- 56 -
U 1966. godinu sam ušao i u evidencije sa novim – starim imenom Mile. Ostalo je ostalo sve isto. Na polugodištu sam prošao idealno odličnim, kao najbolji đak razreda, generacije i škole.
Za polugodišnje praznike sam otiša kući u Dalmaciju sa svojim Dalmatincima. Tamo sam zatekao Ducu Maričinog, došao na godišnji odmor iz Lovrana, gdje je radio kao milcajac i usput studira na Višoj turističkoj školi u Opatiji. Sve ono šta je propustio kao klapac sad je brzo pristizao i pretekao, jer mu je škola išla, a naročito jezici. Njemački je dobro govorio, naučio je dosta talijanskog i lokalnog istarskog, a sada je učio engleski i francuski. Stara ljubav prema radioaparatima ga je tjerala da stalno ima najnoviji model, pa je donio kući najnoviji model "velik ki Dramine naćve", koji je nekako nabavio u Trstu. Vrtio je skalu i bira radiostanice na svim valnim dužinama, a kad bi mu to dosadilo naša bi Radio Beograd ili neku drugu radiostanicu koja emitira narodnu muziku i razglavio ga do kraja, stavio aparat na zid avlije da se čuje po cjeloj Vlaci.
- "Sve, sve, ali nema do narodne! Gojković-Cune, Nada Mamula, bračni par Živković, Safet Isović, Zaim Imamović, Silvana Armenulić, Lepa Lukić i oni koji pjevaju izvornu narodnu pjesmu u pravi, a ovo drugo je pašta-fažol, zar ne?" – tvrdio bi i tražio da mu se pobegena.
- "Ma da, i ovi drugi šta slušaju Elvisa, Roling Stounse, Šedouse, hipike, do ponoći slušaju te pomodne, a poslije ponoći narodnjake i igraju mjesto roka užičko kolo." - smijem se odobravajući mu.
- "Ti se zafrkavaš, ali je to istina! Kad se raja podnapije odma prelazi na narodnjake, viđam to po Lovranu i Opatiji. Kako svi znaju da ja imam dosta ploča narodnjaka često traže da im presnimim ili posudim, tako im traže gosti." - uozbilji se on.
- "Znači, ovo je moda, poza, traje dok traje, a sutra nešto drugo?" - pitam ga.
- "Nego šta, narodna muzika ti je u krvi, to je naš mentalitet, a ovi strani navrci se baš ne primaju na našu podlogu. Od svega toga stranoga ostane desetak pjesama, a ostalo će se zaboraviti i biti smješno budućim generacijama. A sa narodnom muzikom nije tako, što valja odma se primi, a što ne valja odma se, brate, vidi." - govori Duca.
Vreme je bilo sunčano i burno. Duca, Milan i ja, a ponekad i Jovo Jolin otšetali bi do Brine i Pištavaca, a predveče bi otišli u grad, na Raskršće u Kistanje. Sreli bi po koga, ko je doša na polugodišnje praznike, pročavrljali po koju i laganom šetnjom vratili se kućama. Za Svetog Savu smo, tako, otišli predveče na Kistanje i završimo sa par drugova u Gostioni. Popijemo par tura aero konjaka ili pelinkovca, kako ko, tu se već ugrijemo, a kad smo se vraćali zaustavi nas Ducina sestra Mika Bršina i svrati nas kod sebe u kuću. Slavio se tu neki dječji rođendan, usput i Sveti sava, pa nas počast pečenjem i vinom. U kući sve živnu, mi se raskokodakali, a Mika i muž joj Nikola Šegan nikako ne daše da idemo:
- "Ta ima nući, naspavat će te se, a ko vam brani šutra do podne spavati!"
Jelo, piće, zdravice, šale i upadošmo u duboku noć, siti i pijani.
