- 61 -
Godišnji odmor nisam koristio po predviđenom planu već u dogovoru sa šefom u Solinu Ćirom Vučenovićem, kod koga se vodila evidencija moga rada, prema potrebi za ispite na fakultetu. Tako su mi plaćeni dopust od trideset dana i godišnji odmor pokrivali potrebno odsustvo s rada za ispite. Radio sam cjelo to ljeto jer najesen upisujem treću godinu na Ekonomskom fakultetu u Osijeku.
Na poslu nije bilo problema, sve se odvijalo kako treba, a ostajalo mi je dosta slobodnog vremena za učenje, a kako sad nisam imao šta učiti dok ne upišem godinu, radio sam za šefa Ćiru neke analize rada stanice, koje su od njega iz ŽTP-a zahtjevali, s kojima su on i njegovi nadređeni šefovi bili neobično zadovoljni, jer sam ubacio nove naučne metode koje sam iz Ekonomike poduzeća naučio, a koje su uveliko bile preciznije i analitičkije nego postojeće statistike i evidencije. Tada su me počeli zvati na sve stručne sastanke kada bi se sagledavala problematika rada u stanici iako to nije bio moj neposredni zadatak ili obaveza.
Popodne i naveče sam bio slobodan izuzev dana kad bi se potajno sastajao sa Marijom, najčešće u stanu, mada su neki iz klape počeli sumnjati da se mi viđamo po našem ponašanju kad bi zajedno bili u klapi. No, za to nisu imali dokaza, a ja sam trpio prigovore što tu šansu ne koristim kad je očito da je ona zainteresirana. Mi smo se branili da smo samo dobri prijatelji i ništa više.
Predveče bi otišao na plažu na Zvončac, tamo bi mi na sikama bilo ljepše i manje gužve nego na drugim plažama, a uvjek bi bio neko poznat i tako bi se kupali do zalaska, a onda se razilazili na večeru i opet našli naveče na Pjaci.
Jedno popodne zateknem tamo studenta na Višoj stomatološkoj Radu, a nedaleko njega su se sunčale dvije djevojke.
- "Zdravo, jeste li skupa?" - javljam se Radi i curama.
- "Do sada nismo bili, čekali smo tebe." - reče plavuša kao mljeko bjele puti. Vidilo se da nije domaća i da joj je ovo prvi dan na plaži.
Poslije prve zbunjenosti Rade se trže:
- "A šta ću ja sam, a njih dvije? Nisam znao da ćeš ti sigurno doći."
- "Pa mogao si curama ponuditi izlazak večeras, da nisam došao ovdje bio bi večeras na Pjaci, a nisi ti za baciti, možeš ti s dvije. Jel' tako cure?" - zafrkavam se kao da smo stari znanci.
- "Što ne, ne jedemo mi momke." - plavuša je komunikativnija.
Upoznamo se. Plavuša je Dunja iz Osijeka, medicinska sestra, a crnka je Jela, njena rodica Imoćanka, medicinska sestra u "Splitskim toplicama". Došla joj rodica Dunja u goste.
Dogovorimo se da se večeras nađemo, pa ćemo na ples na Zvončacu. Čekaćemo ih malo dalje od ulaza u baštu oko devet sati. Nekako spontano je došlo do toga da se crnomanjasti Rade opredjeli za plavušu Dunju, a ja plav se dopado crnki Jeli za pratioca. Malo smo se smijali na račun toga, kao suprotnosti se privlače.
Rade je bio van sebe od radosti:
- "Dok ne čuje da sam student, aj ća!"
- "Ma nije ti to, nego si se sam s tim opteretio. Većina ih ne ide na ples nego lovi škuribandu, ali priznajem, lakše je kad imaš izbor za ponuditi." - velim mu.
- "Ti znaš da sam ja švorc?" - on će.
- "Znam, ne brini se za to, otplatićeš kad mi bude trebalo popravljati zube." - nasmijem se.
- "Onda ćeš se načekati!" - nasmije se i on - "Nego, je li te pitala tvoja gdje radiš i odkle si?"
- "Jeste, rekao sam da sam iz Promine, od Oklaja, a ti da si od Knina, Potkonje." - kažem mu.
- "Dobro je, tako sam otprilike i ja rekao, ja od Knina, a ti od Drniša." - veli.
- "Ne znam jeli povjerovala, reče da govorim ka' pravoslavci, ali sam joj objašnjava da se tako u Promini govori." - kažem mu.
- "I Dunji je bilo čudno moje ime, a ja joj objašnjavao da je tako u ovim Bunjevačkim krajevima." - kaže Rade.
- "Vrag odnio "maspok" i njihovu propagandu, dokle je to došlo!?" - kažem mu - "Sada se počelo prvo na to gledati, pa tek na sve ostalo."
- "Vidim ja to na studijima svaki dan, više se govori o politici nego o struci. Jebeš im mater, moram trpiti." - žali se Rade.
- "E, zato ćemo večeras pametno navaliti, pa šta bude." - nasmijem se.
- "Slažem se, živio seks!" - uzviknu student Rade - "Da vidimo je li se tu mjeri nacionalnost."
Cure su bile tačne, sve je bilo u redu samo se Dunja žacala na dodir, malo je pekla od sunca pocrvenjela koža.
- "Vi ste medicinari, znate koji analgetik treba." - kažem im - "Ja preporučujem nešto žestoko za piće, to vam je kao andol."
Svi se složiše i naručimo "Badel" konjak.
Bašta je bila puna, od prejake muzike s razglasa i žamora jedva se moglo razgovarati. Nastupao je Đorđi Peruzović sa svojim gostima, pjevajući svoje i strane hitove, a masa mladosti se njihala u ritmu muzike na premalom podiju.
Na prvoj pauzi Dunja odusta od plesa:
- "U gužvi mi stalno povređuju leđa, strašno me zapeče kad me neko gurne."
- "Popijmo piće pa idemo šetati uz more, tamo će te vjetar rashlađivati." - predloži Rade.
- "Slažete li se vas dvoje?" - upita Dunja.
- "Zašto ne, tamo je ljepše slušati muziku nego ovdje. Plesti se od gužve ionako ne može." - pogledam Jelu, a ona kimnu glavom.
Šetamo sve do Kašteleta. Na po puta smo sreli zadnje parove koji su se vraćali. Stanemo u maloj vali i sjednemo na sike, Đorđi Peruzović i orkestar su se čuli na mahove dok je more šaputalo među stjenama.
- "Ovde je fino, skoro da me ne žari koža." - javi se Dunja pripaljujući cigaretu.
- "Još bi bilo bolje da se bućneš u more." - predlažem joj kroz smjeh.
- "Strah me samu, čula sam da je noćno kupanje bolje i lepše nego dnevno." - glasno razmišlja ona.
- "Idemo skupa." - ponudi se Rade.
- "A kostimi?" - nasmija se ona.
- "Ko vidi imaš li kostim ili ne kad uđeš u vodu." - nagovara je Rade.
- "Idi ti prvi, da znam gde ću lakše ući." - složi se ona.
Rade ode iza stjena, skinu se u tren i javi se iz mora:
- "Ooo, što je voda dobra, divota jedna! Dođi Dunja."
Ja i Jela gledamo u vodi bjelo Dunjino tjelo kako se primiče Radi:
- "Šta ćemo nas dvoje, hoćemo li i mi?" - pitam Jelu.
- "Ne znam, sram me." - prošaputa ona dvoumeći se.
- "Idemo i mi, vidi kako uživaju." - povučem je odlučno i ona se odljepi od stjene.
Skinemo se goli i Jela požuri u vodu. Voda je topla kao u kadi, izjednačena s toplinom zraka. Rade i Dunja su se zaklonili petnaestak metara dalje od nas iza stjene i od tamo se čuo cilik i pljuskanje vode da je i nama bilo jasno šta se tamo radi.
Privučem Jelu, a ona me zagrli oko vrata i poče strastveno ljubiti dok su nam se tjela trljala jedno uz drugo i rashlađivala vodom. Muškost mi je nabrekla i bola je u trbuščić, a ona je uze prstima i stavi u međunožje i sta stiskati butinama. Priđemo bliže siki da se sklonomo koliko toliko od slučajnih pogleda, ona mi okrenu leđa i nasloni se dlanovima na stjenu. Raširi malo noge, a muškost joj glatko uleti u međunožje. Guza joj se zatresla, a ona zadovoljno jeknu od naglog prodora muškosti. Gnječim joj nabrekle od vode klizave sise, a ona se uvija cjelim tjelom pri svalkom sudaru. More nam pljuska oko butina i hladi nam tjela.
Svršavali smo kad začušmo Dunjin zov:
- "Jeste li vas dvoje dobro?"
- "Ahaa." - javim se promuklim glasom dok Jelu držim oko struka i ona mi ljubi vrat.
- "Nisam znala da je ovako lipo kupati se noću." - šapuće mi Jela mazeći se.
- "Naročito ako je začinjeno seksom." - slažem se sa njom.
Rade i Dunja nikako da se pojave iza svoje sike. Samo se čulo kako pljuska voda i tupi sudari tjela. Obgrlim Jelu i milovanje nanovo poče, opet strast i seks i pljuskanje vode.
Tek u zoru smo izašli iz vode, počeo je ćarlijati vjetar s Mosora i nositi svježinu s kopna. Obukli smo se i pušeći u hodu laganim se korakom zagrljeni vraćali u grad. Umor nam se vidio na licima, opuštenost i smirenost nam je bila u duši.
Ispratili smo ih do Svetog Frane gdje su sjele na autobus i otišle prema Gripama, a ja i Rade smo sjeli u baštu "Bellvia" i naručili kavu.
- "Onda studente, jesi li izdrža?" - pitam Radu.
- "A, jesam, dobro je bilo, predobro." - smijulji se on umorno.
- "Vatrena Slavonka, ugrijala se iznutra i izvana." - velim mu.
- "Boga mi jeste. Šteta što večeras odlazi." - kaže on snuždeno.
- "Nisam znao, činilo mi se da je tek došla?" - začudim se.
- "Jeste ovdje, ali je ranije došla kod rodbine u Imotski, pa joj ističe godišnji, mora nazad." - pospano će Rade.
- "A tako, a ja s Jelom nisam ništa ugovara, znam gdje radi, lako ću je naći, ali ovo ispade sve neplanirano." - sjetim se da se o ponovnom viđenju nismo ništa dogovorili.
- "Lako zato, pitaš kad radi i eto vas." - kaže Rade.
- "Vidiću, ajmo sad na spavanje." - ustanemo i krenemo svako svojim putem.
Jelu sam vidio naveče tog dana. Išla je pod ruku s muškarcem srednjih godina, na tjemenu proćelavim, a po ponašanju se ne bi reklo da su rod. Kad smo se miomoišli samo mi je očima dala znak da mirujem i ne poduzimam ništa. S njim sam je sretao i kasnije, zadnji put mi se učinila da je okrupnjala. Ili je bila trudna ili se to menu učinilo zbog takvog kroja vešte,nisam bio siguran.
- 62 -
Ljeto začas prođe. Zadnjih dana augusta odoše masovno turisti, počeše škole i vrati se uobičajena kolotečina življenja. Rosa je još bila na zamjeni u Solinu, Dušan radio u "Slobodnoj", a ja sam poslao dokumentaciju na Ekonomski fakultet u Osijeku za upis prtog semestra odnosno treće godine i nestrpnjivo očekivao njihov odgovor.
Jozo Grgić je bio u istom položaju. Krajem septembra stiže pozitivan odgovor i ja se spremim na put. Iz Osijeka ću produžiti u Beograd i kod Steve i Brace u Barič. Jozo će drugi dan putovati, trebao je uskladiti turnus kako bi spojio slobodne dane i dane plaćenog dopusta da ima više dana za put.
Stigao sam u Osijek u rano jutro, prvi put sam u tom gradu, pa sjednem u kafić na stanici i naručim kavu da se razbudim. Dok sam pio kavu i gledao kroz prozor na peron učini mi se da promače kolega iz srednje škole Dušan Preradović. Hitro ustanem i viknem kroz obližnja otvorena vrata: "Dule", a on zastade, tren gleda i neodlučno stoji, a onda se nasmija i pritrča:
- "Ma, jesi li to ti, ne mogu očima da vjerujem!"
Izljubimo se i ja ga pozovem za stol.
- "Čekaj me tu da predam smjenu, sad ću odmah doći, za desetak minuta." - pogleda na sat.
Ispriča mi kasnije kako tu radi kao telegrafista, nije se još oženio, skita i gubi dane.
Ja mu rekoh ponešto o sebi, gdje sam, šta radim i zašto sam došao, a on me uputi gdje i kuda trebam ići, gdje su hoteli i koji mi je najzgodniji.
