Žuto djetinjstvo (36-40)

- 36 -

Mater me naveče obavjesti da ćemo ja i ona sutra u Miljacku.

- "Ajme, šta ćemo tamo, pa to je daleko!" - nije mi bilo pravo, iako nikada nisam tamo bio.

- "Bliže je od Laškovice. Muramo oćerati biljce u bučnicu da se operu i izvaljju. Ima nuvih, otkala mi Steva iz Mjerkača, trbaju se istući, usput ćemo oprati i stare, a samljećemo i nešto koruna." - obrazloži ona.

- "Pa to ne može sve na jednom magaretu, treba bi kar." - predložim joj.

- "Pitala sam tetku Milicu, kaže da ne valja put ispod Pećine, odnjela ga voda kad je zimus Pećina riknila, a poslije ga niko nije popravlja. Dala mi je baba Marica magare, uzećemo i Stevičino, pa će s našim biti dosta." - objasni mi i uze vreće da večeras natrpamo korune.

- "Šta će nam koruni, kad će se to samljeti?" - bunim se ja.

- "Davaćemo prasadi u meći, a to će Pešo časkom samljeti, pa ćemo se odma vratiti." - pojasni mi ne dižići glas, kao da ne primjećije da se ja bunim.

- "A biljci, oće li oni biti gotovi?" - tjeram stvari na čistac.

- "O, ne, ostaće tamo bar sedam dana. Trebaju se istući, pa provaljati u bučnici, a unada ocjediti i osušiti.Vidićemo šta će Pešo reći, kada treba doći po nji." - laknu joj kad shvati da je nemam šta više pitati.

Šest nabijenih vreća smo sputali uzicama i ostavili kod kašuna da čekaju do polaska sutra ujutro.

Još je bio mrak kad me mater probudila, tiho me zovući da ne probudi ostale u kući. Jedino se baba meškoljila u svojoj sobici dajući tako znak da je budna.

Provirim u njenu sobu i ona će tiho:

- "Mile, reci Peši, mlinaru, da ga puno pozdravlja tetka, i ostalu djecu i mater mu."

- "Koja tetka ?" - nađoh se u čudu.

- "Pa ja, Bože, un je od muje sestre Janje sin, ćaćin ti brat od tetke!" - sad je njoj čudno šta ja to neznam.

- "Gdje mi sve nemamo rodbine, pa koliko nas to ima?" - pitam je, čekajući da me mater pozove da natovarimo magarad.

- "Ima je svuda sinko, od Stare Straže, Ervenika, Nunića, Bjeljine, Bratiškovaca, Skradina, pitaj ćaću, un to zna, zapiši ako nemoš upamtiti. I to bliske rodbine! Bože, ka mumak se mureš zagledati u neku curu, kad una ti tamo rod! O ničem vi mladi ne ajtate!" - poče se baba Anica ljutiti, nešto radi našeg nemara, nešto radi bola u leđima koji joj se uvjek javi kad počme ustajati:

- "Ajde tamo, pomuzi materi!" - otjera me.

Mater je ugonila u avliju Stevičinu magaricu dok sam ja izlazio iz kuće. Uletim u vatrenu kuću, uzmem iznositi vreće i odma ih tovariti na magarad. Nije im bilo teško koliko su vreće bile ogromne. U antrešelj, između vreća, natovarimo biljce, mutape, kabane i aljke.

- "Ružo, stavide i ovo, ko će je ručno prati!" - iznosi baba svoje dvije suknene aljine koje je preko zime nosila, skrojene od istog omurenog sukna ki aljci.

Bacimo ih sa ostalim za pranje u antrešelj i krenemo kroz Nanijinu ulicu. Iznad Promine se tek malo zarumenilo nebo i ja se počmem ježuriti i miškati.

- "Nije ti valjda ledeno?" - upita mater.

- "Malo, kad si me rano probudila!" - masiram i grijem u letu noge i podlaktice.

- "Brzo će sunce, unda će zapeći, bolje je da za lada stignemo." - mučicom požuruje magarad.

Na vr Dola skrenušmo ljevo prema Demaniji:

-" Tu je vuk udavio Ducinog pulca." - pokaže mi malu čistinu pored puta između gustih grmova smreke.

- "Jel’to onaj šta Duca stalno priča?" - dosjetim se.

- "Aha, bolje njega nego nečiju kravu ili ovce." - smije se ona.

- "Jadna magarad, niko o njima ne vodi računa." - sažaljivo ću ja.

- "A šta bi vodio, sami se množe, sami se rane, ne oboljevaju. Nešto im baciš preko zime, obaline od krave ili kunja i uni su zadovoljni." - smije se i dalje mater.

- "A kad treba samar, onda su prvi. Nije ni čudo što su tvrdoglavi i na svoju ruku." - štitim magareći rod i pravdam im narav.

Put vodi kroz krš obrasta grabovinom i pokojim rastićem, a onad počeše prevladavati rastići. Nesta krša, a među rastićoma je rasla oštra bjelušika.

- "Ovo je Splavina." - reče mi mater.

- "Zašto to mjesto tako zovu?" - raspitujem se.

- "O, zašto? Pa samo ti ime kaže. Kad padaju kiše ođe se naplavi voda , bude duboka preko koljena, i tako dugo stoji dok dobro ne zasuši." - objašnjava mi.

- "A, da, pa zato ovdje rastu rastići, voda nanjela zemlju u ovu dolu, pa im dobro. Vidi bjelušike, kako je velika! Zašto od njenog korjena ne prave bruškine, kad je tako kovrčav, čvrst i oštar?" - pitam je.

- "Pa, muglo bi se, ali treba imati mašinu. Ne isplati se raditi ručno malo kumada." - zamisli se mater.

Na vrhovima rastića poče se javljati vjetrić i pomalo ljuljkati grane i šuma se probudi. Na svjetloplavom nebu pojaviše se od istoka jata vrana i gavranova, povremeno se dozivajući graktanjem , leteći na zapad. To im je svako jutro bio uobičajeni put, a predveče bi letili obrnuto, sa zapada prema istoku.

- "Ma gdje lete ove vranetine svaki dan?" - pitam je.

- "Kažu da su im gnjezda tu u Brini, a da lete čak do Žegarskog polja ili Ravnih kotara. Valjda tamo ima za njih više hrane." - kaže i pokaza rukom desno:

- "Ovo su Dubrava i Rola, a iza nji Čučevska brina i uno vrelo Česma u po nje, šta mi vidimo sa Gradine."

Sad izbišmo na rub šume i ugledam veliku podugačku kuću pokrivenu ciglom, te stotinjak metara danje Sakića kuće.

- "Sad smo prošli Kraljušu, tako se ova šuma zove, a ova velika kuća je zadružna jara, tu je sad Dile, Manda i Curica, a uno su kuće naših suveznika Sakića, Ile i Marka. Sad znaš kuda se ide, kad bude trebalo ići." - pokazuje mi rukom.

Prođošmp Čučevsku cestu, koja je vodila do Kistanja, i uđošmo u ulicu između ograda.

- "Ovo su Štrbačke ograde, a tamo iza Sakića su Kutlače i Karanovići. Svi skupa uni su Čučevo." - upoznaje me ona.

- "Ja sam mislio da je Čučevo kuća do kuće, a ne ovako razbacani." - iznenađen joj kažem.

- "Rjetka su kod nas velika zbijena sela.Većina nji je par kuća na jednom mjestu, pa malo dalje isto tako, pa par takvije grupica čini jedno selo, evo vako ki Čučevo." - objašnjava mi pokazujući širokim pokretom ruke.