Da bi lakše držali pravac Duca, Milan, Jovo i ja smo se držali pod ruku, jedan za drugoga, pa ako bi koji zavagnu, ostali bi na putu, držeći se ostale trojice. I zemlja, mrka ki sukno, i nebo, šuplje od zvjezda ki sitnica, čas su se primicali na dohvat ruke, a čas bježali ispod nogu i iznad glave tako daleko, da nije bilo zgodno ‘odati, pa bi zastali svakh desetak koraka i zapjevali bukovačke pjesme, onako iz puna glasa kako su nam i stari pjevali. A nama se činilo da pjevamo ki slavuji, ali sutra nas je Ile spustio na zemlju:
- "‘Em ti Neđelju, ja mislio da su se jopet pojavili vuci i zovem Đuru da posluša i da zatvorimo vunjač, a on posluša, oćuti, i reče mi: "Aj kvragu, kakvi vuci, ta vidiš li da uno naši mumci pjevaju. ‘Est,boga mi!" - namjesti Ile kapu nakrivo.
- "Zafrkavaj ti, ali ja ljepše pjesme njesam sluša i tako ljepo uživa." – smije se Duca.
- "I meni bi bila ljepša da sam se nadro pečenja i nalio mješinu vinom ki vi! Bi, sreće mi!" - okelji se mudro Ile.
A ja sam se te noći uvuka u kuću i direktno uvalio u krevet, bez svlačenja, zaspa sam odma, nisam ni osjetio da me mater pokrila biljcem.
Isto je bilo i s Ducom i Milanom, jedino se Jovica mora pomučiti prelazeći preko avlijskog zida ograđenog dračom, jer je baba Pera po zalasku odma zaključala avlijska vrata. Kad smo ga pitali kako je uspio preći zid on kratko reče:
- "Preletio ki tica! Zar ja znam!?"
Sutradan ujutro, ta doba za nas bijaše ujutro, a za sve ostale oko podne, svaka me žunta bolila, nekako tupo, pa sam bio prazan i bezvoljan.
- "Boli li te glava?" - upita me ćaća kod zida od Guvna, gdje sam na zimskom suncu bistrio pamet.
- "Ma ne boli, već sam nekako težak." - kažem mu.
- "‘Este li mješali piće?" - raspituje se on radi davanja dijagnoze i prepisivanja ljeka.
- "'Nismo, jeli smo pečenje i pili vino kod Bršine." - slažem ja.
- "Unda nema problema, dođi, evo ljeka." - pozva me u kuću.
Tamo iz kašunića izvadi bocun loze i nali bićerin:
- "Evo popi, biće ti odma bolje!"
- "Uh, gadi mi se i viditi, kamoli piti!" - namrštim se.
- "Samo ti popi, odma ćeš biti dobar." - pruži mi bićerin i ja ga gadeći se ispi. Stresemse od jeze što prostruja kroz tjelo, ali mi je za minut bilo bolje.
- "Miško, lječiš se, dobro jutro!" - Duca će s vrata.
- "Aha, kako si ti?" - pitam ga stisnutih usta.
- "I ja sam uzo istu ljekariju, sad je dobro, a bilo je, Boga mi, dosta bljutavo." - prizna on.
- "Ajde još jedan bićerin, bićeš potpuno čio, klin se klinom izbija!" - pruži mu ćaća bićerin.
- "Mure još ovaj, inače ćemo završiti ki i sinoć!" - uze Duca i ispi bićerin.
- "Da se mi ne lječimo ki i onaj sultan od mamurluka iz narodne priče!?" - nasmijem se.
- "E, nećemo, ajmo mi na Pištavce, sad će nama burica razbistriti glave." - predlaže Duca.
- "Ajte, ajte, najgore je u mjestu stajati, razgibajte se." - veli ćaća, popi i on bićerin i vrati bocun u kašunić.
- "Jesi li vidio Milana odjutros?" - pitam ga u Aničinoj ulici.
- "Eno ga, još spava, a đed Ćiko me izružio, što sam vas napio." - smije se Duca - "A ja mu kažem da Milan nije više djete, momak je, ima sedamnaest godina, mure se po potrebi i ženiti, a sam je pio, njesm ga nagunio. Ajmo se mi sad do Manastirske njivice zatrčati!" - pljesnu on rukama i i mi poletišmo uporedo stazom što smo brže mogli. Kod struge stadošmo rumenih obraza hvatajući dah. Iako je Duca stariji od mene deset godina još odmalena smo se nas dvojica tako utrkivali, a sada smo bili podjednaki u brzini.
