- 1 -
Vani se magla malo razrjedila pa se mogla viditi siva ravnica sa izmješanim strništima i parcelama pod kukuruzom. Tamo se na mjestima mogla viditi i pokoja parcela pod suncokretom, uz međe usamljeno žbunje, poneko drvo samac nasred polja i velike površine neuređenih pašnjaka. Kako je voz odmica tako se ta slika ponavljala neprestano, pa sam ima utisak da stojimo na mjestu.
- "Đe smo rode?" - trže me od prozora starčev glas.
- "Boga mi, neznam, đede! Otkad sam se probudio nije bila nijedna stanica, a van sve isto." - kažem mu.
- "Prošli smo Vinkovce, bijo sam budan, sad smo neđe u Sremu." - kaže on i petlja po torbici koja je stala na sjedištu do njega. Na kraju ispetlja pljosku i zubima odgrize šur:
- "'Oćeš malo mučenice?" - kupe zamiriša na šljivovicu.
- "Ne pijem ja đede. Mlad sam, idem još u školu." - nasmijem se.
- "Bolje je tako. Kad jednom počmeš, teško se odreći. Evo, ja pod starost ‘vako grijem kosti." - prekrsti se i dobrano povuče iz pljoske.
- "Lakše đede, ko će te nosati kad rakija ne bude mogla! Ja ne mogu, jedva i sebe nosim." - javi se baba.
- "Ajde baba, umi se i ti!" - pruži joj on pljosku i šakom obrisa opuštene ajdučke brke.
Baba uze bočicu i nagnu. Stavi na grljak šur i pribi ga dlanom:
- "Sad spremi ovo, dosta je jutros!" - vrati mu bocu i kontrolira kako je đed trpa u torbicu.
- "‘Vako ti je kad se oženiš, uvjek ti kontrolor nad glavom. Ispočetka te ka sluša, poslije razgovara, a kasnije, pod starost, kad uzme ma', zapovjeda. Đavo su žene, a naročito babe." - osmija se đed.
- "A ko bi vam to malo pameti sačuva, da nije nas ženskinja?" - neda se baba.
- "Mazga, mačka i zmija, to ti je moj rode žensko! S njima uvjek moraš biti na oprezu. Kad ti se najviše umiljava odma znaj da ti nešto sprema. Budi zato oprezan!" - savjetuje me đed.
- "Bogme njesi tako mislio kad si ašikova! Obećava si brda i doline, kule i bogastvo, sreću i veselje! A ono sve ispalo obrnuto." - smije se sad baba potaknuta rakijom.
- "Nama muškima pane u mladosti neka maglica na oči, pa nam sve ljepše izgleda, od brvnare vidimo dvore, od kamenja zlato, a plač nam bude veselje, od đevojke nam se učini vila Ravijola. Zato mi, baba, ne lažemo, tako se to nama stvarno prikaže. A kad se jednog dana probudimo, e tad je već kasno, za noge te vuku djeca, a žena ti nogom stala na tjeme. Tako ti je to, đavo ga zna." - poluozbiljno će starac.
- "Stara Pazova!" - čuje se glas konduktera iz hodnika vagona, zalupaše točkovi po skretnicama i zaciča cjela kompozicija.
- "Za po sata smo u Beogradu." - reče đed.
Gledam kroz prozor ciglene kuće, klimave oronule tarabe, a iza kuća od svakakva materijala šupe raznih oblika, veličina i dimenzija. Sve sivo i truležno. Uvelo i osušeno cvjeće, otpalo lišće, suva visoka travurina, a džombave putine odaju sliku zapuštenosti i nemara.
- "Zašto je ovako zapušteno?" - pitam đeda.
-"A odakle si ti sinovac?" - upita me on.
- "Iz Kistanja, Dalmacija." - kažem.
