Žuto djetinjstvo (21-25)

- 21 -

A ćaća je morao na teren, u Split. "Gortanova" gradilišta na pruzi Knin-Zadar su se gasila, izgradili su šta je trebalo, a gradilišta bližeg kući nije bilo. Jole je otiša u "Liku" u Gospić, Mire da otkaz, nije mu se išlo dalje od kuće, A Dule je otiša u mornaricu na tri godine, najprije u Pulu, a sad je na razaraču "Kotor". Baba Drama nam je pokazivala slike naočitog visokog mornara na palubi razarača na pučini i kukala kad je vidila svuda naokolo debelo more, na kojoj je brod izgleda malešan ki ćikara za kavu. Mi smo je tješili da to nije baš tako kako na slici izgleda, da brod nije tako malen, dugačak je ko do Male baščice, a širok ki njiva od dan oranja, da ne plove oni daleko od obale, najdalje ko do Kistanja.

- "Em ti Stvorca, pa kud ćeš više! Nedaj Bože da se mura toliko plivati po mirnom, a kamoli kad su valovi i nevreme, pa svi bi se potopili!" - još više se zabrinu ona.

- "Duca sad mure plivati do Đevrsaka i nazad, ki od šale, a još imaju i pojase i čamce za spasavanje, pa stalno su sa radiom povezani s kopnom, unapred znaju kakvo će biti vreme. Neboj se ti baba! Brodovi plove po morima gdje se po mjesec dana ne vidi kopno, a valovi su veliki ki Radučka glavica, pa im ne bude ništa. Jadran je to, prema takim morima je manji od Brestovače, ma manji i od Varvotkinje!" - tješimo i sokolimo babu Dramu.

- "Sreća muja, nije zna ni plivati! Kad se ćio učiti na Brestovači, ja budala se bojala, živog ga prebila." - kaje se ona.

- "Sad zna, naučili su oni njega. Malo se naguta vode, ali nije jedini i sam. Svi se nagutamo vode prije nego naučimo plivati." - smijemo se mi.

Ma koliko mi pričali i pravili šalu baba Drama se nije do kraja prestala brinuti. Džabe Ducina pisma i naše po sto puta čitanje i objašnjavanje.

A ćaća ode u Split. Nije bilo druge. Tamo će spavati u barakama, neće više dolaziti svake nedjelje, možda jednom mjesečno. Tamo će raditi na tunelu Dujmovača, te na cestovnom tunelu ispod Klisa, kolosjecima u Kopilici i Solinu i Solin Luci. Imaće terenski dodatak, pa i plaća će možda biti bolja.

Prikričio nam je da pomažemo i slušamo mater, sad smo veliki, ne treba nam posebno obješnjavati. Još za škole smo okopali kuruze, čim završi škola počeće žetva, pa vršidba, onda mala pauza i tada noćna žetva kuruza, pa mlaćenje kuruza i sadjevanje stogova slame. U pauzama branje jagoda i prodaja Zadruzi i onda eto ti škole. Uvjek u krug, samo za godinu vremena na višem nivou. Na Dušana nismo više račinali, on će opet preko ljeta na radne akcije, doći će na par dana da ga se mater i baba nagledaju i vratiti se nazad u Šibenik. Nekako se otuđio, odrasta i uozbiljio, drukčiju i ljepšu robu je nosio, i kao da nas se sramio. I dosad je bio u svom svjetu, uvjek iznad nas, u tome je ima naklonost matere, babe i ćaće, ali to oni nisu priznavali:

- "Svi ste nam jednaki!" - bio im je odgovor.

Kako je Dušan završio razred mi nismo znali, podrazumjevalo se odličnim, Stevo je završio kao i uvjek vrlo dobrim, Braco se potrudio i proša dobrim, a ja odličnim.

- "Vidiću te ja u petom, dosad ti je bilo lako!" - sjeća se Braco svog iskustva.

- 22 -

Poslije vršidbe, jedno veče, mater nam reče da sutra idemo na Krku prati vunu. Idemo svi mi, osim babe, Rose i male Duške, natovarićemo magarad vrećama vune, a ići će i Ruža Ilina i Sava Jolina sa djecom.