- "A,a,a, stižeš me, Boga mi, nema više popuštanja ki nekad!" -pripreti prstom kad dođe do daha – "Da sam sve od sebe da te stignem, sada ti meni moraš popuštati, ki ja tebi nekad."
- "Briga te, ne trčimo za medalje!" - kažem mu dok smo išli ka Pištavcima.
Tamo se namjestimo na staro mjesto i šuteći slušamo kako bura češlja rastiće na Bunjevačkoj brini i kako Javornik grgolja dolje ispod nas na po naše Brine. Luke se zelene, ševar se savija pod udarcima bure, a Krka se modri od bistrine i mreška od refula vjetra. Čempresi kod Manastira lagano savijaju svoje kitinjaste vrhove, samo Manastir sa svojim crvenim krovovima i bjelim vitkim zvonikom dostojanstveno miruje.
- "Bože ljepote, vidio sam dosta toga, ali ljepšeg mjesta za mene nema! Ja ovdje ljepotu ne da vidim, ja je osjećam cjelim tjelom, svim čulima. I gleda bi je neprestano, uvjek mi je nova i sve draža." – lagano, skoro šapatom govori Duca.
- "Imaš pravo, ne samo da se vidi, osjeća se! Kad ovo ne budemo mogli gledati neće nas biti!" - kažem i ja poluglasno.
- "Znaš Mile, napustiću miliciju čim završim Višu turističku školu. Ovo tebi samo kažem, da vidim šta ti misliš. Ja nisam redovno završio škole, ali doktor nauka mogu biti svojim kolegama u miliciji. Većina njih je ostvarila svoje snove što je došla u miliciju, a ja u tom poslu ne nalazim zadovoljstvo. Sirovo je to, ki da sam zauzdan konj, ne napreduje se po znanju i pameti, već po gluposti, poslušnosti. Ne traži se od tebe pamet i znanje nego samo poslušnost. A ja tako ne mogu, ne mogu se uvlačiti glupljem od sebe, a da bi dobio pohvalu ki dresirani pas. Ovako ću preći u turizam, u hotele, interesira sam se, neće biti problema, a tamo traže jezike, što meni leži, a šta je najvažnije neće biti iznad mene čin, nego znanje. A drugo, tamo je takav kraj i narod, ne voli miliciju, pa si izolovan od domaćeg svjeta i prisiljen si da se družiš ovom sirovinom u miliciji, koja ne vidi dalje od jela i pića i kurvanja." - iznenadi me svojim planovima Duca.
- "Šta ti imam reći!? Znam i sam da si u miliciju iša što si mora, a pravo da ti kažem tvoja pojava, faca, je previše gospodska da bi bio milicajac. Imaš visinu, vitkost i snagu, djeuješ previše fino, ne govoriš rječnikom milicajaca i kad si u civilu niko nebi pogodio da si u miliciji. A još kad završiš tu školu i sa znanjem jezika u turizmu su ti sva vrata otvorena. A tamo ne dolaze turisti koji u torbi nose slaninu i kapulu, kobasice i rakiju, već oni koji imaju para, pa ćeš imati posla sa kulturnim i bogatim svjetom, a ne lopovima i džeparošima, kriminalcima sa dna društva. Ako kradu, ti kradu u rukavicama. Mislim da ti je to dobro razmišljanje, a kako je sa plaćom?" - govorim mu.
- "Plaća mi ne može biti manja, a stan ću prije dobiti u turizmu nego u miliciji. A hrana i spavanje će mi biti, do dobijanja stana, besplatni. Pa tamo konobar dobije više od napojnica nego šta je moja milicionerska plaća." - objašnjava mi on.
- "Onda se nemaš zašto dvoumiti! Ja bi na tvom mjestu preša u turizam." - sada ga potpuno podržavam.
- "Tako ću i napraviti! Ovo je naša tajna, molim te , nikom ne govori o ovome, dok ja to ne napravim." - reče on odlučno.
