- 31 -
Vratim se laganom šetnjom u stan, skuvam kavu i uhvatim se knjige, učio sam sve do pred zoru. Ujutro sam rano ustao i pijući kavu opet se uhvatio učenja, a tada sam otišao na ručak i opet učio do predveče. Poslije večere otišo sam na sastanak sa Mirjanom. Ovo veče išli smo u kino, pa stajali ispred njene zgrade, malo se milovali i ljubili, a tad sam se vratio kući i rano legao. Sutra je trebalo raditi u Brdašcu.
Ispiti su mi bili u razmaku od tri četri dana. Prvu sam polagao Statistiku. Pismeni sam rješio dobro, ni na usmenom nije bilo nekih većih problema, ali mi je prof. dr. Jelavić puno zamjerio što se nisam služio geometrijskim priborom, već mu grafike i tabele crtao običnom rukom:
- "Kolega, vidim da ste učili i da znate, ali ću vam dati samo dovoljan da zapamtite da je kod statističkog iskazivanja podataka vrlo bitna preglednost, urednost i preciznost." - i pruži mi indeks i ja s velikim oduševljenjem izađem iz kabineta kao da sam dobio odličan, jer sam pred sam ispit u hodniku čuo da redovito zbog takvih stvari ruši studente.
Kod prof. Maje Manger iz Osnova tehnologije materijala sam blistao. Dobio sam vrlo dobar i pohvalu od nje što sam shvatio da je poznavanje ove materije za komercijaliste vrlo bitno.
Predvojnička obuka je bila formalnost, pošto sam isto gradivo učio i u srednjoj školi, samo je trebalo gradivo nešto malo obnoviti. Hrvoje Čulić, penzionisani pukovnik, nije puno ni gnjavio znajući da ćemo o tome imati pravu obuku u Vojsci.
Veoma opširan predmet Osnove ekonomske politike kod prof. mr Slobodana Komazeca prošao sam osrednje, dobio sam tricu. Osnovni razlog, po meni, je bio šta je taj predmet trebao biti na drugoj godini ili drugom stupnju fakulteta, jer je trebalo imati dosta predznanja iz ostalih područja ekonomske nauke da bi se moglo shvatiti sve makroekonomske mjere koje se poduzimaju u ekonomiji da bi se postigao određeni cilj.
Tako sam u septembru imao položenih osam ispita od deset odslušanih i mogao sam upisati drugu godinu.
Dušan se začudio:
- "Ili si ti suviše dobar ili je kriterij vrlo blag!?"
Lista on moj udžbenik po udžbenik i prizna da ni njegovi nisu teži:
- "I sve ovo morate znati?"
- "Izvučeš tri pitanja, pa kako te sreća i znanje služi, uglavnom je pitanjima sve obuhvaćeno, znaš već kako to ide." - kažem mu.
- "Svaka čast, bolji si od redovnih studenata!" - pohvali me on.
A meni je bilo važno da sad imam malo predaha do sljedećeg ispitnog roka u decembru, trbalo je malo i "živiti".
Šire društvo s Pjace je već znalo da se zabavljam sa Mirjanom, da ga obavjeste postarali su se Šime i Branko. Znala je to i njena sestra Dušanka, koju sam otprije upoznao preko Jove Kričkovića. On je Dušanki i Mirjani, jednom kad smo se slučajno našli skupa, šeretski, na svoj način, rekao:
- "Bolje da je Mažo pritiska, bar je naš, nego neki Bunjevac."
Mirjana pocrveni, a Dušanka, koja je navikla na njegove šale, tobože ga tuče pljeskama:
- "Jovo, vraže, kad ćeš se više uozbiljiti!?"
- "Ma, znam ja da vi na to mislite, kao i mi momci, ta svi smo od krvi i mesa." - smije se on braneći se od Dušankinih udaraca -
"Čekaj da ti ovo ispričam."
- "Šta je sad, opet neke tvoje ludosti!?" - zasta Dušanka.
- "Juče ti ja dežuram u Kaštel Starom. Znaš mog šefa " Zubonju", nacrta se on kod mene pred putničkim vozom da ga vide njegovi Labinjani, a žena mu stoji u stanu iza škura na prozoru, ne smije škure od njega otvoriti, a rada bi viditi ko ima u vlaku. A ja stojim mirno i govorim ka' za sebe: "Vidite li šefice ove ljepote od šefa, šta se vi lipa lica naljubite." "Zubonja" zeleni, a ne smije se micati dok vlak ne otpremim, a šefica pobježe s prozora. Kad vlak ode šef mi ništa ne reče već odleti u stan i čujem kako galami na ženu šta je virila kroz škure."
Ja crkoh od smija, jer znam o kome se radi, a Dušanka pita:
- "Zubonja", pa kakav je, kad se tako sa njim rugaš?"
- "I najružnija karikatura je prema njegovoj faci umjetnička slika." - keljim se ja.
- "A šefica?" - pita Mirjana.
- "Mlađa je od njega dvadesetak godina i ljepa, ma bila ljuta sirotinja, pa je udali za njega." - objasni im Jovo i okrenu se meni i Mirjani:
- "Ajte vas dvoje u vatačinu, a ja sam Dušanku u zadnje vreme nešto zastušio, kako stoje stvari kod tebe, pa da se nekako ispomažemo večeras." - smijulji se on šeretski ka da neće.
- "O moj Bože, šta će čovjek od tebe?" - nasmije se Dušanka i oni odoše svojim putem stalno se cerekajući.