- "Ma, lako ćeš se snaći, od stanice do centra ti je Radićeva ulica, možeš tramvajem, možeš pješke, nije daleko. Na po Radićeve desno ti je park ispred tržnice, a tu ti je Ekonomski fakultet. E, pa, sretno, moram na voz, idem kući u Podravsku Slatinu. Ako ti bude što potrebno zovi telefonom, ja ću ti to srediti." - oprosti se on dajući mi broj telefona.
A onda se sjeti:
- "Tu u KSR-u ti radi Miro Jadrešin, tvoj Dalmatinac, javi se i njemu. Često smo pričali o tebi."
Ustanem i odem u KSR. Stvarno, tamo za pultom u modrom odjelu sjedi Miro i kad me ugleda iskolači oči:
- "Bože dragi, otkud ti ovdje?"
Pozdravimo se i ja mu ukratko rekoh kojim sam poslom, a on me upozna s kolegama:
- "Ovo je Smiljana, a ovo je moj šef Faik Subašić."
Kako to biva kod željezničara odmah smo našli zajedničke znance, a šef me počasti pićem i kavom:
- "Mile, drago mi je da smo se upoznali, šta god ti treba u Osijeku samo se javi, mi ćemo pomoći da ne putuješ za svaku sitnicu, a za kušet ili spavaća kola uvek ćemo se postarati. Cenim to kad tako mladi ljudi hoće napred, znam ja kako je to teško, ja sam se isto tako namučio."
Gledam tog visokog čovjeka, srednjih godina, duboka glasa i finih manira i spremnog da iskreno pomogne i mislim se kako je šteta što nema takvih ljudi više, kojima je zadovoljstvo i svrha življenja napraviti dobro djelo.
Oko osam se uputim na fakultet i popunim potrebne formulare, izvršim uplate i predignem u biblioteci brdo knjiga koje su ulazile u cjenu školarine, a izavač je bio Ekonomski fakultet Osijek ili Sveučilšte u Zagrebu u čijem je sastavu fakultet bio.
S tom prtljagom uputim se u hotel "Turist" s koleginicom Stanom s knjigovodstvenog smjera Više ekonomske koju sam sreo na upisu treće godine na fakultetu. Ona je došla sinoć i tu prespavala, pa ćemo tamo prepakovati knjige da ih bude lakše nositi.
- "Kolegice Stano, šta ćemo onda? Ja odavde idem u Beograd kod rodbine, radi vozova putovaću sutra ujutro, nema smisla da im dođem u ponoć." - kažem joj gledajći na sat i brzo napamet računajući veze i trajanje putovanja.
- "Tako ću i ja. Sutra ujutro putujem u Zagreb poslovnim vozom, noćas ću prenoćiti ovdje u hotelu." - i ona računa vreme i veze gledajući na sat, već je bilo oko pet popodne.
- "Onda možemo razgledati popodne grad, a ja ću uzeti sada sobu kad budemo izlazili." - predložim joj.
- "Važi, tko zna kad će nam se ovakva prilika pružiti." - reče ona.
Stanu sam viđao na Višoj ekonomskoj, poznavali smo se po viđenju i javljali jedno drugom, ali do sada nismo nikada bili sami, van većeg društva. Radila je u splitskom "Cestaru", bila je Hercegovka, negdje od Gruda, otresita i samostalna, bucmasta tjela i okrugla lica s jamicama na rumenim obrazima kada bi se nasmijala, kovrčave svjetlosmeđe kratke kose.
Na recepciji uzmem sobu na istom spratu, prekoputa Stanine, i krenemo pješke u centar grada.
- "Ima ovdje na fakultetu dosta redovnih studenata iz Splita, samo ih mi ne poznajemo, a trebaće nam za bilješke s predavanja, nema sve u knjigama." - govori mi dok prelazimo preko tržnice.
- "Upoznaćemo ih s vremenom, tek smo počeli, biće svega, samo treba učiti." - pričali smo uglavnom o studiranju dok smo razgledali tipični austrougarski izgled zgrada. Krenemo ljevo pored hotela "Rojal" i izađemo na oveći trg gdje je s ljeve strane dominirala crvena katedrala s dva visoka zvonika i krenemo prema tamo. U to doba dana u crkvi je bilo nekoliko starijih gosođa i mi priđošmo bliže oltaru.
Stana se prekriži , a ja se prekrstim. Ona me začuđeno pogleda ali ne reče ništa. Tiho izađemo i krenemo prema Dravi gdje ugledamo restoran "Bela lađa" i ja joj predložim:
- "Hoćemo li ovdje ručati, večerati, pa ćemo poslije krenuti ovamo desno uz Dravu ili na korzo kod "Rojala"?" - pitam je.
- "Može, tako je najbolje, ajmo ploviti usred Slavonije." - nasmije se ona aludirajući na naziv restorana.
Naručili smo na preporuku kelnera neki slavonski specijalitet, a za vino nam je predložio iločki rizling, koji navodno uz jelo odgovara. "Lađa" je bila uredan restoran, kelneri neobično uslužni, a sam objekat je djelovao kao da je to neka privremena montažna građevina, što mu je puno umanjivalo ostale kvalitete.
Malo ošamućeni vinom krenemo uz Dravu prema Tvrđavi, ali nam se učini daje ona suviše daleko pa se na po puta uputimo preko Korza u naš hotel. Ulična svjetla su bila upaljena, a vjetar iz Baranje je počeo biti prohladan. Na recepciji naručimo buđenje, pa odemo svak u svoju sobu. Istuširao sam se, obukao pidžamu i izvalio na krevet da pročitam novine u kojima nisam uspio još od jutros ni naslove pogledati. A tada začujem lagano kucanje na vratima, ustanem i otvorim ih, tamo je u svilenoj spavaćici stajala Stana:
- "Nisi zaspao? Ne mogu zaspati, vjerojatno od sveg ovog uzbuđenja oko upisa, a mislila sam da ću isti tren."
- "Uđi, listam novine, nisam navikao ovako rano leći." - kažem joj.
Ona prođe pored mene, zapuhnu me miris diskretnog parfema, a još više mladog djevojačkog tjela, i kad se namjesti prema noćnoj lampi primjetim da ispod spavaćice nema ništa. Sjede na dno kreveta i nasloni se na jastuk koji stavi ispod leđa. Sjednem na malu hotelsku fotelju odmah uz nju, složim novine i bacim ih na mali stolić posred sobe.
- "Što ima u tisku?" - upita ona plašeći se zastoja u razgovoru.
- "Stalno iste gluposti, više mi je dosadilo." - kažem joj.
- "Kako ti na to sve gledaš, ja ne mogu zaključiti o čemu se tu zaista radi? Tko je tu u pravu, tko šta hoće?" - gleda u velike novinske naslove.
- "Mi možemo znati samo ono što nam oni hoće reći, a oni uvjek govore tako da prikažu sebe u pravu, a druga stranu u krivu. Tu plaća istina, a regrutuje se neuka i neinformirana masa kao podrška jednima ili drugima. Koji budu ubjedljiviji više će ljudi povući za sobom, a onda s tim mašu kao jakom bazom odnosno argumentom. To ti je politika, najprljavija ljudska djelatnost od postanka ljudskog roda." - pokušavam joj iskazati svoje mišljenje.
- "Ali tu se javljaju mnogi poznati naučnici, ne možeš reći da oni ne znaju šta govore?" - protivi se djelu mog razmišljanja.
- "Javljaju se samo sluge političara, a ne nauke, intelektualne kurve koji se na ovaj način bore da dođu na neko ugledno mjesto u Akademiji, Sveučilištu ili nešto slično, a to postaju pomoću politike, a ne nauka kao glavnog autoriteta. Da su stvarno sposobni kao naučnici bili bi van politike i dokazivali se u struci bez obzira kakve su posljedice njihovih naučnih saznanja na politiku grupa ili pojedinaca. Eto, Đordano Bruno je bio siguran u svoje naučne nalaze pa je na inkvizicijskoj lomači usklikom "Ipak se okreće!" ostao na svome naučnom saznanju ne mareći za život, a ovi će sutra tvrditi suprotno od ovoga što danas tvrde, kao što su se i dosada okretali prema vjetru politike kao pjevac na dimnjaku. Pogledaj Brozovića, do juče je tvrdio i radio na srpskohrvatskom kao jedinom jeziku, a danas tvrdi da je hrvatski posaban jezik, Jonke isto tako, Povjesničari čak tvrde da su Hrvati neko iransko pleme, da nisu Slaveni. Bana Jelačića dižu u nebesa, a neće da kažu da ga je na banski tron rukopoložio srpski pravoslavni patrijarh Josif Rajačić, a zagrebački nadbiskup nije htio, da tog bana i danas Mađari proklinju, da je bio ćesarski sluga i da je prvenstveno gledao na svoje probitke, a ne na probitke hrvatskog naroda, da fizičar Supek laže kada kaže da su Srbi pravoslavci došli na ove teritorije u šesnaestom vjeku s Turcima, a čemu su onda služili pravoslavni manastiri od prvog do trinaestog vjeka na tim prostorima, neće da kažu šta su i kod koga su Ćiril i Metodije širili hrišćansku vjeru, nije ih valjda vaseljenski patrijarh poslao da šire katoličanstvo za račun papae, neće da kažu da je Dalmacija bila uvjek samostalna i da je tek 1918. godine postala sastavni dio Hrvatske i Jugslavije, šuti se o Velikoj kneževini Moravskoj na prostorima današnje Čehoslovačke, Mađarske i kod nas iznad Save, itd., da dalje ne nabrajam. Iz novina se nauka ne uči već iz prašnjavih knjiga zatvorenih po bibliotekama. Štampa, TV i radio su propagandni mediji koji mjese javno mjenje, to je dobro Gebels radio za Drugog rata, a sada svi političari i vlastodršci od njega kao korisno za svoje rabote preuzeli." - izgovorim u jednom dahu.
- "Pa, jesi li ti u Partiji?" - gleda me širom otvorenih očiju.
- "Jesam , već pet-šest godina, ali me to ne sputava kad me nešto interesuje da pogledam u knjižurine u Naučnoj bibloteci i drugdje i uporedim istraživanja i mišljenja više autora i mislim svojom glavom." - kažem joj.
- "Vidila sam kad si se danas prekrstio u Katedrali da si pravoslavac, a sad mi je još čudnije, Partijac, pa se krsti?" - nasmješi se ona.
- "Niko me nije tjera da ulazim tamo, a poštujem svetu kuću u koju sam ušao i one koji u to vjeruju. Pa i pametniji od mene su bili vjernici na svoj način kao Tesla, Galilej, Njutn, većina Nobelovaca svih struka. A ljudski rod još je malo toga naučno dokazao da bi mogao negirati ono Nešto što vjernici zovu Bog. Svećenici kažu da ni za ljubav nema naučnih dokaza pa ipak postoji i pokretač je svega." - nastojim se rješiti ovih teških diskusija - "I smatram da članstvo u SK ne isključuje mogućnost poštivanja vjernika i vjere kao drugačijeg mišljenja i ubjeđenja, kao što očekujem da se i moje mišljenje poštuje s njihove strane."
- "Hm, za ljubav nema naučnih dokaza, a postoji?" - nasmija se ona.
- "Imam prošeka, hoćeš li probati?" - nudim je - "Ostavimo se teških tema!"
- "Otkud ti sad prošek, baš hoću." - iznenadi se.
- "Nosim rodbini, načećemo ga, nema veze, skoro sam na njega zaboravio." - smješim se.
- "Nemoj, kako ćeš pokloniti načeto." - tipično ženski oprezno, dvoumi se još.
- "Kupiću drugi, ne brini za to." - izvadim iz putne torbe bocu i operem hotelske čaše.
Kucnemo se i otpijemo, ona lagano jezikom liže ljepljive usne. Sjednem do nje na krevet:
- "Nemoj, ja ću."
Usne nam se spojiše u slatkasti poljubac, a ruka mi kliznu kroz dekolte spavaćice u jedre grudi. One su se nadimale od strasnog uzbuđenja. Tjela nam se u zagrljaju spustiše po dužini kreveta, njena se klizava spavaćica povuče i otkri jedre butine, bujni čuperak i okruglu bjelu guzu. Trže se:
- "Ugasi svitlo, molim te." - šapnu postiđena iznenadnom golotinjom.
Pridignem se, pritisnem prekidač na noćnoj lampi, soba utonu u polumrak i žurno skinušmo spavaćicu i moju pidžamu te se gola tjela spojiše u zagrljaju. Međunožje joj je bilo toplo i vlažno do po butina, a ona se tad namjesti na leđa i snažno me privlači na grudi, krupne i nabrekle kao da će se svaki čas raspuknuti.