Prođošmo grupu Štrbačkih kuća, najsjeverniji zaseok Čučeva, i preko kamenitog golog krša oguljenog burom, ukaza se Rudelska brina. Puno je bila plića nego kod nas i skoro krševita, tek tu i tamo po koje drvo samac. Put je vodio blago nizbrdo i sada se spoji sa kolnim putem što je vodio od Bunčića kuća u Rudelama. Krenušmo putem što je vodio ljevo uz vodu. Između vrba pjenila je bistra voda Krke noseći trunje jakom maticom. Desno su se dizale skoro okomite litice sa pokojim grmom u pukotinama ili busenom kadulje i smilja. Ispred nas se niotkuda pojavi jaruga što prekinu put, desno je vodila do Krke, a ljevo do crnog otvora u dnu litica. Magarad polako pipajući pređe nogostupom i tada mi mater reče:

- "Ovo je ta Pećina. Kad padaju velike kiše onda voda grune iz Pećine ki veliko vrelo i evo vidiš napravi ovu jarugu, a kad zasuši voda valjda kroz ovaj šoder pili u Krku. Inače, tamo ima divijh golubova, a prije su čobani ugunili ovce preko nući, toliko je velika. A za rata su se sklanjali ljudi, ima u njoj dosta budžaka đe se može sakriti, a vode za piti ima preko cjele godine. To nam je priča Stevo tetke Milice, un se za rata tu skriva." - ispriča mi dok sm zastali i gledali prema Pećini.

Nedugo potom začu se tihi ravnomjerni potmuli neprekidni zvuk:

- "To se čuje centrala, tako stalno zuji." - objasni mi prije nego šta je upita.

Poslije desetak minuta oda ugledašmo na Bunjevačkoj strani zgradu centrale sa ogromnom brojem žičanih vodova, velikih bjelih i smeđih izolatora i gvozdenih rešetkastih stubova. U dnu centrale ključala je bjela pjenasta voda i tekla ispod gvozdenog mostića koji je spaja dvije obale. Iznad mostića je bilo suvo korito Krke zaraslo u bujni vrbik, a ljevo tri kamene kućice. Zidovi su im bili od kresanog kamena sa pločatim krovovima. Ispod nji je tekla pjenušava bjela voda i spajala se sa onom iz centrale u korito Krke.

Magarad se zaustavi naproširenju ispred prve vodenice i mi ih zavezašmo za alke udarene u živi kamen. Sve je okolo šumilo, bučalo i pjenilo oko nas. Iz mlinice izađe ovisok čovjek srednjih godina, bjel od brašna po gaćama i džemperu i laganoj plavoj radničkoj jaketi.

Sunce se tek pojavilo iznad Brine. Mlade vrbe su se zelenile i njihale na laganom povjetarcu. On pogleda u sunce, nadnoseći ruku nad oči i okrenu se nama:

- "Dobro jutro snajka, uranila ti dobro!?"

- "Računam, bolje mi je za lada. Dobro jutro brajo!" - odgovori mu mater.

- "Ovo je tvoj mali, a? Kako ti je ime, ja sam ti rod i to blizak rod." - reče i pomože materi da skine biljce i rastovari vreće.

- "Mile. Rekla mi je baba da pozdravlja tebe, ostalu djecu i babu Janju." - odgovorim mu prenoseći babinu poruku.

- "Kako mi tetka, tvoja baba?" - upita.

- "Dobro, bole je kosti i žali se na noge." - kažem ja.

- "Reci joj da je tako i sestra joj Janja. Stara, kosti bole, onemućala na nugama, ki i una i pozdravi je." - reče on bacajući vreće pred vodenicu.

Unjeli smo skupa vreće u masivnu kamenu kućicu, koja ka da je stajala na najvećem viru, i on je zasu koš korunima, a zatim raznim drvenim polugama skrenu vodu i gornje kameno kolo se pokrenu i poče mljeti korun po korun, koji su upadali u šupljinu usred tog kola. Krupno meljivo ki snjeg zatrpavaše ovelike brašnave naćve.

Nove biljce i mutape ubacili smo u kamenu jamu gdje je bio veliki drveni malj i koji poče po njima lupati pošto je Pešo posebnou drvenu ručku prebacio u drugi položaj. Bujica vode je tekla pjeneći se u tu rupetinu i istovremeno pokretala malj i ispirala biljce.

Stare biljce smo ubacili u bučnicu i kad je Pešo skinu ustavu, drvenim koritom poteče bujica vode i napravi kovitlac u tom kamenom bunaru. Voda je okretala i prevrtala biljce ki što vjetar u kasnu jesen nosi zrelo lišće i okreće ga po nuglićima neke ograde.

- "E,sad nek to radi po svome, biće to kako treba, a ti Ružo zakuvaj mi kruv, evo ti ođe brašna, soli i kvasa, bojim se biće mi malo kad mi dođu gosti sa centrale. A ti Mile dođi amo da vidiš odakle voda ide u Kistanje." - pokaza on materi gdje mu je šta, a mene povede van iz vodenice.

Na tri koraka ispred ravnog platoa ispred mlinice, nasuprot je bila kamena kuća ispod koje je ključala voda uz zaglušujuću buku. On otvori velikim ključem puna drvena vrata i upali električno svjetlo:

- "Evo,ovo je turbina, uno su joj propeleri što ih vrti voda, a ovo je pumpa koja ćera vodu u rezervar na ve Brine, a odatle una ide dalje kroz cjevi od vodovoda. Kad smo tu, sad ćemo uliti u rezervar mašinsko ulje, pa neka podmazuje osovine i ležajeve." - reče i uze limenu kantu i u rezervar uli gusto tamnosivo ulje.

- "Vidiš ove cjevčice, une vode do mazalica i to ulje polako kaplje i podmazuje da se gvožđe ne upali i stopi." - pokazivaše on prstom na djelove mašine.

A u toj prostoriji je bučalo, šumilo i klapalo,da se jedva čulo šta govori iako je skoro vika.

- "Eto, to si sad vidio sinovac!" - okelji se i pozva me pokretom ruke van.

Iznad vodenice bilo je suvo korito Krke sa obe strane obraslo kitinjastim vrbama.

- "To ti je bio vodopad Manojlovac i un ide skoro do Brljana, ima kilometar daleko, a sad nema vode jer je sve povukla centrala kroz tunel. Taj tunel ide od ustave na Brljanu kroz zemlju na unoj drugoj strani đe je centrala i tako pokreće u njoj turbine, a une generatore. Otud nam struja. Inače je to najljepši vodopad na Krci, dugačak je dosta, a voda pada ka da se sliva niz stepence. Baš je šteta što nema vode." - objašnjava mi je pokazujući širokim pokretima ruke koji su pratili kazivanje.

- "Ajmo sad da vidimo kako ide meljava!" - uđe u vodenicu gdje je mater već raskuvala kruv i grijala peku.

- "Evo, sam po cjeli dan, željan razgovora, pa sam malom sve pokaza." - reče materi.

- "Nemaš puno meljave?" - upita ga mater.

- "Ma kakvi, otkad proradi mlin u Kistanjama ođe rjetko ko dođe. Ovako korune i biljce. Slabo Ružo, ne isplati se više." - sjetno će Pešo - "Od tri vodenice koje su mljele danju i nući jedna je već urušena, a druga će ubrzo."

-"Odeš li kući, šta imaš tamo od stoke?" - održava razgovor mater.

