Plavo djetinjstvo (21-25)

- 21 -

Krajem ljeta se rodila Rosa, prva sestra. Izgubio sam položaj maze i priključio stočić do Bracinog kad bi sjedilo oko ognjišta, a on mi je napravio mjesta i reka:

"Tako je i meni bilo kad si se ti rodio, nema veze, nisi više mali."

A u meni su se lomila dva suprotna osjećaja, žal za izgubljenim položajem i radost šta me odrasli primaju u svoje društvo.

A onda se mom parnjaku i imenjaku Milanu rodila sestra Milica. Zna sam šta osjeća pa sam mu ozbiljno objašnjava naš status i vidio da mu je lakše kad ima sapatnika i da ja ki i on imam isti problem. To nas je još više zbližilo, tako da smo bili skupa od jutra do večeri, što su drugi primjetili i prozvali nas ."Dva ratna druga". "Orest i Pilad" - govorio je Dušan, koji je tada učio antičku istoriju. A Dušan, Stevo i sad Braco i Stevo Jolin pošli su u školu, pa smo nas dvojica za njih bili ispod nivoa, jer još gradimo kućare i igramo trlje ispred avlije i besposličarimo, a oni imaju ozbiljan posa: idu u školu.

Tako je bilodo proljeća.

A onda poče proljetno oranje i sađenje kuruza. Naveče ćaća reče da ću ja sutra saditi kuruze. Oraće njivu u Dolu iznad ulice. I tako bi.

Rano ujutro me probudiše, taman je sunce izlazilo iznad Promine kad u avliju uđe Vaso Mažibrada - "Čala", "Čalić", omalen čovjek, okrugla lica, ćelava tjemena kojeg je pkriva bukovačkom kapom i pomože ćaći da zajarme Volaša i Jelaša. Uze bat, bocnu Jelaša i potjera volove i plug u Do, gdje je ćaća nosio vreću sa sjemenom kuruza. Mater je nosila drveni škip i motiku, a meni je dala važić sa porvazom od debele žice. Njih dvojica prekrstiše se i popiše rakiju i ćaća uze bat i potjera volove, a Vaso Čala namjesti plug i poče se javljati prva brazda. Zemlja zamiriša iskonskim mirisom.

"Ti srećo ovako radi:uzmi šakicom kuruze iz važića i na svaki koračić spusti dva zrna u brazdu, a ja ću ispred tebe bacati đubar. Ako ja neđe preskočim, nema veze, ti na svaki svoj korak baci dva zrna bilo đubra ili ne. Ideš za plugom i sadiš, evo vako." - objasni i pokaza ona.

Uze škip, natrpa ga iz prve rpe đubrom i poče ga bacati u brazdu i ja krenem za njom, ispočetka sadim polako i nespretno, a poslije desetak koraka već je išlo lako: korak - dva zrna, korak - dva zrna, korak - dva zrna, i ja sustigoh nju i stade.

"Ne čekaj ti mene, samo ti sadi,nije važno je li prije palo zrno ili đubar. Samo pazi, zrno mura pasti, a đubar ne mura, jer ako ne pane zrno nema iz čega nići kuruz, pa zaništa oremo." - poučava ona.

"A ako pane više zrna?" - upitam ja.

"Pa nemuj se saginjati da ga izvadiš, ali dva je dovoljno. Trebalo bi samo jedno, ali za svaki slučaj se stavljaju dva, ako jedno ne nikne, nići će drugo, važno je da ne ostane prazno mjesto. Kad se bude kopalo, unda će se prorjediti." - odgovara ona.

Sad mi je sve bilo jasno i ja sam nastavio da koračam i bacam zrnje i tako sustigoh orače. Volovi su bez napora vukli plug, lemeš je sjeka zemlju ki sir i ona se prevrtala i padala naopako na drugu stranu.

"Jesi li rode uvještio?" - upita Vaso ne okreću ći se prema meni.

"Jesam striče, lako je to meni." - sam se pohvaljujem.

"Nema tu mudrosti, samo polako i sigurno da zaništa ne oremo." -prkriči i posavjetova on.

A onda se okrenu ćaći:

"Znaš Mariša, tako sam i ja poče. Otkad znam za sebe: rad i samo rad. Ovčine, oranje, kopanje, drva i tako do današnjeg dana. A evo, sad će mi pedeseta. Na prste mugu nabrojati kad sam bio dokon i sit. Prođe život između Laškovice i ovčina, njiva, krša, kamena i zadimljene vatrenice u Mažibradama, Kistanjama. Uvjek go i bos i prigladan. Sad mi djeca odoše u grad i u pravu su, jer meni je i staroj mi suđeno da crknemo uz botu pure. Neće nam se trebati navikavati na pločetine na grobu, kad smo od rođenja njima okovani. A ni crvi se neće imati šta najesti, sve koža i žiletina i koščine." - govori Vaso i pazi da mu lemeš ne udari u kamen.

"Tako ti je to, muj Vaso! Nemereš iz ove kože, nemaš se čim odljepiti od sirotinje. Znao si muga ćaću, danjiva je i nućiva na putu, ora i kopa, ni tena se nije umiriva, steče nešto, crknu od rada i šta? Dođe rat i pojede sve uno što je steka i ja sada idem ispočetka, ki da njega i njegove muke nije ni bilo." - bocnu Mariša batom Jelaša bez potrebe, stigli su na uvrati.

Okrenuše plug i počeše novu brazdu do one što su je do sada izorali i zemlja s lemeša poče je pokrivati zajedno sa nabacanim đubrom i zrnjem koje smo ja i mater u nju bacali.

Ja malo sačeka i krenu polako za njima: korak - dva zrna, korak - dva zrna, korak – dva zrna.

