- 76 -
Tako smo u subotu krenuli na ples kod vatrogasaca. Pored mene i Mate išli su i ostali mlađi dečki i cure. Stevo iz Pakraca, momak od tridesetak godina, upozori nas da ne ulazimo u konflikte, jer nas domaći momci neće rado gledati, a naročito kad se podnapiju. Ako do čega takvog dođe, skupite se, kad nas je više neće se usuditi da nas napadaju.
Oko osam, u prvi sumrak, orkestar je već bio oznojen, što od cvičeka ili piva, a što od vlage i sparine u zraku. Na bregu, gdje je bilo lječilište, bilo je prohladno, pa smo skinuli veste i stavili ih na naslone stolica, poručili pivo i osmatrali stanje na podiju i okolo po bašti.
- "Još je rano, ovo je ok." - kaže Jura - "Bumo videli posle."
Poslije prvog piva društvo je živnulo, samo sam ja usiljeno glumio raspoloženje. Čekao sam hoće li doći Mirjana, s kim će biti ako dođe, kako će reagovati tada i mučilo me još bezbroj pitanja kakva već u takvim trenucima padaju na pamet.
- "Budi onako siguran i jednostavan kao i prošli put i sve će biti u redu," - zapovjedim sam sebi u mislima - "a ako ne dođe, nema veze, nije propast svjeta."
Mate pogleda na svoj sat, pa u mene.
Odgovorim sljeganjem ramena i pokažem prstima pet minuta.
Shvatio je, pričekaće još toliko, pa idemo tražiti partnerke za ples. Neće biti problema, cura je bilo puno više nego mladića, pa su plesale jedna s drugom.
Vreme prođe i nas dvojica ustajemo da krenemo prema podiju i rastavimo jedan ženski par, kad me Mate, stavivši mi ruku na rame, zaustavi:
- "Čekaj, čini mi se da dolazi."
Okrenem se, na tridesetak metara, na rubu osvjetljenja, bila je Mirjana sa još jednom djevojkom. Kako su prilazile tako im pođošmo ususret. Imala je istu frizuru, a umjesto kostima nosila je bjelu haljinu na falde i svjetloplavu bluzu sa uskom kragnom ukrašenu vezenom čipkom i sandalice sa poluvisokim takom.
- "Mislio sam da nećeš doći, pa smo krenuli nazad, kući, dobra večer." - lažem i pozdravljam.
- "Jeli moguće, pa tek je pola devet, dobra večer, da vas upoznam, ovo je moja prijateljica." - pruži mi mačkasto ljevu ruku.
- "Štefica, dobra večer." - pruži ruku meni pa Mati plavuša kovrčave kose na upoznavanje.
- "Pa niste trebali očajavati, vidite li koliko je puca večeras, ne zna se koja je lepša." - provocira nas ona.
- "Radi njih nisam došao, istina je, ljepe su, ali ne mogu tebe zamjeniti." - držim je još za ruku i vodim prema stolu za kojim smo sjedili.
Mate se pozabavio oko Štefice i prate nas.
- "Stvarno smo htjele doći ranije, ali smo morale čekati roditelje, znaš, selimo se, pa ima puno posla oko pakiranja i prevoza stvari." - uozbilji se ona.
- "Gdje selite, jesu li roditelji našli posao?" - pitam je.
- "Jesu, mama će početi raditi prvog avgusta, a tata mjesec dana kasnije. Selimo se u Ludbreg, u Podravinu, znaš li gde je to?" - objašnjava i pita.
- "Da, imam tamo prijatelja, ide sa mnom u školu u Beogradu. Zove se Makar Anton. Hoćeš li i ti tamo u školu ili negdje dalje?" - pitam je.
- "Da, hoću, u treći trgovačke." - objasni mi.
- "Znači, neću te više viđati, odlaziš?" - konstatujem i pitam.
- "Otići ću sa mamaom da joj pomognem oko stana, pa ću se vratiti za desetak dana i ovdje kuvati za tatu. On mora obaviti za ovu firmu još neke poslove oko zatvaranja i konzervacije rudnika. Tada ću ti se javiti, posalaću ceduljicu po mojoj susjedi, ona tamo kod vas radi u kuhinji." - pravi ona plan.
