Plavo djetinjstvo (36-40)

- 36 -

Dani su bili sve kraći, lišće se osu sa garana, a mokri debeli oblaci spuštali su se na vrhove Velikog rastića u Dolu. Prođoše Slave i Božić, snjeg se ruga dječjim željama, nikako da napada dovoljno visok i debeo da bi upotrebili ćaćine vojničke engleske cokule iz partizana. Posoli preko noći, nadme se bura i stjera ga uz zidove na grmove kupine, zalede se lokvice vode po putu i u kamenicama po kršu i to je sve. Suvomrazica zarumenila dječje obraze i ohrapavila kožu na nadlanicama, što jednom naljuti Bracu dok je grija ruke kod ognjišta, pa puče:

- "Kad se već smrzavamo, dabogda napa do pervaza!"

- "Ćuti mali, ne želi većeg zla, dosta nam je ovoga." - žalila se baba, kojoj su ova vremena ledila kosti i reumatični bolovi je tjerali da stalno grije tikule i stavlja ih na zaleđena krsta.

Ja bi, kad ostala braća odu u školu, zakala ovce i pravac u Brinu. Krenem ih ispod Pištavaca i Javorničkim putem se polako spustim do Luke, a one ispod Vezala izbiju na Luku, usput brsteći zeleniku. Na po Brine, đe izvire Javornik, koji je u ova doba godine hučio puno snagom, napijem se vode: raskrčim rukama sitni šoder i napravim jezerce, sačekam da se časkom razbistri, pa Vučko lokne za probu par puta, ja poslje njega, a onda trkom niz strminu obojica se spustimo na Luku i polako, igrajući se, stignemo na njen vr. Tu, ispod litice naložim vatru i čekam ovce, a Vučko se izvali u blizini vatre i čeka moje zapovjedi.

U Brinu bi u to doba godine svi spuštali ovce. Kako sa naše, tako i s Bunjevačke strane. Kad bi nam dosadila samoća, ja i Đuja, Milan i Jovo Jolin, Mara i Ljuba Stevičina, Duca i ostali koji bi se zatekli od mlađih ili starijih, skupili bi se oko vatre i pričali razne dogodovštine, a za ovce nismo puno marili, jer smo znali da iz ove zavjetrine neće bježati na buru koja je derala iznad Brine. Tako je bilo i na Bunjevačkoj strani. Čuli su se odjeci klepaka, a raštrkane ovce smo im sa naše strane lako mogli viditi. Kad nebi od jeke mogli tačno locirati klepke pozvali bi jeni druge:

- "Pobratime, vidiš li mi ovce !?"

- "A čije, ima ih na više mista?"

- "Reci za svaku klepku, svi smo tu!"

- "Jedne su ispod Litičica, jedne ispod Čučevskog puta, jedne kod javornika, jedne ispod Vezala..." - nabraja bi Pobratim.

- "Evala ti, oćeš da ti kažem za vaše." - odgovaramo.

- "Ne triba zasad, zvaćemo ako bude tribalo!" - odgovara on preko vode.

Tako smo se ispomagali više puta na dan, a predveče bi pozdravili jedni druge do sutra.

- 37 -

Poslije Božića mi smo svoje ovce otjerali u Laškovicu da popasu ograde, a ostali iz komšiluka su tu ostajali preko cjele zime. Nama djeci to nije bilo drago, trebalo je krenuti rano ujutro, bilo kiša, snjeg ili bura, ostati tamo cjeli dan, pa onda se kasno uveče vraćati nazad, i tako do proljeća. Drugi razlog je bio, što tamo druga djeca nisu dolazila, samo stariji i po koji srednjovječni čovjek, rjeđe koja žena, pa bi materi i babi znali reći:

- "A šta nejde ćaća, ki i ostali? Ti ostali kažu: "Pametan je Mariša, grije un guzicu, a djecu šalje na ovu dalečinu!"

- "Neka govore šta oće, vodite vi vašu brigu, a ćaća ima posla i ođe!" - branila ga je baba, a mater je ćutala, mada se vidilo da je na našoj strani.

Znali smo mi da ćaća otjera goveda u Gradinu, da danima teše držalice za mutike ili badilje ili grablje, da savija teljige i vile, napravi koji stoćić ili nešto drugo radi u kući ili oko kuće, a mater da kuva, pere,krpa, plete i prede i obavezno dva tri puta ide na Špinju po vodu, da se baba po cjeli dan namješta oko ognjišta i grije kosti, ali smo osjećali neku gorčinu u duši imajući osjećaj da se on izvlači kad treba i ne treba i na nas prbacuje deblji kraj. Nije ni nama bilo lako gacati toliki put svako jutro i veče, ići u školu i umjesto ikakove razonode i igre baviti se sa tim prokletim ovčinama. Ali nije bilo pomoći, mater nam stavi nešto kruva u zovnicu, kakvog ima, možda koji komadić kuvane bjele slanine od sinoć za ručak, i put pod noge. Obično bi išli po dvojica, Mile i Braco, Mile i Stevo, Braco i Stevo, a Dušan, kao stariji, iša bi sam.