"A zašto se ovi kuruzi ne posiju ki šenica?" - upitam ja.

"Siju tamo đe je bogata zemnja, a mi ođe ne muremo, trebalo bi baciti tri puta više sjemena nego ovako, pa je poslije teško raskopavati, a ako je sušno unda uno šta nikne bude gubavo. Provali su ljudi, pa nije valjalo. Nije ti valjda već dosadilo?" - pokuša objasniti ćaća.

"Ma nije, samo mi nije jasno, ono se sije, a ovo se sadi, žito jedno, žito drugo." - kažem ja.

"Pametno mali pita, vidio sam ja dolje u Kotarima traktor, lako je onako, vuče plug i sijačicu. Milina jedna, jedan čojek za sat uzore ovo što mi oremo volovima cjeli dan, a sjedi, pogleda katkad nazad i to je sve." - ispriča Vaso.

"Ali i unaj treba okopavati. Ništa bez ljudske ruke." - prigovori ćaća.

"Ma jebeš unako kopanje. Kopa sam ja i tamo. Mutika im ima dršku ki naše grablje, upola je manja i lakša od naše, cjepneš višak strukova i ne saginješ se. A kod nas sagneš glavu u brazdu i tuci pogrbljen cjeli dan. Uveče se nemureš ispraviti od ukočenih i bolnih leđa." - odbi Vaso.

"Šta ćeš, kod nji nema ovog nesretnog kamena. Ođe ili šoder ili ploča ili samac, pa zasuši i eto ti zemlje ki beton. Kud naše stare ođe vrag dunese, šta njesu tražili nešto bolje? - pita se Mariša.

"Daj ih kvragu! Ovce, za ovcama su došli, a taku su i pamet imali, ki ovce. Ovo šta ima njiva, to je bilo Manastirsko ili plemićko, tako su pričali, pa unda država Mletačka, Francuska ili Austrijska, ne znam ni ja koja, oduze gazdama i podjeli narodu da ga tu zaveže. A prije toga, čuvali su ovčine, ratovali za državu, a poljem se skoro njesu ni bavili." - objašnjava Vaso.

"Ima i toga, a meni su kaluđeri pričali, ima to u nekakvim njiovim knjigama, da smo mi ođe od vajkada, otkad je i Manastir, prije bila pećina i nekakva crkvica, pa kad se Jelena, sestra cara Dušana, udala za Šubića Bribirskog, izgradi se Manastir i dovede u dotu neke svoje kmetove, pa se narod unaj od prije i ovaj dovedeni izmješa. Poslije razni ratovi, razne vlast, bježanija i selidbe i eto ti ga, tu je što je." - dodade Marko.

"Ma đavo odnjo nji i njiove knjige. Ne treba biti puno pametan, dok vidiš sve ti je jasno. A ja sam guneći goveda do Šibenika, Zadra i Splita proša sav ovaj kraj. Narod je isti! Od sela do sela ima nešto razlike u govoru, po koja rječ, nešto u običajima, koja sitnica, ali sve u svemu je to isto. Ista imena, ista prezimena, ista nušnja, isti običaji, isti kuvin, iste kuće, samo neki katolici, neki pravoslavci, neki Bunjevci, neki Hrvati, neki Srbi, neki Boduli, neki Vlaji. A pura ista u Drnišu i u Kistanjama i u Skradinu i u Primoštenu i u Sinju i šta ja znam đe još. Samo ovi debelguzi radi vlasti podjare narod i prave razlike tamo đe ih nema. A uni se lako izmire, a narod plati njiova mudrovanja. Dobro je da su ovi došli na vlast, ako budu ovako radili mure nešto i ispasti dobro." - raspriča se Vaso.

Stigošmo na uvrati, oni zaćutaše dok se plug okreta, a nova brazda se slagaše uz prethodne dvije.

"Biće dobro dok ih ne opije vlast, dok se ne učvrste. Sve je to došlo golo i boso, gladno i žedno na vlast. Oćeš nećeš, čojek se pokvari dok mu se ukaže prilika. A vlast je prilika! Ovi što su izašli iz rata i došli na vlast još će i paziti,a šta će njiova djeca. E, to ćemo još viditi! Bar ima nade, ide se napred, narod je to prihvatio, ali ako se krene pogrešno ili zastane, eto ti nevolje." - poče s novom brazdom Mariša.

"Zasad se razračunavaju izmđu sebe, jagme se za položaje, a nema se šta ni ukrasti, a vidićemo kašnje." - skrati Vaso priču.

Poslije desetak brazdi donese mater marendu na njivu.Oni na uvratima stadoše i ispred volova staviše krošnju sjena, a mi posjedašmo oko prostrtog mutapića i jedošmo iz drvene zdjele prženu slaninu s jajima i mladu ljutiku s vrućom purom.Mravići su milili okolo i lovili mrvice koje bi ispale, probijajući se kroz guste dlačice na mutapiću.

Poslije marende poče se ponovo orati, a ja nastavi svoje sađenje. Dolazio je Milan i išao uzame nekoliko brazdi i kad mu je dosadilo ode kući, uvidivši da me ne namjeravaju osloboditi posla. Tako ja provede cjeli dan. Pred mrak odjarmiše volove i odvedoše za pune jasle, a mi večerašmo i ja odoh odma spavati. Opijen od sunca i jednolična ritma posla izgubio sam volju za igru.

"Umorio se i opilo ga sunce." - čujem kroz san kako mater nekom odgovara dok me pokrivala - "Eh, jadna nejač, dok progleda mura početi raditi i tako do smrti."

Sutradan ponovo oranje, i tako svaki dan dok se nije sve uzoralo.