- "Dobro, dogovoreno." - stisnem joj blago prstiće. Ona odgovori jačim stiskom.
- "Idemo plesati!" - ustaju Mate i Štefica.
Krenemo i nas dvoje. Orkestar je svirao "La palomu", "Jedan dan života" i "Natali", te dalje u tom stilu. Mirjana se pripila uz mene cjelim tjelom, mirisala je na ruže. Šutila je ona, šutio sam ja, a rječi uz dodire tjela nisu bile ni potrebne. Sve su govorila naša tjela i pokreti.
Tad orkestar pređe na zagorske popevke. Odustanemo, pođemo prema stolu i sjednemo, dok su Mate i Štefica nastavili igrati.
- "Sama sebe ne prepoznajem, ne mogu shvatiti što mi se događa, ne stidim se i ne bojim se što će me sutra ogovarati. Ovdje me svi poznaju, osjećam njihove prezrive poglede na sebi." - izreče bujicu rjrči gledajući u stol ispred sebe.
- "Nemaš razloga da budeš tužna, susret s tobom mi je nešto najljepše što mi se dogodilo poslije dugo, dugo vremena. Iznenada, slučajno, na prvi pogled, a osjećam se kao da se godinama poznajemo. Kud ćeš veći razlog za sreću." - tiho joj kažem.
- "I jesam sretna, previše sretna, a bojim se da se nešto ne dogodi što bi mi sve to pokvarilo." - skoro šapuće.
- "Niko ne zna šta mu život donosi, inače ne bi bilo ljepo živiti, kad bi se unapred znalo šta će i kako će biti. Treba uživati svaki tren, ne misleći šta će biti sutra. Sretan sam šta si tu, šta te gledam, šta te imam i šta te volim. Zar mi sada treba nešto više?" - kažem joj gledajući je u dubinu očiju.
- "Izluđuješ me, sve je došlo tako iznenada! Ne znam što da radim sa sobom. Pođimo prošetati, čini mi se da sam ogoljena ovdje na svjetlu." - ustade i pruži mi ruku.
Krenemo prema Maruševcu, tek toliko da se sklonimo sa svjetla. Iz mraka smo dobro vidili podij i baštu stojeći ispod lipe pored ceste, dok je muzika bila tiša i utoliko ljepša.
Uzmem joj obe ruke i podignem ih, ona shvati i zagrli me oko vrata i lagano zabaci glavu unazad sklapajući oči. Poljubim joj punačke usne, a ona se pripi uz mene cjelim tjelom i prihvati poljubac. Grudi su joj bile tvrde, nije nosila grudnjak, duboko uzdahnu kroz nos kad joj otkopčah jedno dugme na bluzi i uvukoh ruku da joj pomilujem grudi. Ljubili smo se i milovali ne videći niti čujući ništa oko sebe.
Trže nas tuš šta ga izvede orkestar najavljujući kraj plesa. Zakopčam joj bluzu, a ona je poravna oko struka, popipa prstima frizuru, a meni razdjeljak na kosi. Držeći se za ruke dođemo do Mate i Štefice koji nas čekaše nedaleko bašte.
- "Kako veče brzo prođe!?" - kažem joj.
- "Kao tren! Kako smo dogovorili, javit ću se." - još jednom ona potvrdi dogovor.
Mate mi reče da je naše društvo otišlo, napred će nas čekati, trebamo požuriti da ih stignemo, jer će biti problema oko ulaska u lječilište.
- "Idite slobodno, nas dvije ćemo se priključiti Maruševčanima, eno ih, okupljaju se." - reče Štefica.
- "Idi, ubrzo ćemo se vidjeti." - stisnu mi ruku Mirjana i poljubi me u obraz.
- "Ćao, puce!" - oprosti se Mate i nas dvojica požurišmo za društvom.
Okrenem se na rubu osvjetljenja, one su stajale na istom mjestu, Mirjana mi mahnu rukom i ja joj odgovorih, idući unazad.
