Zaseok na Vlaci - Rođenje u maju

Petog dana po Đurđevdanu, u utorak, 1948.godine, Mariši se rodio četvrti sin.

Ruža je juče radila sve poslove kao i prethodnih dana, doduše po kući i avliji, počistila jaru i pojatu, svarila vareniku, puru i varicu, a povrh svega oprala Dušanovu, Stevinu i Bracinu robicu (Jandriju su zvali Braco), pogledala i prekontrolirala koljevku i robicu za bebu, pripremila šugamane i presvlaku za sebe i uveče poslije večere oprala žlice i zdjele. Svekrva Anica joj nije dala da odlazi dalje od kuće, ona je otišla ovcama i povela sa sobom petogodišnjeg Dušana i trogodišnjeg Stevu. Nije si ni ona odmicala danje od Škvančeve Krčevine, a Marko je bio u Gradni, otjerao je konje, kravu Zekulju, vola Volaša i junca Pauna i uhvatio se popravljanja porušenih suvozidova na ogradi. Iako nisu ništa govorili svi su očekivali da će se beba uskoro roditi. Uveče, poslije večere, dok su djeca legla baba Anica propitkuje Ružu:

- "Spremi li ti sve za bebu?"

- "Spremila sam šta treba, majo. Sve je u koljevci."

- "A za sebe, ćeri?" - raznježi se Anica.

- "Sve je u kovčegu, odozgo, po redu." - odgovara Ruža.

- "Biće sve dobro, daće Bog. Dok opaziš, zovi me!" - reče, pa nastavi: - "Ajmo sad leći, odmaraj se, ja ću zapretati vatru."

Marko baci ćiku u žar, lagano se podiže sa stoca, pridrži Ružu koja se sporo podizala i odoše u nuga kod velikog masivnog kreveta, visokih stranica, napunjenog čemušinom i prekrivenog mutapom i biljcem. On otkri biljac, skinu opanke, gaće i džemper i jaketu baci na kovčeg koji je stajao na dnu kreveta te leže na stranu do zida prepuštajući Ruži vanjsku stranu kreveta računajući da će ona noću ustajati. I ona skinu pregaču, sadak, vuštan i osta u dugoj košulji od kuštelanca, pa leže, polako se spuštajući, do njega.

- "Njesi mura na tu stranu, računam da neće prije šutra." - reče ona kroz šuštanje čemušine dok se namještala u najugodniji položaj.

- "Neka, nikad se nezna tačno, a ti se ne boj, ta već si rađala, a sad pokušaj zaspati." - umiriva on i sebe i nju.

Ona ne reče ništa, nego pritaji disanje da bi čula kako Dušan i Stevo bezbižno dišu u drugom velikom krevetu nedaleko njihovog. Njihovo ravnomjerno disanje je umiri i ona zaspa. Marko se premišlja da li da ugasi petrolejku u pendžerku, pa odlučno pruži ruku, namjesti šibice u kraj pendžerka i punu u svjeću. Nasta mrak, ali je kroz prozor svjetlila mjesečina, tako da je razaznava prlje i sapone pod krovom i brojeći ih zaspa.

Dotle je baba Anica mašom nagrnula lug preko žara na ognjištu, sa starane stavila smrekovih suvaraka, ulila u veliki tučani brunzin vodu iz vučije, pokrila ga zaklopcem i objesila na verige, šibice stavila na preklad, sklonila stoce uza zid i uze petrolejku i krenu u svoju sobu. Na vratima se okrenu, još jednom pogleda i reče sama sebi:

- "Dobro je, spremno je sve." – i zatvori vrata.

Svjetlo petrolejke obasja njen veliki niski masivni krevet, pocrnio od čađi da se nije znalo od kojeg je drveta napravljen, kovčeg isto tako crn i masivan sa nekim duboreznim šarama na prednjoj strani, crni tavan i grede te razne torbe i zovnice i komade suknene odjeće povješane na kovačkim čavlima zabijenim u grede. Priđe kovčegu, otvori ga lagano i pogleda na desnoj strani litrenku rakije lozovače i teglu meda, provjeri pipanjem zamotuljak u tkanoj torbici i osjeti miris rastovine, pa u drugom kadulje, u trećem majčine dušice, pa ive i kamilice. Tu je bila i litra maslinovog ulja, šipurak i rasute suve smokve i orasi i bajmi.U ljevom djelu kovčega uredno je bila složena njena narodna nošnja, koju je ljubomorno čuvala, sjetno je pogleda, zatvori lagano kovčeg, sjede na krevet i pogleda Bracu koji je spavao nauznak dubokim dječjim snom, skinu opanke i onako obučena uvuče se pod biljac. Prekrsti Bracu i sebe, stavi svjeću i šibice na kovčeg i dunu u plamen. Mjesečina obasja sobu kroz prozor, a ona putujući u prošlost slušaše frktanje konja i poneki jedva čujni klepet klepke iz pojate, i u polusnu prošaputa:

- "Ma, biće sve u redu, daće Bog i presveta Bogorodica... biće šutra ujutro... " - upade u lagan starački san.