- "Nemaj brige, od tebe će se saznati." - obećam mu.
Vratili smo se kraj Krčevine, gledajući koliko je koji grm narasta, koje se drvo osušilo, koliko se suvozidina sorilo, udišući punim plućima čisti zrak predvečerja. Mamurluka od jutos je nestalo, ki da je rukom odnešen.
- 57 -
Beograd me dočekao obavijen maglom i smogom. Sve sam mogao nekako podnjeti, ali se na taj kiselkasto ogavni vonj raspadnutog smeća u hrpama snjega i bljuzgavoj susnježici nisam mogao nikako. Pa zašto već jednom ne rješe način čišćenja grada, ipak je Beograd glavni grad, a to mu ni imenu ne priliči.
- "Oni koji o tome odlučuju voze se limuzinama, njih za to nije briga, možda oni za to ni ne znaju. Tamo gdje oni stanuju i rade sigurno nije tako, čisto je i uređeno kao u apoteci." - kaže mi Boban Stefanović.
I stvarno je bilo tako. Centar i Dedinje su glancani danonoćno, dok su periferije ličile na selendru. To mi potvrdi i odlazak u posjetu kod kuma Dušana Bjelanovića, "Dule s Kule", koji je stanovao u kućici brata mu Obrice na Malom Mokrom Lugu. Spustio sam se pješke Bulevarom revolucije i na grad je ličilo do Crvenog Krsta, a nakon toga je počinjala periferija, pravo pravcato selo. Kuće i kućice, sklepane od svega i svačega, avlije sa nakrivljenim drvenim plotovima, često zarasle u korov do pojasa, pomoćne zgradice za kokoši, prasad i koze sklepane su od otpadnih cigli, dasaka, ternite, lima i kartona, a posvuda blato i lokvice prljave vodurine pružale su otužni izgled iz Zolinih i Dikensovih romana.
Obrica mi reče da se morao odlučiti na gradnju kuće, jer nema nade da uskoro dobije stan, a stanovati kao podstanar u ovakoj kući se plaća zlatom, pa je odlučio da ne daje pare gazdama nego ih uložio u ciglu i cement i sam radeći sćulio ovo. Malo po malo, biće to prava kuća. Jeste, radi divlje na terenu koji je kupio od privatnika, a tu je kriva država, koja nije napravila urbanističke planove i uvela reda. Snalazi se ki i ostali narod ili bolje reći sirotinja. Pošto je sve ovo "divlje" postavlja se pitanje ko su "divljaci", ti koje je nužda na takvu gradnju natjerala ili birokracija koja ne radi svoj posao, a dobija stanove u elitnim naseljima mukte od države. Odgovor je dolazio sam od sebe, a trošak će biti duplo veći kad se u budućnosti ovaj kraj bude urbanizirao. Kao i kod dosta stvari: zašto da bude jednostavno kad može komplicirano, a dotle dok se to uredi kiselkasti smrdljivi vonj će se širiti predgrađima grada.
Nije se imalo vremena za ispravljanje krivih Drina, predavanja u školi su bila intezivirana, a ružno zimsko vreme, oblačno, hladno i tmurno tjeralo nas je u zatvorene prostorije. A onda se pojavi gripa. Za dva - tri dana većinu nas veza za krevet visoka temaratura, pa je nastava do daljnjeg bila obustavljena.
Ja sam zalega u petak, 13. marta, pa sam se nadao da će to proći preko vikenda, ali je bilo sve gore, nisam mogao ništa jesti, jedino sam pio čaj na litre i C vitamin. Kako temparatura nije nikako padala ispod 39,6 stepeni, 25. marta me upute u Dom zdravlja na rentgen i analizu krvi, a sa mnom kao pomoć se upute Vlado Tomaš i Stevo Milivojević. Prilikom vađenja krvi iz vene od slabosti sam pao u nesvjest, ali su me prskanjem vodom po licu brzo povratili, a gledajući rengenske snimke doktor specijalist je glasno psovao doktoricu iz naše ambulante što me nije ranije uputila.