Muškost joj kliznu u vrućinu međunožja, a ona poče lagano njihati kukovima. Glavu je zabacila i zategoše joj se vratne tetive i žile, zarih lice tamo i palim joj dahom vrat i podbradak. Kukovi mi klize uz njene oble i jedre butine i trudim se da prodrem snažno u nju do kraja. Prsima gnječim njene sise, a tad mi ruke obuhvatiše njenu oblu i tvrdu guzu, ona podignu noge i s njima mi obgrli kukove, pa krevet u zajedničkom ritmu ptpoče škripati i cviliti. Iznenada duboko uzdahnu, zgrabi me rukama oko ramena i čvrsto me stisnu, podignu guzu od kreveta i u grču se ukoči.
- "Ah,ah, još malo, ah." - zastenja i osta u istom položaju dok se sjeme izli u nju, a tada oboje se razlišmo po krevetu.
Obgrli mi lice i poljubi me u suva usta:
- "Jesam li bila dobra?" - prošaputa.
- "Aha, bilo je ljepo." - kažem joj teško dišući.
- "Jesam li debela?" - pogleda niz tjelo mahinalno kliznuvši prstima od sisa do trbuha.
- "Nisi, ti si samo "pupasta", kako kod nas kažu. Nema tu nigdje celulita, sve je tvrdo ka kamen." - jagodicama prstiju štipkam je po slabinama.
- "Imam jaku krv, volim seks. Sestre su mi se udale u šesnaestoj, tribala sam i ja, ali me zeznu jedan naš gastarbajter, oženio se u Njemačkoj sa Švabicom, nek ide đavlu." - šapuće mi na uho, traži razumjevanje i opravdanje.
- "Vidim da si zrela cura, da imaš iskustva." - kažem joj.
- "Pa zašto ti nisi bio agresivniji? Cilo vrime sam čekala kad ćeš mi dati neki znak, pokušati nešto." - prigovara mi.
- "Djelovala si nekako previše ozbiljno, poslovno, strogo, mislio sam da imaš ozbiljnu vezu i da bi pogrešno protumačila da koristim prigodu na prvom druženju." - pravdam se.
- "Prigoda bere jagode," - nasmija se - "zar stvarno djelujem tako muškobanjasto?"
- "Muškobanjasto!? Pored ovih sisa i ove guze, ma kakvi, to je više zrelost i poslovnost, finese u ponašanju." - objašnjavam joj.
- "A sada?" - miluje mi muškost.
- "Prava si rasna žena koja zna šta hoće. To sam već večeras vidio kad si došla bez gaća, samo u spavaćici. Malo bi se njih usudilo tako obučen doći u goste." - smijem se.
- "Lopove, vidio si da sam bez gaćica, kako?" - pita širom otvorenih očiju.
- "Prema svjetlu lampe vidio sam ovu okruglu guzu, bujni čuperak i sise bez ređipeta." -smijem se.
- "Vraže, a cilo veče me mučiš filozofijom. Baš me briga za to." - navali se oblo tvrdo pupasto tjelo na mene i poče me daviti poljupcima.
I trajalo je tako cjelu noć, bocu od prošeka smo ostavili u kanti za smeće.
Starija gospođa na recepciji se zagonetno smješila kad smo vraćali ključeve soba, poželi nam sretan put i pozva da im opet budemo gosti.
Stana otputova "Podravka ekspresom" za Zagreb, a ja lokalom preko Ernestinova za Vinkovce. Nakon pola sata brzi voz je iz Vinkovaca grabio prema Beogradu, a ja sam odmah zaspao. Iz sna me trgnulo naglo kočenje kod Stare Pazove, valjda na signalu, jer su okolo vidila samo prašnjava polja iza kao buba sitnih traktora i sive njive pod kukurznom slamom.
- 64 -
Ulazak voza u Beograd, kroz razna usputna smetlišta i deponije, drvene i kartonske kućerke ciganskih naselja i raznih olupina u mnogobrojnim otvorenim skladištima skrajnutim u neki nuglić i uz pokidanu žičanu ogradu uz prugu, bio je isti kao i prije pet godina.
- "Nigdje nema ružnijeg prilaza gradu od ovoga." - čujem kako razgovaraju dvojica srednjovječnih poslovnih ljudi pušeći uz prozor.
- "Jeste bre! Obišao sam celu Evropu, ali ovako ruglo nisam video. Kao da ulazimo u neku ogromnu deponiju đubreta, a ne u glavni grad." - prokomentira drugi i baci pikavac kroz prozor.
Ni po prelasku mosta preko Save nisam vidio ništa novo poslije skoro pet godina odsustva. Oronule željeuničke hale i hangari, razbacani hangari i šine, tamo u daljini prema vodi haos od raznih improviziranih skladišta, zgradica sivih oronulih krovova, kao da je neko veliko djete razbacalo svoje stare igračke poslije igre koja mu je dosadila.
Pređem preko ulice na "Lastinu" autobusnu stanicu i uđem u autobus za Obrenovac. Sve je isto kao da nisam bio ni odsutan toliko vremena. Prisjećam se putovanja za Umku, sastana Majrom, gledam poznata mjesta i čini mi se da je to davno, davno bilo. Sjeta mi preli dušu i osjetih duboku žal za tim danima.
Siđem kod "Kolonije" i uđem u bife da popijem piće i istjeram tu sjetu i priberem se. Drago mi je da vidim svoje, ali me muči to što ću morati slušati ogovaranja, pravdanja i obrazloženja. Trebam se javiti i Stevi i Braci i dobro odmjeriti vreme da jednako proboravim kod obojice, jer će pomisliti da nekog protežiram ako i minut ostanem kod jednog duže.
- "Ma, ko će paziti na svaku sitnicu, nek misle šta hoće, što god da napravim ili kažem nekomeće biti krivo." - pomislim i uputim se u Koloniju br.20. gdje je Stevo stanovao.
Među tipskim zgradicama radničke kolonije pronašao sam broj 20 i pozvonio. Otvori Ljubinka, zagleda se i iznenađeno će:
- "O, Bato, hvala Bogu da si konačno došao!"
Iza nje je stajala mala plava bucmasta curica i gledala me ne trpćući krupnim plavim očima, bila je to mala Dijana, koju sam prije četri godine slikao kao bebu koja je još puzala po Guvnu na Vlaci u Kistanjama. Malo se zastidila i uhvatila za Ljubinkinu veštu provirujući iza ruba dok je Ljubinka pristavljala kavu i donosila piće.
Od Ljubinke sam iscrpno čuo sve što je bilo ovih godina, dok je došao Stevo s posla, o Braci, Ruži, njihovom vjenčanju, svađama, sadašnjim kontaktima, sve ono što je pisano u pismima samo detaljnije i puno puno opšrnije. Prigovaralo se meni, Rosi i Dušanu, roditeljima, kako se slabo javljamo, kako se udaljavamo jedno od drugih i kako to nije dobro. Stevo je pijuckao vinjak, potvrđivao Ljubinkine rječi sa njemu svojstvenom blagošću i mirom na licu.
Pitam ga o poslu i firmi, kakva je plaća, odnosi u firmi i tako to, da promjenimo temu, a on odgovara kratkim, prostim rečenicama, po dvije tri rječi na svako pitanje, kako je tamo šef održavanja, plaće nisu Bog zna šta, i da je upisa Višu školu za oraganizaciju rada i pomalo uči, a posla ima preko glave, pa ga često zovu i van radnog vremena na razne intervencije. Razmišljao je da ide van raditi, a onda bi mu oduzeli stančić, ovaj je dobar kakav je takav je, valjda će biti bolje.
Mala Dijana se "pripitomila", oslobodila i pokazuje svoje igračke i ono što je naučila u vrtiću, dajući svemu tome ozbiljnost kako to već djeca znaju predočiti.
Tu sam kod njih prenoćio, a sutradan sam otišao kod Brace čija je kuća bila nekih tristotinjak metara dalje uz samu cestu.
Upoznao sam Ružu, Nanu i malu Natašu, i sada slušao njihovu verziju događanja. Odmah sam vidio da je Ruža od Brace puno starija iako je nastojala, što oblačenjem, što šminkom, tu razliku što više smanjiti. Pričala je neprestano, o ovom, o onom, ne obazirući se da li neko nešto govori ili da li je sluša. Tako sam saznao da mora u bolnicu na operaciju srca i da je puno zabrinuta radi toga, a tu bolest vuče od djetinjstva. Iako Andrija radi u Njemačkoj mala mu je plaća, stisli su se jer su troškovi veliki, a da nije Nanina rada i mirovine, ne bi se mogli ni prehraniti.
Mene niko nije pitao kako je raditi i studirati, o tome kako je Rosa bila na Dušanovu i mome teretu cjelo vreme škole, a shvatio sam da ne treba to ni spominjati, jer po njihovim pričama je njima teže nego meni. A ubjeđivati ih u to bilo je isto kao gurati Sizifof kamen uz brdo.
Vraćajući se, u vozu, razmišljam o svemu, a onda me kao grom iz vedra neba pogodi saznanje da su oni sada posebne porodice, da je to prirodni put kojim se raslojava staro stanje stvari u jednoj familiji, da su njima bliži njihove žene i djeca nego ja i ostali iz stare familije i da to tako mora biti. Ništa se više nije moglo vratiti na staro, osim ljepih, dalekih i prozračnih uspomena očišćenih od svih onih loših i tegobnih trenutaka koji bi ih kvarili.
U Kistanje, na Vlaku, sam stigao ranim jutarnjim vozom. Odmah po prolasku Placa zapusljusnu me onaj osjećaj lakoće tjela i duha koji bi uvjek osjetio kad bi dolazio kući, u rodni kraj. Pluća bi se širila, tjelo postajalo lako kao perce, a duša bi mi kliktala od zanosne sreće, i oči uočavale svaku i najsitniju promjenu koja bi nastala:
- "Ova smreka je porasla, ovaj kamen je neko prevrnu, vidi kako se razgrana ovaj nekada zaprcani rastić, Miško ove godine nije zaora Zorkinu njivu, struga na Velikoj bašči samo što se nije srušila, na Igralištu djeca više ne igraju, smokva iza Pojate se osušila."
Mater je u avliji trčala za poslom. Ona je u zoru istjerala ovce i čuvala ih u Smrekama dok se ćaća ne izvuče iz kreveta i popije rakiju i kavu, polako se rasanjujući, a onda kad je smjeni ona trči da hrani kokoši, prasad, čisti kuću, kuva ručak, pere robu i dočeka sa marendom ćaću koji bi uskoro stigao s ovcama.
- "Vidi, stiga mi rode, sreća majina!" - zagrli me mokrim rukama od pranja suđa.
- "Kako si, ima li šta novo?" - pitam je dok sjedam za mali kuhnjski stol.
- "A šta će ođe biti nuvo, uvjek isto. Duška, kako znaš, ide u Knjinj u gimnaziju, Mirko tu u Kistanje, ja i ćaća uvjek oko ovčina, dan nuć, a tu su i kravetina, i kunj, magare, kokoši, prasad, o vinogradu i polju da ne govorim. Mučimo se, šta ćeš." - nastavi se ona.
- "A ti, kako zdravlje?" - vraćam se na ono što ona izbjegava.
- "Zna ga Stvorac, čas zaboli ovo, čas ono, a ko to računa, kako dođe tako i prođe, nema me ko zamjeniti, a ćaća ti po starom, uvjek mu neki Bog fali i ćera po svome, što stariji to gori, nema posla koji će brez mene napraviti i uvjek ga muraš gurati. A uvjek nervozno, ljuto, Bože ga sačuvaj." - žali se ona.
- "Đe je sad on?" - pitam je.
- "Eno ga kod ovčina, sad će ih un spurliti kući. Ja se dignem i išćeram, a on dođe kad se razdani, dok se nakani prođe jutro, a mene ođe sto poslova čeka. A un dođe odma zamnom, marenda i jopet u lezinu do ručka, ruča, popije kavu i unda ode s ovcama do zalaska, sluša radio, puši i ronja. Slaba mi vajda od njega." - nastavlja se ona žaliti.
- "Pa zašto ih on ujutro ne istjera, šta ti to moraš činiti?" - pitam je.
- "E, da je poletan i bi! I da razumije kako ni meni nije lako. Ali ne mureš ti to njemu dokazati, osta je na starom adetu i gotovo. Tako mu je dobro, a slabo ga briga za druge. Šta ja tu mugu, ćuti i trpi, nije mi lako." - žali se.
- "Oćeš da mu ja kažem, da se malo trgne." - predlažem joj.
- "Nemuj, nećeš ništa promjeniti, nema tu pumući!" - usprotivi se odlučno.
Klepka se začu na avlijskim vratima i ćaćino zakidanje:
- "Sreću ti vrag odnjo, đe ćeš tamo! E vidi đavline, da je neko ćera tamo ne bi je naćera do Božića, Bože sačuvaj!"