- "S Jovom nikad ne možeš biti ozbiljan." - kažem Mirjani dok smo se kretali u suprotnom pravcu od njih.
- "Takav je otkad ga znam, bez uzla na jeziku, na svoj i na tuđi račun, od ranog jutra do večeri, sve kao neće, a uvjek nešto smješno izvali i niko mu ne uzima ništa na zlo." - priča Mirjana.
- "Fizički podsjeća na glumca Gregori Peka, ista visina, ista faca, zar ne?" - kažem joj.
- "Aha, tako su sve moje bivše kolegice govorile u školi. Otimale su se za njega, ali se on nije dao, uvjek je previše bira." - kaže ona smijući se.
- "A ti, jesi li ga ti jurila?" - smijem se i ja.
- "Mi smo nešto drugo, više kao rodbina, doduše neka daljnja, pa ga nikad nisam doživljavala drugačije nego kao brata i rođaka, a i on tako mene i ostale moje iz kuće." - objašnjava Mirjana.
Kroz tako neobavezan razgovor, po inerciji, stigli smo do Doma JNA, ne razmišljajući i ne planirajući šta ćemo i kud ćemo. Vreme je bilo vjetrovito, promjenjivo oblačno, nije baš bilo pogodno za veliku šetnju.
- "Gdje ćemo nas dvoje večeras? Imaš li neku psebnu želju ili ideju?" - pitam je.
- "Baš nemam, šta ti predlažeš?" - slegnu ona ramenima.
- "Predlažem da idemo kod mene, gledaćemo TV, popiti kavu, pa ćeš mi gatati." - osmjelim se mada mi se činilo da je rano za takvo nešto.
- "Jesi li sam, gdje ti je brat?" - uozbilji se ona.
- "U Beogradu, na putu, neće ga biti par dana." - kažem joj.
- "Ma, nezgodno mi je, hoćeš li biti dobar?" - ozbiljno će ona.
- "Nisam vuk, neću te pojesti, na ništa te neću prisiljavati što ne želiš." - rekoh joj i povučem je za ruku.
Uđemo u garsonjeru, upalim svjetlo, pa TV:
- "Idem skuvati kavu, kakvu piješ?"
- "Kuvaj kao za sebe, svejedno mi je." - javi se ona.
Na TV je bio dnevnik na oba programa, pa je Mirjana razgledala stan:
- "Zgodna je ova garsonjera i na njepom mjestu."
- "Nije namještena, to smo u njoj zatekli. Ne znam šta brat planira, ali imamo ono najnužnije." - javljam se iz kuhinje.
- "Je li kuvate sami ili se hranite van?" - pita ona.
- "Kuvamo ponekad nešto, po kuvaru, ne ispadne loše." - pokažem joj na Dalmatinski kuvar od Dike Marjanović - Radice.
Ona uze knjižurinu i poče listati:
- "Trebala bi i ja ovo kupiti, reći ću Dušanki, ima ovdje dobrih i jednostavnih stvari."
- "Serviram kavu i piće na mali stol i sjednemo:
- "Hoćeš li?" - ponudim je cigaretama.
- "Ne pušim, ali ću jednu uz kavu." - zapali je i pućnu dim.
Popili smo vinjak i pili kavu:
- "Odlična ti je kava, gdje si je naučio kuvati?"
- "Naučila me bivša gazdarica, teta Anđa. Ona ti je za kuvanje pravi majstor." - kažem joj.
Na TV, poslije reklama, poče neki film. Po naslovu i glumcima nije nešto naročito. Namjestim jastuke na krevetu kao naslone i tu se smjestimo da uhvatimo početak filma i dokučimo o čemu se radi. Zagrlio sam je rukom preko ramena, a ona se slobodno oslonila na mene.
- "Hoćeš li da ugasim svjetlo da nam ne tuče direktno u oči?" - pitam je, jer je na stropu bila gola sijalica.
- "Može, biće ljepše." - složi se ona.
Par na TV ekranu se ljubio i podsjeti nas da bi i mi to trebali činiti. Pogledam je u oči i ona licem pođe ususret mojim usnama. Zatvori oči i sve više je obuzima strast. Dozvoljava da joj milujem grudi preko majce i sve se jače stiska uz mene i zaboravivši na film grli me sa obe ruke oko vrata. Uvučem joj ruku ispod majce i milujem je po goloj zategnutoj koži. Sise su joj nabrekle, a pri svakom mom dodiru bradavica ona duboko uzdahne.
Odjeveni se ispružimo po krevetu, ležimo jedno naspram drugog i milujemo se po cjelom tjelu. Klizim rukama prema obloj i tvrdoj guzi i stiskam je, a ona se trgnu:
- "Siguran si da neće niko doći?" - promuklo šapnu.
- "Stopostotno siguran, sami smo." - špatom joj odgovaram u uvo.