- 22 -

A tada dođoše janjci, čuvanje janjaca!

Na selu počinje sve ranu ujutro. To ujutro je dosta rastezljiv pojam, to može biti doba kada zvjezde još sjaje punim sjajem, a Mjesec sija da igle možeš brojati i tice u dubokom snu prestrašeno zakrešte, a može biti doba kada sunce samo što nije izašlo iznad Promine i Dinare i nebo iznad njih zarumeni se kao obrazi zastiđene djevojke, te Mjesec probljedio ili je već zaša u more iza Bukovačkih brda. Mi, djeca, smo govorili da je zora dok sunce ne grane, a jutro od granjivanja dok sunce ne ne odskoči dva metra iznad Promine i nestane nebeskog rumenila, ali stariji se nisu držali naše teorije. Govorili su da se zora odnosi na one koji zanoće i kasno se vraćaju kući, a mi koji spavamo u to doba nismo je čuli ni vidjeli. Za takvo mišljenje o zori i jutru svako je ima svoj razlog, djeca da što duže spavaju, a stariji da nas što ranije ustanu i upute na dnevni posao. Uostalom,oni bi preko dana prilegli, a djeci to nije ni napamet padalo, imala su tada svoja posla od kojih su stariji imali samo glavobolje u vidu poderanih opanaka ili trika, gaća ili nedaj Bože neke razbijene glave ili neku drugu štetu.

"Ajde Mile,ustani! Čuvaj janjce u Guvnu!" - budila me mater.

"Ma majo,još je mrak, ne vidi se trava." - trljao bi ja sanjivnj oči.

"Neboj se ti zato, ajde brzo, već smo ih odlučili od ovaca." -požuruje ona blažim tonom.

Čujem dreku janjaca iz pritorka i blejanje ovaca koje su se već uputile kroz Aničinu ulicu u Smreke.

"A zašto ja, zašto nejde Braco, Stevo ili Dušan!?" - bunim se ja tražeći pravdu i drhtim od jutarnje friškine.

"Uni idu u školu, imaju drugi posa!" - ona će nestrpljivo i dodajemi neku staru aljčinu da se umotam.

Ja trčim da otvorim koluburu na Guvnu, a aljčina se brana za mnom.

"Stavi aljak kod bajama dok ih ućeramo, da se ne plaše tebe, nećeš se smrznuti!" - viče ona.

Stanem ispred Aničine ulice, kuda su otišle ovce,pa vičem materi:

"Pušti ih!" - i dodajem u sebi:

"Dasbogda ih vuk podavio, kad ću i ja više u školu."

Ona ih pusti iz pritorka i tjera ih iz avlije, a oni bojažljivo zvjernjaju kroz kapiiju na sve strane, pa onda najveći među njima upute se prema koluburi. Mali lutaju ljevo desno, samo ne tamo gdje treba. I deru se, a tamo sa kraja Aničine ulice odgovara im mater, onim poznatim majčinim zovom.

Nabacim ploču na koluburu, uzmem aljčinu i prebacim se preko struge u Guvno. Pitam se, šta ću ja sad tu? Janjci nigdje ne mogu pobjeći, svuda okolo je visoki zid,na sredini su ploče guvna sa stožerom u sredini, a okolo mlada zelena trava išarana bezbrojnim cvjećem. Mjesto da pasu, janjci se okupili na kamene ploče guvna i ližu njih i stožer, trk koje oveće gricka travu niklu između ploča. Zvjezde se izbečile i podrugljivo trepću, a Mjesečina sa zapada mi se kao neki blesan iscerio. Iza vrha Promine tek jedna jedva vidljiva crvenkasta traka, a ptice u okolnim krošnjama drveća hrču u dubokom snu.

"Ih majo, mogla si me ranije probuditi!?" - precrevio se ja i pade mi napamet da se vratim u topli krevet kad ona ode. Ali se taman čula baba kako lupa brunzinima ispod murve i najranije ujutro vraga.

"Sad će ugrijati, nije rano, a ti im nedaj da stoje na mjestu, neka pasu." - preko zida mi dobaci mater i ode za ovcama koje su dobrano odmakle niz Aničinu ulicu.

Okrenem se oko sebe tražeći mjesto gdje bi lega, da li na travu ili grumilu, baš me briga za janjce. Ako su gladni pašće travu, ako nisu neće. Prostrem aljak na grumilu i legnem, pa se nastojim umotati od glave do pete. Ali se ne mogu namjestiti, žulja me oštro kamenje ispod aljka. Potražih mjesto na travi, ali mi se orosiše i slediše noge. Otjeram janjce sa guvna i izaberem najveću i najravniju ploču. Dobro je, malo je tvrđe nego u krevetu, ali nemam ništa podglavu, pa skinem trike, okrenem kaijiše jedan prema drugom, stavim ih ispod kraja aljka i nekako se umotam. Vlažna i ledena stopala privučem sebi i smotam se ki Vučko kad pane snjeg i dršćući zaspem istog trena.

Ne znam koliko sam dugo spava kad me nešto blago gricnu za uvo. Trgnem se, pomislivši da je ćaća ili neko drugi od starijih, ali janjci prestrašeno frknu od mene, stanu malo podalje, pa me gledaju toplim začuđenim očima.

Nasmijem se, raširim nauznak i vidim da da je nebo prosvjetlilo, a okolo iz svih grmova čuje se veseli razgovor tica. Ne mrdam i čekam. Janjci polako i oprezno se primiču, šireći malene nozdrve, i onda se odlučoše. Ližu mi bose noge, lice, čupaju uši i kosu, guraju me toplim slatkim njuškicama i penju se po meni. Biram koje ću zgrabiti i hop, zgrabim jedno bjelo ki snjeg sa crnim naočalima oko očiju. Ostali u strahu pobjegoše nekoliko koraka od mene i pitaju se šta će sad biti. A ovo bjelo u mojim rukama dršće od stra, čujem mu srce kako bije ki mali čekić ispod mojih ruku.