- "Tebi je, izgleda, bilo lijepo!?" - kaže Mate koračajući dugim korakom.
- "Boga mi, jeste! Samo je kratko trajalo." - zadovoljno ću ja.
- "Nisi ni opazio kako su te dečki gledali kad si je odvuka u mrak. Spasila te Štefica." - reče on.
- "Šta, nisu me valjda htjeli izlemati!?" - zaprepastih se.
- "Itekako! "Kaj onaj dela sa našom pucom?" reče jedan, prilično napit, a drugi su se na taj povik već bili ustali. Umješa se Štefica i reče im da si joj ti momak iz Varaždina i da si na praksi u Banjskim Dvorima kao medicinski brat. "Pa kaj, kaj on ovde dela?" bune se oni, a ona njima: "Kaj, kaj? Zagorec je i on ka i vi, kaj ste vi bolši Zagorci?" - pokušava mi Mate na mješavini govora oslikati događanja.
- "Vidi vraga, a kako si ti proša?" - pitam ga . - "Ja sam isto postao Zagorac, doduše na radu u Zagrebu, tu sam u posjeti kod rođaka." - smije se on.
Sustigošmo društvo koje je išlo ljenim korakom, šetalo, očekujući da ih pristignemo.
- "A, Mile, ti si jedini nešto konkretno radio, ne moraš ništa pričati, a ovi svi govore da su dogovorili nešto, no nije im za vjerovati. Zato smo se ja i Boka dogovorili da te primimo za sustanara u našu vikendicu, znaš za onu logu u šumi. Kad god ti zatreba javi, imaćeš puni komfor. Jel' tak Boka ?" - šali se Jura.
- "Besplatno, bez ustezanja!" - potvrđuje kroz smjeh Boka.
Šalili su se cjelim putem na moj račun, ali su me cure branile:
- "Lepa je, mora se priznati! Čuvaj je od ostalih fakina, nedaj im ni blizu!" - savjetuje Nada.
Ponoć je davno prošla kad smo stigli pred kapiju nječilišta. Čuvar Joža je bio tamo, a pas još vezan pored kućice.
- "Moga sam se do sada naspavati, vrag vas, bogci jedni!" - tobože se ljuti na nas.
- "Šta ćeš raditi do zore, imaš vremena!" - kaže mu Pakračanin Stevo i iz Baričine torbice mu doda litrenjak vina.
- "Dobri ste vi dečki! I drugi put, samo javite Joži, da se znam ravnati." - prihvata bocu oblizujući jezikom usne i poče se klanjati.
Rastali smo se pred Dvorcem i svak se uputi u svoju sobu. Ne paleći svjetlo uvukoh se u krevet i dugo sam bio budan. Na usnama sam još osjećao slatkoću Mirjanina karmina.
- 77 -
Te nedjenje spremao sam se sa Matom ići u šetnju kad me sustiže Nikola iz Daruvara i reče da imam posjetu, čekaju me u društvenim prostorijama. Nisam se nikomu nadao, pa požurih da vidim ko je došao. Pisao sam kući, pisao Braci i Stevi, Eleni i Ljubanu Tepšiću, očekivao odgovore na ta pisma tek poslije nedjelje, a o nikakvoj posjeti ni u snu nisam sanjao.
A ispred zgrade stajao je Ljuban, pa kad me ugleda potrča ususret i srdačno zagrli:
- "Nisam vjerovao da ću te tako brzo sresti i da ćeš doći u moju blizinu! Pa kakva je to bolest, isti si, ništa se nisi promjenio!" - tapše me razdragano dlanovima po leđima.
- "Sad je dobro, ovdje sam na klimatskom. ozbiljio si se, djeluješ mi odraslo!" - velim mu, maknuvši se korak unazad.
- "Dođi, ovdje su mama i tata, nisu htjeli da idem sam, hoće da te vide i gotovo." - povede me u salu.
- "Pa neka ih, dobro ste me iznenadili." - kažem mu.
Uđemo u salu, a mama hitro skoči čim me ugleda:
- " Šta je Marko, sine, šta se to desilo?" - pita me umjesto pozdrava.