- "Pa da, zato se čudiš! Vidiš, ođe nema kamena, u drvu oskudjevaju, pa se snalaze. Ovo je još dobro. Sve ti je ođe od zemlje, i kuće, i peći, i polje, i grobovi. Kad je suša, prašina, a kad je kiša, blato do koljena. I vlaga je velika. Ođe su rose svake noći ka kod nas ljetna kiša. Korov điklja, ne stignu ga istrebiti, pa izgubiš volju i puštiš da priroda radi svoje. Ljudi se ođe druže po birtijama, a đe je birtija, tu je i piće, a đe je piće gubi se volja za posa i tako ti to ide. Takav je ovo kraj." - objašnjava mi đed.
- "Kod nas je čistije, neka je selo." - velim.
- "Jašta! Čistiji je zrak, manje je naroda, a sve se gradi od kamena i drveta. Voda ne leži ni sekunda na zemlji, ode svojim putem. Gostiona po selima nemamo, družimo se na prelima po kućama, a to je drukčije nego u gostioni. Teško je, zemlja nam slabije rađa nego ođe, ali se more nekako živiti. Ja i baba smo sad sami, djeca nam se razišla, ima ih ođe u Vojvodini i u Beogradu, idemo malo u obilazak, da nas želja mine, a mogli bi i ostati ođe kod njih, ali ne možemo mi ođe, guši nas ova magluština, budemo teški ka kamen, a tamo u panini mogu letiti ka ora. Svaka njima čast, ljepša su naša brda." - raspriča se đed.
- "Nema ništa ljepše od naših brda." - begeniše baba.
S ljeve strane pojaviše se neboderi, bjeli, novi, ogromni.
- "Ovo je Novi Beograd, sad će i most." - kaže mi đed.
S desne strane pruge šiblje,papirina, otpaci i neka oronula skladišta, kućice od kartona između kojih švrljaju polugola, kuštrava, crnopurasta i musava djeca i babetine u velikim zapuštenim veštama, pa opet šiblje, otpad, i najzad se pojavi voda, ljena, mutna i široka. Voz zatutnja po gvozdenom mostu.
- "Vidiš li ovaj smrad! Ko bi rekao da ulazimo u Beograd, glavni grad, prestonicu ove države. Ovo je za svakog sramota. Uvjek se čudim, šta ne urede ovo, šta ne očiste? Pa mi na selu ne damo jedan drugom da baca đe šta oće, a kamoli da ruži ulaz u selo. Kad vidiš na kući prljav prag, odma znaš kakvvo je stanje u kući. A ovo je grad, glavni grad zemlje, prestonica, Beograd! Sramota!" - zakreće starac glavom.
- "Ajde đede, spuštaj ove stvari, ima ko o tom brinuti, gledaj ti svoja posla." - prekida ga starica kad vagon protutnja most.
Pomognem im spustiti prtljag, pa dohvatim svoj zeleni kofer. Voz uspori, zastade među kolosjecima između ruševnih hala, polako produži i stade na čeonom peronu stance.
S prozora vagona Bracu nisam vidio, bio sam skoro na kraju voza , u predzadnjem vagonu, pa siđoh sa tjeskobom u duši i instiktivno krenuh za ostalim putnicima. Otvorio sam četvere oči, razmišljajući šta ću ako njega nema, a njega stvarno nigdje.
- "Šta ću sad?" – razmišljam, a iz zvučnika se istog momenta začu:
- "Učenici Železničke tehničke škole trebaju se javiti na šalter "Informacija".
Odmah mi bi lakše, to ću već naći.
- "Oho, ho, gde ćeš bre?" - začujem Bracin glas. Stajao je naslonjen na peronski stub na samom izlazu s perona.
- "Mislio sam da nisi primio telegram!" - kažem mu zbunjeno.
- "Ajmo ovuda! Sad dobro gledaj! Ovo ti je glavna železnička stanica, tu dolazimo i odavde odlazimo. Mi idemo na tramvaj četvorku, tu preko puta. S njom se voziš do zadnje stanice kod Novog groblja, tamo ti je škola." - pokazuje mi širokim pokretima ruke.
Prošli smo široku ulicu, neko prolazno parkiralište, pa naiđošmo na dva para tramvajskih šina usred asfalta i stadošmo čekati tramvaj, koji nabrzo dođe.