- "Imam dvije krave, držim posjeka, kokoši. Batalio sam ovce, nema ih ko čuvati. Ja i stara sami, djeca otišla i poženila se po svjetu. Dođem ođe poslije žetve i kad se biljetine peru, pa budem cjelo vreme. To traje mjesec dva, a unda dolazim od kuće jednom neđeljno da podmažem pumpu od vodovoda, nešto ođe zakrpam i tako. Daju mi neku crkavicu za to, a i šta bi radio kod kuće. Ođe sam naučio." - priča nam mlinar Pešo dok pregleda okolo po mlinu, ki da je tu sada prvi put.

- "Bar ovdje možeš loviti ribu!" - gledam brzake na sve strane oko vodenice kako se pjene.

- "O, lovim, ma dosadi i to. Sad će mi doći ovi sa centrale pa ćemo pržiti ribu. Uni to časkom nalove, pošte žicu u vodu, ošamute je, uzmu koliko im treba, pa dođu ođe pržiti. Ođe im je sigurno, neće niko od njiovije šefova banuti iznenada, a ako dođu izvlače se na mene." - smije se Pešo.

- "Zato je ovaj mačak tako sjajan i debeo!" - smijem se i ja.

- "O, da! Poje je više ribe, što žive, što pržene, nego iguman. Zato lovi miše po mlinu, da promjeni jelovnik." - mazi Pešo debelog tigrastog mačka koji od radosti prede ki brkaš što rče, a crne pruge na vrtenjači mu se sjaje ki patinom uglancane.

Već se melje treća vreća. Dok ja pridržavam vreću Pešo iz kašuna sipa meljivo u nju i onda je iznosimo pred mlinicu đe ćemo tovariti magarad. Mater je zapretala kruv pod peku i skoro bi treba biti pečen.

Zastašmo s poslom pred vodenicom kad smo spazili da nam prilaze tri čovjeka u plavim radničkim kombenizonima. Između sebe nešto pričaju, veslo mlataraju rukama i smiju se. Jedan od njih nosi veliki limeni sić, a drugi platnenu torbu oteglu od težine tereta u njoj.

- "Zdravo Pešo, oćemo li?" - viče jedan od njih, pokrupan i debo čovjek.

- "Oćemo, nego šta! Vode ima, vatre ima, kruv je vruć, šta nam više treba?" - viče mlinar Pešo da nadjača buku vode i čegrtanje u mlinici smijući se od uva do uva.

- "A ulje i so si zaboravio!?" - smiju mu se drugari.

- "Toga mura biti, a ostalog kako kad!" - igraju oni igru koju su odavno naučili, pa je tako iznova ponavljaju, unapred znajući ko će šta reći.

- "Stevo, ovo ti je Marišin mali. Tu je i Ruža." - pokazuje mu Pešo na mene.

- "Ovo je Stevo, brat od tetke ti Milice, un tu radi na centrali." - sad i meni pojašnjava.

Mater izađe iz mlina noseći pečeni kruv i stavi ga na pervaz iznad vrata umatajući ga u krpu da se ne povrati.

- "Zdravo Ružo, ujna, ko se nada tebe viditi ođe!?" - prilazi joj Stevo i pruža ruku.

Mater obrisa brašnjave ruke o travežu i desnicu pruži Stevi:

- " Evo, murala sam biljce oprati, pa se odluči prije škole, dok su djeca kod kuće. Kako seja Milica i Duja?" - upita ga.

- "Dobro su, drže se! Duja čekića kad ima šta, a mater ono po kući, ki uvjek." - odgovori Stevo materi.

- "A Mara i djeca?" - nastavi mater pošto ih Stevo ne spomenu.

- "I uni su dobro, hvala Bogu." - on će.

Stevo se kasno oženio, kad su svi bili digli ruke od njegove ženidbe. Dujina kuća je važila kao dobrostojeća, odvajkada kovači, pa nije bilo teško naći udavaču. Ali Stevo nije bio voljan. Rat ga uvati kao klapca, i nije i jeste za pušku, pa se za svaki slučaj skolonio tu u mline. Centralu su čuvali Talijani, pa poslije švabe, nisu ga dirali smatrajući ga nejakim, a kad dođoše partizani bio je taman za topovsko meso. Skloniše ga tu u Pećinu, dok rat ne završi, a noću bi zna doći i do Mariše na Vlaku, po preobuku i nešto hrane. Zatim ga digoše u vojsku, ali je bio zdravstveno nesposoban, ima je neku sjenu na plućima, govorili su da mu je to Pećina dala. Zalječi se i poče sa ćaćom Dujom kovati, ali ga ovaj nekako zaposli na centrali. Inače, Stevo je ima zlatne ruke. Uz ćaću je naučio kovački zanat, ali se zainteresira za mašine i elektriku. Dok mu je nešto mlađi brat Pešo studira elektrotehniku u Beogradu upućiva ga je u osnovne teorijske stvari, a pošto je sjeme padalo na plodno tlo on je dalje učio sam. Ako je u kraju trebalo nešto popraviti, a to ne može Stevo Dujin Bunčić, onda ga baci na otpad. Nije važno šta je u pitanju, mlinčić za kavu ili transformator. A onda se iznenada oženi, kad su svi izgubili nadu, Marom iz Radučića.

Pred mlinom oni skupa očistiše ribu, ispraše je vodom, posoliše, donješe i opališe gradele i položiše ih iznad žara i staviše ribu da se peče, povremeno je mažući uljem.

- "Dunjeli smo samo pastrvu, njesmo je ćeli mješati sa mrenom i klenom, muraćemo ranije ići nešto popravljati." - objasni najstariji od nji.

- "Loše ste izabrali, ludi ste ki suci!" - okelji se Pešo mlinar.

Kako se riba pržila tako su je skidali i jeli zaljevajući je oklajskom žutinom.

Kad ja odbi da pijem vina Pešo mlinar će:

- "E muj sinovac, muraš jednom početi! Za ovaj put ćemo napraviti bevandu, ne valja poslije ribe piti vodu, zabolio bi te drob. Jel’ tako snajka?"

Mater se nasmija i dade mi znak da je tako. Otpijem pola čaše i nije mi bilo oporo kao kad sam prošle godine oko Božića proba.

Kao da mi pogodi misa Pešo mlinar će:

- "Eto vidiš, vino ne valja za varenikom, purom i kapulom, ali za ribom je preva stvar."

Mačak je bio tu i kao pravi gospodin poslije ručka se ljepo umio na pragu mlina, uša i namjestio se na debelu gredu pod krovom mlina, gdje je bilo najmračnije, i slatko zaspa.

Majstori posjediše poslije jela, popališe cigaru i tada odoše, a mi natovarišmo magarad meljivom i krenušmo polako kući.

- "Ružo, ovo će ti biti gotovo za sedam dana. Pošalji maloga, ja ću to sve složiti i natovariti. I pozdravite mi tetku, Marišu i djecu." - obeća joj Pešo ispraćajući nas komad puta.

Istim putem smo se vratili nazad.

- "Majo, baš si ti ljepa žena. Vidi kako ti se ljepo rumene obrazi." - opazi ja na po puta.

- "Ajde, šta me zafrkavaš! Bila bi vaka stalno da nije po cjeli dan raditi i sekirati se. Eto, dok se malo odmoriš, ljepše obučeš i odma si drugi čojek." - pravda se ona.

- "I da bolju hranu jedeš! Koliko pure pojedemo nije ni čudo što smo ovako žuti." - nadodam ja bacajući na šalu.