"Ne boj se, neću ti ništa, samo ću te maziti." - govorim mu glasno i milujem mu malu njuškicu, pa glavu, uši, i bjelo kovrčavo runo. Ispod ruke osjećam kako mu srce mirnije kuca, poče mi lizati ruku, a ostali se oslobodiše i dođoše oprezno, korak po korak, oko mene i počnu me čupkati za košulju, gaće i lizati bose noge. Sagnu glavicu, namrgode oči i bum spuštenom glavom meni u leđa. Ja se smijem i lovim čas jedno, čas drugo, a oni se izdvoje, pa skok, skok sa sve četri nogice istovremeno po guvnu i opet dođu k meni.

Razdanilo se. Sunce se nasmija sa vr Promine, a začu se i kevet Vučka iz Smreka za nekim zlosretnim zecom. Sa Svetog Ćirila i Metodija otkuca sedam sati, a Đuja se javi pjesmom djevojačkom od Kustelovače.

Dušan, Stevo i Braco izađoše iz avlije sa torbama na ramenu i odoše u školu. Braco se okrenu i preko zida, smijući se, dobaci:

"Kako je čobane, jel ti sito stado?"

"Pusti ga na miru, bolje ti je da se prihvatiš Bukvara, inače će te ćaća oderati!" - mirnim glasom ga spusti na zemlju Stevo i požuri za Dušanom.

- 23 -

Poslije nekoliko vremena, jednog petka, kada je sajmeni dan u Kistanjama, dođe ćaća kući nešto ljut. Šutke pojede pure i kiselog mljeka, lagano zamota cigaru, povuče dva tri dima, pa će:

"Braco, dođide amo!"

Ovaj se začudi i oprezno, nogu pred nogu, priđe mu.

"Kako tebi ide škola?"- mirno upita ćaća, ali se iza te ledene mirnoće osjećala bura.

Sve nas začudi to pitanje, pa naćulišmo uši i ispod oka pogledašmo Bracu.

"Pa onako, dobro." - snuždeno će on.

Do tada se u kući nije puno govorilo o školi i učenju. Podrazumjevalo se da u školi ne treba biti problema, da je učenje lako ako se u školi dobro sluša učitelj i napiše domaći zadatak. Čitati se može i kod ovaca, još bolje i mirnije nego kod kuće. Tamo je mirnije, niko ti ne smeta, a stalno se krećeš, pa ne možeš zadremati. Možeš učiti u sebi, a možeš naglas, tako da vježbaš govor, a usput plašiš zvjeri. Dušanove i Stevine svjedodžbe su to potvrđivale, pa nema potrebe nešto mjenjati.

"Doneside Bukvar!" - ćaća će Braci.

Ovaj donese nevoljko.

"Imate još mjesec dana škole, mura da ste pri kraju, pokažide dokle ste došli." - reče mu.

"Dovle, do slova Š." - otvori Braco tu stranu Bukvara.

"Pa to je na samom kraju, pa znači da sad ponavljate naučeno. Da vidimo kako čitaš !" - otvori ćaća Bukvar po sredini.

"Tata ima..." - poče Braco slovkati.

"Sram te bilo, tukac jedan! Toliko izgubljena vremena za ništa! Kad treba raditi unda imaš domaći, a ovamo neznaš ništa!" - pljusnu ga po licu i Braco se zarumeni, više od srama nego od pljeske.

"Ja, ćaća..." - poče on jecajući.

"Imaš mjesec dana da naučiš čitati ki pop na oltaru! Ako ne mureš, unda ti mutika ne gine, a i vama ostalima! - okrenu se prema nama - "Pa birajte, ja se neću sramiti pred učiteljima radi vas! Ko nije za školu ili neće da uči unda ne treba tamo gubiti vreme.Ja ću mu naći posla." - zaključi on raspravu i izađe iz kuće u avliju.

Mater i baba se u to nisu mješale.

Braco sa Bukvarom pređe u baščicu na dnu avlije i sjede ispod zidića. Krenem za njim i polako mu priđem i sjednem šutke do njega. On je jecao iz dna duše, a onda se trže, obrisa košuljom suze i poče čitati slova iz početka. Stade, pa mi reče:

"Eto, sve ih znam ovdje, a kad me u školi pita, ja se zbunim i sve pođe naopako."

Uzmem Bukvar sa njegovih koljena i počmem listati od prve strane gdje su bile slike, pa onda počeše velika i mala ćirilična štampana slova:

"A, a, veliko i malo, pa to nije teško, ja ih već sve znam." - kažem mu ja.

"Ti!? Lažeš me, da vidimo!" - začudi se on i poče okretati strane Bukvara, a ja mu bez greške čitam.

"A čitaj ovo!" - pokaže mi stranu pri kraju Bukvara gdje su bili kraći tekstovi.

Počmem polako čitati očima i izgovarati glasno napisane rječi.

"Blago tebi, kad si naučio!?" - čudi se on.

"Gleda sam tebe kad učiš, a poslije i druge knjige, meni je to lako." - mirno mu kažem ja.

"Lako je ovdje, a kad te pita pred cjelim razredom, to je puno drukčije." - pravda se on.

"Kad si siguran da nešto znaš, onda se nemaš šta bojati, znaš i gotovo." - kažem mu ja – "Ajde, učićemo skupa, pa ćeš viditi da je to lako." - predložim mu, jer sam znao da njega treba vezati za mjesto. Naprosto, svaka žunta na njemu je igrala i zvala na pokret, dok sam se ja zna satima udubiti u neki posa isključujući svjet oko sebe.

