Crvena mladost (61-65)

- 61 -

Poslije desetak dana terapije i ležanja stanje mi se popravilo, ali profesor dr. Stefanović nije bio zadovoljan, pa je naredio da se izvrši punktiranje pleure i izvuče dio eksudata. To je i napravio sljedeće juto uz prisustvo cjele svoje ekipe, specijalizanata i studenata.

- "Dobar si, pravi junak, lako je sa takvim pacjentima raditi!" -pohvali me kad je sve bilo gotovo.

Ja nisam znao šta će mi raditi, pa se nisam ni bojao, oni su doktori, važno je da sam u njihovim rukama, sigurno znaju šta rade.

- "Jel' te bolelo ?" - pita me zubar Vladimir - "Ja nisam mogao gledati, skoro mi došla muka kad sam video koju igletinu zabijaju među rebra."

- " Ne boli, samo je gadan osjećaj." - kažem mu.

- "Uh,sreća, stvarno je gadno gledati!" - srzava se on.

A tada sam opet išao na rentgensko snimanje, pa kad me je prošla temperatura počeše me voditi u amfiteatar gdje su održavana predavanja studentima i projecirali snimke mojih pluća. Također, u sobi su mi skoro svako jutro studenti i spezijalizanti bili redovni gosti, a meni to i nije smetalo, pošto mi je vreme tako brže prolazilo.

Početkom aprila došla je mlada medicinska sestra na matursku praksu. Vera se zvala. Otac joj je bio Beograđanin, a mater Dalmatinka iz Sinja. Razveli su se, pa je ona sada živjela sa ocem i maćehom, dok joj je majka sada radila u Francuskoj i ona se nadala da će po završetku škole i ona naći posao tamo.

Mlada sestra Vera, obučena u plavu haljinu, s bjelim detaljima, kakva je već uniforma medicinskih sestara, u otužnom bolničkom okruženju bila je ljepa ki anđeo ili se to meni samo tako činilo, ošamućenom od ljekova i slabosti. Kad bi prošla terapija i vizita ona je dolazila kod mene, sjedila na rubu moga kreveta i pričala dogodovštine iz škole ili grada, gdje je bila ovih dana, šta je s društvom radila "...da ne zaboravim kako je vani...". Svjestan sam bio toga da joj se sviđam, jer je naglasila uzgredno da nema momka, a da ne bude dvojbe po tom pitanju zubar Vladimir mi jedno popodne reče:

- "Tebe ova mala faćka! Nemoj biti drven, daj jadnici nade. Nije u ovoj uniformi loša, mada bi je trebalo viditi i bez nje."

- "Ona je tu kratko, a ja ću uskoro otići na drugu stranu, žao mi je da joj dajem lažnu nadu, vidim da pati za majkom i da planira u Francusku." - kažem.

- "Moj Mile, koji si ti dobrica! Ti ništa ne znaš o ženama i njihovoj ćudi, nemoj ih za živu glavu žaliti, jače su one od nas muškaraca. Njihova diplomatija je jača i veštija od vatikanske, one uvek dobiju šta zažele." - nasmija se kiselo zubar Vladimir.

-Pa, dogovoriću se sa njom, daće mi adresu, naći ćemo se kad izađem iz bolnice." - odvažim se ja.

- "Tako je sokole, kad ti se nudi ti je uzmi, nemoj je žaliti, vidiš da ona to želi. Zaboravi romantiku, to je bilo u prošlom veku. Sad ću ti odati jednu tajnu: video si da kod mene u posetu dolaze dve žene, nekad skupa, a nekad ova jedna sama. E, to su mi supruga i njena najbolja prijateljica, a moja ljubavnica. To je ona što dođe ponekad sama. Vidiš, one su prijateljice, ali ovoj ne smeta da bude moja ljubavnica. Ja nisam siguran da li mi to žena zna, ali se ne bi iznenadio da zna, a pravi se da ne zna, jer verovatno računa da ću se izguštirati i da će opet biti po starom. To kod žena može biti, kod muškaraca teško, oni bi odmah išli na nož. Meni se može sviđati žena od prijatelja, ali radi prijatelja ja je ne bi taka nizašta, jer bi uništio prijateljstvo, a kod žena izgleda da to može, one se snalaze na drugi samo njima znan način. Vragovi su one, zato gdje god ti se pruži prilika iskoristi je, nemoj ih žaliti." - počeo me podučavati zubar.