- "Boga mi, pravo kažeš! Ali to meni nije smetalo, takav berićet ti mure biti i da doživiš. Šta je tu je, iz ove kože se ne mure, za mene nije ni važno i nas starije, važno je da vama djeci bude bolje. A nadam se, puno se nadam, da oće." - zamisli se ona.

Pred zalazak stigli smo kući. Rosa i Duška se uhvatiše oko matere kao da je bila odsutna sto godina, a ja babi Anici prenesem pozdrave od Peše mlinara, sestrića joj.

- "Znači, ki i ja! A i šta će nam nuge, tamo đe idemo neće nam trebati. Nusiće nas ki kraljice." - pogleda prazno negdje u daljinu.

- "Neboj se, još ćeš ti sto godina." - tješim je ja kroz šalu.

- "Sto godina ili sto dana. Biće kako Bog da!" - nasmješi se tugaljivo i otjera me:

- "Ajd’ tamo ća, eno ti društva na Ravnici!"

Odoh i pustih je njenim njemim razgovorima ko zna s kim, gdje i kada.

- 37 -

Tek se sunce pojavilo na vr Promine, a u avliju dođoše da krupna mlađa čovjeka. Ne obazirući se na Vučkovo lajanje jedan od nji viknu promuklim glasom:

- "Domaćine, đe si domaćine!"

Ćaća izleti na avliju ostavljajući poluispijenu ćikaru varenike, a za njim požurišmo i mi djeca:

- "Evo me Vujo, dobro jutro, ajte u kuću!"

- "Ma kakvu kuću, taman smo se ljepo razbudili, najbolje je odma početi!" - reče drugi malo mršaviji od Vuje, ali su mu snagu odavale žilave ruke od nadlanica do kratkog rukava košulje.

- "Čekaj Ile da prinesem alat, šta sve treba?" - ćaća baci pogled po avliji.

- "Daj najprije uže i sikiru, pa unda donesi krampove i badilje i jednu mutiku." - pogleda Vujo na krajičak avlije i baščice gdje su ćaća, Stevo i Braco juče raskrčili dio zida od baščice i očistili teren.

Skočim i donesem uže koje je visilo na ovećoj brokvi zabijenoj u murvać, a Stevo donese sikiricu iz vatrene kuće.

Vujo uze sikiru i ode na drvnjak gdje od odebljih grančina napravi četri šiljata koca i ušicama sikire zabi jedan u zemlju gdje mu ćaća pokaže. Zatim uze uže i potegnu, najprije da napravi ravnu stranu prema kući i tu zabi drugi kolac, a zatim razmjeri i zabi ostala dva, tako da ispade kvadrat. Ukrsti uža dijagonalno i nađe centar. Zabi ćuskiju u centar, zaveza uže za nju, a na odmjerenu duljinu kramp i ocrta puni krug u kvadratu.

- "Evo ga Marko, pet metara će biti široka, pa ćemo ćerati oko pet metara dubine, dok ne ispane puno kameno dno." - reče promuklim glasom Vujo i dade mi uže, koje ja namotah oko lakta, zaveza petlju i objesim na onu brokvetinu na murvaću.

- "Iskop bacajte amo, tamo ćemo nasipati za guvno!" - pokaza im ćaća gdje treba biti guvno za gusternu.

Ile uze kramp i nasječe zemlju po kružnici, koju je Vujo ocrta, pa oba uzeše badilje i počeše bacati zemlju tamo gdje je ćaća pokaza.

Prvo šta sam kod njih primjetio je da u njihovim šakama sve alatke izgledaju nekako malene i da sve ide lako bez napora, kao da se radi o prpuši, a ne godinama utabanoj šljunkovitoj zemlji. Radili su tako da jedan drugom ne smeta, dok je jednom badilj bio u zemlji, kod drugog je baca iskop, a kad bi jedan sta, istovremeno bi sta i drugi. Ništa jedan drugom nisu govorili, ali su im radnje i pokreti bili sihronizirani do detalja. A sa drugima su pričali radeći svoj posa u ubaćenom ritmu.

- "Dodajde mi kramp!" - pruži Vujo ruku, a Stevo mu ga pruži. Ile se nasloni na badilj.

- "Slušaj Ilija!" - Vujo poče tući šiljkom krampa po terenu s kojeg su skinuli oko po metra zemlje, a da se nisu ni oznojili.

- "Il’ je debela salidž il’ je cjelac, mrmnaš? Šta vas dvojica velite?" - obrati se Vujo Ili i Ćaći.

- "I ja tako mislim, vidiš kako kramp dršće!" - Ile potvrđuje kimanjem glave.

- "Prije će biti mrmnaš, a kolike debljine, vrag ga zna. Evo, pogledajte, ovaj je zid od njega. To mi je ćaća iskopava kad je ođe pravio avliju i ravna teren." - pokaza im ćaća rukom.

- "A da, dajde ti štampove i macu. Šta je da je, pokazaće prvo odminiranje." - reče Vujo pošto osmotri kamen u zidu.

Tad Vujo sjede na zemlju i između opruženih nogu stavi štamp, a Ile uze macu i poče tući svom snagom.

Maca udara u štam punom snagom, a kad Ile krene na gore, Vujo izvuče štamp za malo i istivremeno ga u ruci okrene. Kad štamp uđe malo dublje Vujo uze žicu sa pljosnatom kukicom, zabode je u rupu i izvuče pomalo smljevenu kamenu prašinu, pomirisa je, opipa među prstima i najzad liznu:

- "Živac brate, mine, sloj po sloj ćemo minirati. Biće ovo dobra gusterna, neće je trebati obziđivati, samo baciti likadinu od cementnog mljeka i gotovo." - izreče on svoju procjenu.

Iskopaše rupe za mine po pravilnom rasporedu, Vujo se diže sa zemlje, Ile pokupi alat i baci podalje.

- "Ajde Marko, napravi devet kumada, pa ćemo biti sigurni šta nas dolje čeka kad ih ispalimo." - reče Vujo

- "Već su gotove, evo ih!" - doda mu ćaća ćikete sa uglavljenim kapislama i kordom.

- "Djeco, dovucite grančine, da ih pokrijemo!" dobaci nam preko ramena Vujo dok je stavlja ćikete u iskopane rupe i zatiskiva ih prašinom i zemljom.

Mi smo dovlačili pripremljene guste zelene smrekove grane, a Vujo i Ile su ih stavljali po minama i pritiskali ih velikim teškim prljima i kamenjem. Kad se to zgotovilo ćaća me posla prema Zorkinoj kući da zaustavim svakoga ko naiđe i kažem mu da se minira. Stevo je otiša ulicom prema vru Dola, a Braco prema đed Ćilitovoj kući.

Dok sam se smješta iza zida, a da mogu viditi kad prašina sune uvis, čujem otegnuto:

- "Minaaaaaa! Čuuuvaj!"

- "Minaaaaaa! Goorii !"

Zatim nasta tajac od minut vremena, a onda vidim kako prema nebu sunu kao vodoskok bjela prašina i plavičast dim, pa tek onda stiže do mene "dum".

Brojim: jedan, dva,… devet, i krenem kući, a na po puta čujem:

- "Gotovoooo!", a tad potrčim kući.

