Crvena mladost (36-40)

- 36 -

Tako je bilo desetak dana, svaki dan su mi pokazivali nešto novo: putnička blagajna, prtljažna i espres blagajna, robna blagajna i na kraju stanična blagajna, pored onoga iz "čistog" saobraćaja.

- "Mili" - to je bio omiljeni šefov način obraćanja - "sad smo od svega po malo vidjeli od onoga šta se radi u jednoj željezničkoj stanici. Pošto si završio tek prvi razred to bi ti bilo dosta. Dođi sutra uveče da odradiš jednu noćnu smjenu i mi smo onda gotovi. Nema potrebe da budeš cjeli mjesec na praksi, mi smo ubrzano prošli ono što ti je bilo u programu. Ja ću ionako na godišnji odmor, a onaj koji me bude zamjenjiva neće o tebi voditi punu brigu kao ja. Ja nemam djece, pa pomažem rado vama mladima, da to nekako nadoknadim, a drugi nisu takvi, rade ono šta moraju i preko toga ni dek više. Svaka nova generacija je sebičnija, vodi brigu samo o sebi, valjda tako mora biti ili se meni starcu samo tako čini." - reče mi desetog dana.

Suradan uveče sam stigao na smjenu u devetnaest sati. Dnevna smjena je referisala pred šefom šta se događalo tog dana i šta je planirano za noć, a nova slušala i nakon toga potpisala primopredaju službe, što je šef Aco ovjerio svojim potpisom. U noćnoj smjeni su bili samo otpravnik vozova Pantelija Krneta i skretničar Jovica Tišma.

Kad šef ode Pane će:

- "Markica, što ti dođe u noć?"

- "Šef mi rekao da odradim jednu noćnu, pa sam onda gotov s praksom." - kažem.

- "Ehe, Jovice, noćas je sigurno noćna kontrola, gledaj de kada će i kud šef krenuti večeras. Ako ode u Gostionu, onda će biti s večera, a ako bude gleda televiziju onda će pasti u zoru." – okrenu se on skretničaru Jovici.

- "Kako god bude neću smjeti okom trenuti, a đavo me natenta da danas budem cjeli dan u vinogradu. Bira, poliva, zateza žicu, palio suvu palaminu. Još mi žena veli da malo odspavam, a ja ki proklet, ne ćedo, računa sam da ću odspavato ovdje malo na klupi kad prođe radni voz. Eto ti ga sad vraže, biće mi ovo duga noć." - ljuti se Jovica na samog sebe.

- "Ajde, ajde, ne kukaj, neće ti biti prvina!" -tješi ga otpravnik Pane – "Onda Markica kako ti se čini naš posa?" - sad se okrenu meni.

- "Zasad je dobro, valjda neće biti gore." - kažem.

- "Nijedan posao nije težak, ljudi su zlo, tu ti je problem! Eto, ti učiš za otpravnika, nosićeš crvenu kapu, po svim propisima za sve odgovaraš i sve ide dobro dok ljudi kojima zapovjedaš rade kako treba. A uvjek se nađe neka budala, pa zagorča život i tebi i drugima. A nemožeš mu ništa, jer pazi da ne prekrši propis, ali zato oteže, ne napravi dokraja kako treba, zabrlja nešto i stalno tjera nekakvu pravdu. Takvi su problem i u polju i u vinogradu i na željeznici i u fabrici, a prokleti zakon ga štiti. Ja sam sreo takvih, a i Vi otpravniče sigurno!" - ljuto će Jovica.

- "Kako da ne, imao sam jednog telegrafistu, niko ga nije u svoju smjenu ćio. Sve on radi, ali neće da uzme taster u ruke dok mu ne diktiraš, neće da pročita dok ne pitaš, a maltene za svako slovo je tražio potpis, stvori ti zbrku bez potrebe. Ako ga prijaviš, ne valja, ako ga pustiš da tako radi, ne valja, satereš se, zato bježi od vraga, najbolje je." - Pane odobrava Jovici.

- "Tako i meni jedan manevrista dok sam bio vođa manevre. Kažem mu: "Okači poluspojke, nemoj da idem za tobom, znaš da se to mora!" "Oću, bez brige!" odma će on. Naiđe šef stanice u kontrolu, on ni jednu nije okačio. Šef menie ribne pet posto, a njega ništa. Kažem šefu da nije tako pošteno, a on meni da ja odgovaram i da imam knjigu prijava i kad ga štiti onda neka i platim. I ja ga sljedeći put prijavim, a on se žali šefu da ga mrzim, da mu dajem najteže poslove, pa onda saslušavaju mene, ostale manevriste iz ekipe, i na kraju on dobije opomenu od Disciplinske i ništa, nastavi po starom. A ti Jovice trči opet za njim ili prijavljuj. Jebem ti taki posa!" - žesti se Jovica.

- "A sada, čujem, šef stanice neće moći sam kažnjavati nego dati samo predlog Disciplinskoj komisiji, pa šta ona odluči. Jebeš takvu kaznu, ako nije odmah za vruće rane, na licu mjesta. To se vremenski razvuče, pa nema efekta. To ti je kao da istučeš djete za nešto što je napravilo prošle godine!" - veli Pane.

- "Slažem se, ne valja tako! Odrapi ti njega na licu mjesta, pa neka on onda tjera pravdu na komisije i radničke savjete. Kod nas je na željeznici u izvršnoj službi sve jasno propisano. Prekršio si taj i taj član Pravilnika i gotovo, kazna, šta se tu ima mudrovati. Ako nije za to mjesto šalji ga đe može raditi. Kao što ova mašina mora izvršiti naredbu, tako mora i čovjek, nema mu druge. Nismo mi kancelarija, pa ako pogrešiš ti baciš papir i napišeš novi. Ne treba mješati babe i žabe!" - Jovica je očito ljut na neka zbivanja u poduzeću koja meni nisu poznata.

Naiđoše večernji vozovi pa smo se oko njih pozabavili, a kad oni odoše bila je skoro ponoć.

- "Sad do tri sata, do radnog, nema ništa, Jovice jesi li vidio đe je šef? - upita Pane, zjevnu i protegnu se.

- "Mora da spava, gleda je televiziju." - Jovica će sigurno.

- "Ajmo se onda ispružiti, on neće prije zore, šta ćeš ti Markica?" - pita me Pane.

- "Meni se ne spava, ja ću čitati." - kažem.

- "Dobro, ako primjetiš šefa odma nas budi!" – prikriči Jovica i ispruži se preko bunde na klupi u čekaonici.