- "Dobro sam, ne brinite, najgore je prošlo." - umirujem je dok me grli.
Sjednemo za stol i ispričam im sve po redu oko moje bolesti, mama se umiri, a tata zakima glavom.
- "Eto, mama, vidiš da nije tako crno kako si ti umislila." - prekori je Ljuban.
- "Sine, moraš se paziti, puno paziti, da se ne povrati. Hoćeš li sine, obećaj mi?" - preklinje me ona.
- "Hoću gospođo, ne brinite se." - umirujem je.
- "Mama, pa znaš da je Marko ozbiljan i savjestan, zna on šta treba raditi." - opet će joj Ljuban.
- "O, sad mi je lakše, bila sam se preplašila da je najgore. Kažem Ljubanu i mužu: idemo ga viditi, da znam šta je. Nemam mira, ako mu možemo pomoći, onda to treba odmah. Tako sam rekla dok sam potajno pročitala pismo." - drži i miluje mi ruku.
- "Kao i uvjek, praviš paniku." - reče joj tata.
Ljuban mi ukratko ispriča da je završio drugu godinu škole za preciznog mehaničara, da već nešto zarađuje na popravkama i da ima nešto alata. Uostalom, vidiću kad dođem kod njega. I dogovorili smo se da sledeću nedjelju dođem kod njih, Ljuban će me čekati na autobusnoj stanici.
Čak su mi ostavili novac za put, koji sam morao uzeti, čemu sam se žestoko opirao, ali mama reče da je to sigurnosna mjera da ne nađem neki izgovor za nedolazak.
- 78 -
- "Išli smo na sve strane, a na sjevernu nikako, hoćemo li danas tamo ?" - pita me Mate za ručkom.
- "Nemam ništa protiv, idemo!" - složih se.
I tako mi krenemo kroz šumu, nekim uskim šumskim putem niz breg prema Bednji. Ljevo od nas je bila cesta za Klenovnik, a desno šuma je prekrivala vidik. Ispred je bilo malo polje zasijaljno kuruzom, koji se već klipao, a Bednja se ljeno vukla između njivica. Nekoliko dječaka je lovilo ribu i kupalo u mutnoj zelenkastoj vodi. Izgleda da im je više bilo do kupanja nego li do ribolova, jer ništa nisu ulovili do sada, mada su tvrdili da ima puno ribe.
Krenemo uz Bednju uskim putićem do prvog prolaza kroz njivice i krenemo uzbrdo prema pašnjacima gdje se vidilo nekoliko krava na paši. To je bio susjedni breg onom gdje su bili izgrađeni Banjski Dvori. Tu i tamo po koji žbunić, a ostalo je blaga kosina obrasla zelenom travom prošaranom livadskim cvjećem. Tu, na vrhu brega, raslo je nekoliko žbunova ljeske u čijoj su hladovini sjedile dvije djevojke, krateći vreme vezenjem nekakvih marama, usput nešto pričajući i smijući se naglas. Primjetile su nas tek kad smo bili na nekoliko koraka od njih, pa se trgoše:
- "Kaj ste nori, joj kak sam se prestrašila!" - reče jedna uhvativši se rukom za grudi.
- "Pa nismo vukovi, koliko znam ovdje u kraju nema vukova, čega se imate plašiti!?" - reče im Mate i sjede u hladovinu do plavuše duge kose, preplanule po licu, rukama i listovima od sunca.
Sjednem do druge, smeđe kovrčave kratke kose, u jednodjelnoj plavoj haljini prošaranoj crvenim cvjetićima sa kopčanjem napred po cjeloj dužini. Oko struka joj je bio pojas od iste tkanine.
- "Ja sam Mile, da se upoznamo." - kažem joj, skinuvši joj ljevu ruku s butina.
- "Barica, a ovo je Katica." - pogleda u prijateljicu.
- "Ja sam Mate, sad se poznajemo." - reče moj kolega uzevši Katičinu ruku.
- "Pa kaj ve?" - nasmija se Katica.