- "Iz ovih stopa u bolnicu ga vodite! Ima eksudativni pleuritis." - reče mojim kolegama, koji pojma nisu imali šta je to kao ni ja, ali nam on objasni da je to upala plućne maramice sa tekućinom.
Vratili smo se u Centar, oni objasniše razredom profesoru Zoviću i on me svojim Fićom odveze na Internu A kliniku, gdje su me smjestili u krevet na drugom spratu kod profesora dr. Stanoja Stefanovića. Bio sam priseban, ali sam imao osjećaj da gledam film i da se to nekom drugom događa.
A tada su se oko mene sjatili ljudi i žene u bjelim mantilima, razne dobi i medicinskih profesija. Vadili su krv iz vene, uzimali mokraću, vodili ponovo na rentgen na snimanje i pregledali na krevetu slušalicama, ispitivali o svemu i svačemo od rođenja do danas, naročito o bolestima mojim i u familiji i ko zna šta ne još.
Zatišje je trajalo oko pola sata, a tada dođe visok čovjek u bjelom mantilu, snježnobjele blago valovite kose, glatko izbrijana lica i vesela, ali stroga pogleda:
- "Jesu li te namučili ovi, gori su od bolesti." - nasmija se on i pogleda na grupu u bjelim mantilima, koja je stajala iza i postrani njega, a neki na vratima sobe i na hodniku ispred, jer svi nisu mogli stati u bolesničku sobu.
- "Nisu, ono što se mora nije teško." - pokušavam biti snažan.
- "Sad ću te ja pregledati, pa ćemo primati lekove. Brzo ćemo mi to izlječiti, mlad i snažan si ti, ti si Dinarac, a ne neki salasti Lala, jel tako?" - okrene se aludirajući na nekog iz grupe.
A tad je pomno pregledavao rentgenske snimke i podatke iz fascikle i reče:
- "Kaća piši: Pleuritis exsudative l.dx, terapija: streptomicin injekcije 2m 3 dnevno, eutizon tablete 3 puta po 1, PAS tablete 6 puta po 3, Piramidonska voda, hrana grupa 1. To će zasad biti dovoljno, za par dana ćemo vidjeti kako dalje."
Svi su, pored Dr. Kaće zapisivali ono šta je diktira, iako se on direktno obraćao doktorici srednjih godina koju je zvao Kaća.
- "A ti Mile, lezi i jedi, ostalo je naša briga!" - pomilova me po kosi.
Svi sad odoše, a za par minuta se vrati medicinska sestra sa Dr. Kaćom i dadoše mi u debelo meso injekciju streptomicina, a tada tablete, jednu neku sitnu bjelu i šest žućkastih veličine kao olovni dinar i kašiku neke ogavnogorke tekućine.
Već je bilo podne i djelio se bolesnicima ručak. I sama pomisao na jelo mi se gadila što mi je stiskalo i okretalo želudac. Dok su ostali bolesnici dobili neku prozračnu juhu i povrće ja sam dobio gustu supu od povrća, pečeno meso sa prilogom od špinata, kolače i voće.
- "Vidim ti iz očiju šta misliš, ali docentkinja Maksimović mi je rekla da se ne mičem od tebe dok sve ne pojedeš. I tako će biti, zato gutaj na silu, ako neće milom, lakše i za tebe i mene." - reče mi sredovječna krupna servirka i podlakti se na vratima sobe.
Nije bilo druge, ja sam jeo jelo, a ono je jelo mene. Na kraju sam bio oznojen kap da sam kopao, a ne jeo.
- "E, tako, a sad spavaj, to je najbolji lek." - pokupi ona tacnu i pribor.
- 58 -
Kad je ona otišla tek sad sam imao vremena da saznam ko su mi cimeri. Bio je tu jedan šezdesetogodišnjak, geometar, iz Beograda, jedan zubar četrdesetih godina, isto Beograđanin, a treći je bio radnik iz Niša, takođe srednjih godina.