Pantelija ivadi modru čojanu bundu iz garderobnog ormarića, savi je i položi na dvije spojene masivne drvene stolice te se namjesti u neki čudni poluležeći položaj. Crvenom kapom pokri oči da mu ne tuče svjetlo , umiri se i začas zaspa. Kroz šaltersko staklo vidio sam kako se Jovica u snu vrti na klupi u čekaonici, tražeći najzgodniji položaj. U prometnom uredu samo se čulo zujanje transformatora u blok uređaju, a sa perona je klapalo i žmirkalo neonsko svjetlo i udaranje u nj ovećih noćnih leptirina. U satu njihalici je neumorno klapalo ravnomjerni tik-tak.

Iz ladice otpravničkog stola uzimao sam pravilnike, lagano ih listao i opet vraćao na isto mjesto, gdje su bili uredno po brojevima složeni. Nešto prije jednog sata zazvoni poslovna linija, a Pane kroz san, ne otvarajući oči, reče:

- "Markice, javi se!"

Okrenem ručicu induktorskog telefona i dignem slušalicu, začujem glas telegrafiste iz Knina, Save Gagrice:

- "Kistanje, Benkovac, pišite depešu! Može?"

- "Kistanje, da može." - rekoh u mikrofon, skoro istovremeno javi se i Benkovac.

- "Ajmo, br.187 f: Svim staničnim blagajnama na mreži JŽ de Kontrola prihoda Beograd, Novi Sad, Zagreb, Ljubljana:

Prilikom dostave mjesečnog obračuna za mjesec avgust 1964.godine potrebno je popuniti za taj mjesec i obrasce K-217 i St-413 . Potpis: Direktor Petrović".

- "Šta je sad to?" - upita sanjivo Pane.

- "Depeša za staničnu blagajnu, nešto oko mjesečnog obračuna." - kažem.

- "Dobro, samo zapiši!" - doda on i opet zaspa.

Pisao sam u Telegrafski dnevnik kako je diktirao telegrafista Gagrica, a kad on završi dadoh mu potvrdu:

- "Br. 1427. Primio: Mažibrada, vježbenik."

- "Dobro Maži Brada, iz koje si škole?" - zafrkava se Savo.

- "Beogradske, Zdravka Čelara." - smijem se šali.

- "Vidićemo se najesen tamo, javili su mi da mogu vanredno upisati. Pa, kad dođeš u Knin javi se da se upoznamo." - reče.

- "Važi, dogovoreno, Savo." - kažem i spustim slušalicu.

Uzmem telegramski blok i prepišem depešu za šefa stanice i ponovo sve složim na svoje mjesto. Nasta opet duboka noćna tišina, izađem na peron i hodam lagano, nogu pred nogu, do kraja perona i nazad. U daljini, s obe strane stanice, vide se skretnička svjetla, a s tamnog neba žmirkaju zvjezde. Lagani noćnik svježinom mi umiva lice. A tad mi se učini da žmirka neko svjetlo na cesti i krivudavo se primiče staničnpm platou.

- "Sigurno šef, ko bi sad!?" - pomislim i požurim u prometni ured.

- "Pane, izgleda da dolazi šef!" - taknem otpravnika za rame.

- "Jebem mu vraga!" - skoči se on ki koza, bundu okači u ormar i razdvoji katrige, rukom protrlja oči i namjesti raščupanu kosu.

- "Jovice! Šef!" - viknem kroz šalter u čekaonicu.

Tamo se začu košmuranje i začas se Jovica pojavi u prometnom uredu, teško dišući, kao da je trčao od ulaznog signala.

- "Đe je!?" - kratko upita.

Na šljunku ispred zgrade začuše se koraci i limeni zvuk pri parkiranju bicikla, te zatim veselo zviždukanje i pjevušenje.

- "'Em ti, šta me zajeba! Iša je u Gostionu, samo ne znam kako je promaka. Vidio sam da gleda televiziju." - pravda se poluglasno Jovica.

- "Bravo Markice!" - potapša me Pane po ramenu – "Spasio si nas!".

- "Dobro veče momci!" - smješi se šef očima, brkovima i zlatnim zubom.

- "Druže šefe, sve je u redu!" - raportira Pane.

- "Ostavi, to ćemo poslije! Prostride Jovice novine na sto da se ne zamasti, donio sam pečenja." - pokaže oveći škartac na kojem je na pojedinim mjestima probila masnoća.

Stavi sve to na prostrte novine:

- "Jovice, doneside onu torbu s bicikla!" - tad zapovjedi.

Jovica skoči kao zec.

Sad je na stolu stajala pečena janjeća plećka, dvolitraš žutine i oveća štruca kruva iz Simine pekare.

- "Šefe, svaka čast! Mure li se znati koji je razlog!?" - pita otpravnik Pantelija.

- "Šta će ti razlog za janjetinu, eto, neka bude to što Markica završava praksu!" - nasmija se cjelim licem.

- "Mura da vam je dobro išlo!?" - nagađa Jovica i reže kruv na oveće kriške i janjetinu na krupnije komade.

- "Ogulio sam ih, nisu ni znali đe im je glava, a đe guzica. Išla me karta ka luda. Što god mi zatreba izađe iz špila. Za nevjerovati! A, i sami zante, kockarski dobitak nije dobro donjeti kući. Kažem krčmaru da spakuje janjetine, vino i kruv,a oni ako će žderati neka mu plate. Mislili su da ću s njima djeliti dobitak i ostaše otvorenih usta kad vidiše da to nosim ‘vamo." – smije se šef i cupka nogama.

- "A šta se igralo, briškula?" - pita pane kroz zalogaj.

- "Briškula i trešet za zagrijavanje, a onda smo pokerisali, nego šta!" - šef Aco bjelim činovničkim prstima štipka pečenje i smoči sa mrvicama kruva. Nešto mu se baš ne jede.

- "Šta je šefe!? Njeste gladni!? Vama je izgleda ta pobjeda važnija!" - mumlja Jovica dok vučjim zubima guli pleće.

- "Jese, Boga mi! Sit sam od pobjede. O tome će se danima pričati, a društvo će svakodnevno tražiti revanš. Pušti ću ih da malo čekaju, neće me viditi dok se ne vratim s godišnjeg odmora." - naslađije se šef na zamišljene razgovore i veselo namiguje, čas s jednim čas s drugim okom.

- "Jedi Markice, nema ljepše pečene janjetine od naše Bukovačke!" - nutka me Pane kad primjeti da se ja ustručavam i već se spremam završiti s jelom.

- "Ovo se mora pojesti, pa bar pukli! - kaže Jovica – "A to je istina, najljepša je pečena janjetina iz Bukovice, i najeftinija! Io sam i Bodulsku i Ličku i s Vlašića, Užičku i Crnogorsku, ma nema je do naše Bukovačke. To mura da je radi trave i vode, kod nas ti je uvjek sitna i mješana trava, a voda je da vid lječiš, a ovca pramenka, nikad debela, da joj meso ne guši lojuština." – hvali Jovica pečenje i zaliva veliki ždrokljima žutine.