Ovih dana mi smo navaljivali da idemo na Krku, na kupanje, ali nam nije dala. Kad smo jednom pobjegli za podnevnih vrućina, taman što smo sišli niz Brinu, poče galama sa Pištavaca: "Oj Stevo, oj Braco, oj ovaj, oj onaj!" i svi smo se morali vratiti a da ni noge nismo pokvasili.

Sutra ćemo, izgleda, polagati ispit iz plivnja.

Rano ujutro, za lada, krenula je čerga. Nekoliko magaradi natovareno vrećama vune, lončinama za iskuvavanje i lukšijanje robe, sićima punim cjelih kumpjera i nekoliko glavica kapule. Zanalo u toj strci ne zaboravišmo so i sapun. Napred je Stevo vodio jedno magare,a da mu ne bude dosadno društvo su mu pravili Braco i Stevo Jolin, ja i Milan smo činili zasebno društvo, kojem se čas priključiva Jovo jolin, a čas zaostaja i iša sa materom Savom, Ružom Ilinom i Ružom Marišinom, koje su išle na začelju kolone, iza magaradi. Spuštili smo se niz Brinu Čučevskim putem koji ju je sjeka do zadnje trećine laganim padom ispod Litičica, a iznad samog Groblja se lomio i vodio nešto strnljim padom do Krke. Tu, iznad Gornje bašče prema Manastirskoj luci bilo je oko stotinjak metara šljunkovite obale, bez ševara,na kojem će se prati i sušiti vuna.

Rastovarili smo magarad, skinuli im samare i oćerali ih i zagradili u luku, da pasu dok ne budu potrebni,a onda smo ozidali ognjište i stavili lonce za iskuvavanje pune vode da se uskuva. Suvaraka je bilo na sve strane, tako da je vatra začas buknula.

Nestrpljivo smo čekali dozvolu za početak kupanja, ali nam matere nisu još dozvoljavale:

- "Još ste vrući! Vidite li kakva je žega u Brini, pa kad bi odma ušli u ovu ledenu vodu srce bi vam puklo. Zar ne vidite da je studena ki led! Najprije se oladite, pokvasite nuge i glavu, umite se, kvasite se pomalo i onda tek ulazite u vodu, ali samo do ševara." - vika je hor matera.

Nije bilo druge nego čekati.

Idemo Milan i ja i prevrćemo kamenčiće i rastjerujemo žabe, koje ispred nas bježe u ševar i sjedaju na lopoč, na sigurnoj daljini. Ispod jednog pločastog kamena spazišmo raka i uhvatišmo ga, veselo noseći naš ulov da pokažemo ostalima.

- "Šteta što nemamo udice, mogli smo loviti ribu." - govori Stevo – "Evo ima rakova, oni su odličan mamac."

Mater, Sava i Ruža izbacile vunu iz vreća, stavljaju je u kipući lonac, puste da se malo prokuva, pa je ispiraju u Krci. Vade je mokru i bjelu iz rjeke i prostiru po kupini. A od mjesta gdje peru Krka nosi žućkast prljavštinu prema matici i razbija je nizvodno. Riba za ribom iskače iz vode, a mi uzdišemo za udicama.

- "A možemo li sada?" - navaljujemo, jer se to rashlađivanje nama odužilo.

- "Ajde, da vidimo šta vi znate?" - napraviše one pauzu u pranju.

- "A đe su nam kupaće gaće!?" - sjeti se neko od ovih starijih.

- "Kakve kupaće gaće, kupajte se goli!" - smiju se one – "kada mi neznamo šta vi imate, sto puta smo vidile i oprale."

- "Ja ću se kupati u ovim gaćama, to se brzo suši." - kaže Stevo.

- "I mi, i mi!" složimo se svi uglas.

Imali smo na sebi gaćice za fiskulturu, od lanena platna, neko crvene, neko plave, a već su nam počele rasti bručkice, pa nas je pred materama bio sram, go se kupati. Kad smo bili sami kupali smo se goli na Brestovači, tako smo mogli brže stići u školu, jer se nije čekalo na sušenje robe. Dobro smo znali koliko ko ima dlakica, ali i one dvije-tri izazivale su sram pred starijima i nepoznatima.