Geometar je stalno ležao u krevetu, a ova dvojica su odmah poslije ručka krenula u šetnju po hodnicima. Ali prije nego su otišli na pušenje priđoše mi da se upoznamo, ispitujući me ko sam, odakle sam i šta mi je, a zubar kao medicinar to razjasni ostaloj dvojici, ujedno i meni na narodnom jeziku.
- "To nije strašno, danas ima na stotine vrsta antibiotika, pa se lako leči. Moraš dobro jesti i pripaziti se kasnije od prehlada." - lakonski odmahnu rukom, a tada odoše pušiti u hodnik.
Ja i geometar smo kunjali. Oko pet dođe sestra sa onom gorkom vodom:
- "Gadna je, ali to skida temparaturu, dok ne počnu djelovati antibiotici." - tješi me ona.
Naveče opet pregledi, sada sama Dr.Kaća, sobni lječnik, a nakon toga tablete, pa večera, obimna i masna.
- "Žaliću se, i ja hoću tvoju hranu, a ne ove splačine." - u šali govori zubar meni, a na račun servirke.
- "Malo sutra, da bolje ganjaš ženske!" - smije se ona.
Veče je prošlo u pričama one dvojice, bacali su sve na šalu, da ne mislimo o bolesti ni nas dvojica, a ni oni, koji su bili na ispitivanjima radi uspostavljanja dijagnoze bolesti koja im je pravila smetnje, pa su patili od neizvjesnosti i s nestrpljenjem čekali šta će im reći.
Temparatura je malo popustila, ali sam još bio puno nemoćan, nisam imao volje ni da čitam novine ni časopise kojih je bilo na kantunalu uz krevet. Bilo je to neko čudno stanje duha i tjela između jave i sna, svjesan svega šta se događa, a nemoćan da bilo šta mjenjaš. A stalno mi se u mislima javljalo pitanje: zašto se to meni desilo, kakve li sam ja to sreće, gdje li sam to pretjerao da je usljedila kazna?
U takvom stanju prođe i noć, čas spavaš, čas si polubudan, a čas potpuno budan, sam sa sobom i nevoljom koja te snašla.
- 59 -
Nastupio je vikend, provodila se propisana terapija. Dežurna na odjelu je bila Doc.dr. Maksimović, koja je inače radila sa specijalizantima i apsolventima - stažistima medicine. Visoka crnka prosjede kose, odrešita i odlučna, išla je sa svojom ekipom bjelih mantila od bolesnika do bolesnika, čitala temparaturnu listu i diskutovala o bolesti, s puno latinskih fraza i rječi. Pažljivo bi slušala izlaganje jednog po jednog speijalizanta, postavljala kratka potpitanja, a onda nadugačko objašnjavala.
Kad su došli do mene uze listu s kreveta i pruži jednom specijalizantu i on joj govori o bolesti, nastanku i razvoju, terapiji i toku lječenja, a onda ona sjede na rub kreveta i reče mi:
- "Sad ću te gnjaviti malo sine, sedi na krevet."
A onda slušalice, duboko disanje, stani, ne diši, normalno diši, pa kaže njima da poslušaju i objašnjava im gdje se šta čuje, pa onda perkutiranje po rebrima, opet objašnjavanje na latinskom, dok ne pređe na srpski i reče im:
- "Vidite, to sve piše u knjigama, a kad se uzme konkretni slučaj može se zaključiti sledeće: dete je živelo i odraslo na čistom vazduhu i zdravoj hrani, po muskulaturi se vidi da nije lenčario, bio je fizički aktivan, što će reći da je fizički radio, a kad je došao ovde u ovu smrdljivu beogradsku magluštinu, vlažan i zagađen vazduh, na što mu se organizam nije prilagodio, došla je gripa i eto infekcije. Domska hrana je jednolična i nekvalitetna, naročito zimi kad se kuva dosta konzerviranog, pa je to drugi faktor koji je pridoneo smanjenoj otpornosti i razvoju bolesti. Malog Dinarca nužda je naterala da od gorskog orla postane panonska kokoš i eto nevolje." - u šali završi svoje tumačenje specijalizantima.