I mi počmemo odma. On čita, ja gledam, skupa izgovaramo i sve tako do zadnjeg slova.

Mater nas je čula i nagnula se tiho preko zida da vidi šta radimo, pa kad je vidila da Braco uči, tiho se udaljila.

Učili smo zajedno i sutra i prekosutra, a onda mu ja predložim da se javi i da ispravi jedinicu, jer sad zna i nema se čega bojati.

Kada je doša iz škole on sav sretan izvadi Bukvar i pokaže slovo P:

"Petica, a, vidi kolika je!"

I stvarno je stajala tu, na velikoj bjeloj margini strane,velika crvena petica i potpis učitelja.

Mater i ćaća pogledaše, onako preko oka, nasmijaše se, pa ćaća reče:

"Vidiš da se mure, kad se oće!"

"Uči srećo muja, ta nećeš se patiti vako ki mi. Šta god radio u životu nemuj biti najgori, da se drugi rugaju stobom." - posavjetova ga maja.

A Braco ispod oka pogleda mene i ja osjetih da mi taj pogled prodire do dna duše i govori iz njegove neke rječi koje se ustima na mogu izgovoriti niti ušima čuti.

Kad je učitelj vidio ćaću na Kistanjama, pohvali Bracu i doda da ga nijedno djete nije tako iznenadilo ki on. Od najgoreg je posta jedan od najboljih učenika.

- 24 -

Završi školska godina pa se školarci uključiše u obavljanje svakodnevnih poslova prema svom uzrastu. Dušan, kao najači i najstariji pomaga je ćaći, a Stevo, Braco i ja materi.

Kopanje kuruza je prošlo bez mene, još sam bio nejačak za motiku, samo su me pohvalili da sam dobro sadio, na svakom mjestu je duplo niklo, a Braco doda:

"U mom redu moga si neđe i promašiti."

A sada je počinjala žetva. Najprije je trebalo požeti raž u Dolu ispod Lavanuše. Bio je početak žetve, pa je to nekako išlo, pomalo i sa radošću. Moja obuka je trajala tek toliko da pogledam kako to mater radi i počinjem.

"Pazi se srpa, oštar je ki zmija i ne zahvaćaj vlati punom rukom, pa da ti strukovi ispadaju i lume se.Ova će nam ražina trebati za pokrivanje jare." - upozorava mene i braću mi mater. - "Ženjite što niže, pri zemlji!" - doda, znajući da ražina treba biti što dulja i za našu sklonost, radi bolova u leđima, da režemo uviše radi manjeg saginjanja.

"Zašto majo ćaća ne kosi ovu raž, visoka je i gusta, lako bi se mogla kositi? - upita Stevo, uvjek obuzet nekom tehnikom.

"Zna ga Stvorac! Govorila sam mu ja, a un da nema prave kose, nema dobra kosišta, pa trebalo bi napraviti žicu neku i šta ti ga ja znam.A njiva je branana, baš je muga pokositi!" - reče ona ljutito, proguta muku, pa se pridrža rukom za krsta.

"A đe je un sada, zašto ne ženje s nama?" - uključi se Braco, shvativši materinu gestu.

"Dušana je posla ovcama, a un ode da nasječe šprulje kod Luke, treba će mu za pokrivanje jare, i usput će doćerati volove i kravu iz Gradine." - objasni ona, bojeći se pobune.

Za babu smo znali da je kod kuće zadužena za kuvanje i čuvanje male Rose.

"E, šprulje kod Luke, muga je to nasjeći i ovdje u Dolu, vrlo važno koliko je duga, ionako se vežu žicom." - prokomentira Braco.

"A nije, bolje i ljepše ispane kad su vitke i dugačke." - brani ga mater, a Stevo šutke odobrava kimanjem glave.

"Ma, un uvjek nađe neki izgovor kad treba raditi nešto šta un ne voli." - neda se Braco.

"Ajde ćuti, ne mureš ti to promjeniti." - prekine ga Stevo, da izvuče maju iz neugodne situacije, jer smo svi znali da od ćaćine žetve neće biti ništa, ni sada ni ubuduće. To on, ki i ostali odrasli muški u zaseoku, osim Đure, smatraju ženskim i dječjim poslom i gotovo.

Utom, ispred mene izleti ševa i poče nam panično kružiti iznad glava, ljutito pišteći.

"Mura da joj je tu neđe gnjezdo." - dotrči Braco jedva čekajući da se nešto posebno u tom monotonom poslu dogodi - " A, evo ga !" - pokaza na malu ljepo uvijenu gužvicu trave iz koje su virile tri preplašene ptičije glavice. Mater i Stevo priđoše:

"Nemujte ih rukom dirati! Ako im mater osjeti tuđi miris, napušti će ih, pa su gotovi." - reče nam mater i nježno pože raž oko gnjezda, odsjecajući uvisoko.

"Mogli bi ih ponjeti kući, pa ih pripitomiti!" - poželi ja.

"Ma kakvi, njesu ovo kokoši, oni drukčije žive, a i kakva korist od nji, kad su tako male. Učićeš o tome u školi!" - objasni mi Stevo.

"Tako je, une žive tu u polju i rane se bubicama i sjemenom od trave. Kaže se da počinje proljeće i ljepo vreme kad se ševa digne i pjeva visoko iznad polja. A i tići su joj veliki, taman dok mi poženjemo raž uni će proletiti." - nastavi priču mater.

Želi smo još neko vreme, mater pogleda u sunce i reče:

"Ajmo na marendu, pa ćemo se jopet vratiti."