Malo po malo, komadić po komadić, i ode janjetina, i kruv i dvolitraš žutine. Jovica smota prostrte novine skupa sa oglodanim koščicama i prosutim mrvicama, a Pane vrati Saobraćajni dnevnik na svoje mjesto:

- "Šefe, njesmo se ovome nadali, a Vama hvala na čašćenju. Revanširaćemo se već mi." - zahvali se Pantelija u ime svih nas.

- "Nema momci na čemu, zahvalite Fortuni, ona mi je bila danas naklonjena. A sad ćemo malko i raditi, idem pripremiti primopredaju, ti Pantelija znaš da ćeš me zmjenjivati dok sam na godišnjem, vodi računa da sve bude u redu." - krenu šef u svoju kancelariju.

- "Nema problema šefe, biće sve u redu šefe!" - spremno se uliziva Pantelija.

- 37 -

A tad zazvoni međustanični poslovni telefon. Pane se javi i dade dozvolu za radni voz.

- "Malo ćemo sada manevrisati, ima tri vagona za nas!" - mirno sopšti otpravnik Pane.

Skupa sa njim ispisao sam potrebne podatke u propisane dokumente i utom zazuja blok uređaj, a žuta polja se počeše na kontrolnoj tabli crveniti. Voz je ulazio na drugi kolosjek. Parnjača, 37-ca, veselo zapišta kod ulaznog signala i sve slabije stenjući stade ispred stanične zgrade.

Vozovođa i prvi kočničar siđoše iz službenih kola:

- "Dobra veče otpravniče, za vas tri G kola, evo ih odma do službenih kola, recite, kako ćemo?" - u dahu pita odeblji vozovođa.

- "Ostavi ih na prvi, pa lokomotivom kroz treći gurni ih na krnji kod magazina, uz rampu, pa onda lokomotivu istim putem vrati na čelo voza." - kratko će Pane.

Kočničar kimnu glavom i krenu ka mašinovođi i prenese mu plan rada. Mašinovođa je bio sišao s lokomotive i gledao nešto oko stublina.

- "Šta je Stevo, još se nije raspa tvoj šporet!?" - viče mu Pane, da nadjača stenjanje i buku.

- "Prije ćeš ti i ja nego ova trideset sedmica. Vozi i sad bolje nego "Kenedi". A ko ti je taj mali?" - pripreti mu majstor garavim prstom i upre ga tad na mene.

- "Vježbenik otpravnika. Neće valjda učiti za kočijaša ki šta si ti!" - cereka se Pane.

- "Dođi mali da vidiš šta je prava željeznica. Penji se gore!" - galami majstor Stevo da nadjača stenjanje u kotlu.

Popnem se gvozdenim stepenicama držeći se s obe ruke za žućkaste mesingane ručke, a on se pope zamnom:

- "Jeste li učili šta o lokomotivama?" - pita me majstor garava lica.

- "Jesmo, najviše o seriji 33." - dok mi se čelo od vrućine u kabini začas oznoji.

- "To je dobra kobila, više je za ravnicu, a ova moja koza, ona ti je rođena za brda." – poučava majstor na svoj način.

Ložač ubaci umah par lopata uglja u ložište i treskom ga zalupi. Izcvana se začuše dva duduga zvižduka usne pištaljke:

- "Nazad, lagano, stisni odbojnike!" – kaže Stevo, a ložač glasno ponovi.

Povuče rutinski ručicu pištaljke i ona pisnu kratko, a tada prebaci polugu za rikverc, a drugom manjom pusti paru u cilindre. Lokomotiva se trže i začu se škripa odbojnika i zatim lupa kvačila. On prebaci polugu za vožnju napred i sačeka dugački zvižduk kočničareve pištaljke, pa zatim pusti paru u cilindre i kad začu od ložača, napred, može", pusti da lokomotiva zašlajfa i naglo krene napred vukući službena kola i tri vagona za sobom.

Kad pređošmo skretnicu začušmo kratko ubrzano zviždanje i majstor Stevo zaustavi lokomotivu i prebaci polugu za vožnju unazad, sve gledajući kroz čađavi prozorčić sa strane. Kad se začuše dva duga zvižduka, pisnu kratko i glasno povika:

- "Nazad!", a ložač ponovi.

Smanji paru i uklizašmo na prvi kolosjek, stade na znak signala "stoj" iza skretnice, a kočničar skoči s papučice vagona, otkopča ih i doviknu:

- "Idemo sad kroz treći, pa ćemo ih gurnuti do magazina, na krnji." - podiže lampu i zazvižda dugo.

Kad smo prešli skretnice lokomotiva stade, sačekamo da se skretnički signali okrenu i pokažu vožnju na treći kolosjek:

- "Može nazad!?" - upita mašinovođa ložača.

- "Može, eno ga, daje lampom znak." - veli mu ovaj.

- "Idemo nazad!" - kaže mašinovođa, pusti paru do kraja, lokomotiva zašlajfa u mjestu pa skoči ki koza punom brzinpm nazad i protutnja pored stanične zgrade kroz treći kolosjek do usjeka na ulaznoj strani stanice, uspori i stade, sačeka okretanje skretnica na prvi i tada lagano krenu do ona tri vagona gdje je čekao kočničar, te ih gurnušmo na magazinski kolosjek do istovarne rampe, pa se vratišmo opet na čelo voza na drugom kolosjeku.

- "Šta ti se čini, a?" - pita me mašinovođa Stevo.

- "Dobro je, ljepo, nema šta!" - kažem oduševljeno.

- "Ovo je najednostavnija i zato najbolja mašina šta je dosad čojek izmislio. Ima dušu. Ki čeljade! Vozim ja i dizelku, vozio sam i električne, ali s ove ću ubrzo u penziju. I ona će izgleda sa mnom. Kod dizelke i električne kad se pokvare: sjedi, čekaj i plači. A kod ove uzmem macu, klješta i žice i začas popravim. Nestane uglja, uzmem sikiru i uz prugu nasječem drva, nestane vode, uzmeš sić i na prvu seljačku gusternu i naliješ u kota. Ona, jadnica, nema tajni, sve ti je jasno ki na dlanu, a Bože me sačuvaj dizela i električne, sami šrafići i gumice, creva i kablovi, ma jebeš sve to. Ovo treba usavršavati, a ne tamo bacati pare." - raspriča se majstor.

- "Hvala na vožnji i poduci majstore!" - kažem silazeći.