Ujutro,obučeni u debele vunene džempere, okrpane gaće, s vunenom kapom i maramom i nekakvom starom ćaćinom jaketinom umjesto kaputa, krenuli bi niz buru, obično ćuteći do drage dok nas prođe ljutnja, a onda čavrljajući do stana. Velikom ključinom bi otvorili kolibu, istjerali ovce u Branjevinu, pa kad se ona popase u Novu ogradu, pa u Staru ogradu i na kraju u Okrajak. Početkom proljeća bi se ovce počele bjeniti, skupljali bi mokru oblizanu drhteću janjad i sa materama ih za sobom nosili u stan. S početka smo se gadili i trali ruke o oštru bjelušiku, a poslije smo navikli i bez gađenja nosili ta mala balava prestrašena mala stvorenja. Predveče bi stjerali ovce, poslije pojenja na Bunarini u kolibu, zaključali je i stavili ključinu ispod pločetine i u društvu drugih čobana iz Mažibrada krenuli uz buru do Manastirske ceste, a onda se rastali i stigli kući na kasnu večeru.

Zvjeri nije bilo, ovce od toga nije trebalo čuvati, pa bi nekad bili u ogradi s njima, naložili vatru i čitali knjige koje smo ponjeli ili se vratili u kolibu i tu, uz vatru s improviziranog ognjišta,čitali i rješavali domaće zadatke, a nekad sa drugim čobanima našli se u jednoj od koliba i slušali njihove zgode iz mladosti.

Komad crnog mješanog kruva i mrvicu slanine bi obično rano ujutro pojeli, nalili se vode iz sića, jedan put, drugi put, ali ni to zavaravanje droba nije pomgalo, pa je trebalo izdržati do večeri. Od slanine ni tvrda koža ne bi ostala, grijali bi je na žaru da omekša, dugo žvakali da zavaramo glad, a danu nikad kraja. Sunce ki da je stajalo uvjek na istom mjestu, ki da ga je neko tu velikom kovačkom čavlinom zakuca.

- 38 -

Tog dana, mene i Stevu, bura je takoreći nosila prema Laškovici da smo morali kočiti novim gumašima koje nam ćaća neki dan donese od opančara Bezbradice uz komentar:

- "Ne bi vam ih Bog nateka, derete ih ki da su od kartona! Đavo odnjo vaš fuzbal!"

Znali smo da ne treba kontrirati, bolje oćutati.

Usporišmo tek kad nas zidine od prvih ograda ispod Velike grumile sakriše u zavjetrinu. Bura je uvijala stare grane na rastićima, vijala smeđim rastovim lišćem po ogradama, ali je ispod zidova bilo podnošljivo, pa smo lagano koračali da dođemo do daha. Uskoro smo ušli u kolibu, istjerali ovce,otjerali ih do obližnje Stare ograde, odgradili strugu i pustili ih unutra.

- "Šta ćemo sada ?" - naglas će Stevo - "U kolibu ili ođe u dočić?"

- "Ajmo u dočić, tamo ne puše." - predložim.

Sišli smo niz blagu strminu kroz gustu grabovu šikaru i bacili torbe na kraj male travnate širine na dnu dola. Skupišmo okolo suvaraka i bukavca, naložišmo vatru i ogrijemo ruke. Bura je divljala iznad nas, a ovdje je zimsko sunce ugodno grijalo.

- "Vidi kako je ovdje drveće pravo i bez vržova! Ovdje ga ne može iskriviti vjetar, baš ću ćaći reći da može sjeći za držalice." - odma će Stevo o svojim majstorijama.

- "Kada on to nezna! Samo ko će ga dovući ovamo!?" - jetko ću ja.

- "Možda hoće kad bude doljeta kosio Barice. Neka ih tada nasječe i stavi u stan da se suše u ladu, a onda ih možemo pomalo nositi kući, ovako usput." - glasno i racionalno je Stevo izlaga svoj plan.

Od svih nas Stevo je bio najšutljiviji. Dušan je ima sjajnu vranu kosu i bjeli ten, bio je poduzetan i samostalan i tajanstven. Možda zato što je bio prvenac, u kući su mu i van kuće povlađivali, isticali ga u prvi plan, a on je to intelgentno koristio i svojim dobrim učenjem opravdano je smatrao da se njegova prava na uštrb nas ne trebaju umanjivati i živio je svoj život kao da nas mlađih nema i da mu nismo potrebni, te svoje tajne i namjere nije sa nama djelio. Oreol prvenca je ljubomorno čuvao, a mi mlađi mu ga nismo mogli ni smjeli dirati, a to ga je sve više udaljavalo od nas i stvaralo koprenu koju je on po volji blagonaklono, ponekad, kad mu je trebalo, otvara. Otvaranje koprene s naše strane tretiralo se ki nasilje nad njegovim mirom, iako je to ponekad bila želja da se osjeti bratski dah nježnosti od starijeg brata.

Iako mlađi od Dušana samo dvije godine, Stevo nije bio pošteđen od takvog stanja stvari. Dušan, ljubomoran kao svako djete na mlađe od sebe i kad nešto s mlađima mora djeliti, a dotada je u cjelosti pripadalo njemu, nije dao da mu se emotivno približi. Stevo je to rano spozna, a po prirodi popustljiv i neagresivan, od malena se povuka u sebe i posta šutljiv i racionalan. Stavio se u drugi plan i odatle promatra svjet oko sebe. Smeđe kose, koštunjava lica i tjela, očiju svetačke mirnoće i tugaljiva osmjeha kao da je unapred odgovara: "Sve što mi treba moram i mogu sam ostvariti, znam šta mi je činiti i što god učinio s tim sam zadovoljan, ne treba me niti kuditi ni hvaliti."