Jedna vrbasta ovca krenula umjesto u jaru iza jare odvajajući se od stada. Izađem na avliju i pomognem mu utjerati ovce u jaru.
- "Otkud ti rode, kad stiže?" - pozdravi se sa mnom snuždena lica
- "Poludiću s ovim đavlinama, svaki dan vako."
Uđošmo u kuću i sjedošmo za kuhinjski stol.
- "Oćeš li odma jesti ili kašnje?" - pita ga mater.
- "Nemuj odma, nešto mi se ne rači jutros." - izvadi cigaretu i zapali.
- "Da se njesi preladio, lako je to u ovo doba." - mater će.
- "Zna ga đavo, svaki vrag leti na čeljade." - povuče dim i ljutito ga otpumu.
Uli rakiju u bićerine i popišmo je.
- "Pa kako je kod tebe rode?" - upita on malo otkravivši lice.
Ispričam mu da sam upisao treću godinu fakulteta i da sam bio dva dana u Bariču kod Steve i Brace.
- "Pa, kako su uni, jesu li se izmirili, kog vraga su se imali i svađati?" - raspituje se.
- "Pa, pišu ti, uglavnom su dobro, male plaće pa kukaju, uobičajeno ki svuda." - kazivam ukratko.
- "To meni nije ništa jasno. Stevo radi od jutra do sutra, stan ima, djete još malo, Ljubinka ga čuva i jopet ne mugu na kraj!?
Pa šta se Ljubinka ne zaposli, a mater joj nek pričuva Dijanu, pa će im biti dupla primanja?" - veli on.
- "Nema posla, teško se zaposliti, bi ona sutra." - kažem mu.
- "Kad se mura unda se radi uno što ti nude, kolko je nji šta ne rade u svojoj struci, a ne čeka da mu u kvalifikaciji bude slobodnih mjesta. A uni, vidijo sam ja kad sam bijo tamo, kupuju sve za kuću kao da su na Terazijama, trebalo bi da imaju malu svoju baščicu, pa bar zelen ne bi kupovali, da šćule što kokošinjca da imaju jaja i mesa. Reka sam im ja, ali neda se to njima, a ni od većije plaća od njiove ne mure se živiti kao što uni oće da žive. - zamišljeno će on.
- "Nemaju oni zemlje, gdje će praviti bašču." - branim ih.
- "Imaju đe oće i zemlju i vodu, nije uno Bukovica da treba minirati krš i navoziti zemlju. Đe god baciš zrno uno nikne. Teško se njima prljati, oće uni uz radničku plaću gospodski život. E, to nejde skupa!" - neda mi za pravo.
- "Šta ja znam, kako ih volja, ne mogu ja tu ništa." - kažem mu.
- "A Braco i njegovi?" - pita dalje ćaća.
- "Ruža mora na operaciju srca, ne može se više odlagati." - kažem im.
Mater stoji kod šporeta i sluša, ne mješa se.
- "Eto ti ga na, u tim godinama operacija srca, pa šta joj je?" - upita pn zabrinuto.
- "Valjda to vuče od ranije, više ljekovi ne pomažu, mora se pod nož." - velim im.
- "Jadna muja djeca, šta napraviše. Govorila sam im ja da se vrate vamo poslije škole, našlo bi se posla, ali ne poslušaše. Svaka njima čast, unaj narod nije naše naravi. Ljubinka je spretna, ali živac, ni sitnicu ne mure otrpiti, a Ružu niko ne bi nagovorio, ne zatvara usta, a iz kuće niđe ne izlazi, bolesna žena, šta ćeš. A i starija je dosta od Brace iako to oboje kriju. A mater joj, "sve ja , sve moja Ruža", kada Braco ne prima dobru plaću. Po njenoj priči krepali bi po Bracinoj plaći." - izbi sad iz matere.
- "Drugi kraj, drugi način života, drukčiji običaji, to je tako." - kažem joj.
- "Da su nji dvije na mum mjestu ne bi ni mjesec dana izdržale. Njesu se njiove žene naučile raditi teško ki naše ođe. Samo jedna drugoj na kavu, pobrišu prašnu po kući, trk u dućan, nešto na brzinu spreme za ručak i kukaju kako im je teško i kako se nema para. A za kavu, cigare i piće potroše više nego na ranu i robu. Ne valja to, na taj način se ne mure ništa steći. To je život od danas do šutra, ki Cigani, kad najviše para imaš najviše i' treba štediti, brzo se une izmigolje i kad čuvaš, kamoli kad ne vodiš računa." - nastavi se ona.
- "To je njihov život, neka ga sami uređuju kako znaju." - govorim im.
- "A unda neka mi u pismima ne kukaju, šta im ja mugu pumući s triput manjom penzijom od njiove plaće, a Duška i Mirko svaki dan za nešto traže u školi. Ovo janjaca što prodam dam za porez, pašarinu, ostane mi jedno dvoje za slavu i Božić da zakoljem i to mi je sva korist od nji, a cjelu godinu se nas dvoje mučimo od zora do mraka oko nji." - sad se ćaća uzjoguni.
- "Jadni muj Braco, našto se un namjeri? Nije bilo cure u kraju koja bi ga odbila, poručivale meni žene, evo mu ove, evo mu one, sve ljepša od ljepše, bogatija od bogatije. Sad nu je džabe, cjeli život će plaćati svoju ludost." - sjetno priča mater pogleda zaljepljena za prozor.
- "Nemoj majo tako, možda je on sretan, njemu se tako sviđa, šta ti tu možeš." - razuvjeravam je neubjedljivo.
- "Govori ti šta oćeš, ja sam mu mater i znam šta mu je u srcu i duši, a un to neće nikada priznati, prije će crknuti. Zato ti poslušaj, uzmi curu iz našeg kraja, naše naravi i običaja, lakše ćete se razumiti i kad je dobro i kad je teško kad ste na isti način odgojeni." - prikriči mi ona.
- "Reci ti meni šta je s Dušanom, jeli se un oženio ili nije?" - ćaća će.
- "To ni ja ne znam! Stanuje tamo, ponekad navrati u stan, a za nikakvo vjenčanje nisam čuo niti mi je on šta rekao." - odgovaram odlučno.
- "Pa, jesi li vidio tu curu?" - on će.
- "Jesam, jednom ili dvaput, znam da joj je ime Katja, da je iz Vranjica, ti znaš gdje je to, da ima sestru udatu, mater joj je umrela, a ćaća star i bolestan i da tamo imaju neku kuću, gdje svi skupa žive. Toliko znam." - kažem im.
- "Pa, jeli čemu, kako izgleda?" - pita mater.
- "Zgodna, ljepa, radila je s Dušanom tamo u Komitetu, a sestra joj radi u banci. Ne znam ni ja više od vas." - branim se.
- "Bože, zar mura ići tako naopako?" - ćaća pripali drugu cigaretu.
- "Ajte vi jedite, idem ja za poslom." - mater će i stavi na sto frigana jaja sa slaninom.
Dok mi jedemo ona sklanja prljavo suđe i sprema ga za pranje.
- "Majo, što ti ne jedeš? Ostavi sad to." - kažem joj.
- "Ja sam popila ćikaru varenike i pojela komad kruva kad sam došla od ovaca, ne mugu ništa više do ručka." - otkloni ona ponudu.
- "Tako una stalno, jede ki tica, uvje je sita." - ćaća će.
- "A šta ću kad ne mugu." - brani se ona.
- "Ima li šta grožđa?" - pitam ih kad smo zgotovili s jelom.
- "A ima, moglo je i bolje." - ćaća će.
- "Idem ja prošetati do tamo, da vidim." - rekoh.
- "Poneside Šarku jesti, vezali smo ga tamo do Smreka da čuva grožđe od jazavaca." - reče mater i da mi lončić s hranom.
Pođem u Do i krenem u vinograd. Poslije kiša zazelenila otava, a lišće po drveću zarudilo. U vinogradu između žutosmeđeg lozovog lišća smiju se modri i zlatnožuti grozdovi oprani rosom. Šarko se javi lavežom da zna da me opazio i da dobro radi svoj posao. Od radosti se poče umiljavati kad priđoh ne dirajući hranu dok ga ne pomazim.
- "Sad jedi, moraš raditi moj Šarko, tako ti je to." - štipnem ga za uvo i pritisnem mu prstom "crnu gumicu", kako bi djeca govorila, na njušci. Pogledam prema Velikom rastiću, a njega nema više tamo.
- "Šta je sad, nisu ga valjda odsjekli?" - kažem naglas i krenem tamo. Stvarno je odsječen, a sad uvis juri mu nekadašnji mlađi parnjak.
- "Majo, šta ste odsjekli Veliki rastić?" - pitam je po povratku dok ona hrani kokoši.
- "A, došli bačvari Srbijanci, odsjekli ga i iscjepali pa će na ljeto praviti bačve. Eno cjepanica u vatrenoj kući, suše se. Kažu da će od njega napraviti dvije bačve od tri ekta i jednu od po ekta za rakiju. Bože šta su spretni i njesu skupi." - objasni ona.
- "Pa, zar nisu mogli od drugih rastića, kud baš njega?" - krivo mi.
- "Un bi za koju godinu prestario, pa nije ni za šta, izjelo bi mu se srce, a 'esi li vidio da unaj mlađi sad raste ki iz vode. Za koju godinu će biti veći od ovoga." - tješi me.
Predveče odem po Bećara i kravu u Gradinu, a prije nego šta sam ih pustio iz ograde odem do Pištavaca, sjednem na staro mjesto i zapalim cigaretu.
- "Ako postoji Raj mora da ovako izgleda." - pomislim gledajući jesenjim bojama ofarbani kanjon Krke. Ona kao da se smije od sreće svojim zelenim vedrim očima. Bunjevačka brina i Donja brina obasjane zalazećim suncem šarene kao duga, a naša i Čučevska brina se obukle u tamnozelenu boju zelenike. Obasjani zalazećim suncem crvene se Manastirski krovovi i bjeli vitki zvonik okruženi mrkozelenim čempresima. Tišina zaglušila uši, čujem otkucaje svog srca. A onda se razli mjedeni zvuk svetih zvona, meko, slatko i boguugodno, izvorni zvuk prihvati jeka Donje brine, pa Bunjevačka brina, Brzica i Čučevska brina i sve se stopi u veličanstveni rajski harmonij.
Ustanem i prekrstim se tr puta, sačekam zadnji odjek i krenem ka strugi od Gradine.
- "Hvala ti Sveti Aranđele što mi napuni dušu radošću i smirenošću." - prošaputam idući ozelenjenom stazom kroz šumarke mrke smreke.
Za večerom smo svi u kući. Duška je stigla popodne iz Knina, iz Gimnazije, a Mirko iz osnovne škole. Oni se sa ćaćom i materom prepiru kao ravnopravni, a ovi to trpe, što se u moja doba njihova uzrasta nije moglo ni zamisliti.
- "Il' ste vi ostarili, il' je to novi stil mladosti?" - smijem se ja.
- "Dašta smo nego ostarili, ćaći je pedeset, a meni samo što nije, a nji dvoje su jači od nas." - osmiješi se mater.
Ćaća sluša Radio Zagreb, dnevnik je, i sam za sebe komentariše:
- "Isto su govorili Radić i Maček prije rata, a ovi istu kozu deru ki i uni unda. Pa što se unaj prč ne javi i ne prekine ta sranja, još ni rane iz rata njesu zarasle, a oni bi jopet klali, palili i bezdanke punili. Unda su govorili da i' pljačka srpska buržoazija i kraljevska kamarila, a sad buržoazije nema, pa ko sad pljačka kad su u Srbiji i Makedoniji plaće manje nego ođe? Eto, naš Mire u "Kistalu" ima veću plaću dva puta nego naš Stevo, a ni osnovnu školu nije završio. Ko u to mure povjerovati?" - ljuti se on.
- "To ti je borba za vlast između "crvenih buržuja", kako su ih studenti nazivali još 1968." - kažem mu.
- "A kako je tebi na poslu, u gradu, ima li tamo problema?" - pita me.
- "Ne sviđa mi se sve što čujem, ali me zasad nikeo ne dira. Dosta je i Hrvata koji nisu zadovoljni što se šuruje sa nacionalizmom i prustaškom emigracijom." - kažem mu.
- "Nešto mi prigovaraju ovi na Kistanjama u vezi Dušanovih članaka, jesi li ih ti čitao?" - pita me.
- "Za ono što sam čitao nemaju razloga, on uglavnom piše o privrednim temama." - kažem mu.
- "Da je nešto negativno pisa o Žanku, tako mi vele." - objasni detaljnije on.
- "On je mogao u novinama prenjeti nečiji govor, a to nije njegov stav, i to se ne može njemu kao novinaru pripisati, a ko to prigovara?" - pitam ga.
- "A borci, Stevan Rnjac i kompanija." - veli on.