Ona mi tad okrenu leđa, a ja joj polako otvorih patent od vešte i ljubim ih, te otkačih kukice od grudnjaka i oslobodih joj sise. Skidam joj veštu uz njenu pomoć i onako golu u crnim čipkastim gaćicama privlačim uz sebe, a zatim skoro pokidah svoju odjeću i gola nam se tjela sljepiše u čvrstom zagrljaju. Ljubim je u zatiljak dok joj skidam gaćice i tada joj stavih muškost otraga među butine. Ona teško diše, hoće licem da se okrene prema meni, ali ja joj u tom momentu gurnuh muškost u vlažno i vruće međunožje. Ona skupi noge u koljenima i isturi oblu bjelu guzu snažno je pritiskajući u moje slabine. Muškost joj prodre do kraja dok joj obema šakama gnječim nabrekle sise. Ne žureći, polako se gibam prodirući joj muškošću do kraja i s jednim prstom joj milujem vlažnu dražicu i čuperak. Ona zabija glavu u jastuk i uvija cjelo tjelo boreći se za zrak. Sad se podignemo na koljena, prodirem u nju silovito držeći je za slabine, a ona pri svakom prodoru se zaljulja i jekne dubokim izdahom i poče gužvati jastuk. Guza joj drhti i sjaji se od znoja, a ja prodirući zadnji put pred ekstazu spustim grudi na njena leđa i vrelim izdisajem joj palim potiljak držeći muškost duboko u njoj. Cjelo joj tjelo protrese grč, jastuk joj upi vrisak i oboje se opustišmo onako sljepljeni po krevetu. Ostadošmo tako trenutak, a tada se okrenušmo licem u lice i ljubimo se nježnim dodirima usana koje su se istovremeno borile za zrak.
- "Volim te od prvog trena." - šapuće mi.
- "I ja tebe, tako si ljepa i zgodna." - i ja ću njoj.
- "Prevario si me, rekao si da ćeš biti dobar." - preti mi sada prstom uz biserni sjaj zuba.
- "Rekao sam da neću ništa činiti što ti ne želiš, nema prevare, zar nisi želila?" - branim se.
- "Jesam, kad smo ušli ovdje." - prizna ona.
- "Jeli ti bilo ljepo?" - pitam.
- "Mmm..." - poljubi me zahvalno.
Plavkasto tjelo sa TV ekrana igralo je po našim golim tjelima. Rukom joj klizim preko sisa do pupka, pa po sitnim crnim dlačicama do grmića i među vlažno međunožje. Ona širi butine i stiska se uz mene, a zatim hitro kao čigra baci se na mene i obuhvati mi obema šakama lice, ljubi me i gura jezik duboko u usta. Njen čuperak mi draška već nabreklu muškost, a ona me tad zakorači i rukom je uvede u sebe.
Spustim pogled i gledam kako joj muškost prodire u međunožje, a ona zabacuje glavu širom otvorenih usta i lagano se njiše cjelim tjelom. Zgrabim joj šakama obe sise, a ona zastenja i ubrza silovito spuštajući guzu na moje slabine. Svršila je isti tren i opusti se po meni, a ja je okrenem na leđa i podignem joj noge te prodrem u nju do kraja. Ona se uvija i grči, igra bokovima i podiže guzom od kreveta oboje, sve brže i brže, a tad joj se trbuščić ukoči, guza zadrhta i oboje doživišmo ekstazu istovremeno.
- "Ti si živa vatra, ne bi prestajao, uzbudim se dok pogledam tvoje zgodno i podatno tjelo." - šapnem joj ljubeći je u uvo.
- "Voliš ti to, takva sam." - ona se mazi.
- "Da li volim, kako ne, pretpostavljo sam da si takva." - velim joj.
- "Po čemu ?" - znatiželjno se nasmija ona.
- "Po sjaju očiju, po hodu, njihanju kukova, ti to ne činiš namjerno, takva si rođena, vruće krvi." - pokušam objasniti.
- "A meni odgovara tvoja mirnoća, odlučnost, nježnost i pažnja i nadasve kulturno i fino ophođenje, tako se dopunjavamo." - miluje mi grudi kružnim pokretima šake.
Ustanem i nalijem nam piće i zapalim cigarete:
- "Sve je na tebi seksi, oči, sise, guza, butine, temparament, Bože kako me uzbuđuješ." - priznam joj.
- "I ti mene, progutala bi te." - vlažnim usnama mi ljubi vrat.
Odlazimo u kadu i kupamo se perući jedno drugo milujući se. Dok joj brišem kosu, po leđima, sisama, guzi i butinama ona gleda kako mi se muškost kruti, uzima je prstima i stavlja među svoje butine:
- "Nisi ni ti odavno ?" - pita me šapatom dok mi ljubi vrat.
- "I ne sjećam se, a ti? " - velim joj.
- "O, davno je to bilo, i ne ovako ljepo." - reče sa sjetom - "Pusti to, dođi." - povlači me na krevet.
Milujemo se i ljubimo, želim da te nježnosti što duže traju, dok me ne poče ona grčevito stiskati i strasno ljubiti:
- "Uzmi me, odmah." - okrće se na leđa i vuče me na sebe.
Provlačim joj ruke ispod ramena i grudima joj lježem na nabrekle sise, a ona hitro namješta međunožje, zgrabi me butinama oko slabina i poče se uvijati kukovima namještajući se da muškost prodre u nju do kraja.
- "Bože šta je ljepo..." - izusti prije vriska kad osjeti sjeme u sebi. Ukoči joj se tjelo u grču, usitno zadrhta cjelim tjelom , pa opet ukoči nekoliko trenutaka, a onda se oboje isprepletenih udova mlitavo opustišmo po krevetu.
Ne mogašmo govoriti od silnog usisavanja zraka širom otvorenih usta i kad se smirišmo, tako zagrljeni, zaspašmo. Spavali smo do pred zoru. Sunčeve zrake samo što nisu preko svjetionika na Katalinića bregu prodrle u sobu kad nam se otvoriše oči. Mirjanina glava je prespavala na mojoj mišici, a tjelo se grijalo pripijeno uz moje. Poljubim je među snene oči, a ona polako otvori jedno pa drugo, zaigra sanjivim pogledom po mom licu, a onda joj se usne raširiše u zadovoljan osmjeh i oči dobiše sjaj:
- "Prvi tren se nisam sjetila gdje sam. O, šta mi je ljepo." - zagrli me i prebaci butinu preko mojih slabina.