Još se pušilo iz smrekova granja kad stigoh u avliju, a Ile,ćaća i Vujo su odbacivali grančine na stranu, da vide šta su mine napravile. Tamo gdje se nekad crvenila zemlja sada je bila bjela prašina, a rubovi kamenih gromada su pokazivali vene kuda je sve popuca kamen. Vujo uze ćuskiju, a Ile kramp i počeše izvaljivati popucale kamene blokove. Skoro metar dubine pojavila se prvilna bjela kružna rupa, kad povadiše sav kamen. Sitni škalj izbaciše lopatama i Vujo zadovoljno protrlja prašnjave dlanove:

- "Marko, još ćemo murati dovoziti škalj za guvno. Vidi kako ljepo puca, malo okresati i muga bi s njim plaču zidati."

- "Cjelac, to je dobro, samo da kiša ne pane desetak dana i ne nalije rupu, brzo ćemo biti gotovi jer će mine dobro nusiti." - okelji se Ile.

- "Dobro je, ajmo sad marendati!" - zadovoljan je i ćaća.

Dok su se oni spremali za marendu Stevo,Braco i ja krenušmo svojim poslovima. Ja na Špinju po vodu, Braco po kravu i konja u Gradinu, a Stevo po ovce u smreke. Rosa i Duška su pomagale materi i babi oko marende. Ko je vidio da djeca piždre dok stariji, a naročito radnici, objeduju.

Iskop je brzo iša. Mine, izbacivanje kamena i tako redom, sloj za slojem. Dok su Vujo i Ile kopali rupe za mine, Stevo, Braco i ja smo razbacavali kamen od iskopa za buduće guvno prema njihovom upustvu. Ćaća je mora ići na gradilište, a Dušan u Šibenik.

Kad se ćaća poslije desetak dana vratio iskop je bio gotov. Vujo i Ile macama i martelinama izravnaše rubove gusterne, očistiše dno, a zatim sa cementnim mljekom pređoše cjeku rupu, a tada šalovaše ploču, nališe je, i poslije dva dana izvukoše šalunge. Tada nališe krunu, postaviše poklopac od debelog rebrastog lima i upisaše datum i godinu izgradnje. Druga dva dana smo posalidžali guvno i cementom povezali salidž. Skinuvši šalunge s krune Vujo stavi rebrasti poklopac na nju, zaveza novi sić na kromirani sindžir i odmjeri do dna. Tada zakova sindžir za ležište, spusti pklopac, pljesnu rukama i zadovoljno reče:

- "Sad daj Bože kišu, pa je nali!" - i prekrsti se tri puta.

Bilo je vreme popaska kad smo sjedili pod murvom, a sa zapada se stidljivo pojavi paperjast oblak. Uskoro lagana sjena preleti preko avlije, pa se opet javi sunce.

- "Ružo, od šutra, čini mi se, nećete više ići na Špinju. Ajde u zdravlje narode!" - dignu čašu Vujo i ustade - "Blagoslovi Bože naš rad i našeg domaćina i familiju mu!" - i spije je do dan.

- "Ajmo, pobro Ile, ođe smo gotovi, da prije kiše budemo kod kuće!" - lupi Ilu šaketinom po ramenu.

- "Kakva kiša, sjedite, još ima vremena, stićete kući!" - zadržava ih ćaća.

- "Oće Marko kiša, oće! Koliko sam ih iskopa uvjek je pala kiša kad sam završio, tako će biti i sada! Jel’ tako pobro?" - Vujo će Ili skupljajući svoj alat u olinjalu platnenu torbicu.

- "Jeste, Boga mi, istinu govoriš, ajmo!" - potvrđuje Ile.

Uzeše svoje stvari, prebaciše torbice preko ramena i sa svima se pozdraviše.

- "Pa zbogom majko, blagoslovi!" - Vujo će babi.

- "Bog te blagoslovio sine, i familiju tvoju!" - prekrsti ga baba.

I odoše. Taman su, možda, stigli kući u Ivoševce kad se zamrači od oblaka i kad počeše prve krupne kapi kiše po avliji dizati prašinu. A tada usitni i cjelu noć smo slušali kako voda s guvna curi u gusternu, kao da je tu neko vrelo u avliji.

- 38 -

Te jeseni sam krenu u šesti razred, Braco u sedmi, Rosa u drugi, Dušan u četvrti Učiteljske, a Stevo ode u Beograd u Školu učenika u privredi da izuči za montera centralnog grijanja. Duška je babi Anici činila društvo po cjeli dan. Ćaća je i dalje radio na pruzi u radučkoj brini, a mater vodila domaćinstvo ka i do sada.

Mile Ilin i Jovo Jolin su krenuli u peti razred, Mika Ilina sa Rosom u drugi, Ruža Jolina krenu u prvi, dok su Rajko Jolin, Ićo Đurin, Radojka Mirina i Rosa Maričina, te Petrovka Mirina, već prema uzrastu, pravili graju oko kuća po zaseoku.

Stevo Jolin i Ljuba Stevičina su sa Bracom pohađali sedmi razred.

Duca Maričin je završava večernju osmogodišnju školu i sprema se za natječaj u miliciju.

Poslije bure u petom razredu u šestom dođe ka neko zatišje, pred buru u sedmom. Predmeti ostaju isti, tako i nastavnici, samo se nastavi ići uhodanom stazom. Iz srpskog Grule nam je i dalje zadava muke padežima, vremenima, vrstama rječi, korjenima, sintaksom i raznim oblicima rečenica, pa kad bi prešli na lektiru bilo je ka da smo otišli na ferije. Iako je tražio da pročitamo brdo knjiga, što narodne epike i lirike, što raznih priča i romana, ipak su mu posebna ljubav bili Dositej Obradović i Vuk Karadžić. Kad bi nešto zapelo u odgovoru kod ispitivanja, skreni u priči i uhvati se ove dvojice i pozitivna ocjena je tu. Ali nije on zanemariva ni druge pisce. Kočić, Ćopić, Andrić, Krleža, Cankar, Voranc, Matavulj, Branko Radičević, Njegoš, Racin, Gorki, Puškin, Gogolj, Tolstoj, Dostojevski, Šekspir, Igo, Balzak, Dante, Petrarka, Dikens, Tven, Bokačo, Servantes, Zmaj Jova, Šimunović i mnogi,mnogi drugi. Nema onoga kojeg on ne bi preporučio za lektiru. Teško je bilo naći sve te knjige, a i kad ih nađeš, dobiješ ih nakratko, pa se onda znalo do kasno u noć uz lućernu čitati. Sreća je da su ta školska izdanja u uvodu imala "Bilješku o piscu", kratki siže njegovih djela, pa se to znalački koristilo da se nešto o djelu sazna, a da se djelo i ne pročita, već samo na brzinu preleti na preskok, napravi sastav zamaskiran kojim citatom i tako se proturi kao analiza romana ili priče.

To nije moglo baš kod svih pisaca. "Kad mlidijah umreti" od Branka Radičevića, "Majka pravoslavna" od Nazora, "Grob u žitu" od Ćopića, "Ostajte ovdje" od Šantića, "Jablanovi" od Dučića, "Jesen" od Ilića, "Bakonja" i "Pilipenda" od Matavulja, "Eh ponto" od Andrića, "Gorski vijenac" od Njegoša, "Hasanaginica" narodna i "Buna protiv dahija" od sljepog Filipa Višnjića su se morale znati u detalje, analizirati i dobar dio napamet. Tu nije bilo popusta. Druga važna stvar je bilo pisanje. U svako doba se moralo brzo i ljepo pisati ćirilicom i latinicom. Kakve je volje bio, rado bi tražio da znamo i glagoljicu, da je u programima bar navješteno da se mora poznavati.