- "Šta sad, pa sad ste naše puce, našli smo vas, bile ste se izgubile, a šta mogu raditi momci i cure?" - smije se Mate i ne ispušta Katičinu ruku.
- "Kaj su nori, mi njihove puce, kaj veliš Bara, to ne mre tak biti!?" - tobože se buni Katica, očekujući njenu podršku.
- "Što ne, ak budu dobri!" - smješi se Barica.
Šaleći se tako na mješavini narječja srpskog jezika malo smo se upoznali, ispričavši obojene biografije i razloge zašto smo i šta radimo ovdje.
Tako je bilo normalno da je Mate stariji momak i da traži odgovarajuću partnerku za život u dvoje, a da u Zagrebu radi kao činovnik i vreme mu je za ženidbu.
Ja nisam morao ništa posebno bajati, osim da sam za godinu stariji i da najesen počinjem raditi na željeznici, ako me ne pozovu u vojsku.
Katica je živila tu, u Ladanju Donjem, očekujući zaposlenje u "Varteksu", a Barica je već tamo radila drugu godinu, putujući radničkim autobusom, a sad joj za par dana ističe godišnji odmor.
Dogovorimo se da se nađemo večeras kod jezera oko osam sati, pa ćemo malo prošetati do Ladanje Donje, možda bude ples, koji nekad znaju organizirati i radnim danom.
Cjelo vreme Katica je bila uzdržana na Matine tobože slučajna dodirivanja i branila se lupkajući ga po prstima ili otklanjajući mu šake, dok se moja Barica naslonila na mene laktom na butinu i slobodno dopuštala da je grlim oko ramena i ljubim joj lice i ispod uvojaka kose.
- "Čekaj, večeras, bojim se da Katica što ne izlaje." - šapnu mi na uvo i na brzinu poljubi u usne, duboko uzdahnuvši.
Oprostišmo se pred zalazak, mi krenušmo u Dvore, a one potjeraše krave u selo.
- "Mogli bi večeras šta ubosti," - pljesnu me Mate po plećima- "a, kolega!?"
- "Daj Bože, pokušaćemo, pa šta bude." - složim se.
- "Ti hoćeš sigurno, tvoja Bara se skroz uspalila, a za moju Katu nisam siguran, seljačka je to cura, malo je tvrđa." - mozga Mate.
- "Popustiće ona u mraku, vidićeš." - dajem mu nade.
- "Da, kolko se razumijem, nećemo im biti prvi, naučile su one na njega, pa kad im se pružila prilika, iskoristiti će je." - prognozira Mate.
- "Ovo mi ide nešto lako, šta kažeš?" - sumnjičav sam.
- "Vidiš, mi smo ovdje stranci, niko iz sela neće znati što su radile s nama, a ako se spetljaju sa domaćim sutra cjelo selo zna. A njihovi momci, jesi li ih vidio na plesu, ne ispuštaju flašu iz ruke, pa nemaju od njih puno koristi." - tumači mi Mate
- "A i mentalitet je takvi, cure su dosta slobodne i poduzetne."
- "Kako ćemo večeras, treba ih razdvojiti odmah, da se dogovorimo." - kažem mu.
- "Ovako, ja ću s Katicom ići napred u smjeru Bednje, a ti uspori sa Baricom i vodi je s puta desno u šumu i traži zgodno mjesto odmah nedaleko jezera. Ja ću stotinjak metara dalje Katicu uvući u šumu, a kada budemo išli nazad izbit ćemo na cestu, tamo ćemo se čekati. Važi li tako?" - isplanira Mate.
- "Dogovoreno, stotinjak metara ispod jezera mi ćemo se uvući u šumu, a ti stotinjak metara dalje budi napred. Moramo se izvući od naših, ne treba im ništa govoriti." - potvrdim mu plan.
- "Požurićemo s večerom, pa ispod paviljona idemo ka jezeru. Sve smo dogovorili, pa šta bude." - završi Mate dogovor ispred Dvorca.
Tu se priključimo društvu koje se spremalo na večeru, vodeći uobičajene razgovore. Gegajući se krenemo svi u grupicama prema restoranu.