U školi je prolazio s vrlodobrim, baš zato što se nije želio isticati, a kad bi se teorija trebala pretočiti u praksu, on je uvjek ima rješenje, što je govorilo da on ne uči da nauči za ocjenu, nego da to primjeni u životu kad bude potrebno odnosno da je bolji od mnogih odlikaša.

Poučen iz Dušanova odnosa prema njemu, prema meni i Braci odnosio se kao ravan, na istoj visini, uklonivši sve barijere na koje je kao stariji ima pravo. Svoj oreol sticao je na drugi način. Urođena sklonost ka tehnici ubrzo mu je dala satisfakciju. Čega god da se dočepa, najprimitivnijim alatom on popravi. Niko nebi naoštrio nož, kosjer, sikiru, kosjeraču, plug ili šilo kao on. Brave i šarke na vratima, stočić ili držalicu, samar ili kar i kojekakve druge stvari od kojih je ćaća diga odavno ruke on bi popravio, što ovome ponekad nije bilo pravo, jer je on tvrdio da se to neda popraviti, te mu je na taj način Stevo umanjiva autoruitet. Tako Stevo nađe staro dljeto za drvo ili špicu za kamen zabodene u avlijskom zidu i tu zaboravljene da ih jede rđa, donese na ognjište, ugrije do usijanja da izgori rđa, čekićem iskuje polomljene oštrice, turpijom i brusom ih izoštri, pa opet ugrije na vatri i iskali u ladnoj vodi. Ćaća nije moga nego preko volje priznati: "Ne bi bolje ni tetak Duja, kovač."

Prema Braci, koji je bio godinu i koji mjesec mlađi od njega, ponašao se zaštitnički, često djeleći kazne koje je Braco zaslužio, napola sa njim. Naime, Braco je od rođenja bio nestašan i živ. Svjetlosmeđe tvrde i valovite kose, bademasta tena i zvirastih veselih očiju s vječitim smješkom na karaju usana, napredan i skladno građen, bio je uvjek zpreman na neku nepodopštinu. Taj uređeni nemir tražio je od njega stalni pokret. Sjedimo uz ognjište, za dugih zimskih večeri, ćaća pjeva narodne junačke pjesme, baba prepreda pređu, mater gargaša vunu, Dušan zuri uz neku od svojih knjižurina, Stevo đelja koričašićem neki štapić, a Braco se gega na stocu ljevo-desno, napred–nazad, dok se zanesen igrom ne prevali skupa sa stočićem. Baba prestaje prepredati, mater gargašati, Dušan čitati, Stevo đeljati, a ćaća ostavi Kraljevića Marka na po Kosova polja i drekne:

- "Pa boga mu jebem,mali, šta je tebi!?"

Večernja idila je napukla.

Braco se trga iz zanesenosti i trese lug sa tura i ispravlja i namješta stočić, baba pljuca nakupljene čuperke vune, a mater skida izgargašanu vunu i mota kuđelju,Dušan nastavlja čitati, a Stevo đeljati gledajući u opanke, a ćaća prinese čaku i dobro potegne:

- "Ta umiri se i slušaj, kad nećeš da čitaš!" - i nastavlja putovati s imenjakom Kraljevićem po Kosovu polju. A Braco na sto muka, ne smije mrdnuti, a drugo neštoneda mu se raditi. Spasi ga smrt Muse Kesedžije i ćaćino zijevanje.

A tako je prekršio i sveti porodični zakon ne misleći na posljedice. Jedno prilikom nikako da posluša mater koja ga je ispočetka molila da je nešto posluša, a kad tako nije išlo ona zapovjedi. Znao je da sada nema odstupanja, jer su sankcije neizbježne, ali tvrdoglavo odbi i zaradi šibom po turu. A onda se on još jače zaneća i opsuje maji mater. To je bilo prvi put da u familiji neko nekoga opsuje. Materina reakcija je bila strašna. Zgrabi ga i dobro išiba dok nije zatražio oproštaj. A onda zaplaka. Plakao je i on, ne od šiba, već zbog materinih suza. Ko zna koliko su ga te materine suze u životu pekle?

Stevo se zavuka u šikaru i nožićem raznim znacima obilježava grabenjke, brestiće, rastiće i kusteliće. Samo je on u svojim mislima vidio šta će se od kojega moći istesati.

- "Sutra ću donjeti sikiricu, pa ću ih ja isjeći, a onda ćemo ih skupa mi odnjeti u stan! Taman će doljeta biti suvi i spremni za tesanje." - govori on o već smišljenom planu.

- "Jesi li gotov, ajmo jesti, prošlo je podne." - opominjem ga ja jer onako zanesen svojom idejom na gald nije ni mislio.