Stavili smo srpove na rukoveti raži i pošli za njom, ki pilići za kvočkom, kući. Oprašmo ruke od snjeti i zemlje i sjedošmo za stolicu i iz drvene zdjelice drvenim žlicama šutke jedošmo puru i kiselo mljeko koje je baba postavila. A zatim mater uze Rosu na prsa, podoji je i presvuče, ustade i pozva nas:

"Ajmo, pilići, još do ručka."

Šutke krenušmo za njom.

Ševa izleti iz gnjezda kad smo prošli strništem, ali nije preplašeno pištala. Valjda se uvjerila da joj tići nisu u opasnosti, pa je nekoliko koraka dalje mirno kljuckala po rukoveti raži. A sunce je pržilo sve jače i pot mi se poče slivati niz vrat. Stevo i Braco skinuše košulje, obrisaće opoćena leđa i prsa s njima i napiše se vode ki da su se slani srdela najeli. Kad sam i ja ćio isto učiniti mater mi reče:

"Da se njesi usudio, sav ćeš izgoriti, a pjege će ti se proširiti i po leđima. Uni imaju tamnu kožu, malo će pocrveniti, pa pocrniti, a ti bi pocrvenio skroz, peklo bi te jako ki da si izgorio na vatri, a jopet ne bi pocrnio ki uni. Zato se ne pati uzalud, tako mura biti i stim se pomiri."

"Zašto sam se ja taki mora roditi?" - pomislih, krivo mi, i nastavim žeti sa osjećajem gorčine u duši proklinjući ni sam neznam koga.

Čula se sada samo škripa srpova i šuškanje rukoveti raži, javiše se cvrčci sa sviju strana, a sa Svetog Ćirila poče otkucavati zvono:

"Podne je majo, ajmo kući!" - reče Braco.

"Kad prije, mura da je jedanajst!" - čudi se ona, opoćena u licu i zavezane povezače iza vrata.

"Sad će ponoviti, tišina..., jedan, dva, jedanajst,... dvanajst ... podne! Reka sam ja, podne je." - potvrdi Braco.

"Dobro, ajmo!" - reče mater i pogleda koliko smo odmakli od početka njive.

"Ajme majko, koliko toga još ima!?" - začudi se Braco – "Nećemo biti gotovi za deset dana."

"Čini ti se, ako požurimo, ovu njivu smo šutra gotovi, a unda ječma ima tri dana, pa šenice pet dana, i eto, sve je gotovo za deset dana." - izračuna mater.

"Pa tući raž ,pa vrći ječam, pa vrći šenicu, pa žeti kuruze, pa čemunjati kuruze, pa tući kuruze, pa u školu, i od praznika ništa. Eto ti ga na!" - izračuna Braco.

"Šta si ti mislio!? Da ćeš na kupanje! Aha, ništa od toga. Dok mi poženjemo Brestovača će presušiti, a na Krku nam neće dati. Moli Boga da pane kiša da se jedan dan odmorimo, a ostalo otpiši." - potvrdi mu računicu Stevo.

Braco baci nezadovoljno srp na rukovet i polako krenušmo kući.

Baba iznese na okruglu čamovu stolicu zdjelu sa purom i varenikom i mi na brzinu progutašmo to jelo. Ćaća sanjivo zjevnu i ode leći na koćetu, mater presvuče Rosu i podoji je, stvai je na krevetac i ode prati robicu u vidri na avliji, Dušan uze neku knjigu i ode pod murvu u Guvno, Stevo ode meštriti u vatrenu kuću,Braco odleti kod Steve Jolina, a ja se uputim Milanu.

Do popaska!

- 25 -

Milan je sjedio ispod bajama, pred avlijom,dok mu se mater, Ruža Ilina, bavila oko sestre Milice u koljevci. Jedva dočeka da se pojavih, skoči i pođe mi ususret:

"Đe si ti danas?" - upita me.

"Ma pusti, ženjem raž." - odgovorih mu.

"Pita ja babu, ona kaže da ženjete daleko." - objasni on zašto nije dolazio.

"Laže, ženjemo u Dolu ispod Lavanuše, onđe kod oskoruše." - rečem mu ja.

"Ajmo u moje guvno. Tamo ćemo pričati." - kaže mi pokazujući očima na mater.

Kad ruža opazi da se izmičemo prema kolovezu tiho nam dobaci:

"Imaju mumci tajne, ma da, pripazite srećo na zmije. Bacite se prije kamenom i nemujte puno skakati, budite u ladu."

"Dobro majo!" - otrese se rukom Milan.

Taman smo se zaigrali, kad čujem da me zovu.

"Jebi ga, moram ići!" - kažem Milanu i poletim kući.

Ćaća usta i izdaje zadatke:

"Dušane, ti oćeraj kravu i volove u Gradinu, pa poslije ovcama, a vi ostali nastavite žeti s materom. Ja ću plesti uža."

Po našem mišljenju još je bilo vruće, a kad smo stigli na njivu bilo je još vruće, a po materinom nije:

"Ta vidite da se mrdaju grane na gori."

"Jeste gore u granama vjetar, ali ga nema ovdje pri zemlji, a naročito kad zabiješ glavu u ovu raž. Peče vrelina ki na ognjištu." - Braco će.

"Šuti i ženji, sad će sa grana vjetar stići knama!" - odsječe mater i nasta muk. Čulo se samo šuštanje raži i škripa srpova.

Kad sam odlaga rukovet ugledam u Ogradinama kako se diga vjetar i kreće se prema nama.

"Šta je ono?" - glasno upitam.

Svi pogledaju u pravcu Ogradina gdje se kovitla zrak i kao pirla vuka uvis lišće, koju manju grančicu i prašio svuda oko sebe.

