Plavo djetinjstvo (41-42)

- 41 -

Požnješe se strmna žita, počupa gra "prdozvek" i leća, povadi kapula i kumpjeri, posadi rasod i nasta zatišje pred žetvu kuruza. Kako bi koje polje poželi, tako bi na strništa najprije puštali par dana krupnu stoku, a poslije i ovce. To je nama djeci odgovaralo, em što smo svi bili na okupu, em što smo u podnevnoj žezi, kad stariji prilegnu, mogli igrati nogomet u našem Guvnu. Postavili bi branke u lad ispod murve s jedne strane i ispod murvaća s druge strane igrališta, tako da su golmani bili u ladovini, a kako bi se bitka vodila uglavnom u jednom ili drugom šesnaestercu i igrači su bili ladom zaklonjeni. Osunčani dio služio je tako samo za prelet i duge pasove. A kad bi nam to dosadilo igralo se na penale. Ždrebom bi se izvukla imena klubova: "Crvena zvezda", "Partizan", "Vojvodina", "Radnički", "OFK Beograd", "Hajduk", "Dinamo", "Velež", "Vardar" i drugi poznatiji prvoligaši, a onda bi se napravio raspored takmičenja. Vrlo važno je bilo dobiti imena "Crvene zvezde", "Partizana", "Hajduka", "Dinama" i "Vojvodine" jer si odma bio u psihološkoj prednosti, a nije bilo lako ako si na golu ima Bearu ili je penal tuka Bora Kostić. Rjetka su bila iznenađenja, neko od velike četvorke bi bio pobjednik, pa ma ko od nas nastupa pod tim imenom. Svi smo mi navijali za "Crvenu zvezdu", pa onda za "Hajduka", osim ako se neko ne zaintači pa neko vreme navija za "Olimpiju" ili "Vardara". Kad bi inat proša vratio bi se opet matičnom jatu.

Ali prije nogometa trebalo je čuvati stoku u stništu, a mi sami nismo znali zašto i od koga je čuvamo. Polja su bila ograđena, vukova i ostale zvjeradi nije bilo, pa bi se skupili na najvećoj grumili u polju i odatle pazili na stoku. Kad bi se popasle Ogradine, prešlo bi se u Njive, iz Njiva u Dolove, iz Dolova u Navole i tako redom. Na grumilama bi od dosade gradili kućare, umetali se na nekom okrajku ili skakali u dalj s mjesta na najmekšoj njivi.

U to vreme u zaseok doluta nečiji sivi magarac. Niko nije zna čiji je ni odakle je doša. Kad bi išli po vodu na Špinju išao bi i on za magaradi, malo izdaljega, tu se napio vode na koritu, a ostalo vreme je provodio okolo avlija revući u svako doba dana i noći. Kad smo pripuštili stoku u strništa i on se pridružio domaćoj magaradi.

- "Ajmo viditi da li se da jašiti?" - pade nekom napamet.

Rečeno, učinjeno. Pritjeramo u jedan nuga polja svu magarad, uvatimo sivog magarca i jedan se odvaži i uzjaše, naravno, s najvećim oprezom. Svi smo mi znali čije je magare mirno, a čije se rita, pa smo se tako prema njima pri jašenju i ponašali. Zajednička im je vrlina bila da nikad ne idu posred puta, već uza zid, grm ili draču, uglavnom onuda kuda najmanje želiš. Zato si treba imati dobru batinu da ga prisiliš da ne prilazi zidu ili drači, da se nebi odera po nogama, jer je to bila očita podla magareća namjera.

Začudo, sivi magarac je bio miran, dobro je izvršava komande, pa smo ga jašili svi odreda, ponekad i po troje-četvoro zajedno. Kad nam ni to nije bilo dovoljno, onda smo odlučili da održavamo trke magaradi. Odredili smo stazu, pripremili rašeljkine motke i uz polje niz polje. Kad bi nam i to dosadilo onda bi uzeli s konja konjskih muva, privukli se magaradi i pustili ih na njih. E, to treba viditi! Dok smo se takmičili, ma koliko ga tuka, magare nebi moga natjerati na galop. A sada,kad bi osjetili konjske muve, galop ne bi prestaja po cjelo popodne. To je bila naša osveta zaljenost u trkama.

Čuvši našu graju jedno popodne pridruži nam se Ile. Videći šta spremamo s magaradi nasmija se i reče nam:

- "Pa koji vam đavo neće pasti napamet! I mi smo djeca bili, ma to njesmo radili."