- "Jesi li šta sanjala? Ja sam spavao kao top." - pomilujem je po guzi.
- "Ništa, brzo sam spavala, nisam imala kad." - mazi se ona.
A tada nastavišmo gdje smo noćas stali.
Poslije tuširanja spremili smo doručak, pospremili krevet i sobu, stavili lancune i veš na pranje u veš mašinu i izašli van. Mirjana je kupila na Pazaru nešto povrća i voća i otišla kući da za sestru i sebe spremi ručak, a ja sam navratio na Višu ekonomsku i u biblioteci posudio knjigu koja mi je trebala za naredne ispite u decembru.
- 32 -
Te večeri sam poslije duže vremena izašao na Pjacu. Tamo su iz društva bili svi koji nisu radili, pa se začudiše što me vide:
- "Mislili smo da si nas otpisa. Pa di si ti?"
- "Radim i učim, nemam kad. Sada su prošli ispiti, malo ću se odmoriti." - kažem im.
Jovo Kričković se kurvanjski nasmješi, ali ništa ne reče, znao je o čemu se radi.
- "Koliko si ispita dosad dao?" - pita me Petar Dokić.
- "Osam, još dva pa ću očistiti prvu godinu." - kažem im.
- "Dobar si, Boga mi, svaka čast." - potapša me po ramenu.
- "Mogli bi i vi, šteta što gubite vreme. Ja sam probio led, Jozo je sa mnom, Branko polaže na Višoj organizacijskoj isto dobro. Malo truda i volje, ići će i vama." - nagovaram ih.
- "Ja ću upisati Višu saobraćajnu ovdje, odlučio sam." - kaže Jovo Kričković.
- "Upisaću i ja Višu ekonomsku, kad može Jozo Grgić, mogu i ja, bio sam bolji učenik od njega u srednjoj školi." - odluči se i Pero Dokić.
Tih dana do kraja upisnog roka većina njih se upisa na Više škole:
- Petar Dokić na Višu ekonomsku,
- Jovo Kričković na Višu saobraćajnu,
- Šime Nimac na Višu ekonomsku u Vukovaru,
- Gojko Žeželj na Višu elektrotehničku,
- Delija Ivan na Višu ekonomsku u Kninu, ispostavu Rječkog fakulteta i
- Jozo Grančić na Višu ekonomsku.
Ustvari, sada su svi odreda vanredno upisali više škole ili fakultete povodeći se primjerom nas trojice "prvoboraca". A tih dana od Radničkog savjeta Saobraćajnog pogona usvojene su izmjene Pravilnika gdje je automatski vanrednim studentima za polaganje ispita odobren plaćeni dopust od trideset radnih dana koji mogu koristiti parcijalno prilikom polaganja ispita, kao rezultat naše incijative od prije nekoliko mjeseci. Sada su lokalni šefovi mogli samo mrzovoljno škripati zubima.
Kada su počela predavanja život je ušao u normalnu kolotečinu za to jesenje doba godine. U slobodne dane bio sam popodne na predavanjima do večeri, a nakon večere društvo se skupljalo na Pjaci. Tu bi odstojali oko sat vremena, pa bi neko išao u kino, neko na rendes, a neko kući.
Sa Mirjanom sam se viđao sedmično dva tri puta. Kad je stan bio zauzet izašli bi negdje u šetnju ili sjeli u neku kafanicu uz šetalište gdje su navraćali i ostali parovi ili, kad je bilo ružno vreme, bi odlazili u kino. Nekad se ne bi viđali duže vremena, obično kad bi ona otišla kući u Žitnić, a niti ona niti ja oko toga nismo pravili neki problem. I ona i ja smo imali punu slobodu, kad nas je volja nađemo se, kad je neko sprečen, opet je u redu. Niti ona ni ja nismo težili produbljivanju naše veze i pravljenju nekih planova za budućnost, zabavljali smo se i to je bilo sve.
Za decembar sam pripremao dva posljednja ispita iz prve godine: Ekonomsku geografiju i Njemački jezik.
Iz Ekonomske geografije je bila stroga prof. Franka Martinac. Fizička geografja, klimatska područja, morske struje, politička karta, demografija, razvijenost, privredni resursi, tokovi trgovine i transportni putevi su bili iskzani mnoštvom apsolutnih i relativnih brojeva, a profesorica nije dozvoljavala improvizciju. Položio sam sa tricom i bio zadovoljan, jer ih je puno palo na ispitu i po drugi put u toj godini.
Ispit iz Njemačkog jezika je bio druga priča. Plandovanje u srednjoj školi sada se moralo nadoknaditi. Vrlo lako sam ponovio gramatiku iz "Kleine deutsche gramatik", naučio nove rječi, ali je sve to trebalo ukomponovati u struku, a tu su veću zastupljenost imale tzv. fraze nego pojedinačne rječi. I taj problem sam lakše savladao pismeno, ali usmena konverzacija je bila dosta traljava. U to vreme kod učenja stranog jezika više se vremena gubilo na gramatiku i književni izgovor nego na konverzaciju. Mnogi od nas znali su bolje njemačku gramatiku nego njemački đaci, ali smo u govoru bili pravi "bokseri" u tvorbi rečenica. I tako sam iz pismenoga dobio peticu, ali na usmenom sam je uspio umanjiti na tricu.