Tada se okrenu meni, pomilova majčinski po glavi:
- "Biće dobro sine, jak si ti, kakav si učenik?"
- "Odličan." - kažem.
- "Luda ja, šta pitam, iz tih krajeva potiče najveća plejada srpske pameti. Bez Dinaraca za nas se ne bi ni znalo niti bi se održali." - nasmija se ona skupa sa specijalizantima.
- 60 -
U nedjelju su dolazile posjete bolesnicima, popodne poslije ručka. Geometru su došle žena i odrasla kćer, zubaru je došla žena, a ja i Nišlija se nismo nikomu nadali. Odjednom u sobu banuše moji cimeri iz Doma na čelu s Vladom Tomašem i Stevom Milivojevićem:
- "Ajde izlazi, dosadno je bez tebe. Šta kažu doktori koliko ćeš ovdje dana biti?" - navališe sa pitanjima.
Kažem im ono šta sam znao, a koliko ću ostati, to će se još viditi, pa neka mi sljedeći put donesu nešto udžbenika, da ne bi puno zaostao u nastavi.
- "Ma, donjećemo, samo se ti lječi, lako ćeš ti to nadoknaditi. Jebeš školu, neće nauka pobjeći." - kaže uvjek veseli Vlado.
- "Svi te pozdravljaju, na čelu sa razrednim Zovićem." - kaže Stevo - "Mi smo kao neka delegacija."
- "Reci mi, ima li zgodnih sestrica ?" - pita Tomaš.
- "Imaš da biraš: studentkinje, sestre, sjedi pa gledaj i biraj." - nasmijem se poslije duga vremena.
- "Gledaću da i ja dođem preko radnog dana, da ja to izvidim. Svaki dan ću ti donositi po jednu knjigu, tako ću se pravdati u školi, a ovdje će me radi toga na portirnici lako pustiti." - već Vlado kombinira svoju taktiku.
Brzo prođe vreme, odoše posjete. Nastupi neka čudna otužna tišina, niko ništa ne govori. Geometar je tiho plakao, pustišmo ga da se isplače, a onda mu priđe zubar i tiho reče:
- "Sve je u Božjim rukama, On nas stvorio, On nas kroz život vodio i On će odlučiti kad će nas sebi pozvati. Tako je to, takav je život, treba ga kakav je takav je, preživjeti." - naglo prekinu.
- "Tako je, ma teški su razgovori sa samim sobom, sa Bogom još teži. Svi mi to znamo, ali opet nikad nismo pripremljeni za to, uvek nešto zaboravimo." - smiri se geometar.
- "Pa, nada je jedino šta imamo, ne treba je gubiti, zar ne? Tu je, da lažemo sami sebe." - zubar će.
- "Nada, lek ili varalica, ili jedno i drugo." - geometar će.
- "Biće dobro, ajmo pušiti." - pozva zubar Nišliju na hodnik.
Oni odoše, ja i gemetar ležimo i šutke gledamo u plafon.
- "Mile, vjeruješ li u Boga?" - iznenada me on upita.
- "Kršten sam, vjerujem na svoj način, možda slabo, skoro da ne idem i ne poštujem nikako crkvu." - kažem mu.
- "A koja ti je krsna slava?" - pita on.
- "Sveti Andrija, tinaestog decembra." - odgovorim.
- "Znači, ti si pravosalavac, Srbin? Nisam bio siguran, znam da tamo ima Srba, ali i Hrvati i katolici imaju ista imena i prezimena." - objasni mi ono što mi je već bilo poznato.
- "Jesam, Srbin, pravoslavac, iz Kistanja, to je Bukovica, Sjeverna Dalmacija, tamo smo većinom takvi." - objasnim mu.
- " Poznato mi je, mada ovim mlađim nije. Imao sam kolegu na studijama iz Knina, možda ga znaš, geometar je." - kaže on.
- "Znam za geometra Budu, možda ima još koji, ali ne znam za druge." - rekoh.
- "Bude, tako je, onizak, bucmast, proćelav!" - prisjeća se on.
- "Da taj, znam ga po viđenju, on živi i radi u Kninu, viđa sam ga kad bi izlazio kod nas na teren." - objasnih mu.