U historiji smo od prvobitne zajednice i Egipta, Asiraca, Sumera i Babilona, preko Stare Grčke stigli u doba rušenja, paljenja i raspada Zapadnog Rimskog carstva do Bizantije, uzdizanja Franaka pod Karlom Velikim i jurnjave Atile sa svojim Hunima. A tu je bilo i miljenje Slavena ki mrava iz Pradomovine tamo negdje iza Karpata prema zapadu, sjeveru, jugu i istoku. Niko nam nije baš dobro objasnio gdje nestaše pusti narodi koji su tu živili kad su Slaveni dolazili. Nesta Ilira, Kelta, Avara, Gala, Latina, Starih Grka, a dođoše nepismeni Brbari: Slaveni, Romani, Germani, Normani Ugri. Profesor Rađen, kad ga neko upita, mudro reče: "Ja sam mišljenja da se to sve izmješalo, da niko nebi stavio ruku u vatru za tvrdnju da je čistog slavenskog porjekla ili nekog drugog naroda. Kad vidim vas, po facama bi bilo ovako: ti si Marko žut, pravi German, Ti si Dude pravi makaronaš, što će reći Roman, ti si Mirko "Baba" pravi atila, tj.Hun, ti Nikola Krneta si pravi pravcati Turčin Anadolac, tako garav kao da ti je u rodu lično Bajazit i da dalje ne nabrajam. Evo vidite: Sveti Ćiril i Metodije su bili Grci iz Soluna i u djetinjstvu su naučili slavenski govor, pa stvoriše poslije pismo za taj govor i pravo u Moravsku, što znači da su svi Slaveni od Jadrana i Egeja do Baltika i od Alpa do Urala govorili istim jezikomi dobro se razumjevali. Samo je čudno to, da taj narod nije prije imao nikakvo pismo, a zaposjedao je toliku teritoriju, nešto istočnije od sadašnje. Pa nije moguće da nije bio u dodiru sa pismenim Grcima, Perzijancima, Indijcima, Židovima, Asircima, Sumeranima i od njih nešto naučio kroz trgovinu, ratove i druge susrete. Da su bili glupi, očito je da nisu, kad su ih dva popa naučila za kratko vreme pisati, čitati i usput ih prevela na hrišćanstvo, monoteističku i apstraktnu religiju. Od pagana postati hrišćanin u tako kratkom vremenu znači promjeniti osobno i kolektivno uvjerenje, zaboraviti stare običaje i simbole i preko noći ih zamjeniti novima, ne ide to baš tako lako. Učili ste o Helenima i Latinima, njima je trebalo hiljade godina da se nauče čitati i pisati, a ovi Slaveni to naučiše tako reći preko noći. Tu nešto ne štima! Ja vas učim ono šta u knjigama piše, a ni sam nisam uvjere da je to baš tako. Mnogo je pitanja, a malo odgovora i dokaza da je baš tako bilo. Možda će neko od vas postati historičar, pa će nam te stvari razjasniti."

Tako bi on svoja predavanja učinio pitaonicom i diskusijom, da nam nije trebalo to posebno bubati, skoro bi sve naučili na satu.

Za Matematiku, Botaniku, Likovni imali smo isto dobre nastavnike, koji su nam olakšavali učenje spuštajući akademski teorijski pristup na zemlju kroz konkretne primjere iz života, pa smo znali svrhu toga učenja.

Nastavnica Katica iz Njemačkog je sa rječi prešla na proste rečenice i rodove, a da bi nam u uši uša akcenat i izgovor, učili smo napamet pjesmice na njemačkom i recitirali ih uz njezine ispravke:

- "Ich glaube die Wellen gefunden,

Am Ende Schiffer und Kann

Und das hat mit Ihren Singen

Die Lorelei getan..."

Prevodom smo dolazili do sadržaja pjesme, ali ona je htjela da je izgovaramo na čistom Hoch Deutsche izgovoru i ponavljala to unedogled, dok svi ne bi zadovoljili njene uši.

- 39 -

Da se radilo strogo, opširno i ozbiljno dovoljno je ilustrovati debelim herbarijem koji smo morali napuniti suvim biljkama, prethodno zeleno ubranim i u ladu sušenim, pa kad ga je ćaća vidio napunjenog nasmija se podrugljivo:

- "Zekulja bi imala šta jesti do Đurđevdana, ako joj daš tu travu i lišće!"

A ja i Vlade Mandić, Stankića Krnete unuk, i Frane Kalođera smo obišli cjelu Brinu, Kraljušu i Karlov krš da ga napunimo, naravno svak svoj.

Oni, kao gradska djeca, jedva su razlikovali grabić od rastića, da o drugom i ne govorimo, pa me zamoliše da šutra ujutro dođu kod mene na Vlaku i da skupa idemo sakupljati uzorke.

- "Nema problema, samo dođite!" - pristanem ja, jer je i meni trebalo još nekoliko uzoraka paprati i mahovine iz dna Brine.

Dođu oni tako, kroz jutro, i odma se uputišmo u Brinu. Siđemo kod Pištavaca, gdje uzešmo uzorke lišajeva i mahovine s litica, malo niže nađemo kadulju, ivu i majčinu dušicu, u jednoj jaruzi iznad Javornika peruniku, a ispod samog izvora divilozu i jovu. Uz sam rub Manastirske luke nađemo divlju jabuku, a uz Krku vrbu, ivu, trsku ili ševar sviju vrsta, lokvanj, zovu, pa se vratimo Krčkim putem i uberemo zelenike, jesenića, rastovine, grabovine, smreke, cerića i u Dolu kod kuće nađemo ljubičicu, ciklame, kupinu, šipurak, oskorušu, glog, divilozu, a u Velikoj bašči diviju i pitomu smokvu, rašeljku, te oko kućetrešnje, bajame, dunju, čuvarkuću, blitvu, štir, špinat, kapulu, luk, murvu, drenić i ko zna šta još od trava koje smo usput pokupili, a da im zvanična imena nismo znali.

Vratili smo se oko podne, baš kad je bio dotov ručak. Tog dana je mater skuvala gra i manistru sa malo suvog mesa, tek da prismrdi, nakrižala kapule, onako unakrst, za salalatu da se prismuči, i pozva nas da jedemo. Njih dvojicu je bio malo sram, ali ih ona nagovori strogim glasom i osmjehom na licu:

- "Znam da je vama neobično, nemujte se sramiti, ta mi smo seljaci, nemujte nam zamjeriti, niko se neće otrovati."

S druge strane mene je bio sram od njih kad vide našu sirotinju i kako se kod nas živi. Ja sam tada zamišnja da oni jedu svaki dan najljepše meso, bjeli kruv i kolače iz najfinijih pijata, a sada će kod nas viditi crni mješani kruv, gra i šubjote, kapulu i ognjište, osjetiti dim, sjediti na stočićima i da će na tome zamjeriti i možda sutradan podrugljivo o tome pričati. Neka sam siromašan, ali koliko, ne mora o tome svak znati. Sto puta sam odbio ponuđeno jelo, tvrdeći da sam maloprije io, iako sam bio gladan ki pas. "Za čist obraz i ponos treba se i pretrpiti, to je jedino šta ne smijete izgubiti nizašta na svjetu. Ko to izgubi, bolje da ga nema." - tako su nam govorili i baba, i ćaća i mater, da nebi odolili iskušenju, a koje je vrebalo na svakom koraku.