S prvim pjevcima baba Anica usta i nazu opanke, pritegnu povezaču i namjesti pregaču, obuče sadak i izađe pred kuću. Mjesec je zašao, a na istoku iznad Promine na paperjastim oblačićima razlivalo se rumenilo. Pljusnu se vodom iz drvene vidrice što stajaše na podzitku uz vatrenu kuću, obrisa oči i krenu da vidi šta je s Ružom.

- "Majo, šta si ranije ustala?"- dočeka je ova budna i znojna.

- "Ajme,šta me nisi zvala!?"- umjesto odgovora dočeka je pitanjem pipajući joj znojavo čelo – "Pa ti si dobila trudove odavno!"

- "Prvi put maloprije, ima još dosta vremena." - reče Ruža smireno videći da se svekrva usplahirila.

- "Dobro, lezi ti, idem ja naložiti vatru, grijati vodu i prostreti kod ognjišta." – reče i odgega ne čekajući odgovor.

Duboko dišući mašom razgrnu lug na ognjištu, pojaviše se nekolike žiške i ona na njih baci bukavac, a preko njega suvarke što je sinoć pripremila. Spusti potom brunzin na verigama do plamena i krenu u pojatu po slamu da napravi ležaj pored ognjišta. Donese mutap koji prostre po slami, a zatim stavi jastuk i biljac. Okrete se oko sebe tražeći nešto, pa se sjeti i uze šugamane i stavi ih na stolac koji je prinjela blizu jastuka.

Ugarkom podstaknu vatru, podignu badžu da izađe dim i krenu po Ružu:

- "Ajde ti amo kod ognjišta." - reče i pomože joj da ustane iz kreveta prebacivši preko njenih ramena lagani vuneni pleter.

- "Sada tu lezi, a ja ću pospremiti ostalo." - pomaže joj da se namjesti te uze čakicu, donese iz kovčega rastovu koru i preli je već vrelom vodom iz brunzina ne skidajući ga sa veriga.

- "Jeli počelo češće?"- priđe Ruži, obrisa joj šugamanom čelo i kad ova stisnutih usta zanjeka reče:

- "Idem reći Marku da se diže i stara oko stoke, pa se odma vraćam."

Ali Marko se već razbudio i obučen neodlučno sjedio na rubu kreveta. Zausti, ali ga Anica preteče:

- "Krupnu stoku pušti u Guvno, a ovcama kreni u Smreke, nemuj daleko, tu iznad Dola i oko Krčevine, mureš mi zatrebati ne daj Bože, da te mugu dozvati. Ruža će danas do podne roditi."

- "Šta ti trebam sad pomući?" - upita on iako je znao odgovor.

- "Ništa, to su ženska posla, a ja sad idem pomusti kravu, pa ih unda sve ućeraj u Guvno." - odgega staračkim nogama što je brže mogla.

Ona uze sić i već su se čuli mlazovi mljeka, a Marko sjede na stolac do ognjišta, pogleda Ružu i upita je:

- "Kako si, oće li biti teško?" - ni sam ne znajući šta bi joj rekao, motajući cigaretu.

- "Ma, ne sekiraj se ti, nije mi prvo. Prije nego išćeraš ovce reci Marici, materi treba pomući." - reče ona i stisnu zube, a dvije kaplje znoja sa čela joj kliznuše u pletenice.

Marko odbi dva dima pa ustade i ode u jaru, otvori je i izgna ovce na pritorak da se pobalegaju. Vučko, pas, odnekud mu se stvori kod nogu mašući repom i oštro gledajući ponašanje ovaca. Zatim Marko se uputi do Maričine kuće i zateče je kako žarka vatru i reče u dahu:

- "Dobro jutro, Marice izgleda da će Ruža roditi, trebala bi staroj pomući."

- "O, jeli odma?" - usta ona - "Evo sa’ću!"

- "Ma, nije preša, samo da znaš, tako su rekle, a ja idem izgnati stoku." - zbunjeno je on smiruje.

- "Dobro Markane, kašnje ćemo piti rakiju, vidićeš, biće jopet sin, vidila sam ja kako Ruža nusi šiljato." - nasmija se ona sa svoja dva gornja zuba - "Aj` ti, aj` poslom, mi ćemo žene to srediti, nije nam prvina." - reče ona za njim ispraćajući ga na avlijska vrata - "Brzo ću ja, eto me odma, reci im."

Već su se čule klepke po avlijama i promukli jutarnji glasovi kad Marko potjera stado kroz Aničinu ulcu predvođeno Vučkom u izvidnici. Nabra je čelo, iščekujući kad će mu javiti da je Ruža rodila. Radije bi osta u blizini avlije, "Ali šta je, tu je!" - pomisli i krenu ususret suncu, ajkajući da požuri ovce i da ga čuju zvjeri po kuvinu.

Baba Anica se uhvatila kuvanja varenike, a nakon toga zagrabi okom iz kašunića brašno, otvori naćve i prosija ga kroz sito, baci šaku soli, uli mlačnu vodu i izdrobi kvasac, pa stade mjesiti kruv. Uto banu Marica, pognuvši se da uđe kroz niska vrata i odmah se nagnu nad Ružu:

- "Drži se Rujka, oće li skoro?"

- "Ma, neće još, tek su maloprije počeli trudovi, a maja digla uzbunu bez potrebe." - odgovori joj ona.