- "Pamti, ovo ti je Nemanjina ulica, ovo je Slavija, ovo je Bulevar revolucije, ovo je Ruzveltova ulica, i evo nas, zadnja stanica kod Novog groblja. Sad ćemo mi pored ovog Spomenika oslobodiocima Beograda i njihovog groblja nizbrdo do ulice Zdravka Čelara. Evo, ovo ti je igralište OKK "Beograd", tu ti igra onaj Korać i društvo, a ovo je tvoj Centar, broj 14., nepiše, ali će to staviti kasnije." - objašnjava mi on dok prolazimo, ja u nekoj smuši, a njemu svedno.
Ispred nas puče pogled na veliko, od betonskih kocki dvorište, plato, sa kompleksom novih zgrada. Desno je bila kuhinja, restoran i društvene prostorije sa dominantnim dimnjakom kotlarnice, u sredini Dom od tri zgrade kao tri kutije šibica, a ljevo školska zgrada u obliku rastegnutog latiničnog slova Z. Sve je bilo novo, ki ispod čekića, a ispred škole su bili postavljeni stolići za kojima su sjedili stariji učenici sa hrpom formulara, a oko njih su se tiskale novajlije iz provincije, što stigoše nešto prije mene.
Javimo se za stol gdje je bilo u spisku istaknuto moje ime. Iza učenika je stajao mladić u odjelu dobrog kroja, glatko izbrijan i kratko sportski podšišan, nešto stariji od brata mi Dušana.
- "Mažibrada Marko." - kažem učeniku za stolom.
Mladić iza učenika se osmija i pruži mi ruku na pozdrav:
- "Ja sam profesor Vladimir Zović, biću tvoj razredni starešina. Sada sredi ovo oko upisa i Doma, smesti se u sobu i ručaj, a ja ću vas predveče obići u sobama. Dobro nam došao u školu i Beograd. Nadam se da neće biti problema, a ako bude, rešićemo ih večeras zajedno, nemoj se brinuti."
Formulari su začas sređeni i ja sa Bracom na recepciji Doma uzmem ključ od sobe i uputimo se tamo. Tu zatekošmo momčića mojih godina crne, oštre i ki gavran crne kose.
Okelji se od uva do uva, pođe nam u susret i reče:
- "Jesi li ti moj cimer? Ja sam Stefanović Borislav, a svi me zovu Boban."
Pružim mu ruku:
- "Marko Mažibrada, skupa smo u sobi."
- "Prvi sa spiska I f odelenja, baš sam se pitao koji je to genije. Ne ličiš mi na štrebera." - kelji se Boban i zapita:
- "Ovo ti je buraz?"
Braco potvrdi kmanjm glave i reče:
- "Pa ovde vam je bogovski, trojica u sobi, sve novo, kupatilo, ormari, stol i kauči. Vi ste prema mom domu u "Metropolu".
- "Nije loše, odlično je zapravo, na spratu su i tuš kabine, stalno topla voda. Ovaj se centar ove godine završio, mi smo u njemu prva generacija. Ovi dosad su bili u Zemunu u nekim barakama, tako mi rekoše." - raspriča se Boban.
- "Znaš, sad ja idem, videćemo se za par dana, doći ću kad se smestiš i upoznaš društvo, moram u školu." - reče Braco.
- "Dobro, snaći ću se, idi, pa navrati." - kažem mu, a oko srca me stegnu, opet sam.
- "Nema problema, ja sam Beograđanin, sve ću mu pokazati." - Boban će.
A ja sam bio ošamućen od puta, novina i uzbođenja.
- 2 -
Boban je zauzeo zidni ormar i ležaj po izboru, kao prvi, ja se smjestih preko puta njega i sada je počelo upoznavanje.
Ispriča mi da njegovi žive tu na Karaburmi, da mu otac radi na železnici kao dispačer, da su mu ocu neki profesori školski i radni prijatelji, da još ima mlađeg brata i "kevu", koji su u stanu na Karaburmi.
- "Keva, šta ti je to?" - pitam ga.
- "Mama, tako se ovde šatrovački kaže!" - čudi se on.