Sutradan je opet došla sestra Vera poslije vizite, sjela na rub moga kreveta i pričala šta je sinoć radila sa društvom. Istovremeno je rukom preko pokrivača milovala moju nogu od pete do vrha butine. Počekam, prijalo mi je, pa uzmem joj tu ruku i igram se prstima na kojima su se rumenili nalakirani nokti. Ona se iznenadi i uči ni mi se da zadrhta:

- "Hoćemo li se viđati kad izađem odavde?" - pitam je šapatom da cimeri ne čuju.

- "Da, da, hoćemo." - prošaputa i ona i kao da se zastidi, spusti pogled.

- "Napiši mi adresu i broj telefona, pa ću ti se javiti." - kažem joj.

- "Hoću, i telefon, stanujem tu blizu, kod Slavije." - uzbuđeno će.

Lagano joj stisnem ruku i privučem usnama i nježno poljubim. Ona na tren zatvori oči i nježno povuče ruku, pa je prinese usnama i poljubi na isto mjesto. Srce mi je tuklo u prsima, moglo se čuti bez slušalica, a ona veselo skoči ki srna i glasno reče da svi čuju da sad mora ići sterilizirati instrumente.

- "Tako mladiću, to treba raditi!" - reče mi na uvo zubar dok mi je dodavao neki časopis za čitanje očito zadovoljan primjenom njegovih poduka.

Sutradan mi je sestra Vera darovala zbirku Jesenjinovih pjesama sa posvetom i čitko napisanom adresom i brojem telefona, poduže je sjedila na mom krevetu, milovala mi nogu, igrala se mojim prstima i pričala dogodovštine iz škole, a ja sam joj obećao sutra recitirati jednu pjesmu iz zbirke.

Tako je bilo svakodnevno do kraja aprila, a zadnji dan je u šali rekla da ću ja biti kriv ako padne na maturskom ispitu, sagla se i bez lažnog stida poljubila me za oproštaj:

- "Čekam tvoj poziv, javi se odmah kad izađeš iz bolnice! Ja ću sad biti u gužvi zbog mature, pa neću moći ovamo dolaziti. A čujem da ćeš i ti izaći poslije Prvog maja." - uozbilji se i pripreti kažiprstom.

- 62 -

Svakim danom mi je bilo sve bolje, pa sam počeo popodne izlaziti na hodnik sa zubarom Vladimirom, gdje smo sjedili u foteljama i pričali sa bolesnicima iz drugih soba. U sobi do naše lječio se glavni kuvar hotela "Metropol" Ante, rodom Zadranin, bivši prvak opere u Skoplju. Kad je saznao da sam Dalmatinac i od čega bolujem rekao je ženi i ćerima, a da ja to nisam znao, da donesu kolače za mene koje će pripraviti po njegovu receptu.

- "To je hranjivo i dobro za tvoju bolest, stalno ih grickaj ne bi li se koji kil udeblja i osnažio. Meni su puno koristili za glas dok sam pjeva u operi. Tu su bajami, orasi, med, suhe smokve, grožđice, maslo, ma šta da ti pričam, sve same delicije, a posebno spremano sa sirupom od kadulje." - ubjeđuje me da uzmem poveću kutiju.

- "Niste trebali šjor Ante, ovdje mi daju dobru hranu." - sramim se ja.