Izvuče se iz šibljaka zadovoljan, ugrijašmo na žaru kukuruzovnicu koja se od hladnoće bila ukočila, a bjelu kuvanu slaninu od repnjačnj reckašmo onako hladnu, bila je manje masna. Kukuruzovnica nam je rezala desni, a slanina zastajala na po grla. Stevo, ionako slab na jelu, zastade i reče:

- "Ja više ne mogu, jedi ti ako oćeš."

- "I meni je moga dosta, ne mogu ni ja." - spakujem ostatak u zovnicu - "Kad je vidim ovako bjelu, odama sam sit, ne mogu i gotovo".

Izađemo iz dočića da vidimo đe su ovce, a one ispod zida mirno pasu, u zaklonici. Bura se stišala, ali je pri zemlji reza studeni sjeverac. Od Rupa se lagano podiza mrkobjeli oblak.

- "Đe ste se vi sakrili, djeco? Ja vas tražim po ogradi, ispod zidova,a vas niđe!?" - pridruži nam se stric Marketa.

- "Tu u dočiću, tamo nam je toplije." - kaže Stevo.

- "E, mene budale, toga se njesm sjetio, a to je najbolje mjesto. A kako njesam vidio dim, zar njeste ložili vatru?" - upita stric.

- "Jesmo, ali tamo ima dosta suvaraka, pa ne dimi." - ozbiljno će Stevo.

- "Znate šta, doša sam da vas pošaljem kući, da stignete prije snjega, ja ću napojiti i vaše ovce i zatvoriti u stan." - gleda on kako se deblja oblak.

- "Pa striče, kakav snjeg, vidiš da je još sunce!?" - Stevo će.

- "Mure se desiti da ne bude, ali sumnjam. Vidite li unaj debeli oblak od Rupa, kako raste i širi se.Do malo će un prekriti nebo, ćera ga južina gore na nebu, a osjećate li da se bura spustila na zemlju i reže li reže. To ti je Talijanac, krupni vlažni pahulja i natrpaće nućas povr zidova. Ajte vi kući, valjda ćete stići, nebi volio da vas uvati na po puta. A ja sam ođe, tu nućivam, naložiću vatru, rane imam, pa neka pada. Za ovce ne brinite, kako mujima tako i vašima. Tako recite ćaći. Đe vam je ključina od stana?" - odluči stric.

- "Tamo đe je stalno. Pod pločom." - odgovori Stevo.

- "Dobro! Ajte vi odma!" - blago će stric.

Uzešmo zovnicu i uputišmo se, ne žureći.

Kad izađošmo iz ulice ispod Velike grumile, oblak je već bio iznad nas i prekrio je već cjelo južno nebo, na zapadu se iznad Velebita crnio njegov rub.

- "Stric Marketa je u pravu, moramo požuriti da smo što bliže kući kad počme." - zaključi Stevo i pruži korak.

Prošli smo Dragu i izbili na Manastirsku cesticu, tada počeše prve pahulje, krupne ki grabov list. Cjeli kraj je pritisla duboka tišina, samo se čuo potmuli huk Roškog slapa s južne strane.

- "Baš Talijanac, čuješ li Roški slap?" - pita Stevo i smijulji se.

- "Aha, znači biće velik!" - pitam i ja veselo.

- "Tako kažu, da bude velik i da dobro napada, bude iznad kućnih pervaza. Al ćemo se skijati!" - smijulji se Stevo.

- "Kako skijati, đe su nam skije!?" - čudim se.

- "To ću ja sutra napraviti. Imam daske, ima brokava, imam limene trake. Ispilam, prikujem i gotovo." - lakonski od odmanu rukom.

- "Ali nema strmine!?" - zabrinuto ću ja.

- "Ehe, ima, ima, u Brini, na Čučevskom putu!" - on je već imao rješenje za sve probleme.

Kad smo banuli u kuću snjeg je bio već sve pobjelio za stopu, a nama se naljepio po odjeći.

- "Dobro ste uradili, ajme šta bi bilo da ste zakasnili, murali bi ići pred vas!" - materi pade kamen sa srca.

- "Posla nas stric. On će satjerati ovce." - reče joj Stevo.

- "Evala mu do Boga. Uvjek je tu kad zatreba." - pohvali strica mater.

A mi izletišmo iz kuće, napolje, tamo đe se čula dječja graja iz komšiluka.

- "Dabogda da napada bar dva metra!" - reče neko od djece oduševljeno.

- "Vidićemo kad vam se studen uvuče pod nukte!" - opomenu nas baba Drama koja je odnekud žurila kući.

- 39 -

Te zime je snjeg okasnio, ali se opoštenio. Bar smo mi djeca tako mislili prvih dana. Počeo je padati predveče i utiho je pada cjelu noć i sutra do podne. Napada je preko pola metra, što je bilo dosta za naš uzrast.