- "Pa zašto ne putuješ u školu, kažeš da ti je stan tu odmah iza OFK – ovog stadiona? To nije daleko, kad se stadion vidi odavde!?" - začudim mu se.
- "Nema zgodan bus, pa bi mi zimi bio teško stići na vreme, a ako nisam u Centru ne bi imao stipendiju, a očeva plaća nije baš neka. Ovako je meni, a izgleda i njima lakše." - postari u licu.
- "Pa da, znam, nije ti loš plan. I mi izdaljega, svi ovdje smo sami, šta će ti biti?" - razumijem ga.
- "A odkle si ti?" - pita me, slobodno, kako se već u tom uzrastu komunicira.
- "Iz Kistanja, stipendista sam ŽTP-a Knin. To ti je Bukovica, Sjeverna Dalmacija, 25 kilometara od Knina prema Zadru." – pojašnjavm mu.
- "Uh, toliko daleko, a ćale ti radi na železnici?" - pita on.
- "Ma ne, seljak, građevinski radnik, ima nas sedmoro djece." - nasmijem se.
- "Uh, jeba te! Čak toliko!?, Pa kako ste mogli toliki živeti?" - iskreno se sada on čudi.
- "Ima nešto polja,obrađuje se to, pa vinograd, pa ovce, pa konj i krava, kokoši, svinje, svašta po malo." - pokušavam mu objasniti.
- "I to si sve radio? Nije ti bilo lako!" – kimne glavom sa razumjevanjem.
- "Nego šta, da nije bilo ove stipendije ko zna gdje bi završio. Ako ovu školu ne završim, slučajno, čeka me motika i polje ili građevina i tragač!" - ozbiljno ću ja.
- "Moram i ja završiti, nema mi nazad!" - kaže i Boban.
- "Idemo van, počelo mi se spavati." - predložim.
On pogleda na ručni sat:
- "Idemo na ručak, vreme je."
Zaključali smo sobu i došli u restoran. Bila je samoposluga, uzmemo tacne i biramo jela: supu, glavno jelo, salata, kruh i desert. Idem za Bobanom, računam da je on tu u svom elementu, ali vidim da i on oponaša druge, ćutim i ne govorim mu ništa, neka mu bude, ima vremena, sve će doći na svoje.
- "Ovo je odlično! Ako ovako bude, nema problema sa hranom." - govori mi Boban za stolom.
Vratimo se u sobu, razmjenjujemo utiske i tako zaspemo.
Sanjam kako putujem negdje daleko u vrtlogu svih mogućih boja prema nekom svjetlom otvoru koji se sjaji neobičnim magičnim sjajem, strah me je, ali me taj otvor, ta neobična sjajna umilna sjajna tačka magično privlači i čini mi se da ću svaki čas doseći je i da ću tada biti neizmjerno sretan, blaženo sretan, a onda čujem majčin glas, koji mi govori da stanem, da se oduprem rukama i nogama, da je to tamo sve lažno, da nikad tamo neću stići, da je to put bez kraja. Ja se dvoumim, išao bi tamo, a maja me moli, moram je poslušati, ona mi želi dobro,ona me voli ka niko na svjetu. Trgnem se, da me šarena bujica ne nosi opirem se svom snagom, nemam se zašta uhvatiti, sve je mekano, nejako, još jednom pokušam iz sve snage, a boja odjednom nestade i ja se probudih sav oznojen. Sunčeva zraka mi je tukla kroz prozor direktno u lice.
Ustanem se izmoren, tiho se umijem i sjednem na krevet-kauč. Boban je još spavao, mičući usne, kao da šapuće neke dugačke rečenice. Vjerojatno je i on nešto sanjao.
Izađem na maleni balkončić i gledam preko PTT-Centra na Pančevački most i Dunav obasjan popodnevnim suncem. A na Dunav stanici čulo se dahtanje parnjače i skrika manevarke.