- "Bolje sve početi na vreme i smireno, nego brzo i kuso," - umješa se Anica - "e, da je samo to, te stoka, te kruv, te varenika, a djeca su tu, još spavaju, pa kokošurine, pa prasad, pa kuvarija." - nastavlja ona dahćući dok gnječi tjeso u naćvama.

- "Ajde Anka prestani kukati, sad je ovo najvažnije, ostalo sve mure čekati. Ruži je najteže, pa mi jadnica ćuti." - presječe je Marica i obrisa Ruži čelo šugamanom.

Anica otrese šake od mrvica tjesta, poklopi naćve govoreći: "Neka sada kisa." i ode do kovčega te na drveni pijat stavi pregršt suvih smokava i uze litrenku rakije, pa postavi sve na okruglu čamovu stolicu. Iz mljekarića uze bićerine, nali ih rakijom i jedan pruži Marici:

- "Ajde ugri staračke kosti!"

Marica ga prihvati sjedeći na stocu kod Ruže i reče joj:

- "Otpi malo Rujka, biće ti lakše."

- "Ma, nije još... " - poče Ruža, ali joj ova prinese bićerin ustima i ona malo otpi, a Marica se prekrsti promrmljavši neku molitvu i popi ostatak i pruži Anici rebrastu čašicu.

- "Molim ti se Bože, pa ima rakije, šta je cjediš kroz zube." - reče Anica i nali ponovo bićern i ponovo pruži Marici.

- "Polako Anka, otići će i ovo malo pameti što još imam." - branila se Marica i popi u dva navrata trsući glavom.

- "Sad ću i ja, pa šta bude!" - nali sebi Baba Anica bićerin, vrati bocun na stolicu, prekrsti se i pluglasno doda: "Bože pomozi." I plako iskapi rakiju. Otpunu žestinu i pruži Marici pijat sa suvim smokvama, ova uze jednu i nasmija se pokazujući dva preostala zuba:

- "S ovim zubima se mugu zabavljati do podne." - reče otklanjajući pijat od sebe.

Ruža odmahnu glavom nječno na ponudu, pa Anica stavi pijat pored rakije.

Dan već ojutrio. Kokoši skočile sa grančina kod svinjca, što ih je tu Marko nabaca za potpalu, pa se razišle po avliji. Velika pjevčina zakukurika i lupnu krilima, a Anica se trže i uze oku pa zagrabi u kašun do po oke i izleti na avliju vabeći:

-"Pi,pi,pi,pi, sreću vam vrag odnjo, kud ćete ranije, djecu ćete mi probuditi." – usput bacajući kuruz kod murvaća. One se sjatiše, tukući se međusobno, časkom pozobaše zrnjevlje i ona ih istjera iz avlije prvom grančinom što joj bi pri ruci.

Utom Zorka na vrata:

-"Dobro jutro baba, šta se ljutiš najranije?"

-"Baš sam ćela slati po tebe, kad si znala."- preču baba pitanje i doda- "Ruža mi se porađa."

-"Reče mi Mariša, pa sam se vratila od ovaca, on će ić s vašima pričuvati, a poslije ću poslati babu Božicu, kad se dignu Stevo i Jovo." Da vidimo đe je porodilja?"- ode ona do Ruže. Pipnu je po drobu, stavi joj ruku na čelo i reče:

-"Za jedno dva sata, sve je dobro, djete je na pravom putu, ispašće ki iz torbe, a mi se dotle muremo dobro napiti."- nasmije se i nasu sebi bićerin rakije- "a tebi ću Ružo poslije natočiti, kad dođe vreme, nazdravlje svima."- i iskrenu čašicu dopola – "A ti baba Anice, vidim da si spremila vodu, ajde prinesi sve što treba, škipić,

koljevku i robicu."

-"Zorka, za djete je sve u koljevci, a za mene, neka ti pokaže,"- reče Ruža – "sve je spremljeno odavna na vr kovčega."

-"Dobro, neka je sve pri ruci. A, Marice, prosiplju se svake godine, ki štenčići!? Nabrzo će i Ruža Ilina, Sava Jolina neće dugo čekati, neka ih dobri Bože, poslije svega u ratu šta smo prošli ovo je prava radost, zaboravi se na muku i sirotinju." – otpoče Zorka priču, dok je baba Anica prekuvavala kruv u naćvama i prebacla ga na lopar. Zatim razgrnu mašom žar na ognjištu, počisti grabovom metlom lug i spusti s lopara kruv, klipicom ga unakrst bocnu četri puta te pokri pekom. Mašom nagrnu žar i lug na peku, uspravi se. Otpunu duboko držeči se rukom za krsta i reče:

-"Nek se lagano peče, a neće nam više ni dimiti."

Tako one malo o ovom, malo o onom, a najmanje o onom radi čega su tu.

A ja sam to sve osjećao. Kažem osjećao, jer da kažem da sam čuo, vidio, omirisao, opipao ili okušao, ne bi bilo tačno. Nisam znao ništa ni o onom ispred ni o onome iza. Nisam znao šta je to vreme, niti kako se mjeri, nisam znao šta su to boje, svjetlost, žalost, smjeh, radost, bolest, zdravlje, ljudi, biljke i drugi pojmovi za stvari, oblike i odnose kakvim se definiše dobro ili zlo ili kratko rečeno: nisam imao posebno podjeljena čula nego samo jedno jedino za koje ne postoji ni pojam, ni ime ni prezime, ni opis, ni boja,ništa, baš ništa na "ovom svjetu" s čim se to može usporediti. Zato se sužim onim što sam kasnije naučio: to čulo ili osjećaj je bio zbir svih nagona koje ima živo biće po kojima se kasnije vlada i koja su od začetka bića u njega ugrađena.