- "A Ile, jeli se saznalo čiji je ovo magarac?" - pita neko iz društva.

- "U prošli petak se Josina iz Rupa rasitiva za svoga, mura da je ovo njegov." - odgovori on.

- "Iz Rupa, Bunjevački! Pa to je daleko,kako je samo ovamo doša?" - čudimo se mi.

- "O,zna un put! Koliko je puta Josina dogunio na pijacu smukve, vino, ulje i rakiju. Sad ga preko njeta puštio u kuvin, a magare će svuda prije nego kući i gazdi. Zna šta ga tamo čeka. A mura da je i nešto drugo namiriša!?" - smijulji se Ile.

- "Šta će drugo namirišati?" - sad se još više začudišmo.

- "Uno šta i vi ćete za par godina! Ni Rupe, a i dalje neće vam biti daleko kad to namirišete!" - i dalje se podsmijavaIle, mučeći nas zagonetnim odgovorima.

Uto, nedaleko od nas, magarac zareva, šireći nozdrve i dižići uvis glavu i gornju gubicu. Priđe magarici koja se tu maloprije popišala, zajaši je prednjim nogama i ućera joj onu ogromnu kurčinu pod rep. Magarica je zadovoljno žvakala.

- "Eto šta je namiriša!" - nasmije se Ile – "I sad neće otići u Krstače dok ne pojebe sve magarice ođe. Ako dođe Josina i odvede ga, un će se pod hitno vratiti dok uvati mumenat i ne obavi ođe posa do kraja. Zna to Josina, pa ga i ne traži, a magarac se mure sam snaći za ranu i vodu. Ako mu je uopće stalo do jela. Gadna je pička stvar!"

Malo nam je krivo bilo što Bunjevački magarac pravi našim magaricama pulad i to rekošmo Ili.

- "E muja djeco! Ta vam rađa nema ni ime ni prezime, ni vjeru ni naciju. To je od svega starije i na tume počiva svjet. A sve ostalo dođe kašnje, sve ostalo je mlađe i gluplje. A ko vam veli da neđe kod Bunjevaca to ne radi nečiji ovdašnji magarac i da to uni isto ne govore. Kažem vam ja, to su gluposti, a ovo je život. Smućkaj pa proli, pa šta ispane." - zamisli se Ile.

Tako, na proljeće se opuliše magarice i sva pulad ličiše na Rupskog magarca.

- "Ista Josina, a Ile?" - reče Mariša.

- "Pravo veliš, ista!" - reče Ile – "Čekaj da mu kažem kad ga vidim u petak."

- "E, reci mu Boga ti!" - nasmija se Mariša.

- 42 -

Prođe žetva kuruza, branje jagoda i prodaja Zadruzi, skupih nešto para za zadaće, olovke i boje i na savjet matere nisam kupio ništa drugo dok ne počme škola i dok nam učiteljica ne kaže šta još treba kupiti, a Bukvar sam već dobio od Brace. Izbrisa sam gumicom njegove škrabotine i usout molio Boga da se knjiga promjeni, pa da mi kupe novi, ali sam ga za svaki slučaj uvio u pakpapir i spremio u novu zovnicu, koju mi je mater namjenila za knjige. I ta zovnica mi je zadavala brige, iako je bila nova i imala ukrasne kike i rese, a i mater je na nju bila posebno ponosna, pošto je to ona još kao cura tkala i za dotu spremala. Kad je vadila iz kovčega, okretala je i prevrtala u rukama, ne govoreći ništa, a u očima joj se vidila sjeta, a na usnama tugaljiv osmjeh. Mora da je u tom trenu bila neđe daleko u mladosti.

- "Majo, šteta je te zovnice, baš je ljepa!" - pokušavam ja izdaleka ostvariti svoj cilj.

- "A, to jeste. Ova mi se od sviju najviše sviđa, nekako mi je najljepše ispala. Pokojna muja baba mi je pomagala tkati, prosto joj duši bilo." - sjetno odgovori.

- "Pa šta je ne čuvaš, a meni kupite torbu koju prodaju u knjižari. Ko zna dali ćeš imati vremena ponovo tkati." - navijam ja vodu na svoj mlin.

- "Da, u pravu si, tara je kod tetke Mande u Rudelama, ali nema se para. Kupila sam robu i dala Večerki da vam sašije zimske duge gaće, nećete moći još dugo ići u kratkima." - otkloni ona moje planove.

- "Znači, nosiću knjige u školu ki da sam mlada!?" - durim se ja.