- 3 -
Razredni starešina, profesor Vladimir Zović, došao je pred večeru i obišao sobe gdje su se po planu smjestili učenici njegovog If odjeljenja. Bio je i sad kicoški obučen, glatko izbrijan i neobično srdačan. Mladić od kojih tridesetak godina raspitivao se kod svakog učenika o svemu po malo, savjetova nas, obavještavao i na kraju izvjesti da još nisu svi stigli i da se trebamo sutra u osam javiti u našu učionicu, gdje ćemo se informirati o nastavi. Sišao je sa nama u hol, mi smo krenuli na večeru, a on je sjeo u svog "Fiću" i odvezao se, po svemu sudeći, na neki rendes.
- "Znaš, on ti je igrao u prvom timu "Partizana", poslije se povredio, završio fakultet i predaje nemački i engleski jezik. Pravi beogradski laf, zadnju godinu je studirao u Beču, a sada ganja ženske nemilice. Imamo sreće što nam je on razredni, bolje on nego neki matorac." - govori nam Boban, koji je, izgleda, dobro obavješten o školi.
- "Znači, on je pravi, rođeni, Begrađanin?" - pitam Bobana, služeći se njegovom početnom uzrečicom.
- "O, da, njegovi matorci su neki advokati, krema, džet set: pozorišta, koncerti, visoko društvo, kako to već ide, ali on je izgleda "crna ovca", kontrira svemu u tom snobovskom društvu, ne znam radi čega. Šta misliš da nije mogao naći bolju školu za rad od ove naše "fenjeraške"? - raspriča se Boban.
- " "Fenjeraši", tako nas zovu?" - pitam ga.
- "Da, mi smo "fenjeraši", a ovi iz PTT- centra preko puta, su "žicari". - smije se Boban.
Sa platoa ispred škole vratili smo se u sobe. Umor od putovanja i omamljenost od uzbuđenja, neizvjesnosti i straha sada su popuštali, pa se javila ona vrsta umora što biće tjera na san, koji nekako teško dolazi, ali lebdi stalno tu ispred očiju. U sobi smo bili sami ja i Boban, trći cimer još nije stigao.
Leškarimo i pričamo. Boban u priču unosi gestikulaciju kad nešto opisuje, ustaje ili sjeda da bi to plastično prikazao pokretom ruku ili cjelog tjela, o mimici lica da ne govorim, pa imam osjećaj da gledam glumca "u radnji" u nekom pozorištu ili na filmu. Odjednom me upita kako su me zvali, jesam li imao nadimak.
- "Kako ne! "Sidi", "Bili","Žuti", uobičajeno, da pogrdne ne spominjem." - velim mu.
- "Mogu li te ja zvati "Žuti", "Žule"?" - pita.
- "Možeš, što ne, ionako ćemo ga svi zaraditi, htjeli to mi ili ne!" - nasmijem se.
- " "Žuti" ili bolje "Žule", beogradskije je, ne ljutiš se?" - nije siguran, pa želi potvrdu.
- "Bez ljutnje, ja sam se na to već odavno navikao!" - sada se kikoćem od srca njegovoj prostodušnosti.
- "Kako li će mene zvati?" - glasno se pita.
- "Uskoro ćeš saznati, ne boj se, bez toga nećeš biti." - još se smijem – "Zasad si Boban."
Noć je odavno pala, slatki umor me obuzima, ali san neće na oči. Boban izlazi na balkončić i rasteže udove i duboko usisava vazduh, ne bi li ga opio, da može zaspati. A onda me tiho pozva:
- "Žule, ej bre, dođi da vidiš!"
Ustajem sa kreveta i pratim njegov prst. Tamo između našeg i PTT-centra bilo je pedesetak metara suve visoke travurine kroz koju je vodio maleni putić, nogostup. Usred te trave sjedili su mladić i djevojka i strasno se grlili.
- "Čekaj, ugasiću svjetlo!" - šapnem mu.
A tada se obojica namjestimo na balkončiću, ono dvoje od tamo nas nije moglo vidjeti, i gledamo par, kao pravi voajeri. Iako je mjesec pao nisko, a najbliže ulične svjetiljke daleko, dobro se vidi šta njih dvoje rade. Mladić skida košulju, prostire je po travi i na nju oboje lježu, grleći se neprestano. Na kraju su oboje bili goli, bjele se ženske butine, a sada se čuje i dahtanje. Trajalo je to, trajalo, a mi smo šutke gledali sa trećeg sprata Doma. Poslije kraćeg odmora oni se obukoše, zasjaji se vrh cigareta i k nebu krenuše bjelkasti kolutovi duvanskog dima. A onda ustaše i zagrljeni oko struka odoše.
