Plavo djetinjstvo (6-10)

- 6 -

Na proljeće sam prohoda. Niko se nije nada da će onakav debeljko, kao šta sam bio, tako brzo proodati. Do sada su Dušan, Stevo i Braco malo vodili brige oko mene, ali sad je počela njihova muka. Braco odovno nije bilo pravo što su na njega zaboravili i šta je izgubio presto maze, ali su ga Dušan i Stevo tješili:

"Šta te briga, ti si veliki, tako je bilo i nama kad si se ti rodio, dođi ti ovdje kod nas."

Pošto je jesenas Dušan poša u školu, upisali su ga prije roka sa šest godina, a davali su mu i ozbiljnije poslove, kao šta je čuvanje janjaca u guvnu ili sađenje kuruza u proljeće, on se izvlačio od čuvanja na učenje, domaći rad i te druge poslove, pa su Stevo i Braco bili moji glavni čuvari u avliji i ispred nje. Nisu smjeli potrčati, jer bi to činio i ja, a onda bi se desilo da panem i eto ti dernjave, a onda dolazi neko od stariji, i nevolja. Zato bi oni najradije mene vodili u guvno, gdje je bilo ravno i travnato, pa ako panem sam sam kriv, a oni bi mogli na miru graditi kućare na grumili. Ja bi trča dok oni trče, a kad bi oni prestajali presta bi i ja i eto ti žive muke. Što bi oni gradili, ja bi rušio, i jedva su čekali da me se rješe ili ostave malo podalje, izmišljajući razne načine da tamo ostanem što dulje i ne ometam ih u njihovim poslovima. Njih dvojica su se dobro slagali, iako je Stevo bio stariji godinu dana, ali je bio sitniji pa su izgledali ki blizanci i trebalo je dosta vremena da prođe da me prihvate u društvo kao ravnopravna člana.

Pođoše oni sa mnom za petama prema Ravnici, odmaknuše podaleko, kad mi ususret dođe od đed Ćilitove Bunarine neki omaleni čovjek krivih nogu s bukovačkom kapom na glavi i smotanomškutijom u ruci.

"Či si ti,mali!"- upita me on strogo, misleći da ja sigurno znam govoriti.

Ja, sa jednim prstom u ustima, pokažem drugom rukom na našu avliju i ukipim se.

"A, Marišin!" - reče on i ode.

Kad je stiga kući zovne ženu:

"Zorka, đe ti je mali?"

"Đeće biti, u kući, šta će ti?" - začudi se ona šta on uopće pita za djecu,to mu nije bio običaj.

"Baci ga na đubar, odma!" - ljuto će on.

"Ajde kvragu budalašu, ti si skroz poludio, baciti djete, šta ti je danas!" - nakostruši se Zorka ki kvočka pred lisicom.

"Kad sam vidio malog Marišinog, a vidim našeg Boška, sad bi ga bacio! Ono je djete, a ne ova naša krpuša! Neđelju ti jebem, istog mjeseca su se rodili." - kiselo će on.

"Ajde kvragu manitašu, još jednom, kad ti budeš krupan ki Mariša, unda će biti i tvoja djeca!" - sad Zorka planu.

I tako malom Bošku priljepiše nadimak "Krpuša", a kasnije u školi mu dodašmo i drugi "Buva", sve zbog sitna rasta i velika srca.

- 7 -

Tog ljeta poče sam se družiti sa svojim parnjakom, nekoliko mjeseci mlađim, Milanom Krnetom, Ilinim i Ružinim sinom, a đed Ćilitovim unukom.

Bio je krupan i bucmast kao i ja, mirne naravi i skroz dobroćudan. Milan i ja smo se po vascjeli dan igrali, čas kod njegove čas kod naše kuće. Jedina razlika među nama je bila što sam ja bio plav, a on kestenjast. Gdje bi se zatekli tu bi nas i hranili, jedino što nismo djelili, to je dojenje. Nosili smo iste veštice i trikice. Veštice su bile plave boje sa nekim smeđim sitnim kockicama, pa su nam se rugali da su nas posrale buve preko noći. Treba znati da su tad djeca, muška i ženska, nosila veštice bez ikakvih pelena skoro do prvog razreda osnovne škole, pa su sva ličila na male kaluđečiće. Tako ni mi u zaseoku nismo bili izuzetak.