- "Nema na čemu sinko. I meni je bilo drago kad sam bio mlad kao ti da sve vidim." - mahnu mi garavom rukom.

Vozovođa se pope u službena kola i otpravnik Pane da znak lampom za polazak. Majstor Stevo zazvižda "i,i,i;ii;iii;", tridesetsedmica zastenja, a onda se kvačila počeše zatezati uz pucketanje i škripu, i voz krenu. Dugo sam gledao za bjelim dimom punim crvenih varnica, iskrica kao od svitaca, u toj ljetnoj noći.

- 38 -

A tada poče zvonjava telefona i davanje odjava, dozvola i analiza za radničke jutarnje vozove iz Knina i za Knin. Kad i oni prođoše popunim svoj Dnevnik prakse i šef Aco potpiše sa dodatom pohvalom i stavi okrugli stanični žig.

- "Eto, Mili! Vidio si dosta toga, to ti je dosta za početak. Zapamti jedno: posao je posao, tu nema gledanja kroz prste, tu se ne smije biti bolećiv, a ljudski odnosi su nešto drugo. Nikad to dvoje ne mješaj. Mi smo se noćas častili, ali to ne znači ako su Pane ili Jovica nešto pogrešili da ću im oprostiti. To i oni znaju. Kad zapovjedaš moraš iza toga stajati sa znanjem i odgovornošću, a tako je i kad kažnjavaš. Za posao si ti čin, komandant, tako i trebaš raditi, a kad potpišeš primopredaju ti postaješ čovjek i družiš se s kim te volja. A sad ljepo odmaraj do škole, pa ako Bog da, opet ćemo tako dogodine u ovo doba." - pruži mi šef desnu ruku na pozdrav.

- "Hvala šefe na svemu." - prihvatim mu ruku, pozdravim se sa Panom i Jovicom i preko Martića zaseoka krenem kući. Na po puta sunce mi udari u oči s vrha Promine, zakišem i oči me zapekoše, a suze same krenuše niz lice.

- "Sretna ti noćna smjena!" - zaželih sam sebi i pruži korak da zaboravim na grop u grlu.

Iz dana u dan je sunce pržilo.

- "Sve izgore, eto ti ga vraže, žali Bože našu muku." - reče mater tarući znoj sa čela i sjedajući na tren u lad ispod murve pred kućom.

- "Šta ti tu možeš, neće ti sekiracija pomoći." - kažem joj odlažući pored sebe neku knjižurinu koju sam čitao.

- "Bjelo slabo rodilo, evo i kuruz izgore, a vinograd se sav zapalijo, lišće po lozi sve požutilo ki da je mrtva jesen. Janjcima pala cjena, mukte i' dali. Ža mi truda, kako se čojek ne bi sikira!?" - nastavi ona svoju jadikovku.

Cvrči se deru po granama bajama, pilaju li pilaju živce, a u daljini zrak od jare treperi li treperi. Gledam, mater omršavila, koža na licu joj opaljena suncem kao i ruke do mišica. A oči joj otegle od nespavanja.

- "Šta sad ne prilegneš do popaska, odmori se malo." - rekoh joj zahvaćen nježnošću.

- "Vrag mure zaspasti po ovoj vrućini. I nući budem zgoljna voda, budem mukra ki da sam se kupala u Vravotkinji, pa sam umornija kad ustajem nego kad lježem." – brani se ona.

- "Daj da ti birkam "uši"." - skidam joj povezaču i stavljam joj glavu u krilo. Ona se namjesti da je kamen ne žulja.

- "Ajde, otkad ti ode niko neće da mi birka. Rosu i Dušku nikako nemugu nagovoriti. Neće "kujetine"." - opušta se u mom krilu.

Prstima joj lagano prebiram kosu, na mjestima zaljepljenu od znoja i snjeti iz žita, ona diše mirno i opušteno, ki da spava.

- "Majo, pa ti imaš sjedih, ovdje oko ušiju!?" - čudim se ja.

- "A šta si mislio, njesam ja više mlada. Četrdeset mi je godina." - smireno će ona.

- "Je mi to neka velika starost, četrdeset godina!" - nedam joj za pravo.

- "Za mene i ovake, šta puno rade iz dana u dan, rađaju djecu i odgajaju, to je, Bogami mi dragoga, puno, itekako puno." - tužno će ona.

- "Kako tvoje srce, jel' sad zalupa?" - pitam je za staru boljku.

- "Eh, zna i te kako! Svarim čaj od šipuraka, uzmem kocku cukra i vode i stavim mokru krpu, pa prođe." - iznese ona svoju terapiju.

- "Pa šata kaže doktor, jesi li mu išla?" - pitam je i ujedno opominjem da olako ne shvata te kontrole.

- "A šta će mi reći: manje radi, ne sikiraj se, jedi ovo i ono, ovako i onako se ponašaj, a ja ne vidim od toga neke koristi, niti tako nešto mugu sebi priuštiti. Dok dura, dura. Samo da mi je sve vas na put izvesti, unda me nije briga." – opušteno priča kao da se govori o krpanju gaća.

- "Nemoj tako, trebaš se pripaziti! Nije se stim igrati, a ti si još mlada." - ne dajem joj za prvo i neprestano joj prstima prebiram kosu.

- "Taki je život sine. Gledam te vrepce na bajamu, izlegu se tići, stalno pište, a mater i ćaća im svaki čas nešto donuse, ili ‘ranu ili vodu, a kad odrastu tuku se šnjima na avliji, sviju svoje gnjezdo i zaborave na roditenje. Ništa nije drukčije ni kod ljudi. Valjda tako mura biti, Bog zna." - mirno će ona.

- "Pa, vidš li da babu Anku svi pazimo, ništa joj ne fali, što nama to i njoj." - kažem joj.

- "Prošla su ta vremena! Vi odošte u grad, tamo ćete živiti i poženi ti se, dobiti svoje brige, a mi ćemo ođe ostati stari i sami, žedni i gladni, stahovati za vas i za sebe. Vidim ja, nema više toga što je bilo, da se djeca staraju o starim roditeljima kad onemoćaju. Mulim Boga da ne zaležem od bolesti, nego da me na ma' prekine, da ne mučim ni sebe ni vas, ni druge oko sebe." - nastavlja ona smireno.

- "Pa, ako bude trebalo prećete i vi u grad. Brinuće neko od nas o vama, ili svi pomalo, skupa." - tješim je.

- "Ti to sad govoriš, drukčije će biti kad se danas šutra oženiš. Imaćeš djecu, ko zna kakve će ti naravi biti žena, kako ćeš i sam živiti, a još da ti na teret panemo i mi stari.A ja nemugu sebe zamisliti da živim u gradu, u četri zida, u unom tjesnacu. Diviju mačku ne mureš pripitomiti, a ako je staviš u kavez una će brzo crći.Tako ti je samnom i sa ćaćom ti, mi smo naučili vako. Draža nam je pura i varenika i ova sloboda, nego da nas pitaš medom i svim delicijama, a zatvoriš u četri zida." – ne odstupa ona od svog životnog stava.