- "Ovo je bolje od najboljeg filma, kakva predstava!" - kažem Bobanu.
- "Šuti bre, skoro sam svršio u gaće, jesi li vidio one butine i guzu, a?" - i Boban dođe do daha.
- "Kako ne, kud su baš tu našli mjesto?" - pitam se glasno.
- "Sigurno su mislili da ovde niko nema, pa mi smo prvi stanari, a s putića ih niko ne može videti." - tumači Boban.
- "Pa zar je tako ovdje, u Beogradu?" - raspitujem se.
- "Ovaj kraj se zove Palilula, periferija je ovo, a po gradu ima parkova, budžaka, ima vatačine svugde, naročito u kasne sate, videćemo. Lako je vama na selu, svugde šuma, livade, možete se jebuckati gde god stignete." - kaže Boban.
- "Nije baš tako, ali nek ti bude." - zjevnem od uva do uva.
Skačući sa teme na temu, zaspali smo dosta kasno.
- 4 -
- "Jebem ti, Što mi se spava!" - proteže se Boban na krevetu.
- "Priznaćeš, bila je dobra predstava!" - pospano se okeljim.
- "A to, jeste bre, niko mi neće verevati!" - prsnušmo se vodom po licu i sjurcamo niz skale, kroz gužvu, u restoran na doručak.
U osam smo bili u odjeljenju, na drugom spratu Škole. Od svih budućih drugara poznavao sam jedino Bobana, kao i on mene. Zvanično ćemo se upoznati sada, kad dođe i prozove nas razredni starješina. Učionica i sva oprema je bila ganc nova. Sav taj blistavi sjaj utjecao je i na ponašanje učenika, svi su sjedili napeti i neobično za godine mirni, kao da je to muzej ili crkva, a ne škola. A tada dođe razredni profesor Zović, koji je, koliko se to može u kratkom prvom susretu, upoznao sve nas, ali smo mi svi zato dobro poznavali njega.
- "Da se malo upoznamo, vi već znate da ću ja biti vaš razredni starešina i da ću vam predavati predmet Nemački jezik koji ste vi već učili u osmogodišnjoj školi. Po tom kriteriju su i formirana odelenja, a sada ću prozivati da se upoznamo." - reče uvodno uz dobrodušni smješak.
- "Alavanja Branko?" - poče po nekom spisku, a ustade visok i kršan momak za svoje godine i doda:
- "Stipendista sam ŽTP-a Knin, a rođen sam u Benkovcu."
- "Mažibrada Marko?" - ustanem i dodam kao i prethodnik:
- "Stipendista ŽTP-a Knin, rođen sam u Kistanjama."
- "Milivojević Stevo?" - ovaj usta i doda:
- "Stipendista ŽTP-a Knin, rođen u Polači, općina Knin."
I tako redom:
- "Radusin Tomo?" - stipendista ŽTP-a Knin, rođen u Malovanu, općina Gračac.
- "Trbojević Petar?" - stipendista ŽTP-a Knin, rođen u Medaku, općina Gračac.
- "Novaković Branko?" - stipendista ŽTP-a Knin,rođen u Medaku, općina Gračac.
- "Borić Milan?" - stipendista ŽTP-a Knin, rođen u Vrhovinama- Plitvička Jezera.
- "Vukovojac Branko?" – ŽTP-Knin, Zalužnica, Vrhovine-Plitvička Jezera.
- "Samardžija Miloš?" - ŽTP-Karlovac, Vrgin Most.
- "Kovačić Ratko?" - ŽTP-Rijeka, Bribir,Crikvenica.
- "Ciglarić Stjepan?" - ŽTP-Rijeka, Rijeka.
- "Tepšić Ljuban?" – ŽTP Varaždin, Varaždin.