Dok je pada mi smo se uznemirili i trčali svaki čas napolje, čas u kuću, dok ćaća ne zabrani da se kvasimo i unosimo vlagu u kuću. Stevo se negdje zavuka u pojatu i tamo nešto lupka, Dušan se po običaju zabavio oko knjiga, a ja i Braco uzeli smo sitnicu, postavili je nasred avlije i podbočili klipicom, koju smo zavezali suknenim debelim koncem i taj konac proveli do prozora vatrene kuće. Oko sitnice smo prosuli stare slame, a ispod sitnice bacili malo mrvica pure. Stajali smo u kući iza začađenih prozorskih stakala, vatra sa ognjišta nam je grijala guzicu, i čekali kad će naići koja sjenica, zeba ili vrapčić pod sitnicu. Taman se jedna oprezno privlačila, kad naiđe kokoš, nakrivi glavu, ugleda puru, prevali sitnicu i pokvari nam lovački plan. Braco poskoči i izleti na avliju i nogom šutnu debelu kokoš, koja kreknu i zaleprša od stra i odjuri pravo u svinjac na leglo, đe su bile i ostale kokoši. On zakračuna svinjac i ponovo namjesti sitnicu i uspuvan se vrati u kuću na čeku:

- "E, vidićemo sad!" - reče rumeni obraza i zapuvan.

- "Ja sam spremila tavu i mast, a voda već ključa." - šali se baba.

- "Neka, neka... evo je!" - viknu Braco naglo povlačeći konac, a zatim izleti na avliju, podignu oprezno sitnicu, uze preplašenu i smrznutu zebu, a drugom rukom opet namjesti sitnicu.

Vrati se u kuću i pokaza preplašenu ticu, što drhtaše od stra i zime. Ispod nakostrešenog perja bili su samo kost i koža, a male sjajne oči iskazivale su neopisivi stra.

- "Ni mačka se od ovoga ne mure najesti. Izgleda veća kad je izdalje gledaš." - kažem ja.

- "Dajte joj jesti, vidite li koliko je gladna, mršava i jadna." - kaže nam Dušan, koji začas odloži knjigu.

Braco joj na dlanu pruži mrvice, ali ona ni ne pokušava jesti, samo dršće. Kada mrvice ni ne vidi.

- "Puštite jadnicu, neće vam ona tako prestrašena jesti." - predloži mater kad smo je se nagledali.

I puštili smo je. Odleti zadnjim trzajima snage i smjesti se u zaklonicu ispod pervaza od jare, gdje je čekalo staro društvo, koje je već bilo otpisalo.

Naša lovačka strast je bila zadovoljena i jedva dočekašmo materin predlog da odemo u Veliku bašču i donesemo crnog kupusa:

- "Sad je promrza, najljepši je za jelo."

Velika bašča je bila u Dolu, daleko oko trista metara. Tu je ćaća počeo prebijati zemlju za vinograd, pa je odusta kad je vidio kako to sporo ide. Od izvađenog kamena ozida je zid oko bašče, zasadio u suprotne nugliće smokve, a između nji smo sadili kumpjere i kapulu, ljutiku i luk, a kad bi to povadili, zasadili bi kupus, dok je blitva sama nicala. Brali bi je kako prirasta, a tako i crni kupus, koji bi svarili kao preški, dok smo za kiseljenje uzimali glavice od Radučićana ili Krupljana.

Navratišmo prije polaska kod Steve u pojatu:

- "Jesu li gotove skije?" - pita ga Braco.

- "Ma jesu, ali nisam zadovoljan. Neda ćaća onu debelu dasku, a ova je prognjila i tanka." - mršti se Stevo.

- "Ajmo do Velike bašče probati!" - zove ga Braco.

Stevo uze sklepane skije i mi kradomice prođošmo kroz avliju, usput uzimajući uže sa samara. Prekočišmo zid od Dola, vezašmo uže i Stevo sjede na skije, a ja i Braco vučemo. Nismo dugo vukli, a saone propadoše pod Stevinom težinom u snjeg.

- "Reka sam vam da su daske uske, da neće valjati." - ljutito se diže iz snjega Stevo sa saonica – "Još je i snjeg mekan, bar da zaledi!"

- "Ajmo provati Milu, on je manji." - predlaže Braco.

Sjednem na saonice,oni povuku, manje je propadalo u snjeg, ali nismo bili zadovoljni.Svaki čas se moralo ustajati, namještati i nanovo počinjati. Tako nekako dogurašmo do Velike bašče.

- "Da oćas snjeg zaledi, onda bi bilo dobro, a ovako ništa." -čeznutljivo će Stevo, razočaran što se njegovo djelo nije pokazalo kako je on zamislio.

Braco otkopa snjeg oko kupusa i nožićem odsječe glavicu sa svom listinom, pa poče otkopavati drugu, kad ga Stevo prkinu:

-"Gledjte ovo!Uvatio se zec!"

I stvarno,kraj zida leža je ukočeni zec.Stevo otpusti žicu koja mu je stezala vrat i onako ukočenog od ladnoće podiže uvis:

- "Vidite ga! Velik ki pulac!"

Brzo ga stavimo na saonice, a kupus u torbu i sve povezemo kući. Saonice su klizile ki po loju i začas s njima uletišmo u kuću:

- "Uvatili smo zečinu!" - viknemo uglas.

Ćaća ustane polako sa stoca, pogleda zeca sa svih strana, omiriše ga, pa će:

- "A koji je od vas stavio žicu!?"

- "Ja, sinoć. Sjetio sam se da će sigurno tražiti kupus, kad mu snjeg pokrije travu i evo ga." - oda se Stevo iščekujući odgovor, pa kakav bude, više misleći na saonice nego na zeca.