Idući u školu u Kistanje toga dana skupa s njima naša grupa se zafrkavala ki i svaki drugi dan, šta je njima bilo strašno zabavno, pa Vlade ne izdrža da iskreno ne kaže:

- "Blago li se vama, nikad vam nije dosadno, volio bi kod vas u selu živiti."

Objašnjavali smo mu da to nije baš tako, da mi moramo raditi uvjek nešto, čuvati stoku, birati lozu ili okopavali ili malditi vinograd, žeti žito ili ga vrći, na što on odgovori:

- "Bolje i tako nego se cjeli dan dosađivati. Šta ja imam, malo u kući, malo u dvorištu, izađem na Raskršće, pa opet nazad u krug. A kod vas je svaki dan drugačiji."

Nakon nekoliko dana zaustavi me Franina mater, kad smo izašli iz škole, i pita,onako po bodulski:

- "Marko, reci mi ča tvoja mater stavlja u paštu-fažol, da je tako lip? Kad ga ja spremim moj Frano neče ni da ga ji, a kaže da je kod tvoje mame to nešto posebno."

- "Teta Fraka, a šta bi !? Ki i ostali, zavriži ljutiku, malo slanine, paprike i bibera, stavi gra i malo suvog mesa, a pred kraj doda šubjote. To lagano kuva u brunzinu, nema ništa više." - odgovorim joj po onome kako sam vidio da mater i baba rade.

- "Pa i ja isto tako kuvam Frane, pa mora biti isti." - okrena se ona Frani.

- "Nije mama, onakvog ja u životu nisam ija! Ija bi ga svaki dan!" - uskopuni se on.

Teta Franka slegnu ramenima, sumnjičavo zavrti glavom i nasmija se:

- "Pitaću ja tvoju mamu, mora da još nešto stavi."

Kad sam to ispriča materi ona se grohotom nasmija i reče:

- "Bijo je un gladan, jer se istrča, a ijo je u društvu, to je to posebno. Vi ste djeca ki mala prasad, što vas više ima na koritu, bolje jedete."

Nekoliko dana kašnje dođe ćaća s Kistanja i smije se:

- "Mile, šta je Vlade Stankićov ijo kod nas nekidan?"

- "Šta će jesti, gra i manistru, ki i mi!?" kažem.

- "Govori mi Stankić, unako mrko i ispod oka: "Mariša, dođi na rakiju da ti zahvalim i da te nešto pitam!" Čudim se ja šta će, un: "Bijo muj Vlade kod tvog malog i njesam mu vjerova kad je reka da se najo gra i manistre i da se nikad tako nije dobro najeo. Kažem ja ženi Zorki da svari gra i manistru samo da vidim oće li jesti kod nas. Na muje čudo pojede pun pijat, a dotle ga nije ćio ni taći. Smrdio mu! Reko Zorki da ću te častiti, Ružu tvoju i malog ti, spasiše me velike muke. Sad jede sve šta i mi, a dosad si mu mura posebno spremati i jopet je jedva i to ijo."

- "Djeca se istrčala po Brini, pa ogladnili, eto šta je, a ja uvjek govorim da i ne treba na silu raniti, kad su gladna, una će sama tražiti i jedu sve šta im se da." - govori mater smijući se.

A sad je i meni laknulo, sazna sam da je u gradu ki i kod nas, da jedu isto ki mi, kuvaju isto ki mi, ustvari da nema nikakve razlike i tako se odam ćaći i materi.

- "E, moj sinko, to je sirotinja gora od nas, ako nema bar bašču ili nešto njive da posadi nešto zasebe. Od uno malo plaće, malo se toga mure kupiti. U selu kad zagusti uvjek se nešto nađe na dnu kašuna, nagrebe se, u jari se nađe ovca ili u svinjcu prase ili kokošurina, a kod nji toga nema. U ratu bi i najbogatiji pokrepali da im sa sela njesmo donosili ranu. Zlato i zidovi se ne jedu." - promišljeno ćaća potvrđuje moje saznanje.

U to sam se uvjerio te godine za katolički Badnjak, kad me pozvala teta Frana u stan i počastila fritulama:

- "Ti mome Frani puno pomažeš, po cili dan govori: Marko ovo, Marko ono, a drugi ga znaju i zafrkavati, ča se ponekad prevari pa kaže nešto na čakavštini."

U kužini je bio najobičniji stolić sa četri jednostavne katrige, isto tako skromne, mala svjetloplava kredenca, šporet na drva i zidani, ko zna kada, sudoper sa najobičnijom špinjom od mesinga. Na podu su bile šarene ploćice od brušenog betona, ali sve uredno i čisto ki apoteka. Na zidovima su visile neke Franine mazarije prričvršćene puntinama, bez okvira. Eto, to je sve.

Nešto slično je bilo i u Vladinoj odnosno Stankićevoj kući. Jedina razlika je bila što je ovdje bila u dvorištu kovačka radionica, gdje bi Stankić nešto kova i popravlja, a okolo svuda neki stari rezervni djelovi i alat. Dok je bio mlađi Stankić se bavio kovačijom, a sada ga nije ima ko nasljediti, ćeri se poudale, pa se sve pomalo raznosilo i zapuštalo.

Sljedeće godine Vlade ode iz Kistanja u Zadar, gdje su mu radili roditelji, a Frane osta u Kistanjama do svršetka osmog razreda, kad mu ćaću milicionera premjestiše u Šibenik na službu, a nedugo potom poslaše u penziju.

- 40 -

Stevo se javio pismom iz Beograda da je dobro putova, da se smjestio u dom i da ide tri dana u školu, a tri dana na praksu u preduzeće, te da je sve u redu. Kao što je bio od malo rječi tako su mu i pisma bila kratka i jezgrovita. Na detalje: kao šta jede, kakva je hrana, je li mu teško u školi i tomu slično, on je napisa da je sve u redu i da mu je dobro i ne iznosi više nikakvih detalja. Zato ćaća izdiktira pismo Braci sa bezbroj pitanja i naglaskom da piše opširnije, Stevo odgovori da se nemamo radi čega brinuti i da je napisa šta je važno, a da je njemu svejedno da li je danas jeo pasulj ili kupus," ... ki u svakoj menzi, to ćaća zna", pa nema šta posebno opisivati.

Kod kuće sav posa je od Steve spa na Bracu, mater i mene, dok je ćaća i dalje bio po gradilištima. Kako sam još iša u popodnevnu školsku smjenu, dok je Braco iša u jutarnju, tako smo nas dvojica pokrivali cjeli dan. Ali je zato mater ki i dosad bila angažirana cjeli dan i za muške i za ženske poslove. Baba Anica joj je pomagala tek toliko da pričuva Dušku i Rosu, da ih narani i da pazi na jelo da ne zagori ili pokipi. Šta će se, starost je tu.

Vreme nam se vuklo ki pasja creva, iako smo po cjeli dan bili u nekoj trci. Braco bi se zna uspuntati:

- "Kažete, uči Braco, a ja nemam kad sjesti i napisati domaći, a kamoli da učim šta treba, a sedmi razred je najteži."

Kod likovnog bi mu ja ponekad uskočio i nešto mu nacrta ili oboja, namjerno iskrivljujući svoj stil, jer nam je isti nastavnik predava, pa se on skroz namečio da ja to za njega stalno radim.

Subota je oko podne, Miholje je ljeto, sunce grije taman toliko koliko treba, na nama je još ljetna roba i smišljamo šta ćemo popodne.

Za nama pred kuću izađe mater:

- "Nemujte mi niđe bježati, jedan treba odvesti Bećara tetku Duji da ga potkuje, a drugi će murati ovcama."