I tako je 19.12.1969. godine prva godina na Višoj ekonomskoj školi bila položena, mogao sam u februarskom roku polagati ispite iz druge godine.
- 33 -
Približavali su se Božić i Nova 1970. godina. U klapi na Pjaci pravili su se planovi za doček. Svaki od nas je izračunao svoj turnus rada, moj je koliko toliko bio dobar. Radio sam na 31. decembra dnevnu smjenu, znači da ću iz Brdašca doći vlakom oko dvadesetdva sata, pa me Šime Nimac uključio u grupu za doček koju je organizovao sa nekim curama u privatnom stanu jedne od njih. Uključiću se malo kasnije, no, nema veze, duga je noć.
Za katolički Badnjak otišli smo na ponoćku u Sv. Duju, da vidimo kako to izgleda, a najviše zbog cura, koje su se za tu priliku specijalno sređivale. Nemalo sam se iznenadio kad sam u onoj gužvi prepoznao dosta partijskih funkcionera i javnih ličnosti iz kulture i pivrede, koji su se svako malo mogli viditi u dnevnim novinama ili na TV gdje su nastupali s pozicija ateista. "Izgleda da je duh evrokomunizma dobro zahvatio i na ovim prostorima," - pomislim u sebi - "a zašto narodu pokazuju jedno lice kad ovamo rade nešto drugo? Vlast, moć, novac, bogastvo, ili ona ljigava dvoličnost!" - odzvoni mi odgovor u mislima na postavljeno pitanje, koji sam negdje čuo ili u knjigama pročitao, da takvi porivi u ljudskoj prirodi rastu sa starošću, dok sve ostalo slabi. To je onaj crv u hrastovu deblu koji je sve deblji što je šupljina u srčiki sve veća, pa kad se stablo osuši nestaju u truleži zajedno.
Svećenik, obučen u prekrasne zlatom vezene i kićene haljine, govorio je o poštenju, skromnosti, darivanju, jaslama i žrtvovanju na ovom svjetu, da bi u onom drugom carstvu nebeskom imali sreću i Raj Božji, a dvosmislenim rečenicama o uzvišenom katoličanstvu kao jedinom i pravom nauku Božjem veličao hrvatskog čovjeka kao srećnog što je izabrao pravi put koji kao Božji feral osvjetljava sveti otac Papa. A taj put je sada samo mali ali snažni potočić gorski, koji će uskoro postati silovita rjeka što nosi, valja i čisti sve pred sobom što je kvarno na tom putu i što je antikrist stvorio, pa poziva sve da na vreme i dok ne bude kasno nek se priključe svetom stadu katoličkom i hrvatskom, kao što su to neki večeras učinili i na vreme spasili se. Pa onda opet o Josipu i Mariji i mlađahnom Isusu, jaslama, mudracima s Istoka i veselju u srcima našim na ovaj svečani dan.
- "Ma vidi ća ovaj prića!? I to mi je propovid!? Ka da je na politićkoj tribini, a ne u crikvi." - šapće neki stariji gospodin s krunicom u ruci po kojoj mu prsti po navici lete.
- "Sada su to poćeli javno, ma pri nisu smili. Ćista politika. Ni mi to drago slušat na ovi dan u crikvi." - kima glavom njegov sagovornik.
- "Otkad je ova došla na vrj nešto tamo gore škripa, ma još se taji. Mora da popovi nešto znaju, pa se okuražili." - šapće prvi.
- "Dok se s fratrima juva kuha neće ispast na dobro, slutim ja." - šapatom odgovara drugi.
Narod poče pjevati uz pratnju orgulja, a tada se masa ustalasa i mi odošmo iz gužve.
- "Ove godine puno je više svjeta, prijašnjih godina ni upola ga nije bilo, a i ono šta je bilo sve sama starčad, a sad je većima mlađih." - priča Boćo.
- "Pa vidiš li kako je grad okićen, tobože za Novu godinu, a cjeli mjesec se kiti da bi večeras bio u punom sjaju." - kaže Gojko.
- "O istom trošku proslaviće oba praznika, to se zove ekonomično poslovanje." - nasmijem se ja.
- "Ajd' ne zajebavaj Mažo!" - lupi me Gojko šakom po ramenu.
- "Idem ja spavati, sutra radim, neka je Božić." - rekoh im.
- "Idemo i mi." - uputiše se oni na svoju stranu.
Zadnji dan u godini, kao i uvjek za praznike, bilo je vanrednih brzih vozova, ali se saobraćaj odvijao bez zakašnjenja, po redu vožnje. Svi koji su radili u dnevnoj smjeni nastojali su da obave posao na vreme kako bi naveče bili slobodni. Sve je bilo tako do osamnaest sati kada na telegrafu iz Knina počeše kucati raspis da voz 1326 kasni u polasku ni manje ni više nego 120 minuta. Pogledam na grafikon i vidim da ću stići u Split pet minuta poslije ponoći.
- "Ništa od dočeka Nove godine!" - kažem ja glasno.
- "Jebeš doček, napiću se i s njim i bez njega, pa zaspati kao top." - kaže skretničar Špiro.
- "Ako bude dala Dragica?" - nasmijem mu se.
- "Ona će dobiti svoje da joj Godina '70 bude berićetna, a šta da drugo radimo uz petrolejku?" - slegnu ramenima Špiro - "Znači, tvoj plan propao.?"
- "Nešto je Šime organizirao, ali nema veze. Šta je tu je." - mirim se sa stanjem stvari.