- "Ne stidi se, još ja nisam zaboravija puru i kiselo mliko, manistru i bravetinu što mi ponudiše Bukovčani kad sam bia na manevrima, u vojsci, pred Drugi rat. Bože dragi, bura dere, srce puca, a mi petnaest dana na terenu, na maršu od Knina do Ervenika pa preko Kistanja i Oklaja do Drniša, pa preko Roškog slapa do Benkovca i tako u krug iz dana u dan. Da nam Bukovčani nisu davali rane, vruće manistre i bravetine, rakije i vina, ne bi izdrža na vojničkoj rani tolike napore. Sirotinja je tamo po svemu samo ne po duši. Djecu svoju istjeraju na avliju, a nas vojnike u kuću kod ognjišta i daju nam najbolje šta imaju u kući od jela i pića. Proša sam dosta svjeta, ali takva šta nigdje nisam doživio. I kad moji Boduli što kažu protiv Vlaja žešće sam ih branio nego rod rođeni." - prisjeća se šjor Ante pričajući društvu u hodniku.

- "A što ste ostavili operu i pevanje i otišli u kuvare?" - pita ga zubar.

- "Gospodin moj, ja sam bio kuvar prije nego pjevač, a pjevanjem me Bog ili priroda obdariše, pa sam poslije rata mogao pjevati na talent, trebalo se školovati za dalje, a mene uhvatile godine, pa sam se radije vratio svom prvom zanatu koji mi je drag ka i pjevanje. Da sam bio koju godinu mlađi sigurno bi napravio dobru pjevačku karijeru u operi, ali šta je tu je, ne može se protiv prirode." - objasni on svoje razloge i poprati odgovor refrenom napolitanske "O sole mio".

Pred praznik Prvi maj opet su me punktirali, slikali na rentgenu i vršili analizu krvi. Profesor dr. Stanoje Stefanović je bio zadovoljan i nastavio istu terapiju. Drugovi iz škole su mi dolazili u posjetu i pričali šta se dešava u školi, a ja nisam ni taka knjige koje su mi donosili. Računao sam da to mogu nadoknaditi kad poslije praznika izađem iz bolnice, kako je profesor rekao, a sada je najvažnije da se izlječim. Šta će mi znanje, ako nisam zdrav, a kao zdrav mogu brzo nadoknaditi zaostatke, pa neka ocjene budu niže, važno je da ne izgubim godinu.

- 63 -

U nedjelju prije praznika došao mi je u posjetu Braco, kojem sam pisao prije petnaestak dana i naveo šta mi se desilo. Radio je na terenu, negdje u Vojvodini, u Baču, pa nije mogao stići ranije. Iznenadi me vješću da se Stevo ženi i da će ići na svadbu u Barič, gdje Stevo radi i stanuje.

- "Pa, kud je požurio, šta ima da je izaša iz vojske!?" - u čudu iznenađen pitam.

- "Neznam ti ništa reći, uglavnom znam da je iz "Montaže" prešao raditi u "Prvu iskru" iz Bariča za stalno i tamo se upoznao sa djevojkom koju sada ženi. Znaš ti njega, ništa ne priča, saznaš kad je sve gotovo." - slegnu Braco ramenima. - "Znaju li oni kod kuće, oće li oni doći?" - pitam ga.

- "Vjerojatno im je pisao, ali nisam siguran znajući ga, a ako ih je i obavjestio kad i mene sumnjam da će moći doći. Ne mogu se oni organizirati na brzinu, za par dana koliko im je na raspolaganju, daleko je to." - opet Braco slježe ramenima.

- "Kod mene nije dolazio, pisao sam mu, ali se nije javlja, to je sve za mene novost." - rekoh mu.

- "Pričaću ti kad sljedeći put dođem. I za mene je sve to iznenađenje i samo ovo znam." - reče Braco i oprosti se, završavalo se vreme posjeta.

Mogao sam zamisliti kako je ćaći i materi Stevino pismo došlo ki grom iz vedra neba. Ženi im se prvi od sinova, a svadba je tamo negdje daleko, ne poznaju ni mladu ni njene, para je malo, a tako nešto nisu očekivali ni u snu. Ustaljeni običaj da se sinovi žene po redu, kako se koji rodio, izmjenjen je, a Stevo ih ni radi forme nije pita ili bar obavjestio o svojim namjerama, o djevojci, o njenima. A ja u bolnici, ne znaju kako će to samnom sve ispasti, Rosa i Duška u osnovnoj školi, Mirko još nije ni krenu u osnovnu školu, Dušan se tek vratio iz vojske i počeo raditi u TVIK-u u Kninu i ne može im ništa pomoći.