Od ruba vode obala se oko dva metra spuštala lagano, a onda je naglo propadala u dubinu. Bistra i prozirna voda uvećavala je bjelo kamenje na dnu, pa se činila dublja nego što ustvari jeste, a tamo prema matici se zelenio dubanac. U tom djelu toka Krka je mirna, široka nekih pedesetak , a doboka oko dvadesetak metara i što je najgore hladna ki zmija.

Mi smo u svoje znanje plivanja bili sigurni i istovremeno zaplivašmo prema sredini rjeke. Prvi trnci hladnoće su prošli i sada smo slobodno plivali prema dubancu. Žene na obali se obezdaniše i poslije kratkog tajca nasta dreka:

- "Nazad, nazad, vidite li da je duboko!"

Ne osvrćićući se na viku lagano smo napravili polukrug i vratili se prema obali:

- "Šta se derete, jeste li vidile da znamo plivati. Čega se bojite!?" - mirno će im Stevo.

- "Ali voda je ledena, mure vas uvatiti grč, pa ko će vas spasit?" - ljutile su se one.

- "Sami, jedan drugoga." - viče Stevo Jolin. Sve što su one govorile i čega su se bojale znali smo i mi, razlika je u tome što mi na to nismo mislili, jer se tako što ne može nama dogoditi, tako što se događa tamo nekome drugome negdje daleko, kako to već shvaća mladost u tom životnom dobu.

Kad smo izašli iz vode, usne i uši su nam bile modre ki sukno, a drhtavicu nismo mogli zaustaviti ni uz najbolju volju.

- "Nije ladno, a? A vidi kako im zubi zvone!" - viče Sava Jolina i briše nas šugamanom - "Mrš na sunce, da se ugrijete."

Dok smo se mi kupali one su skuvale cjele kumpjere i sad smo ih bez prigovora sa kapulicom i kruvom jeli.

- "Kako voda izgladni! Kod kuće bi se beljili na nji, a gledaj sad!" - smije se sava.

One su oprale i ostatak vune i stavile je da se suši, a mi smo morali dobro da se nasapunamo, po kosi i cjelom tjelu, da speremo zemlju i snjet od žetve. Trpili smo pečenje u očima samo da bi mogli ponovo zaplivati u dubancu.

Poslušno i vredno smo im pomogli da skupe osušenu bjelu vunu, natovarili je na magarad i vratili se predveče kući. Bili smo zadovoljni, dokazali smo im da znamo dobro plivati i one su to priznale:

- "Znate, ali se murate čuvati!"

To je bio znak da od sada možemo ići na Krku na kupanje. Zbogom Brestovačo!

- 23 -

Svaki sljedeći dan smo bacali poglede na Rit sa vrha Brine. Ovog dana je bilo vode samo u jarku, ostali dio je presušio. Idemo na Kulu i tamo se dogovorimo sa Slavkom i Dulom da idemo loviti ribu u jarku. Nema problema, odma dogovoreno.

Kad smo došli do Manastira spustimo se do Krke i bentom koji je odvaja Krku od Rita dođemo do kućice gdje je sada stajalo postolje od nekadašnje velike pumpe i dogovorimo se gdje ćemo loviti. Okružimo dio jarka i idemo jedan prema drugom da se sastanemo na sredini. Golim rukama vatamo veće komade ribe i bacamo na obalu. Sve je dobro, samo ima bezbroj pijavica, pa moramo brzo raditi.

- "Dok je vidiš da se priljepila lupi je pljeskom, odma će otpasti, nemoj je kidati." - uči nas malo stariji Slavko.

Za desetak minuta ulovili smo dovoljno. Sreća, preko dres gaća ponjeli smo duge gaće, pa smo zavezali nogavice i tu utrpali najkrupnije komade, a ostale bacili nazad u vodu. Ako padne noćas kiša, te će preživiti, a ako potraje suša, nema im spasa. U Krci smo oprali ribu, koja je još zjevala, vratili je u torbe-gaće, oprali se i mi i rano se vratili kući.