- "Ako je Šime organizira onda odma prebi na pola, nemaš za čim žaliti. Znaš i ti da on voli više dodati nogo što jest. Čekaj, sad ću ja." - nasmija se on i sleti niz skaline, sjetio se nečeg.
Eto ti ga za desetak minuta nazad i nosi na pijatu narezana pršuta, kruva i kapule i bocun crna vina:
- "Reka sam Dragici da pristavi kavu za kasnije."
- "Znači, po tebi možemo početi slaviti?" - rekoh.
- "Pomalo ćemo, na tenane, nećemo se napiti od ovoga. Ovo je sve moje, kako ga majka priroda dala." - veli on.
Grickamo pršut, a brzi vozovi prema sjeveru prolaze jedan za drugim, a u međuvremenu iz Knina stiže analiza za voz 1326 koji ode u 19,00 sati, tačno sa 120 minuta zakašnjenja. Sada nemamo ništa drugo raditi osim njega čekati. Napišem primopredaju i sa Špirom se častim pršutom i vinom.
- "Pršutu je druga godina, tad je najbolji, a vino je vranac, on se rano trga, vidiš kako se uvinilo, kao da mu je više godina, a ne ovogodišnja berba." - objašnjava mi Špiro.
Dragica je donjela kavu i dok smo je pili dadoh dozvolu za 1326 i dobih je od Labina.
- "Špiro, sve najbolje tebi i tvojoj familiji!" - čestitam mu, a on to uzvrati i meni, te kad voz stade pružim ruku Mirku Raškoviću:
- "Sve je u redu kolega, sretna ti Nova godina." - i uskočim u vagon.
U vozu su dva konduktera, Ilija Parađina i Duje Jakelić:
- "Šta ste kasnili momci?" - pitam ih.
- "Nije bilo makinje, jebali ih vanredni vozovi." - kaže kiselo Ilija.
- "A gdje su vam putnici?" - šalim se.
- "Samo ćukovi i željezničari rade, ostali svjet se veseli." - lupi se Duje šakom po koljenu.
- "Kad nema ništa pametnije kunjajmo do Splita." - veli Ilija i izvali se po drvenom sjedištu.
I nas dvojica ga poslušašmo bez rječi.
Prošao sam preko puste Rive laganim korakom, u gradu kao da nema žive duše. Tek kod Doma JNA čula se iz zgrade, prigušena zidovima, muzika i žamor. Popnem se u stan na petom spratu, upalim TV i gledam splet pjesama i igara koje obično daju poslije ponoći. Istuširam se i nalijem piće i zapalim cigaretu, gledam na ekranu puste zvjezdice i pahuljice od stiropora, umjetni snjeg i konfete, ispijem piće, ugasim cigaretu i TV i legnem.
Zaspao sam isti tren.
U šest ujutro probudi me zvonce. Otvorim vrata, kad tu Dušan sa nekom djevojkom. Onako sanjiv nisam je odmah prepoznao, bila je to Katja.
- "Sretna Nova!" - oboje mi poželiše uglas.
- "Hvala, baš se spremam na posao." - kažem im - "I vama, također!"
Na brzinu namjestim krevet i odem u kuhinju da se obučem, vidim da vani pada kiša kao iz kabla. Tad začujem sa stepeništa pijanu galamu i isti tren se oglasi zvonce. Prije nego što sam uspio otvoriti vrata neko izvana šakom zalupa iz sve snage po njima derući se kao da je u planini:
- "Otvori Mažo, di si!?"
Dušan skoči iz fotelje ka' ris i izdera se:
- "Ma koje su to budale!?"
Otvorim vrata, a tamo Petar i Stevo Dokić, Jozo Grgić i Šime Nimac pijani k'o zemlja. Izderem se na njih:
- "Ne možete unutra!" - i stavim prst na usta - "Imam goste."
- "Jeba te Bog blesava tako!" - izdera se Pero na Šimu - "Ajmo ća, jesam li reka da ne treba ići!"
Nekako ih, što sam tiše mogao, odgurnem niz stepenište, a Pero, koji je bio najprisebniji ili najbolje podnosio piće, reče:
- "Mažo izvini, odvraća sam ove budale da ne dolazimo, ali džabe, govorio njima ili piša u vjetar, isto ti dođe. Reci bratu da se izvinjavamo."
- "On je isto maloprije došao s curom, blago vama što ste pod gasom, izgleda da ste se proveli dobro.?" - pitam ga.
- A, a, .., di ..si ..ti., šta .. ni.. si doša, mi ..te čeka..li?" - jedva izgovori Šime.
- "Cil..o vr.i..me s..mo te ček..al..i !" - navio se za njim Jozo posrćući jezikom.
- "Kasnio vlak, stigao poslije ponoći, nije bilo smisla da dolazim tada." - kažem više da Pero razumije, vidim da će me ova dvojica još sto puta pitati.
Stevo se samo blesasto kelji i šeleda.
- "Šta ću s vama, treba dobra, dobra crna gorka kava, ali gdje, sve je u ovu uru zatvoreno?" - govorim Peri.
- "Valjda neka birtija radi." - Pero je sada skroz priseban.
Na sreću, kod kina "Balkan" mali " Bobisov" kafić je radio. Uguram ih unutra i naručim četri duple gorke kave, a vinjak i kavu za sebe. Konobarica vidi koliko je sati:
- "Sad će oni dobiti grom kavu, pa će doći sebi. Teško nama treznima u pijanu društvu." - i nazdravi samnom.