- "Vidim da se nućas uvatio. Zato je i smrznut. A znate li vi da se žica ne smije postavljati! Mugu nas oglobiti ki da smo uvatili vola, a ne zeca. Zato jezik za zube, nikome ne smijete reći.Da nas odaju, eto ti Pane lugara, a un će sigurno napisati prijavu. Kažem još jednom, nikume ni rječi." - strogo opomenu.

Stavi zeca uz ognjište da se odmrzne i malo poslije ga spretno odera. Stevi laknu kad opazi da ćaća ne spominje saonice.

- "A zašto se zec ne smije na žicu loviti?" - pripomažem Stevi -"Meni to nije jasno, isto mu je, žica ili puška."

- "Zašto!? Kažu da se tako muči, a kad ga njiovi pasi trgaju, to nije mučenje!? Čuvaju guzonje za sebe, da se zabavljaju loveći ih mukte. A nama nedaju ni žicom ni puškom. Tako su napravili penu, ukinuli koze, sve tobože da se šuma obnovi. Nije to radi šume i njena obnavljanja, nego rado nji i njiovih privilegija. U peni ne smiješ sjeći, ne smiju ovce na ispašu, koza nema, a uni mugu kotiti i loviti zečeve i tičurine. A koza ne uništava šumu, une je čiste od kokare. Prava stabla tako brže rastu, a koza pojede uno što im smeta pri zemlji." - nadugo će ćaća o novim zabranama.

- "Ajde Marko, šta djeca to razumiju!Nemuj da te ko čuje, da tako govoriš, znaš kakvi su. Samo mureš navući nevolju sebi danas, a djeci šutra." - umiriva ga mater.

- "Vlast je vlast, una je rogata za nas sirotinju, pa ma čija bila. Ne mureš protiv nje i zato šuti." - javlja se i baba iz svog nuglića.

- "Ne može se sve popraviti preko noći, sve je bilo u ratu porušeno, treba staro obnoviti i izgraditi novo. "Eto, sva djeca idu besplatno u školu, mukte je lječelje, a biće s vremenom i drugo bolje." - javlja se i Dušan.

- "To jest,čitam ja tvoje knjige i sve to ljepo piše, ali do nas sporo dolazi. A kad dođe, skroz se iskrivi. Ja sam živio u Kraljevini, proša mi je rat preko glave, znam šta je bilo, a knjige kažu drukčije. Ove puno hvale, a one u zemlju zatiraju. Pa i unda je nešto valjalo. Nije sa ovima počeo svjet, pa da treba sve iz temelja mjenjati. Uno šta je valjalo, treba ostaviti, a šta nije, i ja sam zato da se mjenja. Kažeš, škola je besplatna. Dobro, jeste, država plaća učitelje, ali ja plaćam knjige i ostalo, a znam da te knjige nekima daju i besplatno. A znaš li kume: sebi i svojima, a prikažu da su to dali sirotinji. A sirotinja ne smije ništa reći, do onih iznad ne mure, a ovi joj odma šalju miliciju, lugara,poreznika, da je još više ušutkaju. To ne valja! Ako uni gore znaju da to ovi rade, unda su isti,a ako ne znaju unda trebaju omogućiti da se mure doći do nji i da im se kaže. Tako ja mislim, a vidićemo šta će biti dalje. Ti to sada tako učiš, a kad krene stvarnost, vidićemo da li si dobro naučio." - otvori žuč ćaća.

- "Ćuti Marko, još su uni mali zato! Naše je da ih učimo radu i poštenju, drugo ništa nemaju. Pa kako Bog da, tako će i biti." - sad će malo oštrije mater.

- "Dobro, dobro, bar imamo danas zečevinu za ručak." - posluša je on okrećući temu.

I tako zečevina spasi Stevu od ćaćine vike, da mu je upropastio dasku, za pravljenje saonica. Kad je to ćaća opazio, prošlo je dosta vremena, a onda nije imalo smisla vikati.

- 40 -

Po okopavanju kuruza dođe Duca jedne subote popodne i s vrata će:

- "Rujka, oblači se ki za svatove, večeras vas vodim u kino!"

- "Ma jesi li ti to Dule!?" - gleda ga mater – "Drugi mladić!"

Duca je to proljeće kopa kuruze sebi i drugima i nešto zaradio. Kupio je sebi od zarade košulje i gaće, postole i čarape, a babi Marici, materi mu, nove povezače, bluze, travežu i još neke sitnice.

Sad je staja pred nama u punom sjaju, obrijan i ošišan na "tarzanicu", uredno začešljane crne kose na razdjeljak i namazane bjelim orahovim uljem. Miris se od njega širio ki od jorgovana iz baba Dramine baščice.

- "O,o,o, ma jeli to Remeta?" - čudi se Mariša.

Svi u isti tren opazišmo da to nije onaj Duca kojeg smo do sada poznavali, okračalih gaća do po lista, u džemperini čije je rukave stalno nateza prema šakama i u trikama iz kojih su palci išli pola sata prije njega. Staja je tu vitak mladić ki mladi kustelić, biserno bjelih zuba, crne graoraste kose, bjelog tena i veselih crnih očiju.

Taman da će nešto reći eto ti babe Marice na vrata u novoj ki snjeg bjeloj povezači, tamno modroj bluzi sa sitnim bjelim cvjetićima, crnim novim vuštanom, tamnomodroj sitno kariranoj traveži i crnim plišanim gospodskim papučama.