- 79 -
Nešto prije osam bili smo pedesetak metara dalje od Jezera, sakriveni u drveću, odakle su cure trebale doći. Nismo želili da nas neko od pacjenata vidi i ometa u namjerama. Poslije par minuta čuli smo ženske glasove i šuštanje lišća ispod lakog ženskog koraka.
- " Evo ih, Bogami dolaze! Onako kako smo dogovorili." - tiho će Mate i stisnu mi mišicu.
Kimnuh instiktivno glavom:
- "Baš tako, puno sreće kolega."
Izađemo iz zaklona i krenemo im ususret. Barica mi prihvati ruke:
- "Nismo zakasnile, zar ne?"
- "Ne, niste, baš kako treba." - poljubim je za pozdrav.
- "Nema u selu plesa, otišli muzikaši na naku svadbu." - kaže ona.
- "Šetaćemo, možda je i bolje." - rekoh joj.
Mate i Katica krenuše stazom prema Bednji. Ja zagrlim Baricu ovlaš oko ramena, a ona mene oko pasa i krenemo lagano za njima. Pričamo škrto, o svemu pomalo, isprekidano, prelazimo sa s teme na temu poslije par rečenica, a oboje mislimo na drugo, na ono radi čega smo ovdje. Osjećam to po njenom promuklom govoru, po stisku ruke na struku, po trenju naših bokova i zaplitanju nogu.
Na prvom prolazu između paprati povedem je desno u dubinu šume, prko tla pokrivenog sagom mahovine i na maloj čistini zastanemo ne govoreći jedno drugom ništa. Ona se okrenu prema meni, a ja joj ljevom rukom podignem bradu i strastveno poljubim usne. Ona se pridigne na prste i snažno mi se obema rukama ovjesi oko vrata. Osjećam joj cjelo tjelo, sisama mi probada prsa, a bokovi joj drhte. Lagano se spuštamo na sag od mahovine ne prekidajući poljubac.
- "Čekaj tren." - promuklo prošapućem i skinem majcu i prostrem po mahovini.
Ona leže na majcu vukući me rukama ka sebi. Ljubim je i ootkopčavam joj bluzu, i na mraku joj se zabjeliše čvrste dojke ki zvjezde. Milujem ih dok ona usporeno i duboko diše, a bjele butine, s kojih je spala vešta, stiska jednu uz drugu.
Rukom krenem među butine, a ona ih lagano otvara pružajući simboličan otpor, a kad se šaka uplete u svileni žbunić ona duboko uzdahnu. U magnovenju joj skinuh gaćice, otkopčam i skinem svoje i mi se spojimo žestoko grčeći tjela i teško i duboko dišući. Slast dođe kao grmljavina poslije munje, ona prigušeno kriknu i tjela nam se opustiše bez trunka snage u mišićima.
Ležali smo na leđima jedno pored drgog boreći se za dah, ljepljivi od znoja. Podlaktim se i obrišem joj znoj sa čela ispd mokrih vitica kose i poljubim je u polotvorene usne:
- "Hvala ti, jel' ti bilo ljepo?" - promuklo prošapućem.
- "I tebi, da bilo je." - prošapuće i ona.
Zaglim je provukavši ljevu ruku ispod njena vrata i privučem uz svoje grudi. Ona se prihvati ljevom rukom preko mojih grudi i miruje kao da spava. Gledam u vrhove drveća između kojih igraju, gore daleko, zvjezde i ne razmišljam o ničemu, misli mi se razlivaju kao kapi kiše na staklu, ni jedna da se prihvati na prazan mozak.
Milujem joj prstima kovrčave uvojke na tjemenu, a ona meni dobuje prstima po pazuhu.
- "Barice, ne bojiš se ostati trudna?" - pitam je.
- "Ne, brojim dane." - prošaputa i umiri me.