Kod Manastira sretnemo igumana Nikodima.

- "Dobar dan, oče!" - vičemo mi.

- "Dobar dan, djeco! A, u ribara mokre gaće, al vi znate šta ćete za večeru." - smije se on.

Smijemo se i mi pod dragim teretom.

- "Brzo kući, riba se po ovoj vrućini brzo kvari. Nek vam je matere dobro isperu i poprže, to je najsigurnije." - savjetuje nam on.

To veče cjeli zaseok je miriša na prženu ribu, osjećalo se na kilometar, a mačke su se izrugivale Vučku sa avlijskog zida, grickajući krljušti ribe.

- 24 -

Šteta, kratko je trajalo. Trebalo je brati jagode i starati se za knjige i zadaće. A preko noći, čim grane mjesec, trebalo je žeti kuruze. Doša je i Dušan sa radnih akcija, čita neke knjižurine u ladovini pod grabićem dok smo mi čemunjali kuruze. Kad je počelo mlaćenje kuruza doša je i ćaća. Sada smo to brzo obavili, urod je bio osrednji, ali šta je tu je.

- "Baš kad ti treba, godina podbaci!" - ljuto će ćaća.

Sad nas je za školu još više. Rosa polazi u prvi razred, trebaju joj nove knjige, moje ne može koristiti, promjenili se udžbenici. Ja polazim u peti razred i dobijam knjige od Brace, Braco polazi u šesti i dobija knjige od Steve, a Stevo će koristiti one od Dušana, mada su se malo mjenjale, a Dušan sad polazi u treći razred Učiteljske škole.

Ćaća je radi toga isposlova nekoliko slobodnih dana nebili ove godine Dušan dobio stipendiju:

- "Neznam šta ću, do Božića će biti posla u Splitu, a kašnje šalju daleko. Ne isplati mi se tamo ići, više ću potrošiti nego zaraditi. Terenski ne mure pokriti spavanje i menzu. Ako ne daju stipendiju, Dušane, muraćeš tražiti nešto drugo, ja nemam odakle, a Stevo je u osmom, treba i na njega misliti."

- "Ajme, šta to govoriš! Pa jesi li pisa i govorio sa ljudima?" - zabezeknuto će mater.

- "Ma jesam, svi obećavaju, ali niko u ništa nije siguran! Nije im za vjerovati!" - neubjedljivo će on.

- "Ja imam preporuke od škole, od Omladinskog komiteta, i sada od Komiteta SK iz Šibenika, pa ću to sve priložiti molbi. Valjda će pomoći." - govori zabrinuti Dušan.

Mater sutradan ode do Milovide, Pekaruše, a ćaća do Pojke, direktorice osnovne škole, i objasniše im o čemu se radi. Obećaše da će sve poduzeti, ali nisu one te koje odlučuju, boriće se ki za svoje djete.

I urodilo je plodom, Dušan dobi minimalnu stipendiju, najmanju koja se dodjeljivala i prije i poslije. Svi odahnušmo, bolje išta nego ništa. Ćaća se vrati na posa u Split, a mi krenušmo u školu.

- 25 -

Peti razred podjeliše na dva odjeljenja. Priliv đaka je doša od ponavljača i iz područnih škola u Grulovićima i Macurama.

Đaci iz Kistanja i bliže okoline išli su popodne na nastavu u "Pećinu", prostoriju u Maleševića kući, gdje je prije Drugog rata bio dućan i magazin porodice Malešević, a oni izdaljega išli su kroz jutro.

Maleševića kuća je nasuprot Katoličke crkve i Doma učenika. To privremeno odjeljenje koje smo zvali "Pećina", jer je imalo svjetlo samo od nekadašnjeg izloga, bilo je od školske zgrade daleko oko trista metara. Za vreme nastave mogli smo gledati kroz taj izlog i brojati prolaznike.

Ali se nije imalo kad zvjernjati kroz taj izlog. Predavanja su odma počela, iz sviju predmeta nastavnici su krenuli oštro, ne obazirući se na naše proteste da ne možemo praviti zabilješke.