Poslije kave društvo malo dođe sebi, pa im se poče kunjati i ja ih odmah otpravim na spavanje. Kiša je prestala, a ja ne znam šta ću sa sobom. Krenem u šetnju preko Rive put Bačvica, pa uz more, nogu pred nogu, sve do Firula, pa se Končarevom i niz Prvoboraca vratim do Depadanse doma JNA. Restoran je radio, sjednem tu, naručim vinjak i kavu i listam novogodišnji broj " NIN"-a koji je neko od gostiju zaboravio.
Oko jedanaest sati uputim se preko Pazara i Pjace na Obrov u Milicijsku menzu na ručak. A tamo društvo milicionera koje je noćas kao i ja radilo, piju žestoko za aperitiv i prepričavaju noćašnje događaje.
- "Bilo je mirnije nego drugih noći, svi slavili po kućama, a oni dubljeg džepa po hotelima dok su birtije bile zatvorene već u deset. Mogli smo mirne savjesti spavati. Ni jednog jedinog izgreda, kamoli tuče, a toliko se noćas pića popilo." - priča Raf.
- "Dosta je nji otišlo na selo, stigla rodbina sa markama za Božić, biće problema zadnjeg dana praznika. Tako je uvjek, kad se ovi sa sela vrate." - tumači Đoko Eraković.
Ručali smo bez žurbe, a onda odošmo na spavanje. "Valjda je Dušan do sada otišao s Katjom", nadao sam se. I bili su otišli. Zaspao sam usred nekog kaubojca na TV.
- 34 -
Iz Bradašca sam prešao raditi u Labin Dalmatinski, koji je bio nadzorna stanica za ukrsnicu Brdašce. Sada je šef stanice bio Ante Ivković, rodom iz Labinske Drage, koji je sa ženom učiteljicom i dvoje djece stanovao tu u staničnoj zgradi. Deseak godina stariji od mene, mlad i u punoj snazi, fizički zgodan i komunikativan, nije sa sitnicama gnjavio osoblje. Bio je pošao u vojnu vazduhoplovnu školu, ali je u nekoj nezgodi povredio kičmu, pa se preko oca željezničara prebacio na željeznicu završivši dvogodišnju školu za otpravnika vozova. Misleći unapred i uz financijsku pomoć roditelja upisao se u stambenu zadrugu i preko nje gradio stan u Splitu, koji će mu uskoro biti gotov, a on je gledao da nađe sebi i ženi neko radno mjesto u gradu van izvršne službe.
Kad bi imali obavezno poučavanje okupili bi se u stanici, ukratko upoznali sa izmjenama propisa, a ostatak dana bi proveli igrajući balote i karte uz unapred naručeno pečeno janje, pršut i vino, koje bi solidarno plaćali.
Kako je i on morao višim rukovodiocima pokazati da nešto radi jednom mjesečno bi izdao svkom po jedan "korektor", kako se zvala kazna za neku nepravilnost u poslu, pa bi bili i vuci siti i koze na broju, jer su to bilt minimalni novčani iznosi.
No, ni tu se nisam dugo zadržao, po potrebi službe su me vratili u Solin. Tamo je bio pakao. Saldo kola bio je uvjek na maksimumu, radile su tri manevarke, jer su pored maršutnih vlakova s antracitom za Lukavac bile i nekolike maršute fosfata za Kutinu, Šabac, Novi Sad i Suboticu, te maršute nafte za Sisak. Uz sve to dobio sam pripravnika otpravnika vozova Mladena Petkovića iz Primorskog Vrpolja kod Šibenika. Gledajući me u vječitoj gužvi momak je prestrašen sjedio i čudio se kako sa svim tim izlazim na kraj:
- "Bože dragi, u šta sam ja to upa?" - prizna on da mu ništa nije jasno.
- "Polako Mladene, bio si dobar učenik, lako ćeš ti uhvatiti početak konca, pa će se klupko lako odmotavati. Uzmi Poslovni red prvi i drugi dio, prouči to dobro, pa gledaj par dana, a onda ćemo početi konkretno. Sjedićeš ti ovdje i pisati i sve će ti biti jasno." - dam mu knjige iz ladice otpravničkog stola.
Tih dana sam na Višoj ekonomskoj položio ispite iz Ekonomike turizma sa vrlo dobrim kod prof.mr Krstić Aleksandra i iz Organizacije i upravljanja u privredi kod prof Dragović Mirka, isto s vrlo dobrim i uzeo kod njega temu za pisanje seminarskog rada.
Mladena sam poslije pet šest smjena bacio u vatru:
- "Sjedni ovdje i komanduj, jesi li vidio kako se to radi, ja pratim sve što radiš i ne trebaš se bojati."
- "Otpravnče, ja još nebi, nekako me strah. Neugodno mi je ovim starijim izdavati naredbe." - ne bi on.
- "Učili su te da si najodgovorniji i zato nosiš crvenu kapu, niko te ne pita za godine dok ti je ona na glavi. Zato pokaži šta znaš, a ja sam uvjek tu na dvojnom telefonu. Oni ne smiju osjetiti tvoj strah, on je zarazan, pa će se i oni bojati." - stavim mu crvenu kapu na glavu.
I Mladen Petkovi" pripravnik " prokurika kao mladi pulestar, ispočetka promuklim glasom od uzbuđenja, a kasnije sve sigurnije. Kad dočeka i otpremi prvi vlak sjede na katrigu sav u znoju.
- "Eto vidiš, sve ide kako treba, led si probio, sada je voda tu pa se napi do mile vonje." - kažem mu sa osmijkom na usnama.
- "Najteže mi je izdavati naredbe, uvjek mislim da će me neko upozoriti da tako nije dobro." - briše on znoj sa čela.