- "Živ čovjek na svašta navikne, pa bi i ti i ćaća, ako do tog dođe. Viđam ja po gradu seljačke žene, starice." - ne dam se ni ja.

- "Njima je to ki da su žive zakopane. Pričale su mi neke što su tako išle, pa se Bogami vratile. Kažu mi: "Svaka čast i sinu i snaji, i unucima, sve ih volm ki oči u glavi, pazili su me, ništa mi nije falilo, ali me nešto stalno gušilo, sve više iz dana u dan, i murala sam se vratiti.Tamo sam bila teška sama sebi, a otkako sam se vratila lepršam ki tica." Stari smo mi za take promjene, ova sirotinja i divljina nam se okamenila u kostima i neda se savijati, puklo bi to. Sve je ovo nuvo tako brzo došlo, brzo se izmjenilo za nas, ne mure to naše biće prokuvati." - na tenane će ona.

- "Ima vremena, vidićemo šta će biti, još je rano misliti o tome." - odlažem konačno rješenje problema.

- "A ti kad se budeš ženio, traži sličnu sebi, koja zna šta je selo i grad, neku iz našeg kraja od koje se nećeš stiditi niti una od tebe. Nađeš li neku građanku, kad tad će ti prigovarati, o tome đe si se rodio, kako su tvoji živili ili nešto slično, pa neće ni biti svjesna koliko te to mure zapeći u duši, a poslije se ti ožiljci ničim nemugu otrati. Ti ćeš joj vratiti na sličan način, i eto ti belaja, nema tu više sreće. Patićeš i ti i una, a ljudi se ne žene da pate, nego da rađaju djecu, da jedno drugom pomažu i da se čuvaju međusobno. Vidiš, djeca ki tići odrastu i odu iz gnjezda, ostaješ sa svojom ženom da djeliš dobro i zlo. Nemuj se zaletati, sve što je brzo to je i kuso." - sad me poče svjetovati.

- "Ko zna, možda mi se svidi i koja Bunjevka." - zafrkavam se ja.

- "Ma neka je, samo neka je iz našeg kraja, iz kamena. Eto, Kata Šukićeva, šta joj fali, žena na svom mjestu da joj para nema. Ja ti govorim o krajevima i naravima i običajima. Boća Marketin se oženio Slavonkom, Srpkinja je,ma se na sve gadi.Te nema zahoda, te ne mure una jesti janjetinu, te joj smetaju kokoši po avliji, te zaostalština, te nečistoća, ovce , janjci, i ko zna šta ne. A strina Zlatka kaže da je bila u selu đe se una rodila, kod njenih roditelja, i kaže da ima blata za manje kiše do koljena, neki zahod u dvorištu slupan od par trulih daščurina, smrdi gore nego naš đubar, pola sela pijano od ranog jutra, gnjilež svuda okolo, a una se ođe pravi važna ki da je dama iz Pariza. O tome ti ja govorim. Ođe narod ima druge običaje, jednostavne i skromne, pa ko nezna ili neće da razumije, tumači ih na pogrešan način." - sada ona obrazlaže svoje razloge.

- "Dobro majo, ko zna šta će biti!? Ima dosta vremena do moje ženidbe." - velim joj.

- "Eto tako, pričamo. Brže će to doći nego šta sad misliš." - diže ona glavu iz mog krila i zaveza povezaču – "Idem staviti robu da se kiseli, večeras kad zaladi muram je oprati." – doda.

- "Moje nemaš ništa, sve je oprano i čisto." - kažem joj.

- "Lako je meni za tebe, bićeš ti dobar svojoj ženi. I trebaš joj pomagati u svemu, nije ti dušmanin." - reče i zamače u kuću.

- 39 -

Uzmem drvenu vidru i sićem iz gusterne nalijem u nju vode, a tada uđoh u jaru i istjeram ovce na pritorak da se izbrabonjaju prije muže. Ona iznese prljavu robu i ubaci u vidru i nasu šaku šode i tada promješa prakljačom, a tada vidru prekri periljom:

- "Da ne zabure glavu ovčine, otrovale bi se." - kada se pravda radi prešnih paralelnih poslova.

Tad uze oveću teću i ode u pritorak pomusti ovce. Gledam je kako laganim korakom gazi preko avlije i mislim se:

- "Kakv je njen život, od zore do mraka je na naogama, nikad odmora, spava u letu, sedmero djece rodila i uvjek je dobre volje, nikad glas ne povisi, akamoli da zaviče, fizički radi teže i više nego ijedan muškarac. A o svakom više vodi računa nego o sebi, a opet je prva na udaru, za sve kriva i od nje se traži da rješi i nemoguće stvari. Sve daje, a malo joj se toga vraća. Bože, šta je drži, šta joj daje taku snagu!? Je li to njeno nesebično davanje i sreća djece i familije, uspješno napravljen neki poslić ili neka sitnica, šta li je? Da je otvoreno pitam ni sama nebi znala reći, lakonski bi rekla: "Svaka je mater sretna kad vidi da su joj djeca napredna i valjana, zdrava i sretna." -, a o sebi opet ni rječi. Bože, kako joj se možemo koliko toliko odužiti?"

Izađe ona iz pritorka pažljivo noseći pomuženu vareniku i odnese je u vatrenu kuću:

- "Kreni ih sad u Smreke."

- "A Bećara i kravu?" - pitam.

- "I nji tamo, manje će i' gristi muve u kuvinu." - obrisa ruke o travežu.

- "Predveče ćemo ja i Milan na Krku, lovićemo ribu, treba li ti još šta?" - pitam je.

- "Samo idite, ja ću pripremiti tavu." - smije se ona.

Nešto Stevo, nešto Braco, pa ja uspjeli smo kompletirati običnu udicu, bambusov štap od četri metra, najlon, šur za plovak i prave fabričke udice. Dok njih nismo nekako nabavili Stevo ih je pravio od jamčarica, klještima i turijom trojanglom, pa smo slab ulov uvjek pravdali lošim udicama, a kad se tako i poslije nastavilo s novi udicama, onda smo izmišljali druge razloge, od prilike do prilike, ki i svi ribari ili lovci, a glavni razlog je bilo naše nestrpljenje i još više neiskustvo. Milan je po ugledu na nas to sve isto nabavio, a da se ne bi svaki puta nateza oko odlaska na Krku sa ukućanima, koji su se bojali da mu se tamo nešto ne desi, vodeći se logikom: "Mlado- ludo, svašta im pane na pamet, mugu se utopiti, kada uni slušaju šta im se kaže, šta im mi govorimo." I tako rješio taj problem, tim više šta smo išli predveče, a nisu znali da je Krka toplija tada nego usred dana i kupanje nam je u to doba bilo ljepše radi manje temparaturne razlike zraka i vode, a nama ionako nije bilo do sunčanja i preplanulog tena, kad smo ionako išli po cjeli dan goluždravi i već bili preplanuli od sunca.