Preko noći pala kiša, pravi povodanj, a svanulo plavo prozračno jutro, grane i lišće puno krupnih kapi rose. Divota jedna za mene i Milana. Idemo mi tako putem i povlačimo grane za vrškove i prskamo jedan drugog. On povuče, pa pusti granu i stotine bisernih kapi me poprska, a tako napravim i ja njemu. A tek na putu prema Zorkinoj kući, na stotine lokvica. Dođemo do lokvice, režentane od noćašnje burice, pa skok usred nje, a voda pršti na sve strane. Kad smo tako se igrajući stigli do koloveza Ogradina vidimo da na Zorkinoj njivi ima pravo jezero. Blago nama, idemo se kupati i plivati. Ušli mi usred splavine, ali nam noge upadoše u blato, pa ni napred ni nazad. Što se više trudimo ono sve gore. Šta ćemo sad? Počeli smo polako, pa poslije sve jače i jače zvati, ali niko ne dolazi. A voda do guze, počela nas tresti drhtavica od ladnoće i nema nam druge, ki po dogovoru počmemo se derati iz sveg glasa. Oko kuća digla se uzbuna, čujemo mi, ali oni trči do Bunarine, trči do lokve Varvotkinje, u Aničinu ulicu gdje ima posred nje Vodeno, a nikom ne pada napamet da ovamo zaviri. Tek poslije dužeg vremena čuli su nas Stevo i Jovo Zorkin i dozvali ostale. Obojica dobijemo šta nas sleleduje, jer se do pameti dolazilo preko guze, ali to i nije puno važno, glavno je da su nas izvukli iz blata i spasili od modre ladnoće.

"Tako vam i treba, plivači!" - ruga nam se Braco dok smo pipkali i rashlađivali užarene guze.

- 8 -

Izmilila nas trojica, Stevo, Braco i ja, iz kreveta rano ujutro, a u kući nikoga od straijih nema. Odemo pred avlijska vrata i grijemo se onako krmeljavi na suncu koje se koji tren prije izdiglo iznad Promine.Popeli smo se na podzidak uz avliski zid, gdje bi stariji sjedili i pridikali popodne, bistreći svakojake događaje i probleme. Meni se učini da se na kraju njive što ide uza zid Dola nešto miče, pa pokažem Stevi i Braci. Oni se zagledaše, dlanom natkrivajući oči od sunca:

"Ajme, ono je vuk! Vidi ga koliki je! Zadaviće janjca!" - van svog običaja zavika Stevo.

A tad sva trojica počmemo vikati:

"Eno vuka, vuk, vuk!"

Odnekud doleti Duca, uleti u Do i počne vikati i bacati škrilje, ali malo poizdaljega, nije ima srca baš da mu priđe blizu.

Vuk, da li od vike ili svoje pameti, lagano, bez žurbe skoči preko zida Dola i nesta u Smrekama.

"Jeste li vidili kako se uplašio od mene! Da mi je bila puška pri ruci pogodio bi ga ravno među oči, tako sam mu bio blizu!" - kaže Duca, a mi potvrđujemo.

Mene su hvalili da ću biti dobar lovac, a kroz našu priču vuk samo šta nije pio iz kamenice u avliji. Duca je broja u zasluge da je spasio janjce što su pasla u livadama pored kuća, a baba Marica prkine našu priču:

"Jesi spasio janjce, ali zato je platila glavom naša magarica na vr Demanije!"

Ta nesretna sudbina magarice umanjila je naše zasluge, bar privremeno, dok se nije zaboravila. A magarad se brzo zaboravlja, ta svake godine ih se opuli više nego što domaćinima treba, pa se pulad mora bacati u jametinu iza Jokine kuće.

- 9 -

Duca, Dušan, Stevo i Jovo Zorkin išli su u školu i tamo vidili kako se igra nogomet. Ali nije bilo lopte. Nekako su namolili Ružu Marišinu da im sašije od stare suknene čarape prvu loptu, ali stariji nisu dali da se igraju na livadama, jer će potrati travu. Trebalo je napraviti igralište. Za prvu ruku, da se isproba lopta, odabrana je Ravnica i Duca je organizira radnu akciju. Svi smo se angažirali da krčimo prostor koji je Duca ocrta ki geometar. I vredno smo radili, a stariji bi rekli:

"Vidi šta i đavo muči, da ih sad naćeramo da krče njive, našli bi stotinu razloga da ne mugu!"

I tako su utakmice počele. Veći, kao Duca, Stevo Zorkin i Dušan su računati kao dvojica, a mene i Milana nisu mogli zbog mladosti angažirati kao igrače, pa smo im poslužili kao golmani, doduše, više za trčanje po loptu tamo daleko u autu. Ipak su morali voditi računa da nas direktno ne pogode krpenjakom, jer nije bio puno mekši od babulja. Sezona je trajala cjelo ljeto, a prekidi prvenstva su nastajali iz tehničkih razloga, kad bi se iskida krpenjak, što je bilo vrlo često, ili nečije trike, pa ih je trebalo okrpati žicom. Do drugog krpenjaka bilo je teško doći, jer nam nisu davali više čarapa, ma koliko bile stare i iznošene, a trike krpljene žicom su bile ubojito oružje zaprotivnika u igri, pa se takav igrač, ako nije htio igrati bos, diskvalificirao.