- "Imate udžbenike, čitajte njih, a ne vaše škrabotine." - bio je uobičajeni odgovor.

Brzo sam se prilagodio tom ritmu. Krenuo sam oštro i ja. Znao sam iz dosadašnjeg iskustva da dobro treba postaviti temelje, a onda je lako,samo nadograđuješ. Informativno bi okrenu koju lekciju unapred, pa bi lakše shvaća cjelinu. Srpski jezik, Materinji jezik, Srpsko-hrvatski jezik, Hrvatsko-srpski jezik, Srpski ili hrvatski i Hrvatski ili srpski jezik, kako se u to vreme sve zva jezik kojim smo govorili, predava nam je nastavnik Nikola Grulović, kojeg smo kratko zvali Grule ili podrugljivo "Ćoro". Bio je to strog nastavnik, poguren, sa debelim lećama na naočarima, nekako spetljan, ali temeljit i on nam je odma reka na početku šta se od nas traži:

- "Mi u ovom kraju govorimo skoro standardni književni jezik, kako ga je uspostavio Vuk Karadžić. Trebate pripaziti da govorite i pišete čistu ijekavicu, jer smo skloni da govorimo jekavicom. Treba lijepo, a ne ljepo, bijelo, a ne bjelo, itd. Drugo, u ovom kraju se dosta rječi izgovara sa samoglasnikom u umjesto sa o, na primjer: mura, a treba mora, mutika, a treba motika, itd. Treće, morate znati jednako brzo, lijepo i tačno pisati i čitati ćirilicu i latinicu. Ne samo da vi to trebate znati u razredu, već tako trebate pisati i govoriti i na ulici i kod kuće. Za sada toliko."

- Gramatika, gramatika i književnost i škrte ocjene za znanje, a za neznanje vječita jedinica, bio je njegov stil.

Njemački jezik nižim razredima je predavala Katica, stara cura, rodom sa Brača, koja je te godine došla u našu školu iz područne škole u Pađebima. Iako stara cura, bila je dobra i trpeljiva duša.

- "Rječi, rječi, rječi pa opet rječi, pa kada budete znali dosta rječi počet ćemo govoriti, učiti gramatiku i pisanje." - ona nam je govorila.

Matematiku smo ponovili od početka, a tada novo gradivo nam je počeo predavati nastavnik Nikola Macura, rođen i odrasta u Kistanjama, pa kad se on razboli od paralize, nasljedi ga Kosta Kozlica, no i on zakratko, tako da nismo imali stalnog nastavnika.

Povjest nam je predavao Slobodan Rađen, rođen tu uz kuću Maleševića, i njega smo najviše volili slušati, a i tema je bila interesantna: predistorija i antička istorija. Predavanja su mu bila opširna i slikovita, jer je vješto ubacivao detanje kojih nije bilo u udžbeniku, ali je na ispitivanju tražio onoliko koliko knjiga kaže.

Muzički nam je predavala Fila Berić, žena nastavnika Berića Mirka, koji je predava kemiju sedmašima i osmašima. Veoma muzički obrazovana, predavala nam je teoriju i tehniku i bila grdno razočarana našim vokalnim i slušnim sposobnostima. Kad je čula pjesme koje se pjevaju na Priobraženje, čula muziku i vidila kola, bilo joj je jasno da se vratila u Homerovo doba.

Likovni je predava opet Slobodan Rađen, a i sam se amaterski bavio slikarstvom.

Fiskulturu nam je predava Nikola lalić, rođen u Lalića drazi, a uskaka je i za druge predmete, ali je zakratko tu bio, otiša je u veći grad i više se nije vraća.

Dočekali su nas ponavljači Dušan-"Dude" Malešević, Mirko Lalić "Baba", Branko Mažibrada – "Branko Panin" i Jovo Krneta, Mrkan", a iz Doma su došli Marica Cota, rodom iz Promine, Marko Keran iz Dalmatinske zagore, Šegan Nikola iz Pađena i Mirko Gluić od Drniša.