- "Svaki pčetak je težak, to je pozitivna trema pa mozak brže radi. A brzinu ćeš steći rutnski, to dolazi s vremenom i vježbom.
Ajmo mi dalje, dolazi ti 1356, gdje ćeš s njim?" - pitam ga.
- "A šta vozi?" - upita.
- "To ti meni reci, imaš analizu, potpisao si je kod telegrafiste." - smijem se.
- "A da, vozi kablove za Luku." - sjeti se.
- "Kakvo ti je stanje u Luci?" - pitam ga.
- "E, to ne znam." - prizna.
- "Zovi nadzornika skretnica, nek ti kaže stanje, vidićeš da on zna." - kažem mu.
On zove i pita, pa će meni:
- "Na trećem ima deset vagona za "Preradu".
- "Zovi vođu Lovru, reci mu da 1356 dolazi s dvadeset vagona kablova za sat vremena i neka ih odmah preuzme sa drugog, za tri mnuta." - kažem mu.
- "Ali drugi je prolazni, kuda će proći 1319, putnički iz Splita?" - pita.
- "Gledaj, evo grafikona. Vlak 1356 ulazi na drugi, strojevi idu kao S 1356 za Split, a Lovre s manevarkom odvlači vagone s drugog u Luku, tako će 1319 imati slobodan kolosjek, jer se sa S 1356 ukršta u Predgrađu, a to ti je luft od deset minuta." - objasnim mu.
- "Dobro, shvaćam, ali najbolje je da to Vi preuzmete, zbuniću se." - hvata ga panika.
- "Ja sam tu, ti govori, imaš vremena, mirno i hladnokrvno, sve će biti u redu." - ne pristajem da ga odmjenim.
I Mladen udahne duboko, pa još jednom, i poče po dogovoru. Kad je sve prošlo kako treba opet duboko uvuče zrak i odahnu:
- "Odlično, sad sam se rješio treme, a na početku mi je došlo da pobjegnem iz prometnog ureda."
- 35 -
Tokom trećeg mjeseca ostao sam u Solinu, Mladen se dobro uklopio u posao pa mu je bilo žao što ne nastavlja pripravnički staž sa mnom, ali ja tu nisam mogao ništa. Uputili su me na zamjenu u Kaštel Sućurac, kod šefa Đorđa Žunića, omalena bucmasta čovjeka, kojeg sam poznavao još iz Više saobraćajne škole u Beogradu, ali mu je nešto zapelo s ispitima, pa još nije diplomirao. Tu su još dežurali stariji otpravnici Branko Janjušević, koji je kao student propao u Višoj saobraćajnoj školi u Beogradu, Ivan Zorić, rodom negdje iz Like, a stanovao je u nekadašnjoj staničnoj zgradi u Kaštel Gomilici, i najstariji Ivan Furać, Zagorac, koji je još pedesetih ovdje raspoređen, pa je tu zasnovao i porodicu i ostao za stalno.
Kao susjedna stanica Solinu Kaštel Sućurac je često služio kao lager za prazna kola i prispjela tovarena kola koja nisu mogla stati u solinsku stanicu, pa su tu čekala do povlačenja na istovar, a imao je i sopstveni utovar i istovar na industrijskom kolosjeku tvornice "Jugovinil".
Tako bi magaziner s radnim vozom ujutro otišao i izvvršio primopredaju kola u tvornici, a vratio se oko deset sati sa friškim skušama koje bi usput kupio od ribara na rivi, pa bi ih dali jednoj komšinici da ih isprži na gradelama, a usput bi od nje kupili vina da zalijemo ribu.
Zbog manjeg obima posla tu sam mogao, naročito u noćnoj smjeni, učiti, pa sam za aprilski rok pripremao tri ispita: iz Monetarne i financijske politike kod prof. dr Nenada Gvozdanovića, iz Ekonomike poduzeća kod prof. Josipa Vuškovića i iz Poslovanja banaka i platnog prometa kod prof. Nikše Botića. Sva tri sam i položio oko polovine mjeseca, ocjene su bile bolje nego što sam očekivao, a čak sam dobio i peticu iz Bankarstva.
Pored tih ispita na Višoj imao sam i u poduzeću periodični ispit, kojim se svake godine vrši provjera stručnog znanja sveg izvršnog osoblja od strane inspektora saobraćajne službe iz Zagreba. Kad sam tamo došao nemalo se iznenadi, inspektor je bio Mate Nakić, jedan od najboljih studenata Više saobraćajne škole iz Beograda dok sam ja išao u srednju, pa smo se od tamo i poznavali.
- "O, zdravo kolega Mažibrada, šta ja da tebe pitam, nisi ti još zaboravio gradivo iz škole. Reci mi kako si se snašao, kako posao?" - pita me.
- "Nije loše, dobro je, posao nije problem, ma ja želim više, upisao sam Višu ekonomsku vanredno, pa se s njom borim." - kažem mu ukratko.
- "Pa kako ide studiranje?" - raspituje se.
- "Dobro, kao redovnom studentu, sada sam na drugoj godini, ali ću nastaviti drugi stupanj na fakultetu kad završim ovdje. Valjda će tako u budućnosti biti bolje." - velim mu.
- "Kad diplomiraš javi se, možda će se naći nešto u Zagrebu, ako tamo želiš ići. Nastojaću pomoći." - pokazuje on dobru volju.
- "Imaću na umu, hvala Mate." - pozdravimo se da on može druge ispitivati.
Nema komentara:
Objavi komentar