Privučem je jače sebi i opet ljubim. Koža nam se osušila, a svježina noćne šume nam miluje gola tjela. Ona mi miluje muškost i postaje sve agilnija. A tada me zakorači i tjela nam se opet spojiše. Držim je za puteni struk i gledam kako joj sise drhte pri svakom pokretu. Pridržim ih obema rukama, a ona zabaci glavu prema zvjezdama i ubrza ritam. Kad mi se tjelo poče grčiti ona još brže zaigra, a tada opet promuklo kriknu i proli se po mojim grudima. Bespomično smo ostali tako, boreći se za dah, opet znojni i ljepljivi.
A tada se ona trže i reče:
- "Bože, zadržali smo se, Katica će me puno čekati."
Ustanemo i obučemo se, stresemo lišće i mahovinu sa odjeće i kose jedno drugome i zagrljeni izađemo na stazicu. Dvije siluete ugledamo ukraj makdamske ceste.
- "Eno ih, tu su." - kažem joj.
Kao da joj je bilo lakše:
- "Bolje je da se skupa vratimo kako smo i otišle, imaćemo istu priču." - nasmija se vragolasto ona.
- "Čekate li nas dugo?" - pitam ih kad smo prišli.
- "Desetak minuta, ništa strašno." - veli Mate.
Svo četvero krenemo prema Ladanji Donjoj. Kad smo stigli do raskršća javi se Katica:
- "Dalje budemo same pošle."
- "Dobro, mi ćemo našim putem." - složi se Mate.
- "Kad ćemo se opet vidjeti?" - pitam Baricu.
- "Sutra idem raditi, vjerojatno za vikend, reći će ti Kata, znaš gde je možeš naći." - stiska mi šaku.
- "Dobro, čekaću tvoj glas." - poljubim je za rastanak.
One krenuše u selo, a ja i Mate smo gledali za njima kako se udaljavaju držeći se pod ruku sve dok se nisu izgubile u sjenama kuća, a tada se uputišmo u lječilište.
- "Onda, jesi li zadovoljan?" - pita me Mate.
- "Kako ne! I prezadovoljan! Bolje je i lakše bilo nego što sam očekivao." - kažem veselo.
- "Bio si u pravu, Katica je drugačija u mraku, pitoma ko jagnje." - nasmija se i Mate.
- "Noćas ćemo dobro spavati, a kole!?" - lupim ga dlanom po plećima.
- "Bogami će i one!" - odvrati mi istom mjerom.
- 80 -
Moje cipele i hlače su bile pri kraju, pa sam pisao kući da mi pošalju novac koji su obećali kad sam odlazio na klimatsko, a pošto nisam bio siguran da će od ćaće to tako brzo stići, istovremeno sam pisao i Braci. Tog jutra stigoše od Brace pare i pismo, a od kuće još ništa. Pozovem Matu da odemo u Vinicu da obavim kupovinu i on rado prista. Nije bilo nekog naročitog izbora, pa sam kupio ono što mi se učinilo koliko toliko odgovarajuće, svjetlosmeđe pantalone i smeđe šimike koje su tada još bile u modi.
U jednoj od birtija popili smo pivo, malo prošunjali po malom centru i krenuli nazad. Rekoh Mati da sutra idem u Varaždin kod školskog druga i njegovih roditelja, te da ću se vratiti popodnevnim autobusom, pa ako se bude javljala Barica, neka ugovori za navečer kao i zadnji put.
- "Nema problema, vidiću se večeras s Katicom, pa ću ti reći." - obaveže se on.
Na po puta preteče nas autobus za Varaždin, a iz autobusa je mahala Mirjana, dugo joj je virila ruka kako mi šalje pozdrave i poljubac kroz otvoreni prozor.
Poslije večere Mate je otišao s Katicom, a ja sam se pridružio društvu na poljani kod Dvorca.
Jura i Boka su otišli u svoju "vikendicu", Nikola i Nada isto tako, Stevo Pakračanini i Drago sa još nekima u birtiju u selo, a Mladen i Zorka su tu negdje oko Jezera.
- "Čudo jedno da si ti ovdje, gdje ti je kompanjon?" - pitaju me Barica Stevina i cotava Štefica, stare cure, iz novog paviljona.
- "Nemam pojma, valjda u sobi, čita." - slažem im.