- "Zajedno smo studirali, prije rata sam bio kod njega u gostima, poslije rata on je jednom dolazio u Beograd i bio moj gost. Dođe starost, pa prekinu veze, tako je to, ostaju samo uspomene." - pređe on na sentimentalnu priču - "A jesi li u Partiji?" - kao da se poboja sentimentalnosti okrenu temu.
- " Zasad nisam, vidiću šta će biti od toga." - odgovorih neodređeno.
- "To je danas nužno zlo! Ja prije rata nisam bio, poslije rata nisam hteo, pa mesto da radim u Beogradu, gde sam rođen, poslaše me u provinciju, po Šumadiji, Bosni, Makedoniji. Kasno sam se i oženio, takav život me i upropastio i evo me sad ovde, čekam odlazak Svevišnjem. Da sam ušao u Partiju kad su me zvali ostao bi u Beogradu i urednije živio. Ali nisam mogao protiv sebe, nisam mogao odbaciti veru preko noći kao neki, većina lažno, i postati ateista. Iako sam dobro proučio marksizam, nisam ništa našao kao dovoljno dobar razlog da to učinim, a radi toga sam sam sebi zagorčao život. Sada vidim šta čine, u Partiji su, a slave slavu, djecu krste, idu po crkvama u unutrašnjosti, naravno tajno ili kao u istorijske spomenike, a javno su veliki komunisti. To je dvolični, najgori soj ljudi. Ja nisam tako mogao, ostao sam vjeran Bogu i radi toga platio. Sad se ipak ne kajem, ne sramim se samog sebe, a to je najgora kazna koju čovek može doživiti." - raspriča se geometar.
- "Znači, jedno ili drugo, ostalo je nemoralno?" - navodim ga da priča dalje, nek nam prolazi vreme.
- "Tako bi trebalo biti! Ako je čovek čovek, vredan i stručan, pa ko je u tome bolji neka ide napred, nije važno je li vernik ili ateista, komunist ili šta drugo po ubeđenju, pa ljudi neće morati biti dvolični. Znam ja dobrih ljudi koji su komunisti i onih koji su vernici kao ja, pa opet im ne ide, uvek se uguravaju neki koji imaju veze ili rodbinske ili interesne, poslušničke i ulizičke, tako se stvaraju klanovi po dubini i širini, kao tvrđava, samo silom ga možeš srušiti. Mojoj porodici uzeše kuću, ne bi mi bilo krivo da je ona podeljena ravnopravno na beskućnike po onim kriterijima kako su propagirali, ali se u nju useli neki beskičmenjak nižeg ranga u ovoj vlasti i sada tamo sam živi. Nama oduzeli, velika tobože za našu familiju, a nije velika sada za ovoga. E, to me još više udaljilo od Partije i prbližilo Bogu. A bio sam se dvoumio, marksizam i nije loša ideologija, mada je ovozemaljska. Hvala ti Bože što izdržah to iskušenje." - nastavi on.
- "Bilo je svašta, dosta nepravdi. I moj ćaća radi toga ispašta." - kažem mu.
- "Drži ti sinko do Boga, svoje krsne slave, samo to nas Srbe može održati, ova naša nazovi braća će nas opet izigrati prvom prilikom, kao i u prošlim ratovima. Pa i ako budeš u Partiji, ne zaboravi da si Srbin, da si pravoslavac. Tako to i naša nazovi braća Hrvati, Slovenci, katolici, muslimani i drugi čine, nikad im ne možeš uzeti zdravo za gotovo, sve je to bratstvo-jedinstvo privid, koji će dok zagusti oni iskoristiti i razbiti kao mehur od sapunice." - savjetuje me geometar.
Možda bismo još pričanjem kratili vreme, ali dođoše naši cimeri i priča krenu drugim tokom, a malo zatim stiže i sestra sa tabletama i gorkom vodom, i servirka s večerom. Spusti se veče i dođe duga, duga noć, kad ne znaš šta je san, a šta java.
Nema komentara:
Objavi komentar