Utakmice su odigravane u najvruće doba dana, između podne i popaska, kad bi stariji prilegli, jer su djeca morala kroz jutro i predveče raditi, osim mene i Milana. Mi smo bili oslobođeni svih obaveza, jer smo još posali. Tako smo nas dvojica kroz jutro i predveče igrali svoje igre: gradili kućare na grumili, bašče i vinograde negdje gdje je bilo mrvicu zemlje ili kod Baba Maričine kuje Banjare mazili štenčiće, dok ih ona nebi podjelila. Braco, kad bi naiša i vidio šta radimo, porušio bi nam sve i odletio raširenih ruku glumeći avion:

"R, r, r, rr, r,...",

vičući izdaleka da on nije kriv što je rat i avion bombardira naše građevine.

A šta nam je preostajalo, bio je jači, morali smo ispočetka.

- 1o -

Tog dana, po ponašanju odraslih, osjetili smo da nešto nije u redu. Ranije nego obično su se skupili svi ispred naše avlije. Stare babe i đed Ćilit su posjedali na podzidak ispred avlijskog zida i oko velikog bajama, dok su Mariša, Ile i Jole stajali i nešto utiho zase govorili.

Mi, dječurlija smo se motali između njih nebi li nešto saznali i razumili, ali bez uspjeha. Nisu se na nas obazirali. Utom dođoše Duca i Dušan, zagrljeni rukama preko ramena, pjevajući:

"Druže Tito ljubičice, Nedaj Trsta i Gorice ..."

"Ajte kvragu, čemu se veselite, recite šta se radi i šta govori na Kistanjama!?" - upita baba Anica.

"Pune su Kistanje naroda, ki na Priobrženje, neki glavonje drže govore, a narod viče:

"Život damo, Trst nedamo!"

Igraju se kola, pjeva se, gužva, eto šta!" -reče Duca, a Dušan potvrdi kimanjem glave.

"Boja sam se ja toga, kad nam ga unda njesu dali, neće ni sada! Talijani su kurve,znaju uni voditi politiku. Sad su Amerika i Engleska za nji, a protiv nas. Naša mladost izginula da ga oslobodi, a sad ga daj Talijanima, koji su bili na suprotnoj strani i nama i Amerikancima i Englezima. Ali to su Latini, Vatikan je kod nji! Ne daju uni da im pravoslavlje i komunizam dođu u avliju. Izgubićemo ga i gotovo. Ne vredi uzalud ginuti." -jetko će Mariša.

"Znam da je tako, pravo kažeš. Samo kad se sjetim Katarine i kad sam od tamo izvuka glavu, uh, zahvaljujem Bogu za svaki dan života. A sad bi bilo još gore. Koje nuvo oružje, atomske bumbe i šta sve još! A od Rusa nema koristi, uni su daleko, a briga nji za Trst. Ovo među nama ljudi, nemujte ovako pričati sa drugima, ko zna šta bi nam pripisali: da smo protiv Tita i države." - zabrinuto će i opominjuće Ile.

"Bog s tobom, dakako, među nama! Ali ako pozovu muraćeš ići. Druge ti nema. Valjda do toga neće doći!? Sad ima dovoljno redovne vojske, dosta smo se mi napatili gladi, stra i ladnoći. Ako pozovu nas, unda godinama neće biti mira, a ščim ratovati, kad je i ovako sve još porušeno i gladno, golo i boso." - zamišljeno se uključi Jole.

"Em ti Neđelju, gotovo je, diće me u vojsku!" - priključi se zajapureni Mire Mariši, Ili i Joli, koji uprave pristiže iz Kistanja.

"Vrag odnjo Trst, Goricu i Pjavu. Đe ja nastrada radi nji, sad da mi i djeca jopet ginu tamo." - ljuto će Đed Ćilit - "Zašto sad trebamo svi ići tamo da ginemo, a ko je vidio Slovence u ovom ratu da se bore za Srbiju i Crnu Goru, Dalmanciju i druge. Njesu se mrdnuli iz svog kuvina, već se na kraju rata priključili i sad ispada da su jednako, ako ne i više, borili za ovu državu."

"Tako je Ćiko! Kad treba ginuti unda idite Srbi, vas je najviše, najači ste, dobri ste borci, mi ćemo pomući koliko muremo, a kad rat završi unda smo jednaki, jednako smo dali, jednako se žrtvovali, a kad spomeneš naše žrtve, unda si Velikosrbin, nacionalista, centralista, neprijatelj i neznam šta njesmo." - nadoveže se Mariša.

"Pa šta, ako te i pozovu u vojsku, Mir! Tri mjeseca trebaš biti na obuci, a dotle će biti sve gotovo. Najgore je prvima, a uni su već tamo." - smiruje Jole Miru.

A djeca predvođena Ducom, uhvatila se u kolo i pjevaju:

"Druže Tito ljubičice, Nedaj Trsta i Gorice ..." Baba Marica gleda djecu i kaže babi Anici: "Gledaj Anka, blago njima kad ništa neznaju!"

A kad stariji umukoše, sa Kistanja se čula graja i pjesma, no rječi se nisu mogle razabrati.