I tako, pred zalazak krenemo nas dvojica u ribolov.Zaprtili se štapovima, a u džepove natrpali kiselog kruva i stare pure, kao i posebno komadićak sapuna, onoga šta se roba prala. Gujana i rakova naći ćemo uz vodu, pa ćemo isprobati koji mamac toga dana najbonje ide.

- "Ih, šta bi volio da ponekad nešto ulovimo, da nas više ne zafrkavaju!" – izleti Milanu.

- "I tebi su rekli da tava spremna čeka!?" - nasmijem se.

- "Dašta!" - okelji se i on.

- "Oćemo li na Donja pojila?'- predlažem mu.

- "Aha, tamo ćemo se najprije okupati, pa kasnije zabaciti, mirno je, moglo bi biti nešto, valjda će, osjećam, biti večeras sreće." - nada se Milan.

Nad Brinom nas dočeka poznati vidik, uvjek isti i uvjek nov, duševno. Ni daška vjetra, a u Krci se oslikava plava boja neba. Jablanovi oko Manastira liče na ukočena koplja šta streme nebu, a voda u Ritu mirna i teška ki ulje. Mrtvu tišinu poremeti samo naše škaljanje po Čučevskom putu i zapinjanje trstike o grane zelenike.

Skinemo trike, svučemo sportske gaće i majce i ostanemo u kupaćim gaćicama. Šutke zagazimo u vodu na pjeskovitom djelu obale i pokvasimo se. Krka je ki Krka, ledena, ali nama je bila baš kako treba, prozukla od dnevne žege, dok se čak uz Bunjevačku luku dizala i izmaglica, označujući da dan prelazi u noć. Zaplivamo do sredine rjeke, matice,i na tenane, guštajući, vraćamo se prema obali.

- "Divota, ne bi nikako ni izlazio!" – Čita mi Milan misli.

Uzmemo onaj sapun, nasapuna jedan drugoga od glave do pete, pa opet u vodu. I tako, sve dok se nisu pojavile zvjezde, a onda obrišemo kosu majcama, odvijemo najlon, namjestimo šur, zataknemo komadićke pure na udice, kao prvim mamcem, zabacimo, sjednemo i čekamo. Oko nas se čuje samo šum krila vodenih leptira, kroz ševar se začuje i pljeskanje ribe, što se nešo dalje od nas izbacuje iz vode.

A onda se Milanov štap poče polako ljuljati, hoće neće, a onda naglo šur potonu.

- "Evo je, polako Milane, drži štap i polako, polako ga podiži, koračaj unazad." - govorim mu i zagazim u vodu gdje bi trebala izaći riba na udici.

- "Na uduci je, osjećam kako trza!" - puše promuklo Milan i polagano podiže štap koračajući unazad.

- "Samo polako, mora da je dobro zagrizla, šur je stalno pod vodom." - promklo mu dodajem.

A tada je ugledah kroz bistru vodu, otima se očajnički, ali klizi prema obali kako je Milan vuče najlonom. Uhvatim najlon ljevom rukom, dok je desnom zgrabim ki klještima iznad repa i izbacim na obalu:

- "Naša je, dobar komad!" - vičem sav sretan.

- "Mren, oko pola kila, uh, dobro je!" - i Milan je prezadovoljan – "Mile, pazi, i tvoja trstika mlati ki luda!" - prekine me kad zaustih da nešto kažem.

Sve ovo bacimo na ledinu, zgrabimo moju trstiku i po nategnutom najlonu osjećam kako se riba bori. Kao maločas Milan lagano povlačim trstiku koračajući unazad, a Milan zagazi u vodu i čeka da je privučem, pa odjednom, mačjim pokretom, izbaci je na ledinu. Riba skače po travi i zjeva li zjeva. Skidamo ih sa udica, stavljamo opet puru kao mamac i zabacujemo udice.

- "I tvoja je mren, nešto manja od moje, ali je dobar komad." - veli Milan.

I tu je veče krenulo. Ulovili smo po pet šest komada, sve na puru i svi su bili oveći.

- "Ih, da nam je blinker, vidi kako večeras riba igra." - zaželi Milan.

- "E, blinker, onda bi i danju mogli loviti pastrvu na Brzici. Gleda sam Ivicu Dese Milovidine, zabaci, vuče i svaki drugi zabačaj je ona pjegava pastrva. Lako je onako." - želim i ja blinker.

- "Nabaviću ga jednog dana, kud puklo da puklo!" - zavjetuje se Milan.

- "Ajmo mi kući, ko zna koliko je sati, misliće da smo se utopili, znaš ti njih." - opomenem ga.

- "E, boga mi, pržiće je noćas, koliko da je sati!" - smije se Milan – "To je radi one tave."

Od sreće i uzbuđenja izletišmo uz Brinu za čas, zastadošmo na vrhu Brine i iz sveg glasa zapjevašmo:

- "Krko vodo ljepotice,

Zlatna žico Bukovice..."

Ispred naše avlije, pod velikim bajamom, stariji su sjedili, a dječurlija skakala okolo ki jarad, igrajući svoje igre.

- "Đe je ulje, đe su te tave!" - viče Milan iz daljine.

- "Boga mi, nešto su ulovili!" - okelji se baba Marica.

- "Biće za mačku, ne vredi kaljati tavu!" - ruga se Ile.

- "Aha, za mačku, gledaj!" - istrese ulov na kamenu ploču Milan iz zavezane majce.

- "Evo ribetine!" - istresem i ja svoj ulov.

Gledaju oni i ne vjeruju.

- "Boga mi ste majstori. Svaka čast! Ajte Rujke, čistite i frigajte, ne mure riba na ovoj vrelini čekati." - šalje ih baba Marica.

To je bilo, prvi put kad je Zaseok na Vlaci zamiriša na prženu ribu ulovljenu u Krci od njegovih stanovnika. I dugo, dugo je mirišalo u večernjim pričama oko ognjišta zimi ili ispod bajama ljeti.