- "Neka se oni najprije nauče čitati, pa će im sve biti jasno." - branim Dušana.
- "Ne znam, reka sam ja njemu odavno da je to vražiji posa, uvjek si kriv, a nemaš zaštitu." - vrti on glavom.
- "Ma, nešto će se do kraja godine u vezi ovoga napraviti, neće još dugo ovako, tako čujem." - velim mu "otkrivajući" svoju nadu.
- "Nije ni ovoliko trebalo! Nije trebalo troskino sjeme sijati, kad tad će trgnuti jopet, kad se najmanje nadaš, ma koliko je ti čupa." - veli on mudro nabirući čelo.
- "Tito će sigurno reagovati, ne može se dalje ovako." - opet ja iznosim svoje procjene.
- "Velim ti ja da je un okasnio! Un će njih nekoliko smjeniti, talog će se stišati, ali će tamo ostati klice koje će buknuti i naglo izrasti u pravom momentu. Ne bi se ovi ođe ovoliko junačili da nemaju podršku izvan zemlje, a ti isti su dozvolili da najgori ustaški ološ kod njih živi i radi protiv nas ođe, a sada su ga aktivirali i čujem ja na "Glasu Amerike" na čijoj su strani. Ne mugu biti politički azilanti uni koji su držali puške na Hitlerovoj strani, uni su se borili i protiv saveznika kad se gleda šire, ali sada se uni predtavljaju kao protivnici komunizma i borci za neku demokratiju. Da su uni ubili par Amerikanaca ili Ingleza odma bi im tamo sudili ki fašistaima, a briga ih šta su ođe pobili naše partizane i civile, to za nji nije vredno brige. Živi dokaz su ti Pavelić, Artuković i drugi. A o Vatikanu i njegovoj politici ne treba ni govoriti, uni su protiv pravoslavlja i komunizma otkad postoji." - razrađuje on svoju misao.
- "Ma, znam je da smo mi Zapadu trn u oku, znam da oni Ruse nisu volili ni prije komunizma, taj komunizam je danas izgovor, a prije je bilo nešto drugo, ovisi od prigode, za Drugog rata su bili saveznici sa njima zato što su morali, ali opet su Slaveni: Poljaci, Rusi i Srbi imali najveće ljudske žrtve i materijalne štete i to je dokaz zašto su ih uzeli za saveznike, a oni su prošli prema ovima vrlo jeftino. Ovdje se žrtve broje na milione. A kod Amerikanaca i Engleza na hiljade. Nigdje Hitler nije streljao sto civila za jednog vojnika nego ovdje kod Srba. Oni su protiv Slavena, protiv pravoslavlja i sada protiv komunizma ili socijalizma. Čas naglašavaju jedno, čas drugo, čas treće ili kombinovano, ali su uvjek protiv. To se vidi u umjetnosti, kulturi, nauci, privredi, sve njihovo se diže u nebesa, a naše prešućuje, minimizira ili jednostavno odbacuje, a čak krade i prisvaja. Za njih je Gavrilo Princip bio terorista i uzročnik Prvog svjetskog rata, a i budala zna da to nije razlog ratu nego sukob interesa oko raspodjele kolonija ili ko će više pljačkati po svjetu. Kolonije su za njih normalne stvari i ta pljačka drugih slabijih naroda opravdani postupci, a ko je vidio sretna siromaha i razvijenu koloniju. A u svjetlu toga treba gledati i ova događanja, Zapad i Vatikan u sprezi će uvjek nastojati da ovdje rovare i prave nestabilnost koristeći se domaćim razdorom, često beznačajnim, da ostvare svoje interese. Nije Tito lud i sve ovo što on radi je pokušaj da da odgovor na te pretnje, nekad se nađe dobro rješenje, nekad lošije, ali se dosad s njegovom politikom dobro snalazilo." - uključujem se i ja u raspravu.
- "To mu se mura priznati, ali šta će biti poslije njega, to je pitanje, veliko pitanje, naročito kad se i sad za njegova života počinje rušiti uno što on stvori. A do toga nije dugo, star je un čojek." - neka duboka zabrinutost vidi mu se na licu.
- "Ma, ostavite se vi toga, ajmo mi spavati, kasno je." - opominje nas mater sanjivo sklapajući oči.
Izađem van na avliju, vedrro nebo osulo se zvjezdama, negdje u daljini začu se cijuk tice, a tišina posta još gušća i nebo ka' da se spusti niže. Bukovica je spavala.
- 64 -
Izađem na autobusnoj kod "Schella", dođem u kancelariju na željezničkoj stanici, prikupim podatke za mjesečni obračun i odem u svoju drugu kancelariju u tvornici "Prvoborac" i napravim obračun po odredbama ugovora "DC" - "ŽTP Zagreb". Kao i dosad bio je u korist "Dalmacija cementa", jer onaj ko je sklapao ugovor kao da je tako htio. ŽTP se kažnjavao za sve i svašta i plaćao penale, a "Dalmacija cement" je mogla svoje neispunjenje obaveza pravdati uvjek kvarom na utovarnim postrojenjima.
Marinko, šef održavanja, je djelio sa mnom kancelariju, a bio je u njoj rjetko kao i ja, pravio je neke svoje obračune i psovao.
- "Marinko, jeste li imali u ove dane kvarova na utovarnoj traci?" - pitam ga po datumima.
- "Ma kakvi, šta se tu ima kvariti?" - gleda on po svojim evidencijama.
- "Pa šta onda ŽTP- u vaši daju pismene obavjesti o tome?" - smijem se.
- "A ko je potpisao, da vidim?" - pruži on ruku da pogleda prijave kvara.
- "A, on nema pojma šta se u tvornici događa, akamoli kad je kvar. To su ti kurbarije! Ja da sam na vašem mistu ne bi prizna ništa bez potpisa direktora održavanja ili moga." - smije se i on.
- "Baš me briga, nisam ja sklapao ugovor." - odmahnem rukom.
- "Po tome šta je taj napisa ja ni ovi moji na održavanju ne bi dobili ni po plaće." - vrti on glavom - "Nego, jesi li čuo šta se priča?" - poče on polako kad zbroji svoju listu.
- "Na šta misliš?" - dignem pogled s papira.
- "Da lete Savka i Tripalo, i kompanija?" - veli on.
- "Ne, prvi glas od tebe." - kažem mu.
- "Rekoše mi sinoć u povjerenju neki moji susidi, inače su gore u vrhu politike." - kaže on tiho, povjerljivo.
- "Vidi vraga, nema ništa na TV i u novinama?" - rekoh.
- "Biće za dan, dva, vodi Stari neke razgovore gore u Karađorđevu, a sad je sve pitanje formalnosti, samo je pitanje kako će ih kazniti, ali odluka je poznata, lete." - siguran je on.
Marinko je bio iz poznate solinske partizanske porodice, a kao tehnička struka nije se puno interesirao za politiku, ali ga pretjerivanje u lažima i propagandi ponekad isprovocira i tada samo opsuje. Ono što je čuo sigurno ga je radovalo, vidilo mu se na licu da mu se sviđa takvo rješenje.
- "Ajmo na piće, zaslužio si za tu informaciju." - pozovem ga.
Odemo u kafić preko puta tvorničke kapije i naručimo piće. Gosti su bili tvornički radnici i šoferi kamiona koji su čekali utovar i svi su nešto potiho razgovarali, nije bilo uobičajene galame, dok jedan šofer iz gornjih krajeva, u kožoj šoferskoj jaketi, ne diže čašu:
- "Za Staroga ljudi, tako treba!"
- "Za druga Tita, živio!" - odazvaše se ostali, posebno bješe najglasniji oni koji su do juče klicali Savki i Miki.
Spustim se niz industrijski kolosjek do stanice Solin, a Marinko se vrati u tvornicu, i pošto ne zatekoh šefa i pomoćnika odem do stanične blagajne kod Petra Efendića. On i Zlata Papak, robna blagajnica, spremali su se za marendu, pa me Pero pozva da odemo u "Mramornu" kod Mate Cotića, nadzornika preglaedača kola, koji radi nečega časti.
Mate je častio radi rođendana, bar je tako rekao, a možda je to bio samo izgovor, no to mu nije ni bilo važno, našao bi on i neki drugi razlog. Bio je rodom iz Sarajeva, tamo je prije Drugog rata završio zanat i poslije postao pregledač kola, oženio se i izrodio dva sina, koja kao djeca umreše pri kraju rata, nije bilo ljekova, a sada je živio s ženom koja nije mogla više rađati, a smrti te malene djece su joj ostavile posljedice na psihu, pa je bila stalno na ljekovima za umirenje. Mate je svoju dušu lječio pićem i ženama, no nikad ga niko nije vidio napitog, a navečer bi ga često sreo pedantno obučenog, izbrijanog i uglađenog, nekad samog, a nekad u društvu ljepšeg pola. Visok i elegantan, uredan i ljepo obučen bio je jedan od onih majstora i činovnika iz starih vremena, koji su vladali svojom strukom do u tančine i držali u svakodnevnom ophođenju do sebe.
- "Ajte, sjedite gospodo, piće je tu, a sad će i kava." - nudi nas Mate i pazi da mu ne prekipi kava koju je kuvao u ovećoj bakarnoj džezvi.
- "Pa Mate, sretan ti rođendan." - Pero diže čašu i kucnušmo se - "Nećemo reći koji."
- "To ja rekoh da poziv bude ozbiljniji, ko još u ovim godinama drži do rođendana." - oda se on.
Mara, Slovenka rodom, stara cura, kolski službenik, nešto mlađa od njih dvojice, koja se priključila društvu na Matin poziv, se nasmija:
- "Vrag si ti Mato, nikad se nećeš uozbiljiti."
- "Kad su žene u pitanju nikada, one ne vole ozbiljne i iskrene muškarce, draže im je da im lažeš i komplimentiraš nego istinu da im govoriš." - smije se on.
- "E, pa nije tako, žene vole sigurnost i muškarce na koje se mogu osloniti i pouzdati." - Mara se buni.
- "Žene vole pare i dobru jebačinu, ostalo im je sve sporedno. Kad joj lažeš da je zgodna i šarmantna, da je duševna i emotivna, ona u to vjeruje iako sama zna da nije takva kad se pogleda u ogledalo. Niko ne voli čuti istinu o sebi, naročito ako je nepovoljna po njega, što ćeš takvi smo." - šali se Mate.
- "Znate šta pričaju u "Prvoborcu" ?" - pitam ih da skrenem razgovor s vječene teme.
- "A šta, ne znamo?" - reče Pero.
- "Da je neki sastanak kod Tita u Karđorđevu, da su Savka i Tripalo odletili i da će početi veliko sređivanje i SKH." - velim im.
- "Hvala kurcu da se Stari mrdnu, više mi je puna kapa Jelačića, Tomislava, Zvonimira i sve lažne propagande!" - maši se Pero za još jedan bićerin.
- "Znao sam da će tako biti, pretjeralo se brate! Ja sam za rata bio u domobranima, nisam nosio pušku već samo uniformu i radio na željeznici, pa sam čitao ondašnje novine i letke koji se po ničem nisu razlikovali od "Hrvatskog tjednika" i ovoga što Matica hrvatska propagira i govora Đodana, Veselice, Budiše, Čička, i ostale bratije. Nit su Hrvati tako dobri, nit su drugi tako loši kako se priča. Ja sam iz Bosne, rodio se i živio u mješanom narodu i više sam poznavao dobrih Srba i muslimana nego Hrvata. Bolan, čovjek je čovjek, govno je govno, pa ma koje vjere i nacije bio." - govori Mate.
- "Pa vidiš kod nas u firmi tko se najviše angažira za Savku i Tripala, sve neradnici i budaletine, nadajući se da će na taj način dokazati svoju pamet i veličinu. E, sada će se parati gaće, vidiće se čiji je veš prljav!" - Pero se nadoveže.
- "Dobar je Stari, bar će se narod smiriti, Boga mi bila sam prestrašena sve vreme." - doda Mara.
- 65 -
Naveče na Pjaci skupilo se uobičajeno društvo. Razglabalo se o koječemu, šalilo se čas na račun jednog čas na račun drugog, gledale cure i komentiralo se o njima, a o politici se nije razgovaralo niti sam ja htio govoriti o svojim saznanjima. Čuće se, ima vremena.
Naiđe Marija sa svojim kolegicama i priključi se klapi. Kao i uvjek bila je upicanjena i ljepa, ali nešto nije bila razgovorljiva, držala se po strani, slušala i kiselo smijala na neke šale, reda radi. Iskoristi moment i šapnu mi:
- "Otprati me na autobus."
- "Dobro, kreni prva prema Maruliću." - šapatom potvrdih.