"To je pijavica, tako smo učili u školi. Kod nas su male, a tamo u Americi ruše kuće, drveće i sve što im se nađe na putu." - objasni Stevo.

"A priča se da se to bori đavo i anđo. Đavo oće da čini štetu, a anđelak mu neda." - reče mater.

"Ma kakvi, to je ki vir u vodi, samo što je ovo vir u zraku, a nastaje zbog razlike u temparaturi zraka pri zemlji i onoga u visinama." - dalje naučno objašnjava Stevo.

Vijor je iša cik-cak smjerom prema nama. Kad dođe na strnište baci nekoliko rukoveti ustranu, neke podignu uvis i one rasute padoše na zemlju, zapraši nas i produži tutnjeći kroz nepožnjevenu raž praveći oveću nepravilnu brazdu.

"Ima ođe đavola, vidi šta uradi sa žitom!" - reče mater i prekrsti se – "Ajmo popraviti štetu." - doda i poravnašmo svi razbacane rukoveti.

Uzbuđenje nesta i počešmo žeti šutke.

Sa zapada od sunca poče ćarlijati vjetrić i ublaži žegu. Iz avlija su se čule klepke na ovcama. Laganim korakom dolazio je ćaća, kao da se sve ovo njega ne tiče, priđe nam, uze nekoliko klasova i samelje ih u šaci, zagrize zrnje i kratko odsječe:

"Štura!"

"Da je pala kiša malo ranije nalilo bi se zrno i dobro bi rodila. Ali, šta je tu je, mura se ovakva pokupiti." - odgovori mu mater ne prestajući žeti.

"Znam, ma biće slaba slama za pokrivanje jare." - izmotava se on.

"E, to neće, zrno bi muglo biti jedrije, ali je struk dobro izrasta. Jara se mura ove godine pokriti, pušta na sve strane vodu, kako će inače stoka prezimiti!" - odlučno će mater.

"Trebalo bi nažeti još ševara, bar deset tovara." - opet će on.

"A ko ti je branio dosad!? Mure i bez njega, nije ševar propa, već treba skinuti trulež od gnjile ražine i staviti ovu nuvu ražinu, a danas-šutra kad se bude muglo, napraviti pravi cigleni krov." - uporna je mater.

"A dobro, idem ja plesti uža." - preda se on.

"Ma kakva uža plesti!? Mi smo ovo šutra gotovi, a pekšutra treba nositi snopove u Guvno. Dotle iznesi stolinu na guvno, nakvasi nekolike rukoveti i poveži snopove šnjima, bez pletenja, znaš to i sam, ne trebam te učiti. Pripremi i sve šta ti treba za jaru. Dok mi stučemo raž, odma ćemo pokrivati jaru da se ne mučimo dvaput nusiti ražinu. Ti ćeš to s Dušanom, a mi ćemo žeti ječam i šenicu." - napravi mu mater plan za skoro cjelo ljeto.

"Ako naiđe kiša, šta unda?" - usprotivi se on.

"Ma kakva kiša, dabogda padala svaki drugi dan, ali je nema do Velike Gospe." - sigurna je mater.

"Dobro, dobro, idem!" - povuče se ćaća, zgrabi dvije rukoveti i odnese kući da ih nakvasi u vidri.

Kad se odmače dovoljno daleko mater će za sebe i za nas:

"Sad bi on kanjera sto godina! Nema od otezanja ništa, kad dođe vreme da se nešto napravi, treba napraviti i gotovo. Što otežete više, više pravite posla i sebi i drugima."

"Pa šta nije dosat naže ševar?" - upita Stevo.

"A danas ću, a šutra ću, pa Krka ledena, pa ko će to na magaradi izgoniti! A ja sam mu još jesenas govorila da naženje ševarine i doćera kući. Bože, težak je i nepokretan za nešto poduzeti. Uvjek ga treba ćerati, inače čeka zadnje čas ili kad već nastane šteta. A da sad ne popravimo krov na jari, ovce bi se do zime posmrzavale a janjci krepavali. Šta nam to treba? Eto,treba napraviti posa na vreme i sprečiti štetu." - dade sebi oduška mater istovremeno nas poučavajući.

"Majo, vidi ovo!" - skriknem ja iz sve snage.

"Ajme, šta me prepade!" - skoči ki kuna do mene i smiri se kad ugleda da u leglu držim dva zečića.

"A zamalo ih ne zakla srpom! Vidi, što su se prepali, kako dršću! Oćemo li ih odnjeti kući, pa ih tamo othraniti?" - predlažem joj sav uzrujan.

"Ma kakvi, još posu. Još uni ne jedu trave, inače ih nebi naša u logi." - objasni mi mater.

Svi četvoro smo ih nježno gladili po dugim ušima i svilenom krznu dok mater se ne trže i zapovjedi:

"Ajmo žeti, njih ostavi đe si ih naša i pokri ih jednom rukoveti. Kad mi odemo doći će im mater i odvesti ih na drugo mjesto."

Nevonjko poslušašmo, s vremena na vreme se osvrćući da vidimo šta rade zečići. A oni se stopili sa strništem, pa si im moga viditi samo svjetle uplašene oči.

Sunce porumeni, mater se uspravi pridržavajući rukom leđa i pogleda oko sebe:

"Dosta je za danas! Pola smo njive prošli, šutra ćemo ostalo. Ćaća i Dušan mugu šutra vezati snupove i prenusiti ih u Guvno, pa ćemo otući raž i šnjom smo gotovi za ovu godinu."

Nije nam trebalo dva puta reći.