- 40 -

Približavalo se Priobrženje, vrućina i suša nisu popuštale. Bajami skoro ostali bez lišća, a oni listovi na vrh grana koji još odoljevaše, žutili su se ki limun. Kuruzi su sazorili prije vremena, trebalo je ono malo slamice s pokojim sparušenim klipom pokupiti s polja, slame radi, i čekala se prva kiša da bi se mogli, malo omekšali od vlage, požeti. Inače, ovako sparušena stabljika je pucala na dodir ruke.

Na bunjevačku Veliku Gospu pade nekoliko kapi kiše, noću počeše tada padati rese, pa ja, mater, Rosa i Duška podranišmo dvije tri zore, požešmo kuruze i dovezošmo ih karom na Guvno. Baba Anica se premjesti iz avlije, ispod murve gdje je povazdan sjedila, u Guvno ispod isto tako velike murvetine, i polako, čas sama, čas sa svima nama, čemunjati one jadne paletke.

- "Neće biti ni za sjeme, koja muka i trud, a vidi, ovo je najveći!" – pokazivaše ona svakome ko najiđe onaj najveći klip kuruza, što ga je držala do nogu među komušinom, a koji bi za rodnih godina bio već odavno dat prasadima.

Dođe i Braco iz Beograda na par dana do početka škole, vitak i vječito osmijan. Gleda ga mater, a srce joj igra i lice svjetli. On je izrasta, zamomčio se načisto, htio bi biti ozbiljan, ali ga izdaje sjaj u očima i smješak na karaju usana. Dođe i Stevo Jolin iz Maribora, crnopurasto mu lice pobjelilo, kovrče na glavi mu uredne i već u govoru pomalo zanosi po slovenski. Njih dvojica su po cjeli bogovjetni dan vodili neke svoje razgovore, koje bi namah prekinuli kad bi se neko od nas priključio, pa nastavljali nešto drugo, šta je bilo i za naše uši.

Milan Ilin se sprema za Gimnaziju u Knin, a Jovo Jolin se hvalio kako ide sa ćaćom u Gospić gdje će ići učiti za građevinskog tehničara, mada smo svi, pa i on, znali da će ići u školu učenika u privredi za zidara i da je Jole isposlova nekakvu stipendijicu za njega u svom poduzeću "Lika". Eto, znao je i on da mi to znamo, ali Jovo nebi bio Jovo, da nešto ne preuveliča sebi u korist, a mi smo odranije naučili da njegovo upola umanjimo i tako dolazili do približne istine. Nije smetalo nama, nije smetalo njemu, pa niko od toga nije pravio neki problem.

Dušan i Stevo su bili u vojsci, a Duca je već radio kao milicioner u Lovranu, tako da za sajam ove godine neće dolaziti.

Kao svake godine uveče smo otišli do Manastira, lunjali okolo gledajući kola ispred porte, gužvu u crkvi i ispred nje, gdje se od starijeg svjeta nije moglo ni blizu prići, slušali guslare kod Vrela i diplare na zidiću do Rita, ispod čempresa. I ove godine je bilo dosta svjeta iz daleka, po robi smo razaznavali Ličane, Krajišnike, Donjane iz Kotara, Petropoljce, Bunjevce iz Promine i od Petrova Polja, a bilo ih je dosta i u gradskoj nošnji. Iz godine u godinu bilo je naroda sve više i više. Svi će oni sutra prijepodne izaći na Raskršće, u Kistanje, i već smo računali da će i tamo biti velika gužva.

Đuro Maričin, sav oznojen, probijao se kroz tu gužvu za svojim poslom, javio nam se u prolazu, dajući znak da ne zna đe mu je glava, i začas se izgubio u vrevi.

Kad nam dosadi, oko ponoći, pođošmo kući i penjući se lagano uz Brinu svi se složišmo da će sutra biti strahovita gužva i da će doći dosta svjeta izdaleka na sajam, te se dogovorišmo da tamo krenemo svi skupa odmah poslije ručka.

Tako i bi. Dozivajući se preko avlijskih zidova, okupimo se na Ravnici i kolektivno krenemo u Kistanje, na Raskršće, gdje se održavao Priobrženjski sajam. Ćaća, Jole i Ile su bili jutros, prolunjali po Placu da vide kakva je ponuda stoke i kakve su cjene, popričali s poznanicima, saznali šta se dešava po svim krajevima Bukovice, Like, Promine i Kotara, pa poslije ručka prilegoše do popaska. Mire i Maćera sa djecom će po popasku krenuti da se sretnu s rodbinom, a Đuro i Ljubera će takođe povesti djecu, viditi mnogobrojnu rodbinu i svakako zaigrati u kolu. Stevka će sa svojom Ljubom mitriti momke, sresti rod i čuti po koju o ovome i onome, o ovoj i onom. Đed Ćilit, baba Anica, baba Pera i baba Joka će pod bajam u ladovinu i prisjećati se prošlih Priobrženja, a Ruža Ilina, Ruža Marišina i Sava Jolina će se po običaju baviti sa savakodnevnim poslovima kao da nije svetac. One ne slave ni crkvene ni državne praznike, niti bi se ko sjetio da to pravo i njima pripada.

Od našeg buljuka formira se nepravilna kolona, napred su išli Stevo Jolin i Braco, za njima ja, Milan i Jovo Jolin, a Rajko Jolin je kaska iza nas, potrkujući, da uhvati korak s Jovicom, no ovaj mu je vješto sjeka put i drža ga korak dva u pozadini.

- "Sreću ti vrag odnjo, ajde kući, šta ćeš ti na sajmu.!" - zakida se na njega Jovica i preti mu lažnim pokretima da će ga klepnuti po ćiverici, a Rajko samo zastane i kočperno mu vraća:

- "Samo provaj, vidićemo ko će izvući deblji kraj, a sigurno ćeš i od babe Pere dobiti matrakom, kad joj kažem.!"

Rado bi mu Jovica održao lekciju, ali je crnopurasti Rajko, iako tri godine mlađi, dorasta, iste je visine i snage kao i on, a još bi zasigurno dobio i podršku od babe Pere, a on dobro zna koliko na njenoj štapini ima vržova, pa mu ne preostaje ništa drugo nego da simulira.

Oko Placa i na njemu nije bilo skoro nikoga. Tamo u jednom nugliću, ispod zida, u ladovini, skupilo se nekoliko bravčadi, a do nji na kabančini spava brkati Erveničanin, dok mu žena sjedi uz glavu, i kroz polusan mu tjera muve s lica. Čekaju lad, pa će neobavljena posla cjelu noć nazad u Ervenik. Usput će on breštimati, sve svece po redu u crkvenom kalendaru, a ona će idući iza njega dva tri koraka, krstiti se krišom i šapćući moliti Boga da mu kletve ne uzima zaozbiljno, ta mora iskaliti bjes na nekome zbog bezobrazno niske cjene i slabog otkupa janjadi, što mu nudiše jutros nakupci. Bolje je da se ljuti na Boga, on je velik i oprostiće, nego da je drvenom toljagom rascopa bezobraznom nakupcu glavu, pa da sad stenje načetih rebara u pržunu.