Ona se izvini društvu i ode, a ja nakon nekoliko minuta izdvojih se da porazgovaram s jednim poznanikom iz druge klape i poslje uobičajenih fraza krenu nehajno za njom i sustignem je kod Marulićeva kipa na Voćnom trgu.
- "Kad radiš?" - pitam je.
- "Noćas, treću smjenu." - reče nevoljno.
- "Imamo vremena, idemo prošetati." - kažem joj.
- "Idemo kod tebe, možemo li?" - prošaputa.
- "Može, idemo." - pođemo, ona me uhvati pod ruku.
Začas smo bili tamo, usput nismo ni govorili. Raskomotimo se.
Zagrlim je nježno rukama oko struka i kažem joj:
- "Uvjek ljepa, ali si mi večeras malo tužna. Šta ti je?"
- "Zabrinuta sam za neke svoje rođake, tražila ih je milicija, skrivaju se i nastoje se prebaciti u Njemačku, kod svoje rodbine." - oda mi tajnu svoje brige.
- "Sjedi, polako, hoćeš piće i kavu?" - nudim je i kupujem vreme da se snađem.
- "Hoću, pomozi." - smjesti se u fotelju.
- "A zašto ih traže, šta su radili?" - pitam je dok serviram piće.
- "Vrag ih odnia, i politiku, oni su u Matici hrvatskoj neki funkcioneri tamo kod nas u selu, išli po selima, držali govore, sazivali skupove i takve stvari." - izgovori u prekidima loveći dah.
- "A jesu li u Partiji?" - pitam je.
- "Sada jesu, možda od pri' godinu dana, a prije nisu ni tili čuti za nju, sve su protiv nje govorili i išli u crkvu i družili se cilo vrime s fratrom, di su bili i članovi crkvenog hora. Ja sam ih radi toga i zafrkavala, a oni kažu da ja ništa ne znam i da se ne petljam u to." - oduši ona.
- "Koliko im je godina, šta rade?" - tražim konkretne podatke.
- "Ma, studenti su već par godina, ali su sad više kod kuće nego u Zagrebu. Kažu da ne moraju na predavanja, samo polažu ispite i često u Zagreb putuju, ne nose baš knjige ka pri?" - veli ona.
- "A kažu li milicioneri zašto ih traže, zna li se to?" - raspitujem se dalje, hoću biti načisto.
- "Ne znam, ali se govori da je to radi politike, neki govore da bi to moglo biti i radi nekih šumskih požara na Biokovu što su ljetos izbili, tamo di ih nikad nije bilo, a opet neki govore da je to radi nekih zabranjenih letaka i novina što su izvana došle. Uglavnom, nagađa se, nitko ne zna zašto." - detaljiše ona.
- "Pa gdje su sada Marija, gdje se skrivaju?" - vidim da oteže, nije ni u mene sigurna - "Znaš da ću ti pomoći, ne sumnjaj u mene."
- "Kažu da su u Zagrebu, jave se telefonom i raspituju se za sve, jeli ih ko tražio, šta je i kako tko rekao, i da su dobro, da se ne brinemo." - sad mi se povjerava.
- "Onda se nemaš zašta brinuti, oni su na sigurnom, vjerojatno su već vani, samo radi prisluškivanja kažu da su u Zagrebu, ma rade fratri svoj posao." - odmahnem rukom.
- "I mene je milicija ispitivala, i rođake kod kojih stanujem, a što ja imam s tim!?" - buni se.
- "Šta znaš to si i rekla, ne trebaš se briniti. A oni su sitne ribe, neće im biti ništa ni da ih nađu. Ali oni su vjerojatno već vani, na sigurnom." - kažem joj da je utješim.
- "Ali se neće smiti vratiti, propašće im studije." - brine se ona.
- "Ma, vratiće se kad se sve malo smiri, a i tamo imaju fakulteti, mogu dovršiti tamo studije ako se ovo oduži." - tješim je.
- "Ža mi je rođaka, roditelja im, puno se brinu, govorili su im: "Dico, završite škole, ostavite se Savke i Tripala i Matice, nemojte im biti jurišnici, oni će se uvik izvući, a vi ćete platiti i za nji." Ali oni nisu slušali i eto ti vraga, roditelji im najviše pate, a di su puste pare što su im za studije dali." - popi ona piće.
- "Tako je to, ma oni su na sigurnom, imaju oni zaštitu, važno je da nisu ništa srušili, razbili, nekog ozljedili ili nešto gore..., a za politiku se uvjek mogu pravdati." - tješim je zbrkano ne znajući naći pravu rječ.
- "Molim se Divici da sve ispane dobro, uslišit' će me." - prekriži se.
- "Hoće, ne trebaš se brinuti. Nisu ovo ratna vremena, vidiš da govori i piše ko šta hoće i gdje hoće. Ne može se radi politike u ovo vreme osuditi toliko ljudi, nema u zatvoru mjesta za njih toliko." - ponavljam već rečeno blažim tonom.
- "Dobro i kažeš, koliko bi zatvora tribalo?" - osmjehne se ona.
- "Ja bi prista da me s tobom zatvore u istu ćeliju, šta bi nam falilo!?" - zagrlim je.
- "Ništa, bila bi ti dobra cimerka!" - prinese mi usne na poljubac zamućena pogleda.
Ruka mi kliznu po najlonkama uz njene butine, a ona je instiktivno uklješti kad stiže do međunožja.
Grleći se i skidajući vanjsku odjeću primičemo se krevetu i na brzinu obnaženi uvlačimo se pod lancune. Ugrijani od strasti pokidašmo rublje sa sebe, a tjela se spojiše uživajući u svakom pokretu, poljupcu i milovanju. Marija se iskusno namjesti u položaj u kojem smo oboje najviše uživali ne ustručavajući se da udovolji i meni i sebi.
- "Ljubavi moja, kako, kako ću ja bez tebe?" - ljubi me i šapuće plačnim glasom.
- "Bori se kod svojih za mene, našu ljubav, što ne pokušaš?" - kažem joj dok joj brišem graške znoja s čela.
- "Znam odgovor, nema svrhe." - sjena tuge joj preleti preko lica.
- "A šta bi bilo kad bi se udala za mene bez njihove dozvole?" - pridignem se na lakat i bodem je pogedom.
- "Možda bi se za par godina na to navikli, ali bi ti bio tamo uvik izložen neugodnostima, znam ja svoje, i rodbinu i mištane. Nema šanse, viruj mi!" - ubjeđuje i sebe i mene.
- "Kako, zar ne bi prihvatili ni našu djecu!?" - pitam je.
- "Ti bi bio strano tilo, dica isto tako, a na mene bi vršili pritisak, rugali se, psovali me i jedva čekali da im se maknemo s očiju." - objašnjava nastojeći da ne kaže do kraja sve šta bi proživljavali.
- "Pa zašto, zašto toliko ne podnose pravoslavce, Srbe?" - insistiram.
- "I s tatine i s mamine strane u Drugom ratu su bili i izginuli u ustašama, a kako se priča bili su svi žestoke ustaše, krvavih ruku. Sad ti je jasno?" - objašnjava.
- "Rat je prošao davno, valjda se trebamo okrenuti novom životu." - kažem.
- "Za njih nije, a tu dosta "pomaže" i rođak fratar u Rimu. Nikad od njega se nije čula lipa rič o našoj zemlji, za njega je prava država bila NDH, sve ovo danas je ropstvo za Hrvate." - priča ona s glavom na mojim prsima.
Milujem joj dugu raspuštenu plavu kosu:
- "Jeli se ijedna cura od tamo udala za pravoslavca?"
- "Imaju dvije, kad sam čula što o njima pričaju u selu i njihovoj dici i muževima znam da bi tako i o meni, tebi i našoj dici. Zvali bi vas ciganima, ćetnicima, šizmaticima i svim mogućim pogrdama. Još su njihove porodice bile partizanske, pa džabe. Nije to život. Tribala bi ih zauvik otpisati kao i oni mene, a ja to ne mogu zamisliti, kako da tamo više nikad ne dođem? Volim zavičaj ka i svak drugi svoj." - miluje me po donjem trbuhu.
- "Dobro, nećemo više o tome. Uživajmo u sadašnjem trenutku." - okrećem temu i gurnem joj ruku u vlažno međunožje.
- "Tako je!" - ona leže preko mene, pokri mi kosom lice, a usne zaljepi za moje.
Uspravi se i zakorači mi slabine, a muškost uvede u međunožje. Lagano se pokrenu uživajući u svakoj kretnji. Ekstaza je došla kao grmljavina iz vedra neba, Marija kriknu i sruši se na me puštajući da se sjeme do kraja izlije u nju.
- "Voli me, voli me, sva sam tvoja." - šapuće mi zadihana s poljupcima u vrat.
- "Volim te, volim te Marija, moja si." - ljubim joj kosu.
Dok se kupala i oblačila ništa nije govorila, dok bi se pokrenula da nešto kaže zasuzile bi joj oči, pa bi u grcaju zastala.
A oboma je bila jasna ta šutnja.
Otpratim je na autobus, ona ode raditi a ja se vratim u stan. Skuvam kavu i uhvatim se knjige. Za januarski rok prijavio sam tri ispita, treba sve to naučiti.
Dok uđoh u kancelariju za mnom se vrata otvoriše, Deso Erceg, otpravnik vozova na zamjeni u Solinu, uđe za mnom i stavi prst na usta dajući tako znak da ćutim.
Kad se koraci u hodniku udaljiše on i se obrati:
- "Mile, imaš li nešto para kod sebe?"
- "Imam, koliko ti treba?" - rekoh mu.
Desimir, koga su skraćeno zvali Deso je radio sa mnom gore na pruzi u Labinu, Brdašcu, Sadinama. Bio je crne puti, onizak, zbijena tjela i divovske snage, oštre ravne kratke kose i rjetkih zuba, razmićen od malena i sklon sitnim nepodoštinama, ponekad piću, kartama i tuči. Otac Stipe, rodom iz Perkovića, nije mogao obuzdati tu sinovljevu neobuzdanu narav, koja je kod matere uvjek nailazila na punu zaštitu. Ali Deso, kako god sirovo djelovao na prvi pogled, imao je dušu veću od tjela, i koga bi on cjenio i poštivao bio mu je spreman sve dati, od para, košulje sa sebe ili zaštitu bilo koje vrste, ne misleći koliko će štete sebi time nanjeti.
- "Pet iljada, za danas, vraćam dok se vidimo, sutra, prekosutra." - reče on.
- "Vratićeš, nije bitno kad, nego šta ti je, nešto mi umorno djeluješ, kad si radio?" - vidim da su mu se oči otegle, a lice još više pocrnilo.
- "Danas radim. Idem primiti smjenu. Nisam oka sklopio noćas, dolazim iz zatvora iz Druge stanice." - reče i podignu rukav košulje, mišica mu je bila crna.
- "Nisu te valjda tukli, pa znamo ih sve?" - začudim se.
- "Nisu oni iz Druge, ovo sam dobio od saobraćajaca, neki novi, ali nisu oni krivi, znaš me kakav sam kad popijem." - ne žali se on na milicionere.
- "Pa šta si to uradio crni sine?" - spustim mu rukav i skopčam košulju.
- "Znaš da mi Dušanka radi u kiosku na Pazaru. Vraća se ja iz birtije, igrali karte za piće, a nju uhvatila dva crnca, valjda studenti, zafrkavati, znaš one folove, pošto ovo, pošto ono, ovo ću kupiti, ovo neću, pa promjene, zajebavaju je načisto, a ona jadnica nikako da ih se rješi. Ja priđem i pitam ih šta 'oće, a oni meni: "To se tebe ne ticala!" i kurče se, a ja njima kažem da je ona moja žena, a oni: "Jeste kod kuca, ovdi prodavac." i počeše i mene zajebavati, a ja bum jednoga po njuški, pa drugoga, oni obojica na beton, kad vrag nanese saobraćajnu miliciju i onda me jedan sastavi pendrekom, pa vozi u Drugu stanicu. Tamo Raf dežurni i ispsova onu dvojicu saobraćajaca, a meni reče kad je čuo sve: "Ajde lezi tu i otrezni se, trebaš sutra raditi, a ovo ćemo srediti, ko šiša nesvrstanu braću." I pusti me tamo u ćeliju ili pričuvnu sobu, vrag ih zna šta je, uglavnom ja se ispružim na krevet, zaspa malo, a kad prokuva piće probudim se, ne mogu više oka sklopiti. Krivo mi radi Dušanke, sigurno se jadnica nasikirala." - ispriča on u dahu.
- "Hoćeš li moći raditi, ako hoćeš ja ću te zamjeniti?" - ponudim se.
- "Hoću, radit' ću, ne treba, ovo para mi treba za cigare i marendu. Nemoj, molim te, nikom išta govoriti." - reče on.