- "Šta ćeš?" - gledam u Bracu.

- "Bi jedno!" - nećka se on.

- "Par ovce, nepar Bećar!" - pružam mu desnu stisnutu šaku.

- "Dobro!" - okelji se on.

- "Sad!" - kažem ja i obojica istovrimeno otvorimo šake.

- "Nepar! Ajde, vodi Bećara!" - likuje Braco.

Dok sam ja izvodio Bećara na avliju i timarim ga čujem Bracu kako iz sveg grla viče Stevi Jolinom:

- "Lale, ajmo ovcama!"

- "Dolazim odma!" - javlja se ovaj ki zapeta puška.

Uzmem suknenu torbetinu i natrpam je punu drvenim ugljem i ubacim još dvije sikire da ponesem tetku da ih iskali i naoštri, trebaju biti oštre ki zmija za predstojeću sječu drva za zimu.

- "Mile, punesi de i ova dva nuža, treba ih iskovati, ne daju se više ni trojangulom ni brusom naoštriti." - pruži mi ih mater.

Sve to strpam u torbetinu s ugljem i zaprtim je naleđa, povedem Bećara do podzitka oko bajama pred avlijom i zajašem ga.

- "Nemuj đisati, otpašće mu potkova!" - prikriči mater.

- "Dobro majo, neću, a i kako ću sa ovim čudom na leđima!" - odgovaram joj od Dramine baščice.

Potkova na prvoj desnoj Bećarovoj nozi je klapala, a ni druge nisu bile puno bolje.

Da skratim put krenem preko Kraljuše i Šušlja i izbijem na cestu više Borja. Sad, na kamenoj cesti, potkove su još više klapale, pa sam mora brojati Bećarove korake da koju nebi izgubio, jer rezervnih nije bilo. Stigoh pred Dujinu avliju, a on otvori vrata odma ki da me je čeka:

- "Zamalo ti ne pobježe! Da si okasnio koji minut već me nebi naša!" - skinu lovačku pušku s ramena i objesi je na klin pred kovačnicom.

- "Krenu si u lov?" - itam ga iako je to bilo očigledno.

- "Ljep dan, šta ću kod kuće. Sad ćemo mi to oko Bećara srediti, pa ću ja ljepo iznad Čučeva do Krke, pa kroz Dubravu i Rolu preko Petkovca nazad." - objašnjava mi zamišljenu turu i poteže par puta mjeh da raspali vatru.

- "Oho, i nije to malo, pa kad ćeš se vratiti!?" - pitam ga, jer mi se učini da to on ne može preći do noći.

- "Kad stignem, stiću šutra do podne." Nasmja se on.

- "Pušti ga, misli da je još mlad! Kašnje će kukati sedam dana da ga kosti bole!" - javi se tetka Milica izlazeći pred kuću.

- "Ćuti stara, bolje je da bole od oda nego od ležanja!" - neda se on odgovoriti.

Iskrenem ugalj na kovačko ognjište i dodam tetku sikire i noževe.

- "Najprije ćemo mi obuti ovog ljepotana." - uze on konjska klješta i pođe prema Bećaru. Ja uzmem Bećarovu nogu i na povik "Daj!" on poslušno podigne kopito i miruje ukipljen dok mu Duja sjecka čavle i skida potkovu.

- "A lopove, znaš ti šta treba, sad ćeš ti dobiti nuvu obuću." - tepa mu tetak Duja milujući ga po njušci, a Bećar zarza zadovoljno.

- "Pametan je lopov, samo šta ne govori." - smije se tetak.

Potkove baci u žar, pa uze strugaču i uz moju pomoć uredi Bećarova bosa kopita.

- "To njega ne boli, isto je ki kad mi sebi režemo narasle nukte, zato mu to prija i ne buni se, lopov jedan." - objašnjava mi tetak.

Tada u kovačnici, na nakovnju, jednu po jednu uredi potkove, opali onako crveno užarenim kopita i novim čavlima pričvrsti ih. Bećar je mirova ki malo djete kad mu mater sječe noktiće. Tada Duja donese oveću turpiju:

- "Ajmo sad udariti glanc." - turpijajućiivicu kopita i potkova i kad završi reče Bećaru:

- "Ajde mumče prošetaj, da vidimo kako ti stoje." - lupivši ga blago dlanom po sapima.

Bećar napravi krug po avliji i vrati se na svoje mjesto.

- "Dobro je ljepotane." - pomazi ga Duja po bjelom cvjetu na čelu.

Vratišmo se sada u kovačnicu, on velikim klještima izvadi iz žara usijane sikire i na nakovnju ih raskova i utanji im oštricu,a zatim to uradi i sa noževima. Sve ih tada pobaca u korito s ledenom vodom, voda zacvrča i popari, a onda jedno po jedno zaglavi u škripac i oturpija velikom turpijom, te sve ponovo vrati u žar. Kad segvožđe zarumeni on ga ponovo baci u vodu, izvadi i jagodicom palca isproba oštricu, okrenu se meni i reče:

- "Sad mureš i brokve sjeći, prekaljene su." - a noževe odnese do brusilice i vodenim brusom ih izbrusi, popipa oštricu palcom i zadovoljno kimnu glavom:

- "Evo ga mumče, gotovo je, mureš se šnjima brijati." - viknu perući ruke u koritu gdje je kalio gvožđe.

- "Vidi ga kako mu se preši kad je lov u pitanju. Da nije toga kilavio bi pola dana." - govori mi tetka ali da i on čuje.

- "Ćuti stara, gledaj svoja posla!" - brecu se on tobože ljutito, a već pjevuši potiho uzimajući pušku s klina, a drugom rukom broji patrone u livačkom pasu.

- "Kako ti baba?" - pita tetka Milica ne obazirući se više na Duju.

-"Dobro je i pozdravlja vas uz napomenu da bi se mogla sjetiti da ti je mater živa."- kažem ja smijući se.

- "Znala sam, ako misli da sam ja curica i da mogu doletiti ki vijor samo da nju vidim, Bogme se vara. I ja sam stara maltene ki una, a treba Mari pomući oko dječurlije, a ova dva, i sam vidiš, Stevo na centrali, a ovaj u skitnji." - ne predušujući ispriča tetka znajući da ću ja tako babi ponoviti.

- "Pa ulovili tetak šta?" - okrećem ja temu.

- "Ki ćorava kokoš zrno, ma tako navika i Bog ga ne mure odvratiti od toga kad naumi." - smije se tetka.

- "Pozdravi mi mater i punesi joj ovo." - stavi dvije jabuke u torbu.

- "Oću tetka, doviđenja." - zajašem ja Bećara i sačekam da malo odmaknemo niz cestu, a onda se nagnem ka Bećarevim ušima:

- "Oćemo li Bećo!" - i stisnem noge i jače stisnem grivu naginjući tjelo napred.

Bećar kao da je čekao da isproba svoju novu obuću, zaigra galopom sve do Borja. A tada je kaska ili iša korakom do Špinje, tamo sam ga na koritu napojio, pa smo do kuće stigli opet galopom.

- "Brže li?"- začudi se mater, a onda me prekori - "A šta da si pa sa tim sikirama i nuževima!?"

- "Ma kakvi pasti, šta ti je, gdje ću s njim?" – pravdam se i pitam je.

- "U Gradinu, čekaj da išćeram kravu!" - uhvati me u dobroj volji i požuri da izvede kravu Zekulju - "Tamo ti je i društvo, ne muraš se odma vraćati." - dobaci za mnom.