- "Ma majo,jesam li ti reka da ne ideš zamnom! Eto, ne bi Bog, oće da čuje šta ćete reći i gotovo!" - tobože se ljuti Duca i grli je oko ramena.

- "A ko bi nam donusio vjesti! Una je naš radio i nuvine. Neka je, sjedi ti Drameška." - šali se Mariša i pokazuje joj na stolac.

- "Mile, dođi amo, evo bombona, ti podjeli. Da dam ovim starijima, mali bi te dopalo." - pruži mi on u od debele karte šaketiću staklaste crvene, žute i zelene bombone.

Dok sam ja djelio bombone Rosi, Braci i Stevi mater pika na Duci košulju, gleda kroj gaća i cipele, pa govori:

- "Ljepo li je, mura da te puno koštalo!?"

- "I ja mu to govorim, muga je kupiti i nešto jeftinije, a meni nije mura ništa, šta će meni? Zaništa je kopa cjelo proljeće!" -kritikuje ga baba Marica.

- "Ja kopa, ja zaradio, ja ću ih potrošiti kako me volja! A dok mogu zaraditi, kupiću i tebi, a sve one krpljene prnje neću baciti na đubar, nego ću ih zapaliti, da ih nebi slučajno uzela nazad. A Markane, šta kažeš za cipele, ove su od tvojih para. Baš sam gušta kad si ih broja. Draže su mi tvoje nego od sviju ostalih. A sad kad odam u glavi mi odzvanja: "ovo je ona Marišina destica, ovo stotka, ovo petica." - stupa Duca u novim cipelama ispred Mariše.

- "Neka, neka zvuni, pošteno radio, pošteno platio, živ mi ti, pa i drugi put." - smije se Mariša.

- "Ajde Rujka, spremaj se, nema izgovora, sve ženske vodim u kino. Đuja, Draša, Ruža Ilina, Rosa,Manda, Sava Jolina, Stevka, nema izgovora!?"- požuruje Duca.

- "Ma kakvo kino!? Šta ću sa djecom, gladno, žedno, a tek stoka!?" - brani se mater.

- "Baba Anica je kod kuće, Mariša će oko stoke, malu Rosandu će paziti Mile, Braco i Stevo i pomoći će babi, Dušan ide samnom i eto, sve je u redu." - zapovjeda Duca ki u svojoj kući – "Jel tako Mariša!?"

- "A ko joj brani, nek ide." - složi se Marko.

- "Kino počinje u šest, ajde Rujka, nemoj da te čekam. Idem poćerati druge, neće mi nijedna izostati!" - uporan je Duca.

Kino je počelo raditi u prijeratnoj "Sokolani", a sada u "Narodnom domu". Tamo je bila pozornica i davale su se školske priredbe za praznike, po danu za djecu, a naveče za odrasle. Subotom su prikazivani filmovi na činove, a prije filma žurnal. Prva projekcija je bila za djecu i omladinu u šest popodne, a druga u osam naveče za odrasle. Duca je bio revnosni posjetitelj predstava. Ni jednu nije propušta, pa je nama svima prepričava cjeli film, tako da smo znali o filmovima isto toliko koliko i on. Možda i bolje, jer smo zamišljali sliku, likove i glumce, te radnju po svojoj mašti, a on je to ima već određeno po volji režisera. Tako smo čuli za Gari Kupera, Čaplina, Kegnija, Gretu Garbo, Marlenu Ditrih i mnogo ostalih glumaca, popularnih u to vreme. Naših filmova još nije bilo.

Dušan je, što po odobrenju, što kradomice, iša u kino,a za Stevu i Bracu nisam bio siguran. Znam samo da se mater žalila da joj nešto nosi jaja iz pendžerka na avlijskom zidu đe su kokoši nosile. Pošto je ulaznica za kino koštala koliko se moglo dobiti za jaje u piljari kod Ćakića, sumnja sam da su to oni zaburili ruku u gnjezdo i takoišli u kino, ali ih nisam vidio, a oni se nisu povjeravali. A da su ih vidili Duca ili Dušan u kinu, sigurno ih nebi odali, ta treba se uklopiti u novo vreme. A kad bi okasnili iz škole, govorili su da ih je zadrža nastavnik za pisanje školske zadaće, a ko ne vjeruje neka pita nastavnika.

I tako tu veče na čelu s Ducom i Dušanom krenu žensko jato u kino. Sva djeca su ih ispratila do Ravnice, a stariji su sumnjičavo vrtili glavama:

- "Znajući ga, un nešto sprema! Pletikosa je to! A meni je zabranio za živu glavu da idem." - smije se Đuro i zamišljeno podiže obrve.

U prvi mrak žene su se vratile i razišle svaka svojoj kući. Duce i Dušana nije bilo s njima. Mater se presvukla i nastavila raditi svakodnevne poslove kao da nije bila u kinu,a mi nismo ništa pitali, iako smo nestrpljivo iščekivali da doznamo kao je bilo.

Braco ipak ne izdrža:

- "Majo, kako je bilo, koji film se prikaziva?"

- "Kako uno, o životinjama, Tarzan, e tako." - šturo će ona.