- "Šta ja tu mogu, ne mogu pomoći nikome, biće šta bude!" - otresoh brigu u sebi i nastojah da ne razmišljam o tome.

- 64 -

Na praznik nagovori me zubar Vladimir da prošetamo do Prve hiruške klinike, ima tamo prijatelja dežurnog doktora, treba se sa njim nešto konsultirati o svojoj bolesti. Obučemo modre bolničke mantile i izađemo na topli sunčani proljetni dan. Drveće procvjetalo i ozelenilo, što do sada nismo ni primjetili iz bolničke sobe. Prva hirurška je bila susjedna zgrada i tih stotinjak metara išli smo lagano, korak po korak, uživajući na suncu. Brzo je našao kolegu i ovaj mu razjasni neke stručne stvari iz nalaza koje je ponio sa sobom i očito zadovoljan se oraspoloži i poče veselo zviždukati.

- "Znaš, bio sam se gadno uplašio. Mislio sam da mi Profesor neće da kaže istinu." - objasni mi razlog veselja.

- "Pa ti si još mlad, šta može biti opasno?" - kažem mu.

- "Đavo ne spava, godine njemu nisu važne." - okelji se.

- "A šta je starom gometru?" - pitam ga.

- "Teško se on izvuče. Ciroza jetre, koliko sam vidio, plaća dug profesiji." - slegnu ramenima.

- "Kako to, šta tu ima profesija?" - čudim se.

- "Znaš šta geometri rade. Mjere zemljišta, trasiraju, vječito su na terenu, a tu su piće i žderačina. Podmićuju i časte i jedna i druga strana, nešto ucrta u njihovu korist i tako ti to ide. Žderanje i piće, neuredan život, kafančine i eto ti malo pomalo vraga." - objašnjava zubar.

- "On se žali na državu, da su mu porodici sve oduzeli poslije rata i da je morao ići raditi van Beograda, kao po nekoj kazni." - ispričam mu ukratko šta sam od geometra čuo.

- "I moji su Beograđani, samo je moj ćale bio zanatlija, a njegovi su bili bogataši. Nije svako mogao prije rata studirati, trebalo je dobrih para za to. On je lepo studirao, dobro živio, a kad je bio rat nije bio ni tamo ni amo. Dok su drugi ginuli, borili se, on i njegovi su živeli ka da nema rata, nisu u ničem oskudevali kao ostali, išli su u kafane i pozorišta, čitali novine i slušali radio i gramofone. Šta je on i takvi mogao očekivati od socijalne revolucije, koja nikoga ne poštedi, da ostane onako kako je bilo prije? Sve da bude golo, boso i gladno i da radi dan i noć na obnovi, a da oni ostanu u svojim vilama, palačama i dvorcima i da ne djele sudbinu naroda? I ja sam za rata iša u gimnaziju, ali sam maturira na sremskom frontu. Javio sam se sam, ionako bi me regrutovali. Nikome se nije išlo, ali se moralo, bila su takva vremena. To ti je kao da gaziš reku, a ne pokvasiš se, to je želio geometar i njegova kasta.

Znam ja da nije bila jednaka pravda za sve, dosta se toga lomilo preko koljena,a daj ti Bože idealno. I ja sam izašao iz Partije, otvorio privatnu ordinaciju, mnogo se toga ni meni danas ne sviđa, ali kad pogledam unazad ja nikada ne bi bio stomatolog da nije došao socijalizam. Nasledio bi ćaleta u radionici i tavorio kao i on prije rata. A sad ću ti i ovo reći: njegova klasa nije propala, većina se njih prilagodila na nove vlasti, udala se, oženila se, srodila se sa novim vlastodršcima i opet vladaju kao i prije, samo na drugi način. Većina ovih novih političara, oficira, funkcionera, direktora se rastavila od svojih žena i po drugi put oženila iz boljih beogradskih kuća, a tako im rade i djeca. Ja nisam svetac, ali znam šta se radi, pa sam krenuo svojim putem. A šta on priča, reći ću samo to da svaka medalja ima dve strane." - otvoreno će zubar.