Prvo čega se sjećam sam ja, tama i zbrka oko mene. Sve se kretalo u svim pravcima, spiralama, elipsama, mrsilo se kao kuđelja vune i košmura konca. U toj zbrci se nije znalo gdje je šta, jer se neprestano isprepletalo i mrsilo, otplitalo i zaplitalo. Što je bilo gore za čas je bilo dolje ili ljevo ili desno i tako neprestano. Čula se potmula buka, tutnjava i grmljavina, sa pravilnim se mješalo nepravilno, sa nadnim iznenadno, sa sigurnim nesigurno, sa toplim hladno, sa stabilnim nestabilno i tako neprestano. A onda se javio strah od nečega i nada da će to nešto nestati. I tada glad, stalna, trajna i vječna, za svim i svačim i nedefiniranim.

S vremenom sam počeo u tom haosu razlikovati jedan glas koji mi je umanjivao strah, bio je dio mene i pružao mi nadu. Sve ostalo mi je tada bilo manje haotično i bezopasno.

A onda odjednom sve se uskomešalo, huka je bila jača, tutnjava i grmljavina nesnošljiva, kretanje svega okolo bilo je jače, poznati blagi glas nije bio isti. Strah je bivao sve veći, glad je nestala, a nada sve jača.

Onda se sve umirilo.

Taman se umirih, a ono poče ponovo, jače, brže, snažnije i prvi put ugledah mnoštvo šarenih spletenih traka boje koje putovahu prema nekom neznanom cilju.Usred toga spektra boja bio sam ja sa čežnjom da odem tamo daleko na kraj duge.

-"Još jednom, samo još jednom i gotovo je."- čuo se Zorkin glas.

Trzaj i osjetih hladnoću i jedno dugo "a, aa, aa, ee" iz mene i sve boje se stopiše u jednu žućkastu svjetlost.

Ona čežnja u meni nesta i ja poželih da se vratim u onaj blaženi sigurni mir u kojem sam dosad bio. Istovremeno me obuze panični strah od nepozatog svuda oko mene. Branio sam se nekim neartikulisanim glasovima i drhtanjem i trzajima cjelog bića.

- "Evo Anka još jednog golubića, bjel ki labud?" - veselo će Zorka držeći vješto i iskusno bucmastu bebu koja je krivila usta i stiskala očice, trzajući majušnim nogicama i drhtavim rukicama.

Baba Anica doda joj opanjene nožice i končić i ova uredi pupčić, pa bebu spusti u drveni škipić pun mlake vode.

Marica je brisala Ruži lice mekim šugamanom govoreći joj:

- "Ružo, junakinjao, još jedna sinčina, sve je u redu, da ne mure bolje, daj mu Bože zdravlja i sreće."

Zorka i baba Anica okupaše bebu, pregledaše sve i obukoše joj košuljicu i poviše povojem. Uze ga baba Anica u staračke ali sigurne ruke i donese do Ruže:

- "Evo sreće naše, krupan je i puno te namučio, biće si poželjela jagoda kad ima biljeg iznad desnog uva ki jagode. Vidi ga kako širi prstiće, biće pametan čojek!"

Ruža umorno pogleda djete i sanjivo se nasmješi, pomilova lagnao plavu kosicu, a baba Anka tada zapovjedi:

- "Ajmo sada srediti rodilju, pa neka oboje spavaju, da dođu sebi."

I tako smo nas dvoje zaspali, dok su Zorka, baba Marica i baba Anica okolo pospremale upotrebljene posude i pribor.

Dušan, Stevo i Braco su se ranije probudili i tek sada ih baba Anica primjeti kod avlijskih vrata kako se griju onako kuštravi i krmeljvi na jutarnjem suncu. Začuđeno su zurili u daljinu čekajući da im se neko obrati. Baba izađe noseći limeni kajin i šugaman i pozva ih:

- "Dođite djeco, umijte se." - zove ih naljevajući vodu u kajin." Ti Dušane i Stevo murete sami." – a ona umi Bracu i otra ga šugamanom.

- "Dobili ste jutros brata, nemujte smetati materi, umorana je i spava, a vi murete viditi bebu, pa ću vam dati jesti." – reče im i povede najmalađeg Bracu za ručicu, a ovo dvoje nevoljko krenuše za njom.

Djeca pogledaše bebu onako nezainetesano, nekako im krivo, i Dušan će Braci:

- "Sad više nisi maza!"

Braco se još više uozbilji, zaokruži usta i iskrivi lice na plač, ali ga baba uze sebi i reče mu da pretekne cmizdrenje:

- "Ne slušaj ga, ti si babina maza!" - i stade ga ljubiti u rumene obraščiće. – "A ti lopove ćuti, i ti si sra u gaće, njesi se taki rodio." – brecnu se na Dušana. Stevo je ćutio ka da ga nije briga.