- "Pa, jeli dobar?" - upita je Stevo.

- "Ma jeli uno istina!? Jeli uno moguće? Onakve zmijurine, lavovi, krokodili, šumetina?" - pita ona još omamljena dojmom iz kina.

- "Nisi se valjda bojala!" - smije se Stevo.

- "Bogme i jesam, a jesu i drugi!" - prizna i brani s ona.

- "Pa to su samo slike! Ima lavova, tigrova, zmija, majmuna, ali nije istina šta se to sve u filmu događa, to ti je ki da čitaš bajku iz knjiga." - objasni joj Stevo.

- "Ma znam ja da je to tako, ali se uživiš, pa te sve neki stra, ki da si tamo." - brani se mater – "A ja stisla zube i ćutim, pa šta bude."

U to dođoše Duca i Dušan, zacenili se, očiju krvavih od suza.

- "Nemoj Dušane više spominjati, pukniće mi nešto u drobu od smijanja!" - preduši Duca – "A Rujka, jeli bilo dobro? Svaka ti čast, tebe ću voditi u kino kad god oćeš, ali druge neću da mi zlatom plaćaju. Ti se stisla i ćutiš, nisi me obrukala, Ruža Ilina i sava Jolina isto tako, a ove druge, Bože me sačuvaj! Šta me obrukaše!"

Mariša ugoni ovce u avliju, pa začas prekinu priču.

- "Markane, žena ti je pravi borac! A da si vidio Drašu i Đuju..." - zaceni se, a za njim i Dušan – "Dule, Dule, ajme meni majo muja, podavi nas, spašavaj tako ti Boga!", počela Draša bugariti, za njom Đuja, a ostale skriče ki da si ih stavio na žeravicu, pa se skočiše da bježe, sve preko katriga..." - ne dovrši Duca, obrisa suze i umiri se, duboko dišući.

- "Divije, zna sam ja da će tako ispasti. Divije i gotovo!" -kiselo se nasmija Mariša.

- "A, evo Drame! Ona je bila dobra. E, s tobom sam ponosan majo, svaka čast." - zagrli je Duca.

- "Đavo dobar! Od stra se ukočila, nebi iz mene kapi krvi iscjedio." - prizna ona i nasmija se baba Marica - "E, neću ti ja više tamo!"

- "Oćeš, oćeš, naviknućeš! Ta ne bojiš se slika iz knjiga, a to ti je skoro isto." - tapše je Duca po staračkim ramenima.

- "Ma, nije to isto, jel tako Ružo?" - brani se baba Marica, tražeći podršku.

- "Pa, znam da su slike, da ti neće ništa biti, ali te prođe neka jeza kad to gledaš, ki da je stvarno." - brani je Ruža.

- "A kažeš, Draša berjače!?" – pripitkuje Mariša.

- "Punim glasom! Ki da je na vr Pištavaca! Ajme sramote. Ćio sam u zemlju propasti." - otpuše Duca – "Ispočetka sam mislio da ću ih samo malo prestrašiti, kad vide kako lav, zmije, tigar i ostale beštije krkaju crnce, pa vide druge beštije kojih ođe nema, ali ni u snu mi nije bilo da će ih uhvatiti taka panika, da će šala preći u sramotu! Šta će mi ljudi reći na Kistanjama? Ne smijem se tamo pojaviti bar mjesec dana, dok se sve ne slegna." - uozbilji se Duca.

- "A đe je to nešto vidilo!? Ne znam jesu li bile dalje od Knina? Ako su i bile tamo!?" - ozbiljno će Mariša – "Ovčine, Smreke, Brina... i to im je život. Ne zna čitati, pisati, ne sreće ljude... postane ki ovca, na isti način misli, jede i punaša se, eto to ti je. Kad vidi nešto nuvo, blene ki ovca, prestraši se i ukopa se, pa davi vuče!" - jetko će Mariša – "A šta je najgore, neće da uči, neće da prizna da nezna, neće ništa nuvo! Pa sjećate li se da je pola nji Trumanova jaja varilo ki puru!? njesi od smrada zagorjelih brunzina muga proći kroz selo! A ljepo im je rečeno, napisano, pokazano kako se to radi, kako se spremaju. Džabe!"

- "A tek varenika u prahu! Do po brunzina uvati se zagoretina i još ti kaže: "Mure se jesti, dava malo!" A sreće mi,ni naša prasica nije tu vareniku ćela jesti! A Banjara pobjegla u krš ki da si je opalio škutijom kad su je tim ponudili. Jeli tako Marice?" - smije se Duca i zakreće glavom.

- "Em ti Stvorca, ta muraš ispočetka pogršiti! Džabe ti pokazuju, dok sam ne provaš! Niko se nije naučen rodio. Lako vama sada, niste nego ispali, odma u školu, pa se nama rugate. A đe je naša škola bila? Imala su je gospodska djeca, a nas su učili da preživimo, a ne da čitamo knjige." - javi se baba Marica svojom obranom.

Duboko se zanoćalo, baba Marica ustade i pozva Ducu:

- "Ajmo mali, nek djeca idu spavati. Đavo odnjo i kino, neće nam kruva dati."

Odošmo spavati na brzinu, a mater je sutra pričala da smo se u snu smijali i arlaukali ki Tarzan.