- "To je za mene novo, vidi vraga!?" - čudim se.

- "A otkud bi ti to znao, još si mlad i neiskvaren, ali nisi slep, vidiš li kako se mladost u Beogradu oblači, gde ko izlazi, ko se s kim druži? Ti nemaš para za pošteno se obući, a ima ih koji studiraju u Parizu, Londonu, Moskvi, Njujorku,.. Da si najbolji učenik u Jugoslaviji to tebe neće dopasti. To pripada ovim krugovima o kojima sam ti malopre govorio i oni će sutra upravljati državom, a ti Mile radi ka crv za crkavicu. Koga briga za talente kad se blago djeli?" - ozbiljan je zubar.

- "Kako je raditi ka privatnik ?" - pitam.

- "Imam svoj mir, šta napravim zato odgovaram, zaradim više nego pre i sam sebi polažem račune. Kad ti bude potrebno dođi kod mene, za tebe će biti besplatno i napravljeno kako treba, a ne otaljan posao kao kod ovih u ambulantama." - potapša me Vladimir po ramenu.

- "Zar nije potrebno dosta kapitala za otvoriti privatnu ordinaciju?" - interesiram se.

- "Pa i nije toliko. Od oca mi je ostao prostor, to sam adaptirao, a stolicu i instrumente sam pomalo nabavlja preko rodbine iz inostranstva. Polovna doduše, ali je bolja nego naša nova. Papirologija je najgora, svuda te deru, a onima koji me trebaju službeno kontrolirati besplatno popravljam zube i pravim proteze, pa zažmure. Doduše, ne mogu mi ništa naći, jer sve uredno evidentiram, ali znam i da mi mogu napakovati ako se zaintačim, ovako smo prividno u fer odnosima. Moja klijentela je džet-set, ovi o kojima sam ti pričao, pa njih derem, ali to nije za njih ništa, lako to oni nadoknade na drugom mestu, kad je za njih državna kesa uvjek odrešena. Moram glumiti, to me ubija, ali stisnem zube, jer bi cena bila prevelika da se ne prilagođavam. Moram slušati ogovaranja jedno drugog, povlađivati njihovim stavovia, bar dok su u ordinaciji, a ponekad odem na njihova ekskluzivna mesta gde se okupljaju i glume visoku gospodu. Tek da to vidiš, koja gluma, koje prenemaganje, koja podmetanja i ogovaranja u diplomatskoj formi. Nušić i Sterija ni deset procenata nisu od toga opisali. Možda bi se i ja iskvario da sam mlađi upliva u te vode, sreća je da sam radničkog porjekla, da sam već bio formirana ličnost, pa te bljuvotine ne mogu organski podneti." - završi Vladimir na ulazu u Internu A kliniku.

- 65 -

Praznici su, u Klinici dežurno osoblje odrađuje najnužnije, a vani pravi proljetni sunčani dan. Dosadno mi je, od ležanja me počela boliti leđa, pa sve češće sjedim na hodniku.

- "Dobar je to znak, znači da si skoro ozdravio, ali moraš izdržati terapiju do kraja i što je najvažnije najmanje godinu dana trebaš se paziti prehlada. Dobro bi bilo da dobiješ klimatsko lečenje negde na planini preko leta da se to stabilizira." - kaže mi zubar Vladimir.