Dohvati drvenu zdjelicu i nalu u nju vareniku i udrobi kruva, pa će djeci:

- "Ajte sada jesti."

Dušan i Stevo privukoše stočiće niskoj okrugloj stolici, a baba Anica uze Bracu i sjede ga na se i poče ga hraniti drvenom žlicom. Kad su bili gotovi s jelom usta Zorka i reče Anici:

- "Baba, iden ja nešto spurliti za ručak, a djecu ću povesti sa sobom neka se igraju tamo sa mojima, Stevom i Jovom, da ti ođe ne smetaju. Babu Božicu ću poslati ovcama da Marko dođe na ručak, pa ću jopet kašnje navratiti."

- "Evala ti rodo, ne znam šta ću prije."- opet baba poče paničaiti.

- "Ja ću ti staviti puru da se vari, a ti radi šta te volja."- uskoči Marica i uze oku da naspe kuruznog brašna iz kašunića.

- "Dobro, idem dati prasadima, ne mureš slušati njihovu skriku, ali neće ni danas iz svinjca." – reče ka za sebe, uze staru sićinu u koju nasu kuruza i odgega do svinjca i usu ih u korito. Ne obazirući se ode do vučije i nali u sić vodu, baci pregršt kukuruznog brašana, promješa to nekom klipetinom i opet tu smješu uli u korito, koje su prasad začas očistila od maloprije usutog kuruza.

- "Vrag bi vas naranio, tako lapljive." - nezadovoljno progunđa.

Jedna kokoš, koja nije jutros otišla s jatom pred avliju, sada se sa svinjama borila za koje zrno kuruza. Baba Anica u trenu je zgrabi za krilo, ova nagna kreštati iz sveg glasa, ali joj ona drugom rukom hitro zakrenu glavom, govoreći naglas sama sebi:

- "Dosta si mi muke dosad zadala, ućuno jedna, uvjek mimo drugije si bila, a i njesam znala šta bi drugo svarila za ručak."

- "Evo, ovo ću svariti za rodilju." - pokaže Marici kokoš.

- "Dašta, šta i' žališ, ionako i' ora ili lisica pola pozoblju, ki muje," - odobri joj Marica – "a i za Ružu će biti najbolje juve i manistre. Stavila sam ti puru da se vari, a sada muram i ja ići sebi skuvati, ako ima u vučijama vode. Ducu ću murati slati na Špinju, jel’ tebi treba voda?"

Baba Anica prodrma vučije i kaza:

- "Ajde srećo neka doćera i meni. Treba mi danas puno vode, a ovo malo iz vučija ću izliti u vidru. Odma ću natovariti magare tako da neće na me mali čekati."

- "Dobro Anka, biće tako, a ja ću poslije proviriti kad se ovo dvoje probudi." - reče ona bacajući pgled na Ružu i koljevku i ode, saginjući se onako visoka, kroz oniska vrata vatrene kuće.

Baba Anica izli vodu iz vučija u vidru, začepi vučije drvenim čepom i jednu po jednu iznese na podzidak kod murvaća, gdje je stajao samar. Ode do kustelića iza kuće, odveza magaricu i dovede je tu i veza za murvać:

- "E, nećeš mi kurvo pobjeći, njesam ja za trku!"- puše baba na magaricu znajući joj za vaj.

Uto uđe Marko na avlijska vrata i reče joj:

- "Čekaj majo, ja ću!"

- "Eto, rodi ti se još jedan sin, blago meni," - veselo će baba Anica – "krupan i plav, na našu Mažibratsku lozu, isti ti."

- "E,e,e," - otegnu Marko, zgrabi samar i osamari magaricu, pa natovari vučije, i tek onda doda – "nek je živ i zdrav, ta sva su djeca ista, a vi sve kažete da je pljunuti ćaća."

- "Ajde, ajde !" - otpunu baba na njegovo mudrovanje - "Sad će doći mali Duca po magare, ne odvezuj je, znaš kakava je, razbila bi vučije samo da ne nusi, kurva! Ajde sad u kuću da ti dam jesti."

Uđoše u kuću, pura je balila u tučanom brunzinu na verigama, a Ruža otvori umorne sanjive oči i osmijulji mu se upirući pogledom u koljevku. Marko se nagnu nad koljevku, pogleda bebu kako u snu pući usne i stiska očice i upita šapatom:

- "Kako si ?"

- "Dobro, dobro, samo mi se spava. Jel' mali miruje?"- odgovori i pita ona.

- "Spava, dobro, spavaj i ti." - odgovori on blago i privuče stolac stolici i poče jesti vareniku i udrobljeni kruv iz drvene zdjelice što mu je baba Anica već bila stavila.

- "A ovo ću za ručak." - reče mu čerupajući kokoš u velikoj crnoj lončini.

Klapčić od desetak godina banu na vrata:

- "Baba, evo mene, odo ja po vodu."

- "Ajde rode, neka ti đed Jakov na špinji pomogne natovariti vučije."- reče baba Anica i nastavi čerupati kokoš.

- "Ne brini, lako ću ja to, ki zec uprndec, eto me začas." – odazva se on s avlije.

Marko je završio s jelom i sad je motao cigaretu.Ugrija ugarkom duvan da omekša, liznu papirić i lagano ga uvi, pa je zapali, povuče dug dim da uvati, dunu ga i zamišljeno upita babu:

- "Majo, jeli danas neki svetac?"

