto ne, nema razloga da tako ne bude!" - kažem s optimizmom.

- "Pa da, gde sam ja odlutala! Kad bude problema zajedno ćemo ih rešavati. Tako je!" - osmjehnu se bisernim zubima, poljubi mi ruku koja ležaše na njenim grudima i sjede na krevet i napuni čašice mastikom.

- "Dođi, kafa nam se ladi." - pozva me.

Uzmem prekrivač i oboje nas, onako gole, pokrijem po leđima, sjedimo i pušimo pijuckajući kavu.

- "Gde ćeš čekati Novu godinu?" - upita me iznenada.

- "Ne znam, baš sam se htio s tobom dogovoriti." - odgovorim.

- "Ja idem u Makedoniju dva dana pre dočeka, imam nekoliko dana godišnjeg odmora, pa ću se vratiti tek polovinom januara. Doći će mi sestra i zet iz Nemačke, oni to zovu Božićnim praznicima, a nisam ih videla skoro tri godine." - pojasni svoje namjere.

- "Napuštaš me za praznik, tada mi ne preostaje drugo nego da idem kod brata i snajke, bolje i to nego u Domu." - smijem se štipkaju ći joj nježno obraze.

- "Ne govori mi da te napuštam, ti si stalno u mom srcu, u mojoj duši, u mojim mislima na javi i u snu, tako je sada, tako će i ostati dok sam živa, ma šta se desilo." - uozbilji se ona.

- "Oprosti, nisam tako mislio, nezgodno i nezgrapno sam izgovorio. Htio sam reći da nam život takve rastanke pravi, kad mi želimo biti skupa. Ali mi ćemo proslaviti noćas Novu godinu, zar ne?" - umirujem je.

- "Tako je, noćas je naša Nova godina!" - nazdravi sa mastikom.

Pripremili smo večeru, pili i jeli, slušali muziku i vodili ljubav cjelu noć. U zoru smo zaspali zagrljeni, a probudio sam se sam u krevetu. Poslušam, Elena pjeva u kuhinji neku makedonsku pjesmu, tiho i tužno, kakva je većina naših narodnih pjesama.

Ležim podbočen rukama i slušam njen baršunasti glas, neću da je prekidam. Šta god da joj je u duši neka ode s pjesmom, ako je prekinem napola bi joj ostalo u grlu, ni tamo ni ovamo, i još više bi je mučio taj osjećaj do kraja ne iskazan.

- "Kavica,ljubavi! Jesli li se naspavao?" - ostavi poslužavnik na drvenu stolicu i baci se na mene. Oči su joj se radosno caklile, a koža zategla od tuširanja.

- "Mazo, mala mazo! Zašto me nisi budila?" - mrsim joj kosu, crnu i sjajnu kao dijamant na sobnom žućkastom svjetlu.

- "A zašto, vani je kišno i tmurno, ovdje je mali raj, pa neka nas u njemu." - prstom mi se igra s usnama.

Okupao sam se, a Elena mi je prala leđa. Otrgla se i pobjegla kada sam je htio uvuću u kadu. Spremila je ručak i pjevušila dok sam ja sušio kosu i nakon toga pio kavu. Zajednički smo namjestili krevet, smijući se, znajući da će uskoro biti razmješten i u neredu.

Predveče sm krenuo u Dom:

- "Ne trebaš me pratiti, vani je prohladno, moraš se naspavati, zar ne?"

Ona namjesti kućnu haljinu koju je krenula skidati namjeravajući da se presvuče.

Zagrli me, jako i snažno i zaplaka.

- "Šta je Elena, ljubavi, zašto plačeš?" - začudim se.

- "Neću te dugo videti." - kaže ona brišći suze.

- "O, ne budi takva, proći će za tren, hoćeš li da te ispratim na voz?" - pitam i tješim je.

- "Ne, ne treba, ne znam kada ću tačno putovati, možda mi šef da koji dan prije da odem." - reče tužno i zagli me:

- "O, ljubavi moja,zbogom."

Poljubim joj suzne oči:

- "Brzo se vrati, čekam te!"

Kimne glavom, ne mogavši reći ništa, već me samo poljubi strasno i sagnu glavu.

Idući ulicom Strahonjića Bana, na nekoliko koraka od Elenine kuće, ispred mene preleti crna mačka. Nekakvi trnci mi prođoše kroz tjelo i ja pljunem tri puta za mačkom i prekrstim se, za svaki slučaj. Dok su mi koraci odzvanjali u pustoj ulici imao sam osjećaj da će se nešto desiti, što mi neće biti po volji, pa se za svaki slučaj još jednom prekrstim.