Dolje, nešto niže od Vasiljove i Tošine kuće, već je počinjala gužva. Od Raskršća su momci izvlačili cure u "šetnju" i nastojali ih namamiti na stranu od glavne ceste, da na miru iza nekog grma kupine ili smreke popričaju o ljubavi, ali im izgleda, u ovo doba za sunca, po dnevnom svjetlu, nije nešto išlo po planu, pa su se prebacivali na desnu stranu i vraćali nazad ka Raskršću. Istovremeno, u desnu stranu ceste ili glavne ulice, slivali su se u glavni tok pridošlice sa strane Rudela i bočni tok od Martića kuća i to sve skupa nabijalo se u centar kod crkve Svetih Ćirila i Metodija. Braco i Stevo se u toj gužvi izdvojiše od nas ostalih sa nekim svojim drugovima iz osnovne škole, a ja , Milan i Jovica nastavišmo kako nam dozvoljavaše ustaljeni red, dok je Rajko uvjek ki krpuša sljedio Jovicu u stopu.

Već od Mlinice su sa strane ceste bili poredani karovi sa bačvama vina i rakije, suvim smokvama i čantrunima, jabukama petrovačama,zelenim smokvama i šipcima, ranim grožđem, a malo niže, prema Raskršću, se prodavala limunada, narančada i kokta, bomboni svih mogućih vrsata i boja, a na samim pijačnim kamenim tezgama su bili izloženi razni alati ručne izrade, gaće i odjela, košulje, pa i voće, sokovi i bomboni, suvi kolači i sladoled, a posebno raznovrsne pozlaćene i posrebrene đinđe. A na samom Raskršću, između Ćakićeve piljare i Spomenika borcima NOR-a, zadružne Gostione i Cvjetkovića kuća igrala su kola. U ovo doba dana sve su to bila kola od početnika i drugorazrednih igrača i igračica, a pravi će se pojaviti predveče, a ovi sadašnji će što od umora što zbog neznanja stajati sa strane i učiti kako se to radi.

Kod Špinje, prekoputa Pošte, sretnem kuma Dulu s Kule, izljubimo se, a on će:

- "Ja u Beogradu, ti u Beogradu, a ođe se moramo sastati. Šta ne navratiš kod mene, ja sam u Malom Mokrom Lugu kod brata Obrice. Tamo on ima kuću."

- "Kako da te nađem kad ne znam adresu. Sad mi je daj, a daću i ja tebi svoju, pa ćemo se neći tamo." – pravdam se ja, a nisam ni znao da je on u Beogradu.

Utom se stvori Milan Kljujić, slikar iz Mokrog Polja, a Dule će:

- "Ajmo se uslikati!"

- "Nego šta, tu sam, stanite tu uz Spomenik ili još bolje čučnite, eto gotovo." - spremno obavi posao slikar,čija je teritorija djelovanja, po nepisanom pravilu ceha, bila od Knina do Benkovca, a nema sela ili čovjeka u Bukovici kojeg on nije slikao radi dokumenata ili u svadbi ili nekom drugom prilikom, obično prilikom velikog slavlja. Sa svojim sportskim biciklom, sportskom torbicom i fotoaparatom zalazio je u svaki budžak, nema mjesta đe nije bio, a poznava je svakoga i svi njega..

- "U petak su vam slike gotove." - reče i ode dalje za poslom. Grmilo-sjevalo, on je tu bio na pazarni dan u petak, pravio nove i djelio izrađene slike iz svoje male sportske torbice.

Javi se ovome, javi se onome, dvije tri rječi, pa nas razdvoji gužva, a onda naiđe drugi i stalno tako. Bili su tu ujak Mile Štrbac-Mjerkač i ujna Joka sa djecom, malim Dušanom i Jelenom,ujak Slavko i ujna Manda sa djecom Nevenom, Mirkom i Mirom,tetak Đuro Šuša i tetka Ruža iz Nunića, braća od tetke Mande iz Rudela Jovo, Mirko i Milan, tetka Sava iz Bezbradica sa ćerima Mandom i Maricom i sinom Špirom, i još puno, puno bliže i daljnje rodbine. Neke sam poznavao, neke vidio prvi put, za neke čuo, neke poznavao po obličju ćaće ili matere, a tako i oni mene, a za neke ću pitati ćaću ili babu da mi razjasne ko su i šta su nam, kakvi smo to mi rod.

Kako meni, tako se javljaše i Milanu, a onda mu naiđe brat od ujaka Milan Burza iz Radučića, te ujaci Jovo i Dane sa ujnama i on se morade njima priključiti. Jovo Jolin se izgubio sa braćom od tetke Janje iz Krneta u Polju, Braco i Stevo su se još ranije od nas odvojili, tako da začas osta sam. Samog u toj gužvi, gdje se nije normalno moglo ni na jednoj nozi stajati, uhvati me želja da se maknem, sva ta gužva, žamor, vika i varica mi se smuči i ja u trenu odlučim da se vratim kući. Sunce je zalazilo, sjenke bježale na istok, a ja disah punim plućima dok sam laganim korakom išao preko Perićinke našim kućama.

- "Srećo, šta si se ranije vratio, đe su ostali?" - pita me mater.

- "A šta ću tamo, vidio sam šta ima, kako je i nemam više razloga tamo biti. A ostali, razišli se, neko tamo neko onamo, Bogme mi se nije dalo još i njih tražiti." - rekoh joj, pa joj nabrojim koga sam sve vidio i ko ih sve pozdravlja.

- "Ima li gužve?" - raspituje se ćaća.

- "Dosta, ne može se proći normalno." - kažem.

- "Ne čudim se mladosti, tu je da se mirita, igra, ali kad vidim une babetine i starce, nije mi jasno šta uni rade tamo." - zakrenu glavom ćaća.

- "Neko to voli, cjelu godinu će o tome pričati!" - opravdava mater drugačiju narav.

Presvučem se, zakalam ovce i krenem ih u Smreke. Nema zvjeradi, neka tamo budu cjelu noć, a onda se vratim, sjednem na zid Guvna i osjećam svim bićem kako suton pada. Misli mi se roje, slažu u niske i u duši mi se rodi pjesma. Zapisah je na prvi komadić papira i bacim ga u kufer.

- "Moraću to jednom prepisati u neku svesku i srediti te papiriće." – u mislima zapovjedim sebi, a duša mi tad posta lagana ki perce, odletila bi u ovom trenu ko zna gdje da pirne bura.