Ona se uspravi iznad lonca:

- "Čekaj, Đurđevdan je bijo prije pet dana, čini mi se da nije neki veliki, zapovjedni, a ko zna, zašto pitaš?"

- "Ma, jutros sam čuo zvona iz Brine, od Manastira, a nemugu se sjetiti da je neki svetac." - on će potiho, duboko zamišljen.

- "Ko zna oca Nikodima, kaluđerska posla." - ona će odmahujući rukom.

- "Unda mura da se Ćitre dočepa najranije rakijetine, pa inatio igumanu Nikodimu." - nasmija se Marko i doda:

- "Idem ja očistiti jaru i pojatu, pa ću viditi kašnje šta ću."

- "Ajde to sredi i ubaci odma slame u jasle za kravu i paripa." - opomenu ga.

Marko metlicom od grkice slandra na brzinu jaru od ovčijih brabonjaka, pa badiljom ubaci đubar u škipinu i odnese na đubrište ispred avlije,a zatim se vrati u pojatu, utrpa balege u škip i opet to iznese na đubar, uze tad vile i iz ljesom ograđenog djela pojate izvadi dva tri naviljka ječmene slame i natrpa je u jasle, ravnomjerno je raspoređujući za kravu, volove i konja. Tada se vrati u vatrenu kuću i babi će:

- "Đe ti je una rakija, idem reći komšiluku."

Baba Anica doda mu bocun i reče:

- "Usput reci Savi neka navrati podojiti djete, njen Stevo još pose."

- "Unda ću prvo kod nje." - on će.

- "A ti nemuj dugo, jer poslije ručka treba jopet nesretnim ovcama, a znaš da ja naveče ne mugu sve sama stići." - opomenu ga ona ne dajući mu na znanje da se ona boji da ne povuče koji ždrokalj previše.

- "Dobro, dobro, ne zanovjetaj!" - on će s vrata. Prebaci rese od kape iza vrata, malo je nakrivi i dignute glave krenu Perinoj kući.

- "Čuli smo, reče mi Jošo." - reče baba Pera dok ugleda Marka na avlijskim vratima:

- "Ajd' u kuću, Jošo taman marenda."

- "Sjedi Mariša, Savo daj mu žlicu." - Jole će prije Marka.

- "Ostavi Savo, maloprije sam ja io, nego Jošo nazdravi za maloga, jutros se rodio." - odgovori mu Marko pružajući bocun.

Jošo prihvati bocu, u ispruženu drugu ruku Sava mu doda bićerin, a drugi stavi na stolicu ispred Marka, nali ih oba, prekrsti se triput i reče:

- "Nek je živ i zdrav!" - pa iskrenu rakiju u grlo i otpunu žestinu – "Dobra je!" - pa nastavi – "Svaka čast Mariša, pet godina, četri sina zaredom, daj im Bože zdravlja i više sreće nego nama, ma red je da malo zastaneš, pušti nas druge da te stignemo!" - nasmija se Jole jednim krajem usta.

- "Kako Ruža?" – Sava će - "Rasteretila se jadnica, bila je ki grumila."

- "Eno ih, spavaju, reče baba Anica da dođeš podojiti djete." - Marko će Savi.

- "Ajde Savo odma, ja ću ovcama, Stevka ih sad pazi." - Jole će obema.

- "Unda ne trebam ići k Stevičinoj kući, pa ćemo sve troje uz ulicu k meni." - reče Marko i diže se sa stoca istovremeno kad i Jole.

Sava uze malog Stevu, od nepune dvije godine starog dječaka kuštrave crne kose i očiju, za rukicu pa mu reče:

- "Ajmo viditi malog bracu kod strine Ruže." - pa ga slatko poljubi u pune obraščiće.

- "Ajmo, ajmo!" - skoči mali dižući ručice da ga mater nosi.

Baba Pera ih isprati:

- "Reci babi Anki da ću i ja predveče dogegati, mura da ne zna šta će od sreće i posla!?"

Oni zamakoše za avlijski nuga uz ulicu, Jole poslije stotinjak metara preko Ogradina ode ka Kustelovači otkud je odjekivala njegova klepka i Stevičino ajkanje, Marko Ćilitovoj kući, a Sava sa malim Stevom u naramku uputi se u Aničinu avliju.

- "E, vas dvije," - s vrata će vatrene kuće – "čujem da ima nešto novo." – i spusti malog Stevu na zemljani pod, a ovaj stidljivo okrenu glavu u materin vuštan i ugura palčić u usta.

Baba Anica je kršila dugačku manistru "ražinu" u plitkoj teći:

- "Dobro je Savo, ajde Stevo uzmi smokvu, ne stidi se babe, ista je ki i tvoja, stara i grintava."

- "Jake ste vi ki vučice, da ja vidim šta je sa ovom mučenicom." – pođe Sava iza ognjišta gdje je bila koljevka i Ružino uzglavlje:

- "Ma, baba Anka, pa ovaj mali ti je budan, vidi ga kako sija ovom trninama, ma Ružo, blago tebi, ovaj neće stalno kmeziti."