- "Šimek Ivan?" - ŽTP Varaždin, Varaždin.
- "Buhanec Vladimir?" – ŽTP Varaždin, Nedelišće, Varaždin.
- "Makar Antun?" – ŽTP – Varaždin, Ludbreg.
- "Tomaš Vladimir?" - ŽTP Vinkovci, Nuštar, Vukovar.
- "Milovanović Branko?" - ŽTP Vinkovci, Negoslavci; Vukovar.
- "Perasić Drago?" - ŽTP Osijek, Donji Miholjac.
- "Preradović Dušan?" - ŽTP Osijek, Podravska Slatina.
- "Lučić Ivan?" - ŽTP Novi Sad, Svetozar Miletić, Sombor.
- "Pavković Nikola?" - ŽTP Zagreb, Banova Jaruga.
- "Kesar Lazar?" -ŽTP Novi Sad, Bač.
- "Demić Petar?" - ŽTP Novi Sad, Mokrin,Kikinda.
- "Trećakov Milan?" - ŽTP Novi Sad, Kikinda.
- "Cenić Mita?" - ŽTP Novi Sad, Perlez.
- "Vorgučić Zvonimir?" - ŽTP Novi sad, Vršac.
- "Jovanović Dragoljub?" - ŽTP Novi Sad, Banatki Karlovci.
- "Stefanović Borislav?" – ŽTP Beograd, Beograd.
- "Pantelić Boban?" - ŽTP Beograd, Beograd.
- "Mustafa Cenić?" – ŽTP Bihać, Cazin.
- "Rajković Zoran?" - ŽTP Beograd, Zaječar.
- "Rajković Živorad?" - Beograd, Zaječar.
- "Šolaja Svetozar?" - ŽTP Novi Sad, Sremska Mitrovica.
- "Hodak Bartol?" -ŽTP Novi Sad, Platičevo.
- "Vukoja Ante?" - ŽTP Vinkovci, Vinkovci.
- "Klimović Božidar?" - ŽTP Beograd, Obrenovac.
- "Grek Petar?" - ŽTP Beograd,Vršac.
- "Kokotović Dane?" – ŽTP Knin, Perušić.
- "Ostružnjak Aleksandar?" - ŽTP Vinkovci, Vinkovci.
- "Tu smo svi, ima nas trideset devet, nadam se da će nas biti toliko i na maturi, jer su svi preduslovi ispunjeni. Svi ste bili odlični ili vrlo dobri učenici u osmogodišnjoj školi. Dom i Škola su vam novi, profesori su odlični, u šta ćete se uverti, i na raspolaganju su vam celi dan. Pored toga u Domu imate instruktore koji vam u svegmu mogu pomoći, a vreme vam je raspoređeno tako da ga imate i za učenje i za slobodne aktivnosti, a i ja sam tu kad god vam zatreba. Udžbenike ćete dobiti za svaki predmet u Biblioteci, prema rasporedu koji je tamo napisan. Sobe u Domu nameštate i čistite sami i u svakom momentu moraju biti čiste i uredne. Kućni red ćete dobiti napisan, a on je zasad ovakav: ustajanje u o6.oo časova, jutarnja gimnastika od o6.15-o6.45 časova, doručak od sedam do osam časova, nastava počinje u osam časova prema rasporedu predmeta i traje do 13 časova, ručak je od 13- 15 časova, obavezno učenje od 15 do 18 časova, večera od 18 – 19 časova, slobodno vreme do 22 časa, kada morate biti u krevetu, jer se tada gase svetla. U svakoj sobi izaberite sobnog starešinu, koji će skupljati veš za pranje i uzimati čisti, uzimati sredstva za higijenu i brinuti se uopšte o sprovođenju kućnog reda." - predahnu poslije obilja informacija, pa nastavi:
- "Sada izaberimo predsednika razredne zajednice, našeg If odelenja, koji će zastupati vaše interese i zamenjivati mene kad nisam tu."