Sutradan ustadošmo ranije, bolje reći da su nas tako probudili,i pravac žetva raži. Jutarnji vjetrić umiva nam je lica, a rosa na slatkovini kvasila ruke. Onako pospani smo šutili i želi. Ne govoreći nam ništa, od uvrati je ćaća poče vezati snopove običnim užima od nakvašenih strukova ražine. Kad se dignu sunce dva štapa iznad Promine i začu zvuk klepaka na ovcama i brunzica na kravama kako prilaze kroz Aničinu ulicu avliji, mater nas pozva da idemo na marendu. Baba nas opet dočeka sa purom i kiselim mljekom u drvenoj zdjeli. Mater na brzinu podoji Rosu i brzo se vratišmo na njivu. Dušan natovari vučije na magare i ode po vodu na Špinju kod Placa. Dok smo mi želi ćaća je veziva snopove pritiskujući koljenom obuhvaćene rukoveti i zatežući slamnato uže. I to potraja do ručka. Jara se dizala sa strništa iza nas, a cvčci su nam svojom drekom derali uši.

Po ručku, istom ki juče, mater se bavila Rosom i njenom robicom, ćaća ode spavati, Stevo dode u vatrenu kuću i poče nešto kovati, a ja i Braco nađošmo njegove knjige i počešmo ih listati i ponešto čitati. Baci se ubrzo prispava i leže na mutapić prostrt na podzidak pod murvom i zaspa. Dušan dođe sa Špinje i ja mu pomože da rastovari magare pridržavajući suprotnu stranu samara. Baba izađe s preslicom i vretenom, sjede do mene i zaspalog Brace i poče presti.

"A šta ti ne otpočineš ki Braco?" - upita me.

"Ma ne spava mi se, čitam." - odgovorih joj ne dižući pogled s knjige.

Dušan zasta u prolazu, pogleda me i reče:

"Zar ti znaš čitati!? Da vidim?"

Počeh mu čitati naglas s prvih strana Bukvara, a on tren posluša, okrenu zadnje strane i pokaza:

"A sad ovo?"

Bila je to neka mala pričica i ja počeh čitati prilično dobro, bez slivkanja.

"Oho, dobro ti to ide! Samo tako nastavi, čitaj očima i izgovaraj cjelu rječ. A znaš li pisati?"

"Neznam, treba bi pokušati, ali nemam olovku i papir, a nesmjem šarati po Bukvaru."

"Čekaj, sad ćemo to srediti!" - ode u kuću i odma se vrati noseći pola olovke i napola praznu zadaću sa linijama.

"Evo ti ovo, pa tu vježbaj, ali najprije štampana slova, da uvježbaš ruku." - pokaza mi "tanko – debelo".

"Tebi će biti lako u školi, ali se nemoj prevariti pa neučiti, jer to već znaš. Ponavljaj, čitaj ili piši nešto drugo dok te druga djeca ne pristignu. Moga bi tebe ćaća poslati godinu dana prije u školu." - nastavi gledati kako ja polako precrtavam slova iz Bukvara.

Začas dođe popasak.

I opet poče žetva raži. Što smo bliže prilazili uvatima to smo brže želi. "Ostaće do večeri malo slobodnog vremena" - jednako smo mislili. Ali smo pogrešno računali. Kad smo poželi i zadnji struk, a ćaća zaveziva zadnje snopove, Stevo po zapovjedi doćera magare pa smo te snopove tovarili i prebacivali u Guvno. Utom sunce porumeni, večerašmo tucnja i skorupa s puno čorbice, malo se proskakašmo ispred avlije i otjeraše nas na spavanje.

Noć je bila kratka. Sada je trebalo tući raž na guvnu. Ćaća objasni kako to ide odvezavši jedan snop:

"Uvatiš ođe ispod klasa, provučeš kroz grablje da izvučeš slatkovinu, grašak i ostalu travurinu iz hvata, pa uzmeš s obe ruke za suprotni kraj i tučeš klasom o ovaj stari sto dok sva zrna ne ispanu." - govori i praktično pokazuje.

Odloži očišćeni i istučeni hvat i reče:

"Ođe ljepo slažite, a ova uža stavljajte ođe u stranu, pa ćemo ponovo šnjima vezati snupove i odnjeti ražinu kod jare."

I tako je to trajalo do večeri sa uobičajenim dnevnim prekidima za marendu i ručak.

Sutradan smo mi nastavili tući raž sa materom, pa žeti i čupati ječam na Lavanuši i Ogradinama, a ćaća i Dušan su izvijali raž i unjeli je u veliki kašun u vatrenoj kući, pa pošili jaru.

"Deset šinika, nisam se toliko nada." - reče naveče ćaća prilično zadovoljan.

Poslije žetve ječma, žetva šenice u Dolu iznad ulice,u Dolovima i na Perićinki.

Sad je trebalo vrći ječem i šenicu.

To nam je bilo lakše jer se nismo odmicali iz Guvna i na smjenu smo oko stožera tjerali magarad. Doša je i Milan, pa smo se ja i on u pauzama igrali naših igara u nuglićima Guvna. Čak su nam dozvolili da tu na ledini igramo nogomet kad oni odu na spavanje poslije ručka, pa bi se okupilo cjelo društvo iz zaseoka. Imali su i oni svoja guvna i žito i vršidbe, ali je toga kod nas bilo najviše i najdulje je trajalo, pa smo se tu i sastajali.

A navečer, poslije večere, mater nas sve zaposli. Ona napravi ležaj na guvnu od ovršene slame, prostre mutape i biljce i reče da ćemo od sada tu spavati. U kući je bilo prevruće, pa smo joj rado pomogli da donese jastuke, biljce i mutape.

Baba Anica je ostala u kući:

"Nije to za muje kosti, radije da pretrpim malo vrućine, nego da ih u zoru, kad orosi, zaladim."