- "Kad se mura! Ti si mali, sad ne razumiješ, ali zapamti, ovo je vredna stvar, ljepa, naša narodna, a toga se ne treba stiditi nikad u životu. Drži do sebe i svoga, pa makar to i zovnica bila." - sokoli me ona.

- "Dobro, dobro, kad vi tako oćete!" - osta ja u neznanju.

- "E, milo muje, sve bi vama mater omogućila, ali se nema, treba se puno stisnuti i raditi do bola, da bi se muglo preživiti. Eto, ja sam tako želila ići u školu i pošla sam desetak dana, a unda me ćaća ispisa, platio tamo nekom činovniku, trebalo mu čuvati ovce i raditi u polju i vinogradu. Plakala sam danima ki godina, ali pumoći nije bilo. Samo da me je puštio da naučim dobro čitati i pisati, to mu nikad neću oprostiti. A sad sam sretna da vi idete u školu, da njeste sljepi kod očiju, ki da ja idem. Svaka čast ovoj vlasti što je to omogućila!" - govori mi ona o stvarnosti, nadajući se da ću ponešto razumiti.

- "Pa sad uči samnom! Kad dođem iz škole ja ću ti pokazati šta smo mi učili, pa i ti nauči." - ozbiljno ću ja.

-"Kad bi imala vremena, bar pola sata na dan, što nemam, brzo bi ja naučila."- složi se ona.

-"Pa dobro, neka bude ta zovnica, idem staviti knjige u nju." - naposljetku pristanem i uzmem zovnicu i strpam ono malo knjiga u nju.

- "Tako, rode, a šutra ti neće trebati, samo će vas prozvati, pa je netrebaš nusiti." - uputi me ona i pomiluje po oštroj zlatnocrvenoj kosi.

Tog popodneva ćaća nas je podšiša nožicama pazeći da nas ne napruta, što mu baš nije pošlo za rukom, a na primjedbe i žalbe kratko je odgovorio:

- "Za dva-tri dana neće se ništa primjetiti."

Nakon toga smo se okupali od glave do pete, pri čemu nam je domaći sapun dobro nagriza oči, ali je mater dobro kontrolirala učinjeno, pa se ta žrtva nije mogla izbjeći.

Predveče Dušan ode negdje sa Ducom, a Stevo i Braco se izgubiše u Dolu, Rosa se motala oko matere držeći je za vuštan, a ja se osami i dođe na zid od Guvna, tu sjede i zamisli se. Neprestano su misli letile na sutrašnji dan i kako će biti u školi. Iako sam ja o tome dosta čuo od starije braće, zabrinjavalo me kako će to sve ispasti. Kad bi Dušan priča sve je bilo lako i dobro, po Stevi sve uobičajeno, a Braco bi se žalio da ima teških dana i velikih muka, pa čak i šiba.

- "A sve zavisi od toga ko će ti biti učitelj. Neki šibaju za sitnicu, a kod nekih možeš raditi šta te volja. Vidićemo sutra, sutra će se sve znati." - zaključi Braco svoje objašnjavanje, pošto je on primio zadatak da mi pokaže sve što treba i da me smjesti u razred.

Milana Ilinog će voditi mater. To mi je jutros reka kad se raspitiva kako i skim ću ja ići. Kad je sazna da mene ne vodi mater, onda je on tražio da ide s nama, bez matere, ali su mu rekli da mater ipak ide, jer će usput kupiti mu knjige i ostalo, a da je za mene lako, jer već pola knjiga imam. Prista je, ako budemo išli u grupi, pa neka je i mater tu:

- "Ja ću sa Milom sjediti u klupi i gotovo! Moramo u razred ući zajedno."

Trgoh se iz tih misli od neobične tišine. Kad sunce lježe, sjene bježe na istok i postaju sve duže, dok se ne spoje sa sumrakom. Tice i kokoši se gnjezde, povremeno se svđajući oko legla, cvrčci utihnu, a jave se klepke iz kuvina i brunzice iz ograda. Iz krša i sa strništa diže se plava izmaglica u visini koljena, sa okrajaka se modri sjekavac vinogradar i sve se to spaja sa još plavom bojom neba u visini. To plavetnilo traje nekoliko trenutaka, a onda iznad sad sive Promine i svjetlobjele Dinare počmu stidljivo svjetlucati prve zvjezde.

U tim plavim trenucima zatvori se doba nevinosti i čednosti,doba naivnosti i ljubavi, doba sigurnosti i bezbrižnosti i svega onoga što krasi samo djecu i anđele, prvi plavi krug mog djetinjstva.

Kraj druge knjige