Izabraše mene za predsjednika odjeljenja, kako i na čiji predlog i zašto ni sam ne znam. Nisam se ni snašao, a već sam bio izabran. Kasnije sam se često pitao zašto su baš mene izabrali, pa niko me nije poznavao kao ni ja njih, a neko mi kasnije reče da sam ja takav dojam ostavio, tako izgledao i djelovao, nekako sigurno, ozbiljno i odlučno, da uopće nije bilo dileme kod glasanja.
- "Iz čovjeka nešto zrači. Po izgledu, pokretu, pogledu, nastupu ili svemu tome može se odmah naslutiti kakav je. Kad znaš kakav si sam, vaga je tu, pa se tako i postavljaš, ili on dominira tobom ili ti njemu. Može se u procjeni i omanuti, ali vjeruj mi, vrlo rjetko." - mnogo kasnije i na sasvim drugom mjestu u sasvim drugim okolnostima reče mi Vlado Tomaš.
- 5 -
U amfiteatar škole smo se smjestili nešto prije deset sati. Osam odelenja prve godine ili oko trista učenika generacije 1963/64. godine.
Tačno u deset časova ušao je direktor Centra Juraj Lušić u pratnji zamjenika Đorđija Pejaka i garniturom profesora. Nakon predstavljanja sebe i profesora poželio nam je dobrodošlicu i objasnio u par rječi šta se od nas očekuje. A tada nastavi:
- "Odmah poslije Drugog svjetskog rata u Kastvu kod Pule, to je u Istri, osnovan je Željeznički tehnikum, gdje su se obučavali kadrovi za željeznicu: saobraćajno transportni tehničari, mašinski tehničari, građevinski tehničari i tehničari drugih struka koje su potrebne na željeznici. Reorganizacijom željeznice ta se škola rasformirala, osnovane su priručne škole po Republikama, a u Zemunu je ostao dio Tehnikuma u kojem su školovani elitni kadrovi. Kako kadar iz tih priručnih škola nije bio dovoljno ni kompletno obrazovan za sruku, na nivou Zajednice jugoslavenskih željeznica donesena je odluka da se izgradi ovaj Železnički obrazovni centar, ŽOC, koji je u rangu srednjih tehničkih škola po programu obrazovanja, a u njemu će se školovati kadar za specifična željeznička zanimanja. Vi ste prva generacija, ima vas iz svih krajeva Jugoslavije, svi ste bili najbolji đaci u dosadašnjem školovanju, i od vas se očekuje da to i ostanete i da sutra, kad počnete raditi opravdate postojanje ovog Centra i koncepta obrazovanja. Sa diplomom ove škole moći ćete se upisivati na sve fakultete, tko želi studirati, bez polaganja razlika, jer je program izjednačen sa ostalim srednjim školama, kao npr. što su gimnazije ili ekonomske škole.
Sve vam je osigurano, stanovanje i ishrana, na vama je da učite, a da se razumijemo, kriteriji su strogi i neće biti gledanja kroz prste nikome. Ovo je najsuvremeniji školski centar u ovom djelu Evrope, često će dolaziti razne delegacije iz zemlje i inostranstva, da gledaju kako učite i radite, pa se trebate držati kućnog reda, a čuvati objekte i opremu kojom se služite. Ne zaboravite da su tu opremu nabavili i izgradili ove objekte radnici na željeznici među kojima je dosta i vaših roditelja.
Pored učenja imate mogućnost da naučite kroz slobodne aktivnosti sve što poželite: od plesa i muzike do književnosti i slikarstva, da ne nabrajam. Također, da se bavite svim sportovima. Preko škole moći ćete da idete na pozorišne predstave svih vrsta u svim beogradskim pozorištima, a preko vikenda da idete na izlete u sva mjesta u koja poželite.Ja vam preporučujem da to koristite maksimalno, kao i ljetovanja na moru preko ljetnih praznika, koja će biti besplatna za odlične učenike. Od sutra počinjemo s radom i želim vam sve najbolje!" - otprilike tako on reče i ode sa cjelom ekipom.
- "Majko moja, gdje smo mi to došli, neće nas ni deseti dio završiti ovu školu!" - požali se neko u gomili koja je kuljala iz amfiteatra.
Nema komentara:
Objavi komentar