- "Znaš da neću, nego eto ti lavandina, umi se, malo se sredi dok ja skuvam kavu, hoćeš gorču?" - nudim ga.
- "Može, nek bude jača." - skinu se on do pasa i osvježi, počešlja i sjede da pije kavu.
- "Odlična je, baš lječi!" - reče.
- "Jel' Dušanka danas radi, jesi li joj se uspio javiti?" - pitam ga.
- "Radi, ne zna ništa, moraću joj se nekako javiti." - kaže i povuče duboko dim cigarete.
- "Ja moram skočiti do "Prvoborca", a onda ću dolje u grad, ja ću joj reći da je sve u redu." - ponudim se.
- "'Oće li to dugo trajati?" - pita on.
- "Sad je petnaest do sedam, ja ću biti kod nje oko osam." - gledam na sat.
- "Onda dobro, reci joj da je sve u redu." - poruči kratko.
- "Dobro, dogovoreno." - kimnem glavom.
- "Znaš li da "lete" ova govna?" - upita me.
- "Znam, rekoše mi u "Prvoborcu". - potvrdim.
- "I vreme je, mamu im ustašku jebem!" - opsova on.
Deso se trebao oženiti nekom curom, Hrvaticom, iz Kričaka, došli svatovi, a ona tada odbila, neće i gotovo, a svatovi se od ruge ne mogu vratiti bez mlade i neko se sjeti Dušanke, tu u komšiluku, i ona prista, na brzinu je opremiše i tako se svatovi vrate sa mladom. Deso ju je cjenio i poštivao kao Gospu, pred njom je bio manji od makova zrna, a ni rođena mater mu je nije smjela krivo pogledati. A ona je to i zasluživala, smirene naravi, razumna i intelgentna kad je rodila sina i kćer uhvatila se studija i već je bila na tećoj godini ekonomije, a sada je preko sezone radila u kiosku. To je jedna od onih žena što sve stižu, a nikad ne žure. Brinula se o djeci, radila, studirala, kuvala, prala i peglala, i nikad se nije žalila i bila uvjek dobre volje, a Desu je tjerala da uvjek bude uredan i ispeglan, nikad mu ništa ne prigovarajući, a često je imala zašto, toga je Deso bio svjestan.
- "Mi smo govna, povraća mi se kad čujem ove "velike Hrvate", sve što imamo dobili smo od pravoslavaca i Srba i prisvojili kao svoje, ali nam je duša sitničarska, zavidna i pogana, kao kod svih prevrtljivaca." - znao bi odgovoriti kad bi mu počeli udarati u "hrvatske talambase".
- "Ti govoriš tako što ti je žena Srpkinja!" - usprotivili bi mu se.
- "Ona je, jadniče, čovjek, veliki čovjek! Ti kod svoje Hrvatice u kući ne smiješ zinuti, a ja ću ovaj čas svu plaću propiti i prokockati, kurvati se cjelu noć, pa idi sutra samnom i vidi 'oće li mi išta moja Srpkinja reći. A pokušaj ti, ajde idemo, ako si tako kuražan Hrvat!" - poklapa bi Deso sve protivničke argumente
- "A tko ti je dao državu, a? Da nije bilo Srba mi Hrvati bi živili u Mađarskoj, Austriji, Italiji, a?"
Dušanku nađem na radnom mjestu i prije pozdrava kažem joj:
- "Sve je u redu, radi!"
- "Jesu li ga tukli, bio je dobro napit, a znaš kakav je kad se napije?" - zabrinuto će ona.
- "Nisu, stavili ga da spava, neće biti ni prijave." - velim joj.
- "O, hvala ti Bože, ko je bio tamo u stanici?" - raspituje se.
- "Ma, ovi naši poznati, Raf, Đoko, Miladin, Marko, to su oni sredili." - velim joj.
- "Sad mi je lakše." - vrati joj se boja u lice.
- "Štitio je tebe, šta ćeš." - nasmijem se.
- "Jesu bili dosadni, ali nisu bili opasni, izašla bi ja na kraj sa njima, ali za nesreću on naiđe i eto vraga." - ispriča ona.
- "Sad je sve u redu, kako dječica?" - pitam je.
- "O, dobro, kao veliki, mogu se pouzdati u nji." - smješi se majčinskim osmjehom.
- "A studije?" - pitam je.
- "Dobro, ide po planu." - sad se nasmija širokim osmjehom.
- "Ajd' ćao kolegice!" - mahnem na pozdrav.
- "Hvala, ako ti bude trebalo knjiga javi se." - reče uz osmjeh i mahanje ruke.
- "Dobro, hoću." - pozdravimo se i ja krenuh za poslom.
Tog novembarskog dana dođe rješenje. Po vlastitoj molbi raspoređujem se na radno mjesto Komercijalnog predstavnika ŽTP-a za "Dalmaciju cement". Tako je otklonjena moja sumnja da sam ja tu privremeno na zamjeni, dok se ustvari mjesto čuva za nekoga po novoj kadrovskoj kombinatorici, a sve u vezi Savkinog programa rješavanja kadrovskih pitanja u Republici. Time sam i formalno premješten iz izvršne službe, gubim pravo na uniformu i beneficirani staž, a postajem činovnik Uprave.
Gledam taj papir i pitam se jesam li pogrešio ili sam na dobrom putu. Gubim pravo na beneficirani staž, navikao sam se na rad u turnusu, manja mi je plaća, četri godine sam učio za otpravnika vozova, a s druge strane dobijam vikende, nemam zašto svaki moment biti napet, sve što napravim za to sam i odgovoran, ovo mi je buduća struka i dobro je da već praktično u njoj radim što će mi koristiti u daljnjem studiranju, u toku sam svih događaja u upravi i znam unapred šta će se raditi, a postoji možda i šansa da pređem u neku drugu firmu gdje su plaće bolje.
Opet zaključim da sam na dobrom putu i da nemam zašto žaliti. Možda za ljudima i međusobnim odnosima koji su iskreni i bez nekih podmetanja i ogovaranja što ovdje u upravi nije slučaj mada se i ovdje radi većinom o ljudima koji su radili u izvršnoj službi, ali ima ih dosta i iz građanstva koji nemaju onaj željezničarski solidarni duh kao oni iz izvršne službe.
- "Znači kolega, nema više crvene kape?" - kaže mi Ivan Delija, sekretar stanice Solin, nekadašnji otpravnik iz Kaštel Starog.
- "Nema, odlučio sam, dosta je bilo." - potvrdim.
- "Plaća ti je manja." - kaže Marija Baković, administrativna službenica, koja je radila kod Ive.
- "Nije sve u parama, krvave su tamo pare. Jel' tako Ivo?" - ne slažem se s njom.
- "Nego šta, gledaš hoće li ovaj pogrešiti, hoće li onaj, hoćeš li ti, stalno napet, a opet noći, ma triba to izdržat." - slaže se Ive.
- "Ne znam, vi to najbolje znate." - kaže pomirljivo Marija.
Ona je bila kćerka Špire, ophodara pruge iz Bakovića, završila gimnaziju u Drnišu i tu se uspjela nekako zaposliti. Skromna djevojka, tek došla iz provincije, skromno, čisto i jednostavno obučena, bez šminke i nakita djelovala je prosječnije nego što je stvarno bila.
Ivu su zafrkavali da će ga uloviti, a on se i na samu takvu pomisao ljutio i pravio veći šef joj nego što to treba.
Kao svršena gimnazijalka za nju je u kancelarijskim poslovima bilo sve novo, a Ivo je tražio da radi kao da je odavno profesionalac, pa bi je često povredio svojom arogantošću, a ona bi se, kad bi negdje izašao, žalila meni na takve njegove postupke.
- "Moraš pretrpiti, očvrsni malo, neka galami." - ja bi je savjetovao i ponešto joj pokazao iz kancelarijskog poslovanja i savjetovao je da što više vježba kucanje na mašini i uči formu dopisa i raspored teksta i klaluzula.
Gledajući je onako skromnu, zbunjenu i preplašenu bi mi je žao, znajući da je na selu prošla život sličan mome, radeći sve oko polja, stoke i kuće, pa u njoj nisam ni vidio djevojku kojoj bi trebao udvarati nego kao sestru kojoj treba pomoći. Kažem jednom Ivanu:
- "Polako s njom, uči je, biće ti zahvalna, nema toliko posla da vas dvoje ne možete sve stići."
- "Žali ovog, žali onog, a tko mene žali?" - buni se Ive.
- "Nisam rekao da je žališ, nego da je poučiš i daš joj vremena da se snađe. Pokušaj se vratiti u vreme kad si ti pčinjao, pa ćeš znati kako je njoj." - ne uvažavam njegove razloge.
Poslije nekog vremena Delija prizna:
- "Bio si u pravu, sada može sama sve da napravi što god joj kažem."
- "I sam znaš, po sebi, ako si nesiguran, a još se neko dere na tebe, da se još više spetljaš i zbuniš. To je ljudski, a ako ti na fino pokaže gdje si pogrešio, onda ti drugi put napraviš kako treba na obostrano zadovoljstvo. Ne kaže ona kineska poslovica zaništo da ako želiš nekome pomoći ne daj mu svaki dan jednu ribu nego ga nauči kako se riba lovi." - govorim mu kroz šalu.
Marija je ubrzo dobila slobodu u poslu i vredno i uredno obavljala svoje zadatke priznavši jednom zgodom da joj je Ivo rekao da sam se zauzeo za nju:
- "Hvala ti za to, čudila sam se zašto se on odjednom prodobrio."
Kako je i običaj morao sam častiti za premještaj, te otiđoh u dućan i kupih neko piće, a Marija skuva kavu. Preko marende okupili smo se u kancelariji šefa Ćire i ispoštovali tu formalnost. A onda zazvoni telefon i šef se javi, sluša li sluša i sve kima glavom i izgovara "da, da...", a kad se razgovor završi reče svima:
- "Održana je 21. sjednica CK SKJ gdje je osuđena Savkina i Mikina politika i Izvršni biro je uputio pismo o kojem se treba raspravljati na svim OO SK. Čeka nas veliko sastančenje, kažu da su materijali velike knjižurine i da ih treba pročitati od A do Ž na OO SK."
Te večeri i na TV je Dnevnik bio drugačiji. Govorilo se o Karađorđevu, Titovim razgovorima, Sjednici i zaključcima 21.sjednice CK SKJ i Izvršnog biroa, o greškama politike CK SKH pod Savkinim i Mikinim vodstvom i o neophodnom raščićavanju u redovima SKH od osnovnih organizacija do CK SKH.
Zaspao sam vrlo kasno, učio sam predmete koje sam prijavio za januarski ispitni rok, a probudio me san, rano ujutro, kako pokušavam otpremiti brzi voz, ali nemam crvenu kapu, te tražim je, ali je ne mogu naći, a voz radi toga kasni i putnici galame li galame.
Pogledam po stanu i poslije par sekundi raspoznam prostoriju:
- "Zbogom izvršna službo!" - šapnem sam sebi.
- 66 -
Dok uđoh u kancelariju za mnom se vrata otvoriše, Deso Erceg, otpravnik vozova na zamjeni u Solinu, uđe za mnom i stavi prst na usta dajući tako znak da ćutim.
Kad se koraci u hodniku udaljiše on i se obrati:
- "Mile, imaš li nešto para kod sebe?"
- "Imam, koliko ti treba?" - rekoh mu.
Desimir, koga su skraćeno zvali Deso je radio sa mnom gore na pruzi u Labinu, Brdašcu, Sadinama. Bio je crne puti, onizak, zbijena tjela i divovske snage, oštre ravne kratke kose i rjetkih zuba, razmićen od malena i sklon sitnim nepodoštinama, ponekad piću, kartama i tuči. Otac Stipe, rodom iz Perkovića, nije mogao obuzdati tu sinovljevu neobuzdanu narav, koja je kod matere uvjek nailazila na punu zaštitu. Ali Deso, kako god sirovo djelovao na prvi pogled, imao je dušu veću od tjela, i koga bi on cjenio i poštivao bio mu je spreman sve dati, od para, košulje sa sebe ili zaštitu bilo koje vrste, ne misleći koliko će štete sebi time nanjeti.
- "Pet iljada, za danas, vraćam dok se vidimo, sutra, prekosutra." - reče on.
- "Vratićeš, nije bitno kad, nego šta ti je, nešto mi umorno djeluješ, kad si radio?" - vidim da su mu se oči otegle, a lice još više pocrnilo.
- "Danas radim. Idem primiti smjenu. Nisam oka sklopio noćas, dolazim iz zatvora iz Druge stanice." - reče i podignu rukav košulje, mišica mu je bila crna.
- "Nisu te valjda tukli, pa znamo ih sve?" - začudim se.
- "Nisu oni iz Druge, ovo sam dobio od saobraćajaca, neki novi, ali nisu oni krivi, znaš me kakav sam kad popijem." - ne žali se on na milicionere.