Ruža se već trgla iz kunjanja i veselo pogleda umornim pogledom:

- "Daj Bože, bio je miran i kad sam ga u drobu nusila."

- "Stevo, vidi malog bracu, sad će mu mama dati sise, ne boj se, dao je Bog, ima i za tebe." – otkopča ona bluzu i izvadi sisu i obrisa bradavicu mokrom bjelom krpicom. Stevo je gricka smokvu i čudom se čudio kako to mater uzima puno manje djete od njega i daje mu njegovu sisu.

Ja sam bio odavno otvorio oči i čudio se žutom svjetlu što igra po prljima i plavom dimu što je kuljao kroz badžu, čas otkrivajući, čas zaklanjajući daleko svjetloplavo nebo, te sam zaboravio i na sve novo oko mene: pucketanje vatre na ognjištu, lupu kou je baba stvarala čas loncima, čas mašom i njeno staračko puvanje i tiho mrmljanje.

Kad mi je pogled zaklonilo nasmijano lice sa dva vesela svjetlozelena oka i red bjelih zuba i dopro do mene blagi pjevušeći glas:

- "Dođi meni maleni, da vidimo jesi li gladan." – zaboravio sam sve osim gladi i nišaneći ustima halapljivo zgrabio tamnu bradavicu i topli slatki nektar mi curnu niz grlo i raširi se po cjelom tjelu. Širio sam ruke i trza njima da mi to ne pobjegne, a nogama se upinjao da mi bude što bliže i što jači mlaz. Odjednom osjetih da gladi nesta, da mi se tjelo opušta, oči od težine kapaka sklapaju i nektar mi poče curiti na rub usta. Nisam se bunio kad se česma odmakla, kad su mi obrisali usta i lagan me spustili u koljevku. Kroz san sam čuo da sad poznati glasovi nešto bruje i žubore i uz njihovu muziku usnuo šarene snove.

- "Eto, Stevo, vidiš da on neće puno, on je mali, sad ti je on brat po mljeku, skoro sve je tebi ostavio za kašnje." – tješila je Sava malog Stevu koji je iz faze čuđenja skruživanjem usnica davao znake ljubomore i skorašnje primjene najubojitijeg dječjeg oružja, dreke.

- "Sad je on namiren Ružo, reci mi kako je tebi, mora da ti je sve kosti rastavio? Ovo je momčina, ki druga djeca od tri mjeseca." - pomilova Sava Ružu po glavi.

- "Boga mi jeste, sreća da nije prvi, ne znam kako bi tad prošla. Ali sad je dobro, otspavala sam, pa ipak sam još umorna." – Ruža će.

- "Baba, daj joj sad te juve, i grij joj leđa, nedaj da se odatle mrda, neka spava, brže će se povratiti, pa ćemo jopet predveče doći. Ružo, ti pusti neka ti mljeko curi, izmuzi to, nećemo mu odma dati da izvlači to malo snage iz tebe." - Sava će obema.

- "Savo, sjedi i daj malom juvu i manistru, ima i mekog bjelog mesa." - zaustavlja je baba Anica.

- "Sit je lopov," - zagrli Sava kuštravu Stevinu glavu – "samo bi brlja. A znaš da će una muja dići larmu šta sam zasjela. E, rekla ti je da će popodne navratiti, zamalo zaboravi." – reče Sava, uze Stevu u naramak i ode.

Sa Svetog Ćirila i Metodija, crkve na Raskršću u Kistanjama, odzvonilo je podne. Marko se vraća sa čašćavanja komšija malo ugrušan i nešto je pjevušio ulazeći na vrata vatrene kuće, gdje opet zateče bebu i Ružu kako spavaju, a mater kako purli oko ognjišta.

- "Đe su dječina?" - upita mater i nastavi ne sačekavši odgovor – "Još se Duca nije vratio sa Špinje?"

- "Ono troje je kod Zorke, mureš ih zvati na ručak, a Duca, ja na njega i zaboravila !" – reče baba Anica i srknu za probu juhu s dna kaciole.

On se okrenu vratima ne rekavši ništa i uputi ka Zorkinoj kući kad na vr Ravnice srete Ducu, Dušana, Stevu i malog Bracu kako idu za magaradima natovarenim vučijama, mokre od vode.

- "Ajte dječurlijo, gotov je ručak," - reče malenima, a tad se okrenu Duci – "ko ti je pumuga natovariti vučije?"

- "Đed Jakov, samo sam ga mura čekati, bio je na Raskršću, dok je un doša sa svojom lulom, oho, ho," – naveze Duca - "a Dušan, Stevo i Braco su bili tu kod Zorke, pa sam i' pove."

Duca produži svojoj kući, a Marko zgrabi ular od magarice i povede je u avliju, pošto ona krenu , kako to magarad uvjek čine, krivim putem, i zaveza je za murvać.

- "Dušane, dede, podboči s druge strane, da skinemo vučije." – zapovjedi Marko petogodišnjem dječaku, a on odveza uže i skinu jednu vučiju i unese je u vatrenu kuću i stavi na kameni podzidak iza ulaznih vrata, vrati se i to učini s drugom vučijom.

- "Majo, oće li magare još za nešto trebati?" - upita i kada ona odmanu nječno glavom, on rasamari magaricu i odvede je u Guvno kod odtale krupne stoke.