- "Sumnjivi ste vas dvojica, uvjek se negdje izgubite, a mi ovdje sušimo same, nije fer. Podmirujete puce što se tu uvečer motaju kao kujice oko Jezera, kao da one nemaju svojih muških, dok nama ovdje fali." - drže me za mišice, jedna s jedne, a druga s druge strane, dok sjedimo na drvenoj klupi.
- "Ja o tome ne znam ništa, ja sam još djete, a za druge ne znam, ne rade to predamnom." - pravdam se ja.
- "Dijete, slatko dijete, da ti vidim pišu, mališu!" - zgrabi me cotava Štefica za alatić.
- "Ostavi mi zemljaka, ti stara uspaljenice! Da ti je piletine, bili, isukrsta ti!? Tebi treba stari prč ki ja, da te satare, da ne mureš tri dana odati!" - zgrabi je za ruke Stipe i podiže s klupe i pritisnu uza se.
- "Kako si lud, i bi me razglavio, pusti me vraže jedan, slomićeš mi ruke!" - otimlje se Štefa iz čeličnog stiska Stipinih kandži.
- "Ti, Stipe, da si malo nježniji, bolje bi prolazio, trebaš biti nježan prema ženama, vrag te nosio!" - smije se Barica gledajući kao se Štefica uzaludno otima iz Stipina zagrljaja.
- "Prema vama nježan! Vidi joj guzica, ki sirotinjske su naćve, triba to satrati, da se sva mast iscidi, a to ne mure biti nježno, nikako, isukrsta mi!" - jednom rukom drži Šteficu oko struka uza se, a drugom joj podiže veštu i otkriva pozamašnu guzu i pljeska po bjelim polama.
- "Divljak, silovaće me, divljak, upomoć!" - cvili Štefica i batrga se uzaludno.
- "Evo, vidiš da joj godi, mokra joj je ki da se upišala, zar ne sunce moje?" - ljubi on Šteficu u usta da joj zagluši ciku.
- "Pusti je, crći će, ugušićeš je!" - priskače Štefici upomoć Barica.
Stipe je pusti, a ona kad dođe do daha, poče vikati:
- "Vrag, vrag, crni vrag, eto kaj si ti! Sirovi dalmatinski magarac, ništa drugo! - namješta ona gaćice i suknju koju je Stipe okrenu naopako.
- "I triba vam ki u magarca, kad vas zasvrbi samo se vi javite, Stipe neće odbiti." - namješta on ricastu uljem namazanu kosu.
Društvo se okolo povaljalo od smija, a sada se povraća, usput brišući po koju suzu, a Štefa se stisla uz Baricu, dok je ova miluje i tješi.
Stipe se sagnu ka njoj:
- "Ajde, šta ti je, šala je šala! Danas ti, sutra ja, tako je to. Oprosti, ako sam pritira, nema tu zla. Ajde, smiri se sunce moje, voli tebe Stipe, voli, duše mi!"
- "Lako ti se kleti na dušu kad je nemaš! - malo jeca, malo se poče smijati Štefica, i tjera ga rukom od sebe.
- "Ja nemam duše, ja!? Dalmatinac nema duše, e tu se grdno varaš! Oćeš krvi da ti dam, oćeš oko, oćeš nogu, ruku, srce, daću ti odma, ovog trena, samo reci! Tilo mi je ki kamen, istina je, ali duša mi je ki karta, razumiš ti mene? To mi nikad nemoj reći, gadno ćeš me uvriditi!" - uzbudi se Stipe, mješa govor i lupa se šakom u prsa.
- "Dobro, dobro, smiri se, nije Štefa to ozbiljno mislila. Ta znamo se dugo Stipe, znamo mi da si ti dobričina, ma si malo krut, eto šta. Nisi ti zao, znamo mi to!" - umješa se Barica.
I tako se duštvo smiri, počeše se vraćati parovi iz šume, vrati se i društvo iz birtije, pa se još malo prodivani i polako, grupica po grupica se oprosti i ode na počinak.
Stipe otprati Šteficu u sobu i ne dočekah da se vrati u naš paviljon, zaspao sam.
Nema komentara:
Objavi komentar