- "Pa šta si to uradio crni sine?" - spustim mu rukav i skopčam košulju.
- "Znaš da mi Dušanka radi u kiosku na Pazaru. Vraća se ja iz birtije, igrali karte za piće, a nju uhvatila dva crnca, valjda studenti, zafrkavati, znaš one folove, pošto ovo, pošto ono, ovo ću kupiti, ovo neću, pa promjene, zajebavaju je načisto, a ona jadnica nikako da ih se rješi. Ja priđem i pitam ih šta 'oće, a oni meni: "To se tebe ne ticala!" i kurče se, a ja njima kažem da je ona moja žena, a oni: "Jeste kod kuca, ovdi prodavac." i počeše i mene zajebavati, a ja bum jednoga po njuški, pa drugoga, oni obojica na beton, kad vrag nanese saobraćajnu miliciju i onda me jedan sastavi pendrekom, pa vozi u Drugu stanicu. Tamo Raf dežurni i ispsova onu dvojicu saobraćajaca, a meni reče kad je čuo sve: "Ajde lezi tu i otrezni se, trebaš sutra raditi, a ovo ćemo srediti, ko šiša nesvrstanu braću." I pusti me tamo u ćeliju ili pričuvnu sobu, vrag ih zna šta je, uglavnom ja se ispružim na krevet, zaspa malo, a kad prokuva piće probudim se, ne mogu više oka sklopiti. Krivo mi radi Dušanke, sigurno se jadnica nasikirala." - ispriča on u dahu.
- "Hoćeš li moći raditi, ako hoćeš ja ću te zamjeniti?" - ponudim se.
- "Hoću, radit' ću, ne treba, ovo para mi treba za cigare i marendu. Nemoj, molim te, nikom išta govoriti." - reče on.
- "Znaš da neću, nego eto ti lavandina, umi se, malo se sredi dok ja skuvam kavu, hoćeš gorču?" - nudim ga.
- "Može, nek bude jača." - skinu se on do pasa i osvježi, počešlja i sjede da pije kavu.
- "Odlična je, baš lječi!" - reče.
- "Jel' Dušanka danas radi, jesi li joj se uspio javiti?" - pitam ga.
- "Radi, ne zna ništa, moraću joj se nekako javiti." - kaže i povuče duboko dim cigarete.
- "Ja moram skočiti do "Prvoborca", a onda ću dolje u grad, ja ću joj reći da je sve u redu." - ponudim se.
- "'Oće li to dugo trajati?" - pita on.
- "Sad je petnaest do sedam, ja ću biti kod nje oko osam." - gledam na sat.
- "Onda dobro, reci joj da je sve u redu." - poruči kratko.
- "Dobro, dogovoreno." - kimnem glavom.
- "Znaš li da "lete" ova govna?" - upita me.
- "Znam, rekoše mi u "Prvoborcu". - potvrdim.
- "I vreme je, mamu im ustašku jebem!" - opsova on.
Deso se trebao oženiti nekom curom, Hrvaticom, iz Kričaka, došli svatovi, a ona tada odbila, neće i gotovo, a svatovi se od ruge ne mogu vratiti bez mlade i neko se sjeti Dušanke, tu u komšiluku, i ona prista, na brzinu je opremiše i tako se svatovi vrate sa mladom. Deso ju je cjenio i poštivao kao Gospu, pred njom je bio manji od makova zrna, a ni rođena mater mu je nije smjela krivo pogledati. A ona je to i zasluživala, smirene naravi, razumna i intelgentna kad je rodila sina i kćer uhvatila se studija i već je bila na tećoj godini ekonomije, a sada je preko sezone radila u kiosku. To je jedna od onih žena što sve stižu, a nikad ne žure. Brinula se o djeci, radila, studirala, kuvala, prala i peglala, i nikad se nije žalila i bila uvjek dobre volje, a Desu je tjerala da uvjek bude uredan i ispeglan, nikad mu ništa ne prigovarajući, a često je imala zašto, toga je Deso bio svjestan.
- "Mi smo govna, povraća mi se kad čujem ove "velike Hrvate", sve što imamo dobili smo od pravoslavaca i Srba i prisvojili kao svoje, ali nam je duša sitničarska, zavidna i pogana, kao kod svih prevrtljivaca." - znao bi odgovoriti kad bi mu počeli udarati u "hrvatske talambase".
- "Ti govoriš tako što ti je žena Srpkinja!" - usprotivili bi mu se.
- "Ona je, jadniče, čovjek, veliki čovjek! Ti kod svoje Hrvatice u kući ne smiješ zinuti, a ja ću ovaj čas svu plaću propiti i prokockati, kurvati se cjelu noć, pa idi sutra samnom i vidi 'oće li mi išta moja Srpkinja reći. A pokušaj ti, ajde idemo, ako si tako kuražan Hrvat!" - poklapa bi Deso sve protivničke argumente
- "A tko ti je dao državu, a? Da nije bilo Srba mi Hrvati bi živili u Mađarskoj, Austriji, Italiji, a?"
Dušanku nađem na radnom mjestu i prije pozdrava kažem joj:
- "Sve je u redu, radi!"
- "Jesu li ga tukli, bio je dobro napit, a znaš kakav je kad se napije?" - zabrinuto će ona.
- "Nisu, stavili ga da spava, neće biti ni prijave." - velim joj.
- "O, hvala ti Bože, ko je bio tamo u stanici?" - raspituje se.
- "Ma, ovi naši poznati, Raf, Đoko, Miladin, Marko, to su oni sredili." - velim joj.
- "Sad mi je lakše." - vrati joj se boja u lice.
- "Štitio je tebe, šta ćeš." - nasmijem se.
- "Jesu bili dosadni, ali nisu bili opasni, izašla bi ja na kraj sa njima, ali za nesreću on naiđe i eto vraga." - ispriča ona.
- "Sad je sve u redu, kako dječica?" - pitam je.
- "O, dobro, kao veliki, mogu se pouzdati u nji." - smješi se majčinskim osmjehom.
- "A studije?" - pitam je.
- "Dobro, ide po planu." - sad se nasmija širokim osmjehom.
- "Ajd' ćao kolegice!" - mahnem na pozdrav.
- "Hvala, ako ti bude trebalo knjiga javi se." - reče uz osmjeh i mahanje ruke.
- "Dobro, hoću." - pozdravimo se i ja krenuh za poslom.
- 67 -
Tog novembarskog dana dođe rješenje. Po vlastitoj molbi raspoređujem se na radno mjesto Komercijalnog predstavnika ŽTP-a za "Dalmaciju cement". Tako je otklonjena moja sumnja da sam ja tu privremeno na zamjeni, dok se ustvari mjesto čuva za nekoga po novoj kadrovskoj kombinatorici, a sve u vezi Savkinog programa rješavanja kadrovskih pitanja u Republici. Time sam i formalno premješten iz izvršne službe, gubim pravo na uniformu i beneficirani staž, a postajem činovnik Uprave.
Gledam taj papir i pitam se jesam li pogrešio ili sam na dobrom putu. Gubim pravo na beneficirani staž, navikao sam se na rad u turnusu, manja mi je plaća, četri godine sam učio za otpravnika vozova, a s druge strane dobijam vikende, nemam zašto svaki moment biti napet, sve što napravim za to sam i odgovoran, ovo mi je buduća struka i dobro je da već praktično u njoj radim što će mi koristiti u daljnjem studiranju, u toku sam svih događaja u upravi i znam unapred šta će se raditi, a postoji možda i šansa da pređem u neku drugu firmu gdje su plaće bolje.
Opet zaključim da sam na dobrom putu i da nemam zašto žaliti. Možda za ljudima i međusobnim odnosima koji su iskreni i bez nekih podmetanja i ogovaranja što ovdje u upravi nije slučaj mada se i ovdje radi većinom o ljudima koji su radili u izvršnoj službi, ali ima ih dosta i iz građanstva koji nemaju onaj željezničarski solidarni duh kao oni iz izvršne službe.
- "Znači kolega, nema više crvene kape?" - kaže mi Ivan Delija, sekretar stanice Solin, nekadašnji otpravnik iz Kaštel Starog.
- "Nema, odlučio sam, dosta je bilo." - potvrdim.
- "Plaća ti je manja." - kaže Marija Baković, administrativna službenica, koja je radila kod Ive.
- "Nije sve u parama, krvave su tamo pare. Jel' tako Ivo?" - ne slažem se s njom.
- "Nego šta, gledaš hoće li ovaj pogrešiti, hoće li onaj, hoćeš li ti, stalno napet, a opet noći, ma triba to izdržat." - slaže se Ive.
- "Ne znam, vi to najbolje znate." - kaže pomirljivo Marija.
Ona je bila kćerka Špire, ophodara pruge iz Bakovića, završila gimnaziju u Drnišu i tu se uspjela nekako zaposliti. Skromna djevojka, tek došla iz provincije, skromno, čisto i jednostavno obučena, bez šminke i nakita djelovala je prosječnije nego što je stvarno bila.
Ivu su zafrkavali da će ga uloviti, a on se i na samu takvu pomisao ljutio i pravio veći šef joj nego što to treba.
Kao svršena gimnazijalka za nju je u kancelarijskim poslovima bilo sve novo, a Ivo je tražio da radi kao da je odavno profesionalac, pa bi je često povredio svojom arogantošću, a ona bi se, kad bi negdje izašao, žalila meni na takve njegove postupke.
- "Moraš pretrpiti, očvrsni malo, neka galami." - ja bi je savjetovao i ponešto joj pokazao iz kancelarijskog poslovanja i savjetovao je da što više vježba kucanje na mašini i uči formu dopisa i raspored teksta i klaluzula.
Gledajući je onako skromnu, zbunjenu i preplašenu bi mi je žao, znajući da je na selu prošla život sličan mome, radeći sve oko polja, stoke i kuće, pa u njoj nisam ni vidio djevojku kojoj bi trebao udvarati nego kao sestru kojoj treba pomoći. Kažem jednom Ivanu:
- "Polako s njom, uči je, biće ti zahvalna, nema toliko posla da vas dvoje ne možete sve stići."
- "Žali ovog, žali onog, a tko mene žali?" - buni se Ive.
- "Nisam rekao da je žališ, nego da je poučiš i daš joj vremena da se snađe. Pokušaj se vratiti u vreme kad si ti pčinjao, pa ćeš znati kako je njoj." - ne uvažavam njegove razloge.
Poslije nekog vremena Delija prizna:
- "Bio si u pravu, sada može sama sve da napravi što god joj kažem."
- "I sam znaš, po sebi, ako si nesiguran, a još se neko dere na tebe, da se još više spetljaš i zbuniš. To je ljudski, a ako ti na fino pokaže gdje si pogrešio, onda ti drugi put napraviš kako treba na obostrano zadovoljstvo. Ne kaže ona kineska poslovica zaništo da ako želiš nekome pomoći ne daj mu svaki dan jednu ribu nego ga nauči kako se riba lovi." - govorim mu kroz šalu.
Marija je ubrzo dobila slobodu u poslu i vredno i uredno obavljala svoje zadatke priznavši jednom zgodom da joj je Ivo rekao da sam se zauzeo za nju:
- "Hvala ti za to, čudila sam se zašto se on odjednom prodobrio."
Kako je i običaj morao sam častiti za premještaj, te otiđoh u dućan i kupih neko piće, a Marija skuva kavu. Preko marende okupili smo se u kancelariji šefa Ćire i ispoštovali tu formalnost. A onda zazvoni telefon i šef se javi, sluša li sluša i sve kima glavom i izgovara "da, da...", a kad se razgovor završi reče svima:
- "Održana je 21. sjednica CK SKJ gdje je osuđena Savkina i Mikina politika i Izvršni biro je uputio pismo o kojem se treba raspravljati na svim OO SK. Čeka nas veliko sastančenje, kažu da su materijali velike knjižurine i da ih treba pročitati od A do Ž na OO SK."
Te večeri i na TV je Dnevnik bio drugačiji. Govorilo se o Karađorđevu, Titovim razgovorima, Sjednici i zaključcima 21.sjednice CK SKJ i Izvršnog biroa, o greškama politike CK SKH pod Savkinim i Mikinim vodstvom i o neophodnom raščićavanju u redovima SKH od osnovnih organizacija do CK SKH.
Zaspao sam vrlo kasno, učio sam predmete koje sam prijavio za januarski ispitni rok, a probudio me san, rano ujutro, kako pokušavam otpremiti brzi voz, ali nemam crvenu kapu, te tražim je, ali je ne mogu naći, a voz radi toga kasni i putnici galame li galame.
Pogledam po stanu i poslije par sekundi raspoznam prostoriju:
- "Zbogom izvršna službo!" - šapnem sam sebi.
Nema komentara:
Objavi komentar