Djeca su još stajala na avliji ne usuđujući se ući u kuću. Dušana je bilo stid, znao je da će sad svi pitati: "Kako beba?", a on je veliki i već ima dva mlađa brata na grbači, Stevi je bilo svejedno i iz solidarnosti je čekao na Dušanov potez, da se slučajno ne zamjeri ako mu ne drži stranu, a Braco je osjećao da gubi dosadašnje privilegije, dok su sva trojica osjećala da od danas više neće biti isto ka prije.

Vraćajući se iz obližnjeg Guvna Marko je shvatio očemu se radi, pa će im:

- "Tako je to, ti ćeš Dušane dogodine u školu, daću te godinu ranije, a vama dvojici, Stevo i Braco, on neće smetati, vi ćete se skupa igrati. Ajmo sad prati ručice, pa ćemo ručati."

Uze kajin, nali u nj vode i opra najmanjem Braci ruke i rumeno lice, pa ga obrisa i doda šugaman Dušanu, a ovaj Stevi, kad se obrisa.

Baba Anica podiže pogled prema njima kad su kročili mirno i ozbiljnih lica preko praga i poluglasno reče im ne obazirući se na njihove muke:

- "Đe ste vi, pulčići babini, nemojte mi sad galamiti da se ne probudi beba. Sjedajte za stolicu, sad ćemo jesti."

Na okrugloj niskoj čamovoj stolici pušio je lonac juhe sa manistrim, a na drvenoj zdjeli žute boteške pure. Djeca uzeše svaki svoj stočić i privukoše ga stolici, a baba im usu manistru u limene pijate i reče:

- "Samo plako, pušite u žlicu, još je vruće."- i uze Bracinu žlicu i reče mu: - "Ti si još mali, tebe će baba raniti."

Jelo se šutke, a djeca su kriomice bacala pogled prema materi i koljevci iza ognjišta.

Baba Braci izabra bjelo kokošje meso, istrga ga u komadiće i stavi na pijat govoreći mu:

- "Ovo mureš sam, samo dobro žvači. Kumadić mesa, kumadić pure i dobro se najedi, nemuj mi reći za po ure da si gladan."

Sada je ona srkala manistru i stalno pratila kako Braco žvače.

Ručak se brzo obedi, a djeca se već spremiše izaći kad ih mater pozva:

- "Dođite viditi bebu, brat vam je, šta ga se stidite?"

Oni dođoše do koljevke da ispune obavezu, mada su bili odavna na mater ljuti čim su vidili da je kuljava, baciše pogled, pa trkom izletiše na vrata ne zaustavljajući se do ispred avlije, dok je babin glas letio za njima:

- "Dušane, budite u blizini, nemujte da vas tražim!"

Okrenu se tad Ruži: "A sad ti jedi." - i pomože joj da se podboči stavljajući joj još jedan jastuk ispod pleća. Doda joj tećicu juhe i manistre i reče:

- "Muraš sve pojesti, bar na silu, da vratiš snagu, a i djete treba dojiti."

Marko je sjedio i pušio.

- "E, sad sam se sjetila, cjelo vreme mislim na to, a nikako se sjetiti." – priđe kovčegu i izvadi crveni vuneni končić i polako zaveza bebi oko gojazne ručice, odmah iza šakice – "Da mi ga ne ureknu ove babetine, sad će dolaziti viditi."

Marko popuši i usta:

- "Idem ja ovcama, a kad ih doćeram postaraću se za kunja, volove i kravu, ti se bavi kućom."

Ja sam se probudio kad sam ogladnio, u kući sam čuo mnoge glasove, poznate i nepoznate, pa sam nastojao dati neki znak, a on se svede na trzanje rukama i nogama i nekakvom "a,e,a,e", Sava dođe, uze me iz koljevke i kao prvi put me podoji, i meni se opet prispava.

U zalasku Marko je okupljao ovce kod Manastirske njive i usmjeravo ih prema Aničinoj ulici. Proljetni lahor je načas zastao, miomirisi jesenića, rašeljke, brestića, kupina i raznog livadskog cvjeća su se širili na sve strane, on zasta da od zvonjave klepaka izdvoji otkucaje sata sa Svetog Ćirila i Metodija i izbroji ih sedam. "Mure se polako na počinak..." pomisli, kad iza njega iz dubine Brine razli se duboki zvuk velikih manastirskih zvona i raširi po cjelom kraju, prekinuvši mu tok misli. Prekrsti se i prošaputa:

- "Hvala ti Sveti Aranđele." – i dade znak Vučku da pokrene ovce kući.

Ja sam se probudio i osjetio neku blaženu tišinu. Po prljima i saponima su igrale rumene zrake zalazećeg sunca, a kroz otvor badže rumenilo se nebo prema kojem je izvijao tanki pramen plavičasta dima sa ognjišta.

- "Ajmo srećo ručkati." - čuh poznati glas i osjeti poznati miris tjela i ukus nektra koji sam i do sada jeo.

Tad prvi put ugledah najljepše lice i oči na svjetu, lice moje majke. Od radosti mi zaigraše ruke i noge, i ona se sretno osmija, razumila je šta joj rekoh.

Zaspao sam smiren i sretan, sa dvije kaplje majčina mljeka na kraju usana.