I tako sam šećući hodnikom jednog popodneva upoznao nju. Mojih godina, crne bujne kose i živih crnih očiju, u plavoj bolničkoj pidžami, šetala je meni ususret sa ženskog odjeljenja i kad smo došli jedno naspram drugog u holu koji je djelio ženski od muškog odjela pozdravili smo se kao stari znanci, iako smo se tad prviput vidili. Bila je to Elena Najdovska, Makedonka, konobarica iz "Kasine" sa Terazija. Prošle godine je završila ugostiteljsku školu i nekako dobila posao u "Kasini" na određeno vreme sa izgledima za stalni radni odnos. I ona je ovdje završila u periodu epidemije gripa, sumnja se na upalu zglobova, ali još ništa nije sigurno, znaće se za koji dan. Stanovala je na Dorćolu, podstanarka kod neke babe, nikoga od rodbine u Beogradu nije imala, a o bolesti roditeljima još nije htjela pisati dok ne sazna dijagnozu.

- "Šta da im javljam, imaju dosta i drugih briga, a veliki im je trošak da putuju ovamo, nisu baš imućni, nešto polja i malo stoke, a ne mogu mi ništa pomoći i da dođu." - kaže Elena priču koja mi je dobro poznata.

Kažu da nevolja zbliži ljude, da im se tad otvara duša pa imaju i bistriji pogled u tuđu, i dozvoljavaju drugom da proviri i u njihovu, pa se tako brzo shvate i zbliže nego u normalnim okolnostima. Tako je bilo samnom i Elenom, pa ono što bi trajalo danima sada je po tom ubrzanom ritmu bilo gotovo za tren i rodila se ona fina nevina i tiha ljubav, koja više daje nego što traži za sebe. Nježni Elenin dodir ruke, sjajni tugaljivi pogled očiju, namještanje revera pidžame ili čuperka na kosi govorili su više od napisnaih romana.

- "Elena, pjevaj mi nešto, volim makedonske pjesme." - kažem milujući joj sitnu šakicu.

- "Koju želiš, reci mi?" - pita.

- "Biljana platno beleše, može li ?" - kažem.

- "Biljana platno beleše ..." - utiho zapjeva na makedonskom, južnjačkom dušom punom neke praiskonske tuge.

Slušao sam tu pjesmu bezbroj puta, izvodili su je najbolji pjevači i orkestri, ali nikada me nije dirnula u dušu kao sada dok je Elena pjevala sjedeći za stočićem u ćošku između ženskog i muškog odjela Interne A klinike na drugom spratu.

- "Ljepo pjevaš, diraš me u dušu, a pred očima mi se javlja slika Biljane i platna i Ohrida, iako tamo nikada nisam bio." - kažem joj.

- "A kako izgleda, opiši mi je?" - nasmješi se ona.

- "Nježna, crne kose, sjajnih crnih očiju, bjelih zuba, crnih tankih obrva i punih sočnih usana, u bjeloj vezenoj haljini, kožnim pletenim opancima, vezenoj kanici i šarenom vezenom điletu." - opisujem zamišljenu sliku.

- "Pa to sam ja, zar ne!?" - i prije nego šta sam odgovorio ljubi mi usne, a ja prihvatam i poljubac postaje sve strasniji. Vreli njen dah mi ugodno pecka lice i zove da joj milujem grudi.

Koraci na stepeništu nas trgoše iz zanosa i mi se brzo namještamo u neutralni položaj za stolićem. Prolazi zubar i u prolazu dobaci:

- "Sad će vam terapija."

Digošmo se i oprostišmo kratkim poljupcem, pa odošmo svak na svoj odjel.

- "Ja vam moram držati stražu, vas dvoje ništa ne vidite niti čujete, kao tetrebi!" - čeka me zubar na po hodnika.

- "Začas zaboraviš na stvarnost" - odušim.

- "Pazi da te bolničko osoblje ne vidi, ima ih svakakvih. Neke nije briga, a neki ustanu na levu nogu, pa će vas tužiti šefu, ovaj će čitati bukvicu, a to ti ne treba. Kad izađete odavde biće vremena za nežnosti. Znam ja kako je to, u tim godinama je najlepše, posle se izgubi draž i sve postane rutina." - uze me on pod ruku i skupa uđemo u sobu.